Tavorimo u poludemokratiji

Tokom intervjua za „Vreme“, u oktobru prošle godine, Vladimir Pavićević je iznenada oglasio tajmaut što se tiče njegovog daljeg stranačkog angažmana. Rekavši da je posle aktivnog učešća u Liberalno-demokratskoj partiji, pa u Novoj stranci, za skupštinskom govornicom, pa u kampanji Dragana Šutanovca za predsednika stranke, došlo vreme da o svemu učinjenom i neučinjenom dobro razmisli. „To ne znači da sam odustao od bavljenja politikom“, rekao je tad, „mene politika interesuje i najverovatnije ću se u nekom momentu ponovo značajnije angažovati.“

Danas je Pavićević, po biografiji rođeni Kotoranin, angažovan u Crnogorskoj, što je nekadašnja Crnogorska demokratska unija, na mestu političkog savetnika predsednika stranke Dragana Ivančevića. U Beogradu, kao docent Fakulteta političkih nauka i studentima omiljeni predavač radiće do polovine januara, a potom sporazumno prekida radni odnos i odlazi u Crnu Goru gde već radi na osnivanju instituta za istraživanje politike i političke teorije. Razgovor započinjemo onim što je kao vest iz Crne Gore našlo put do srpskih medija, a što, s druge strane, ukazuje na ovdašnje prilike i šablone vlasti za koje se sve drugo može reći, samo ne da su svakidašnji.

„VREME“: Taman kad se pomislilo da se predsednik DPS Milo Đukanović i definitivno povukao iz vlasti, s obzirom na prethodnih nekoliko premijerskih mandata, pa predsedničkog, pa opet premijerskog mesta uprkos najavljenom povlačenju iz politike, sada se opet govori o njegovoj kandidaturi za predsednika Crne Gore. Jeste li iznenađeni time?

VLADIMIR PAVIĆEVIĆ: Kandidatura gospodina Đukanovića ne bi bila iznenađenje. On je neprikosnoveni lider vladajuće stranke, njen integrativni oslonac i sigurno je da svojom kandidaturom može snažnije od bilo kojeg drugog kandidata da mobiliše najveći deo potencijalnih glasača DPS. Njegov uticaj u crnogorskoj politici je takav da u poređenju sa potencijalima drugih kandidata ima najviše šansi da pobedi na izborima. Ali, ta kandidatura otvorila bi i pitanje sposobnosti najjače stranke u Crnoj Gori da radi na stvaranju novih, mladih lidera koji mogu da preuzmu političko nasleđe svojih prethodnika i da kreirajući nove politike unapređuju uslove života građana. Pitanje može da bude prosto formulisano – šta se radilo prethodnih godina kako bi stasala nova generacija političara i unela novu energiju i svežinu u crnogorsko političko polje?

Pitanjem ste takoreći već odgovorili. U poređenju sa Srbijom, i praktično zacrtano najsnažnijom izbornom listom sa imenom Aleksandar Vučić, koje sličnosti nalazite u ove dve države?

Svakako, osnovna i očigledna sličnost je akumulacija moći u rukama pojedinaca, a da to ne mora biti praćeno autoritetom iza kojeg stoji institucija. Nema dileme da je u Srbiji gospodin Vučić najmoćnija politička ličnost bez obzira na kojoj je funkciji. Isto važi za gospodina Đukanovića u Crnoj Gori. I u jednoj i u drugoj državi vladavina prava nije kao načelo tretirana onako kako je predviđeno ustavom, pa uz nesklonost poštovanju institucija to stvara utisak da se tavori u poludemokratijama. Moj je sud da treba preći na sledeći nivo i graditi uslove za pune, konsolidovane demokratije.

U okviru tih poludemokratija, koje bi bile najveće razlike između ove dve vladavine?

Prisutna su, dakle, slična obeležja, ali i velike razlike. Za razliku od Srbije, medijski prostor u Crnoj Gori je slobodan. U Crnoj Gori su najčitaniji i najgledaniji mediji kritički usmereni prema nosiocima vlasti. U Srbiji je civilni sektor prilično utišan, dok je u Crnoj Gori veoma uticajan. Naročito su uticajni predstavnici onih nevladinih organizacija koji argumentovano kritikuju politike vlasti.

Postoje li razlike koje bi Srbiji u nečemu dale prednost?

Postoje. Strašna podeljenost u društvu oko velikog broja važnih pitanja koja postoji u Crnoj Gori, u Srbiji nije takva. I očigledna stvar, u Srbiji je smena vlasti zagarantovana stvar, iskustvo skoro tri decenije višestranačja pokazuje da nema te legure koja može predugo da opstaje na vlasti.

Obema državama pripisuje se pojam „stabilokratija“…

Nikada taj termin nisam upotrebio da bih opisao stanje u bilo kojoj državi zapadnog Balkana, jer mislim da imenovanje jednog fenomena u ovom slučaju ne odgovara onome što taj fenomen jeste. Prvo, stabilnost je velika politička kategorija i veoma važna za savremena, demokratska društva. Stabilnost se postiže obezbeđivanjem niza pretpostavki, pa bi termin stabilokratija trebalo da označi stanje poretka u kojem je stabilnost vrednovana mnogo više od nekih drugih političkih vrednosti poput ideja slobode i jednakosti, na primer.

Pa zar nije upravo to ono što imamo i u Srbiji i u Crnoj Gori?

Nije. Ne može se ni za Srbiju ni za Crnu Goru reći da su unutrašnje prilike toliko stabilne. Terminom stabilokratija unesena je strašna zabuna kako bi se pokušala objasniti podrška koju autoritarni balkanski lideri dobijaju sa Zapada. Ta podrška sa Zapada autoritarnim liderima postoji kako bi se na zapadnom Balkanu sačuvao kakav-takav mir između država i naroda koji ovde žive i nema veze sa čvrstom stabilnošću unutar ovih država. Iole ozbiljnija analiza otkriva velike deficite u pogledu stabilnosti kada govorimo o unutrašnjim sistemima ovih država.

Međunarodnoj zajednici ipak je prijemčivija parola „garanta stabilnosti u regionu“ nego pitanja unutrašnje stabilnosti. Da li samo zato političari u regionu neprekidno ponavljaju da su baš oni garanti stabilnosti?

Ja mislim zato. Jer nije, dakle, reč o punoj stabilnosti unutar država. Pre će biti da je reč o stanju nadziranog mira na zapadnom Balkanu. Dakle, ključan doprinos ovog koncepta jeste odsustvo sukoba i ratova i otud često pominjanje te kovanice „garant stabilnosti u regionu“ koja zapravo znači „garant mira u regionu“. Sprečavanje da izbije konflikt ne znači nužno obezbediti stabilnost. Konsekventno, lideri su tu da osiguraju da stvari stoje tako, odnosno da ne ode na gore. Otud mislim da stabilokratija nije prava reč za ono šta imamo. Nemam drugu reč kao supstitut ove uvrežene, ali znam da u državama zapadnog Balkana nemamo ni pune demokratije, ni stabilokratije, već poludemokratije.

Izjavili ste da bi članstvo Srbije u NATO ovoj zemlji donelo velike koristi. Zbilja, šta se može zameriti vojnoj neutralnosti Srbije?

Mislim da bi članstvo u NATO donelo posebne mogućnosti za Srbiju. Te mogućnosti ne tiču se samo bezbednosnih pitanja, već i političkih i ekonomskih, pa i jačanja kapaciteta demokratskih institucija. Bilo bi korisno da se za početak pokrene ozbiljan dijalog i o tom pitanju. Da se građanima predstave sve prilike i dobiti. Da se i o ovom pitanju raspravlja sa stanovišta interesa Srbije i šta se članstvom u NATO dobija. Mislim da bi racionalno sagledavanje mogućeg članstva Srbije u NATO otvorilo mnoge šanse koje se sada, zato što nigde ne smeš reći da si za NATO, ne mogu ni naslutiti. Ozbiljni političari moraju da rešavaju i bolna i teška pitanja. Za Srbiju je ovo jedno od tih pitanja.

U Crnoj Gori zalažete se za „meko razvlašćivanje vladajućih struktura“. Šta to tačno znači i mislite li da je takav model primenjiv i u Srbiji?

Model mekog razvlašćivanja je racionalan odgovor na stanje političke scene u Crnoj Gori. U Crnoj Gori imamo dubinski podeljenu scenu na dva oštro suprotstavljena bloka između kojih je provalija. Preko te provalije građani posmatraju jedni druge kao neprijatelji. Opozicioni blok je integrisan zahtevom za hitnu smenu vlasti, a vlast opstaje zahvaljujući, pre svega, državotvornom legitimitetu, spoljnopolitičkom programu i uticaju koji u crnogorskoj politici ima gospodin Đukanović. Nosioci vlasti u Crnoj Gori do sada se nisu suočili sa sopstvenim greškama u upravljanju državom, a jedna od posledica tih grešaka je široko rasprostranjeni osećaj nepravde među građanima. Dakle, promena je potrebna. Ako govorimo o realnim političkim mogućnostima, moje je mišljenje da je u Crnoj Gori moguća meka transformacija sistema ili meko razvlašćivanje. Ovaj pristup podrazumeva da je promena moguća uz učešće vladajuće stranke u tim promenama. To kažem imajući u vidu da gotovo polovina birača podržava opciju koju vodi gospodin Đukanović. To se mora imati u vidu i mi to moramo priznati jednako kao i da postoji ogroman deo društva koji želi promene po svaku cenu. Dakle, samo ako predstavnici u oba ova dela budu videli svoj interes da se stvari urede na pravednijim osnovama, društvo će imati potencijala za promenu.

A Srbija?

U Srbiji politička scena nije tako blokovski podeljena. I inače, drugačije su političke prilike u dobrom delu, pa ne verujem da bi ovde koncepcija mekog razvlašćivanja mogla da ima neki potencijal. Ova koncepcija nastala je analizom crnogorske politike i traganjem za najboljim pozicioniranjem jedne političke stranke, koja želi da se prevazilaze rovovske borbe u politici. U Srbiji je politička scena značajno nijansiranija i ne postoji kontinuitet vladavine na način kakav Demokratska partija socijalista ima u Crnoj Gori.

Pre godinu dana kada smo razgovarali, rekli ste sledeće: „Cilj opozicije (u Srbiji) treba da se sažme u jednoj reči, a to je konsolidacija“. Ostali ste pri tome?

Da, prvo konsolidacija, dovođenje u red, potom napuštanje defanzivne formule da si uspešan ako preskočiš cenzus. Na beogradskim izborima uspeh je pobeda, sve drugo će biti neuspeh. Naravno, reč je o beogradskim izborima pa je šansa veća jer je Beograd uvek bio nosilac promena u Srbiji. Verujem da grad koji je slao poruku „Beograd je svet“ onda kad je najbrutalnije gušena svaka sloboda, može da bude prvi koji će vladajućoj stranci reći NE. Ja verujem da Beograd ima tu snagu, da ima tih građana koji će, ako im se ponudi kredibilna opcija, dovesti do smene vlasti Srpske napredne stranke.

Koja bi, po vama, bila ta kredibilna opcija?

Uvek sam najviše zainteresovan za uspeh onog dela opozicionih stranaka koji zagovara evropske standarde u preobražaju srpskog društva. Mislim da u tom delu bazični dogovor o zajedničkom delanju treba da postignu najuticajniji, a to su predstavnici Demokratske stranke, predstavnici Pokreta slobodnih građana i čovek koji ima iskustvo u upravljanju Beogradom, gospodin Đilas. Podršku za taj dogovor treba potom tražiti i od ostalih aktera u ovom delu opozicije. Dakle, evropska opozicija da ide u jednu, pobedničku kolonu.

Ta evropska opozicija se, izgleda, nalazi ispred mnogo izazova, od borbe za lidersko mesto do nepokazivanja ambicije da se izbori za konačnu pobedu, nego više za prelazak cenzusa ili što veći procenat glasova odnosno odborničkih mesta.

