Na globalnom nivou, stanje ljudskih prava u drugoj godini pandemije virusa korona predstavlja šarolik mozaik kršenja tih prava i osnovnih sloboda. Borbe interesnih grupa za promociju određenih vakcina i jačanje antivakserskog pokreta odražavaju suprotstavljenosti i animozitete koji vladaju u svetu u ovom trenutku. Krajnji gubici su, svakako, na strani običnog čoveka i njegovih osnovnih ljudskih prava (pravo na život, pravo na zdravlje itd.). Za ova trvenja je karakteristično da pogađaju sve delove sveta, istina, neke u većoj, a neke u manjoj meri.
U konfliktnim situacijama širom sveta u kojima se odvijaju oružani sukobi, žrtve kršenja ljudskih prava su na sve strane. Sveopšta kriza u Avganistanu, koja se intenzivirala avgusta ove godine usled povlačenja snaga SAD i saveznika, dovela je do rasula u državi. Nove vlasti, oličene u talibanskom režimu, zavele su oštre mere i ugrozile ljudska prava mnogih kategorija stanovništva (žene, deca, pripadnici etničkih i verskih grupa itd). To je uzrokovalo izbeglički talas, a prema navodima organizacija na terenu, od povlačenja međunarodnih snaga Avganistan je napustilo preko 300.000 ljudi, a u Iran iz Avganistana dnevno pređe između 4000 i 5000 Avganistanaca.
Svakodnevno pristižu vesti o izvršenju smrtnih kazni u Iranu, SAD i još nekim zemljama, dok se ne može utvrditi kakvo je stanje po tom pitanju u Kini. To ne privlači dovoljno pažnje javnosti zbog drugih incidentnih situacija, ali i sveprisutnosti pandemije u medijima. Ako se uz to dodaju i postupci brojnih autoritarnih i totalitarnih režima u raznim delovima sveta, koji delujući protiv svojih političkih oponenata ili manjinskih grupa pribegavaju najsurovijim merama (otmice, protivpravno pritvaranje, prinudni nestanci, tortura), slika stanja liči na scenu iz horor filmova.
U Evropi se beleže brojni slučajevi govora mržnje i zločina iz mržnje prema različitim manjinskim grupama, poput antisemitskih i ksenofobnih napada, koji su sve brojniji iz godine i godinu.
Aktuelna su i pitanja vezana za ekološke teme, usled sve vidljivijih posledica narušenog stanja životne sredine. Sve su glasniji ekološki aktivisti, ali je vrlo upitno koliko za to postoji sluha kod svetskih moćnika, pa ostaju gotovo prazne priče iznete i na ovogodišnjem samitu COP26, održanom u Glazgovu, kao i na ranijim sličnim skupovima.
STANJE U REGIONU
Srbiju od nekih susednih zemalja čini različitom makar to što nije članica EU i NATO-a, a te države jesu. Te zemlje čine se ipak bliže Srbiji, naročito kada se razmatra tema ljudskih prava.
Crna Gora se nalazi u dubokoj političkoj krizi koja čini da opšte stanje, pa i ljudska prava u njoj bivaju narušeni. Primetno je povećano interesovanje predsednika države Mila Đukanovića za ljudska prava, kao da nije na vlasti više od tri decenije. Pritom se ne priseća ljudskih prava, na primer, u periodu agresije na Dubrovnik 1991. godine, kada su vlasti CG sa Demokratskom partijom socijalista na čelu zdušno učestvovale u huškanju i organizovanju “dobrovoljaca” za dubrovačko ratište. Tako se navodna borba za ljudska prava zloupotrebljava u dnevnopolitičke svrhe, kao ad hoc moneta za potkusurivanje. Uz to, međuetničke i međuverske tenzije i dalje ne opadaju, a demokratski procesi i normalno funkcionisanje države se nalaze pred paralizom.
Hrvatska se, pored problema sa korupcijom, i dalje suočava sa nerešenim pitanjima iz prošlosti, te lošim položajem nacionalnih manjina, posebno srpske. Glorifikacijom ratnih zločinaca, kako iz perioda Drugog svetskog rata tako i iz ovog poslednjeg, tzv. Domovinskog rata, podriva se stabilnost hrvatskog društva, ali se i šalje loš signal srpskoj manjini, narativom i postupcima koji ne ulivaju sigurnost i veru da se hrvatsko društvo zaista demokratizuje po evropskim i svetskim standardima. Skretanje pažnje sa gorućih problema odgovara izbegavanju neprijatne teme, koja se ogleda u masovnom odlasku mladih iz Hrvatske, što predstavlja trend od prijema Hrvatske u EU.
Bosna i Hercegovina se permanentno suočava sa različitim krizama. Od one političke – kriza funkcionisanja Predsedništva BiH, međuentitetska trvenja, suočavanje sa ratnom prošlošću i procesuiranja ratnih zločina, do one novijeg datuma – promena krivičnog zakonodavstva kojom je uvedeno kažnjavanje negiranja genocida u Srebrenici. Uz to, ako se dodaju i sve glasniji separatistički stavovi, obraćanje pažnje na ljudska prava običnog čoveka u BiH ne nailazi ni na kakav odjek.