Mnogo je izazova, među kojima su i oni koje nameće vlast. Odsustvo medijskih sloboda, na primer, kao posledicu ima i otežano delovanje opozicije. Ali, one prepreke koje zavise od same opozicije treba lakše prevazilaziti. Racionalno sagledavanje prilika uoči beogradskih izbora jasno ukazuje da opozicija ima potencijal za pobedu i sada je pitanje da li se može napraviti pobednički dogovor relevantnih aktera. Treba da se zna da će posledica izostanka takvog dogovora biti učvršćivanje vlasti gospodina Vučića. Drugim rečima, svako ko ne učestvuje u takvom dogovoru, svesno ili nesvesno će pomoći gospodinu Vučiću. A u politici je uvek važno sagledavati posledice sopstvenog delanja. E, ovo će biti, svidelo se to nekome ili ne, posledice izostanka takvog dogovora.

Kada smo već pomenuli borbu za lidersko mesto, može li biti da je ovde čak precenjen značaj imena samog kandidata za gradonačelnika? I to na račun opcije širokog bloka udružene opozicije. SNS se imenom kandidata, za sada, čak i ne bavi.

Srpska napredna stranka se time i te kako bavi jer će u prvom planu i na beogradskim izborima imati predsednika Republike. Kada stavljate na svaku listu za svaki grad ili opštinu Aleksandra Vučića, vi onda, u stvari, pokazujete koliko je vaš kadrovski potencijal istanjen i isticanjem tog jednog jedinog kandidata na svim mogućim izborima koristite najjači adut za kampanju. Mislim da je najbolja opcija za opoziciju da ima odličnu listu kandidata za odbornike i nosioca liste za kojeg unapred možete da kažete da će biti kredibilan kandidat za gradonačelnika. To je i za građane najbolja opcija. Tako bi građani unapred znali šta ih čeka ukoliko glasaju za tu listu. Ja mislim da je tako i pošteno, a ne da se ne zna ko je kandidat i da ne bude ni važno ko će biti. Tako se ne razvija odgovornost ni političara ni stranaka.

Ali, pre svega, prednost dajem bazičnom dogovoru evropskog dela opozicije o kojem sam govorio. Dakle, ako se želi pobeda, zna se put, a pobeda na beogradskim izborima znači osvojiti makar jedan glas više od kandidata na listi Srpske napredne stranke. I to je, mislim, realno i dostižno.

Širok opozicioni blok značio bi ujedinjenje i stranaka i pokreta, kako se glasovi ne bi rasuli. Ali koliko su dualiteti u samim političkim konceptima između tradicionalnih stranaka, s jedne strane, i pokreta, kao što je PSG ili Ne da(vi)mo Beograd, s druge, premostivi?

Mislim da u ovoj konkretnoj situaciji nisu nepremostivi. Imate lidere, različite interese i realne opcije koje su se svojim radom pojavile na političkom spektru Srbije, građani ih na neki način podržavaju. Zadatak političara je da prave dogovore i postižu ciljeve u interesu građana, a ne da se pričaju prazne priče, da dominiraju prepucavanja ili da se osmišljavaju doskočice. Dakle, pitanje beogradskih izbora je i pitanje da li je na jednim i to veoma važnim izborima moguće pobediti lošu vlast. To je i najvažnije pitanje ovih izbora.

Mnogi se pozivaju i na pouke Petog oktobra. Dakle, dilema je: zajednička pobeda pre svega, ili sumnja da je zbir različitih (ne)liderskih i političkih opcija siguran put u neku kasniju, čak i posle eventualne pobede, neodrživu vlast?

Glasam za pobedu i predlog programa za dalji razvoj Beograda. Ali, prioritet je da se pokaže da opozicija nije nemoćna, da ukoliko pristupa racionalno dogovorima i vredno radi tokom kampanje, može da pobedi. Pobedom opozicije u Beogradu bio bi poslat još jedan signal građanima Srbije – da su demokratske vrednosti i načela u osnovi utemeljeni u Srbiji i da nikakvi autoritarizmi ne mogu da naruše osnovna postignuća petooktobarske Srbije. A osnovna postignuća tiču se uspostavljanja jednog nivoa prosvećenog društva ispod kojeg se više nikada ne može ići.