Može se zaključiti da su problemi u pogledu uživanja ljudskih prava u regionu slični i da, bez obzira na članstvo u EU i NATO-u nekih od zemalja, bivše jugoslovenske republike i dalje čine jedan region, ma koliko se neki upinjali da to negiraju. Ono što karakteriše nivo poštovanja ljudskih prava je izuzetno velika uslovljenost tih prava političkim odlukama vladajućih elita, koje su bile na vlasti ili bliske vlasti devedesetih godina, u vreme kada se Jugoslavija raspadala na najnasilniji način, a to je činjeno navodno zarad borbe za ljudska prava i demokratiju. Rezultate te “borbe” i takve “demokratizacije” smo videli i, nažalost, i dalje gledamo i proživljavamo.
LJUDSKA PRAVA U SRBIJI
U Srbiji ništa novo – produbljivanje krize na različitim poljima i u svim oblastima ljudskih prava, od građanskih i političkih do ekonomskih, socijalnih i kulturnih.
Stanje uzrokovano pandemijom paralisalo je i dotad loš zdravstveni sistem u Srbiji. Stiče se utisak da jedina bolest koja postoji jeste korona. Niske zarade zdravstvenih radnika, loši uslovi u zdravstvenim ustanovama, problemi pacijenata da pristupe zdravstvenoj zaštiti, kao i mnogi drugi, postali su svakodnevica.
Položaj pojedinih grupa u društvu je na alarmantno lošem nivou – starija lica, osobe sa invaliditetom, manjinske grupe, ali i radnici, usled tranzicije u kojoj se Srbija nalazi dugi niz godina, sa novim izazovima i rizicima koje je produbila pandemija.
Srbija se već godinama nalazi u permanentnoj predizbornoj kampanji, imajući u vidu dinamiku čestih izbora. Pitanje izbornih uslova raspolutilo je ionako slabu, loše organizovanu i razjedinjenu opoziciju, a građani, kao nemi posmatrači, kao da su potpuno isključeni iz svih procesa, nalazeći se svakodnevno u čudu usled skoka cena gotovo svih proizvoda i usluga. Ako se tome doda i medijski mrak, slika je kompletna.
Ustavne promene i navrat-nanos organizovane izmene zakonodavstva neophodne da bi se željene promene izvršile, pokazuju ozbiljnu krizu u funkcionisanju države i vladavine prava. Umesto širokog dijaloga i što šireg konsenzusa prilikom izmena Ustava, vlasti su postupile suprotno, ostavljajući građane u neizvesnosti kako u procesu promena Ustava tako i u pogledu toga šta ih čeka nakon tih promena.
Kosovska kriza (p)ostala je stalna tema, bez vidljivih pomaka nabolje. Posmatrano iz više uglova, status quo odgovara mnogim stranama, ne samo srpskoj i kosovskoj. Naime, zamrznuti konflikt odgovara i međunarodnoj zajednici opterećenoj brojnim problemima, a posebno krizom uzrokovanom pandemijom. Odsustvo ozbiljne zainteresovanosti međunarodne zajednice odgovara elitama u Beogradu i Prištini, koje koriste priliku da se pitanjem statusa Kosova bave u dnevnopolitičke svrhe, posebno u predizbornim kampanjama, što za posledicu ima da su stanovnici Kosova prepušteni samima sebi, ali i dijaspori, bez čije pomoći ne bi mogli da opstanu. Sa druge strane, Srbija i dalje izdvaja znatna finansijska sredstva ne bi li se održala “srpska stvar” na Kosovu, dodatno opterećujući građane Srbije. Korist od toga imaju oni koji su najsnalažljiviji, te uspevaju da iskoriste krizu zarad ličnih interesa.
MUTNI POGLED U BUDUĆNOST
Presek stanja ljudskih prava u svetu i Srbiji 2021. godine kao krajnji rezultat daje sumornu sliku, stvara osećaj da u sadašnjem trenutku nema idealne zemlje u kojoj se ljudska prava poštuju, i generiše osećaj bespomoćnosti. Polako se briše granica između “dobrih” i “loših” država. To je dobrim delom uzrokovano globalizacijom, neobuzdanim divljanjem krupnog kapitala, jačanjem desnice i slabljenjem pozitivne uloge države u cilju stvaranja socijalne kohezije.
Zatvaranje u nacionalne države u kojima zapravo i ne vlada demokratija, već interesne grupe, bilo da one imaju potporu stranog kapitala ili sumnjivog kapitala vladalaca, stvorilo je atmosferu pogodnu za narušavanje ljudskih prava i demokratije. Takva društva nisu spremna da se samostalno izbore sa tim problemom, te je neophodna reakcija “odozgo”, od strane međunarodne zajednice, koja bi na taj način zaštitila međunarodni pravni poredak i dostignute standarde ljudskih prava, teško izborene, naročito po završetku Drugog svetskog rata. Potez tako ostaje na međunarodnoj zajednici, kao test zrelosti u pogledu makar povratka na prethodno stanje, ako već ne u smeru progresivnog razvoja.
