Svojevoljna smrt, bez stigme

Smrtna kazna, doniranje organa, surogat majčinstvo i – eutanazija. Uz još par pojava, ovo bi bio sažet spisak kontroverznih tema o kojima se vode rasprave na raznim poljima, od društvenih mreža, preko religijskih i političkih krugova, pa sve do samog vrha – akademskog polja etike i primenjene etike.

Foto: calleamanecer

Od početka juna eutanazija se kao tema pojavila u široj javnosti zbog vesti da bi mogla da se nađe u Građanskom zakoniku. U prednacrtu ovog dokumenta ona već postoji: „Pravo na eutanaziju, kao pravo fizičkog lica na saglasni, dobrovoljni i dostojanstveni prekid života, može se izuzetno ostvariti ako se ispune propisani humani, psihosocijalni i medicinski uslovi“, piše u članu 86. Ovaj prednacrt Građanskog zakonika postoji još od 2015, samo izgleda da ga niko nije pažljivo čitao dok se nije približilo leto, doba kad presuše aktuelne medijske teme. Druga teorija može da bude i činjenica da je nedavno u isti dokument uneta mogućnost surogat majčinstva, pa se neko setio da pogleda šta još tamo piše i ugledao eutanaziju.

Član 86 prednacrta Građanskog zakonika zvuči jednostavno, ali već iz samog teksta jasno je da neće biti ni brzo ni lako sproveden u praksi. Prvo, postoji prepreka koju su mediji već opširno obradili, a to je Krivični zakonik koji svrstava asistiranu smrt u red krivičnih dela jer u članu 117 piše: „Ko liši života punoletno lice iz samilosti zbog teškog zdravstvenog stanja u kojem se to lice nalazi, a na njegov ozbiljan i izričit zahtev, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.“

Drugim rečima, ako i kada u Srbiji dođe na red legalizacija eutanazije, moraćemo da menjamo Krivični zakonik. Ali, to je najmanja zavrzlama. Mnogo više posla odnosi se na deo prednacrta Građanskog zakonika koji kaže da se „može izuzetno ostvariti ako se ispune propisani humani, psihosocijalni i medicinski uslovi“. U ova tri prideva – humani, psihosocijalni i medicinski – sadržana je sva složenost fenomena eutanazije i sve nerazumevanje koje se u vezi sa njim javlja u raspravama.

Nerazumevanje legalizovane eutanazije nije specifično za naše podneblje. Štaviše, ono je globalno. To ne treba da iznenađuje s obzirom na veoma mali broj zemalja u kojima je takozvana aktivna eutanazija legalna. Pasivna eutanazija, odnosno pacijentovo odbijanje da se leči, gotovo da nigde nije zabranjeno, pa je samim tim legalno i u Srbiji.

ŠTA JE EUTANAZIJA

Da bismo razumeli dobrovoljnu eutanaziju, važno je da razlikujemo glavne pojmove. Dobrovoljna eutanazija može da bude takozvana aktivna eutanazija ili asistirano samoubistvo. Kod aktivne eutanazije lekar je taj koji pacijentu okončava život bezbolnim sredstvima uz obaveznu saglasnost pacijenta ili porodice. Kod asistiranog samoubistva pacijent sam uzima sredstvo koje će mu okončati život a koje mu je legalno obezbedio lekar, koji može i ne mora da bude prisutan u trenutku smrti.

Asistirano samoubistvo postalo je predmet šire globalne rasprave 2011. godine kada je pisac i tvorac čuvenog Disksveta Teri Pračet za škotski BBC snimio dokumentarac Terry Pratchet: Choosing to Die (Teri Pračet: Odabrati smrt). Pračet je u filmu prezenter koji prati svog prijatelja Pitera Smedlija. Smedli ima Lu Gerigovu bolest, neurološko oboljenje motoričkih neurona (ALS, bolest o kojoj je pre nekoliko godina svest podizana kroz „ice bucket challenge“ na Jutjubu, najpoznatiji je oblik ove bolesti). Film prati Smedlija kroz proces asistiranog samoubistva uz pomoć švajcarske organizacije Dignitas koja omogućava eutanaziju i, ma kako bizarno zvučalo, pomoć u umiranju. Poslednja scena u ovom kontroverznom filmu jeste ona u kojoj Smedli uzima dozu barbiturata Nembutala i umire u prisustvu Pračeta, supruge i dvoje zaposlenih u Dignitasu. U filmu se pojavljuje još nekoliko ljudi koji su se, zbog bolesti od kojih pate, odlučili na asisitirano samoubistvo, kao i osnivač Dignitasa Ludvig Mineli. I sam Pračet želeo je da umre na ovaj način jer je bolovao od Alchajmerove bolesti, ali priroda je htela drugačije: umro je prirodnom smrću u martu 2015. godine.

Igrom slučaja, na dan kad se ovaj broj „Vremena“ nađe na kioscima, biće tačno osam godina od premijernog prikazivanja ovog filma. Kontroverze su počele još pre premijere: BBC je pre prikazivanja dobio 750 žalbi, a na dan prikazivanja stiglo ih je 1219. Bunili su se vernici, hrišćanske organizacije i protivnici abortusa. Anglikanska crkva proglasila je film za glorifikaciju samoubistva. Četvoro članova Doma lordova britanskog parlamenta poslalo je zajedničku žalbu BBC-ju, a o filmu se raspravljalo i u Donjem domu gde je zahtevano da javni servis bude „neutralan“ u pogledu asistiranog samoubistva, pošto je glavna zamerka bila da film favorizuje ovaj način okončanja života. Sve ovo nije sprečilo da film 2011. dobije nagradu BAFTA za najbolji škotski dokumentarac. Pračet je svoju poziciju branio tvrdnjom da je reč o praksi koja se sprovodi u nekoliko evropskih zemalja.

GDE TO IMA

Dakle, kod legalizovane eutanazije najvažnije je razlikovati aktivnu eutanaziju, koja je najbliža pojmu „ubistvo iz milosrđa“ i asistirano samoubistvo. Razlika je važna zbog nijansi u zakonskim okvirima zemalja gde je eutanazija moguća.

Aktivna eutanazija legalna je u Holandiji, Belgiji, Luksemburgu, Kolumbiji i Kanadi. Asistirano samoubistvo ozakonjeno je u Švajcarskoj, Nemačkoj, Holandiji i američkim državama Oregonu, Koloradu, Havajima, Vermontu, Montani, Vašingtonu i Kaliforniji. Do kraja ove godine biće legalno u Australiji i američkoj državi Nju Džerzi.

Prva zemlja u svetu koja je legalizovala eutanaziju bila je Kolumbija. Naime, 1997. ustavni sud ove zemlje presudio je da nijedna osoba ne može krivično odgovarati ako oduzme život terminalno bolesnoj osobi koja je dala izričit pristanak za to. Sud je kao terminalne definisao bolesti kao što su kancer, AIDS i otkazivanje jetre i bubrega pod uslovom da su neizlečivi i izazivaju ekstremnu patnju. Međutim, ustavni sud Kolumbije isključio je bolesti poput Alchajmerove, Parkinsonove ili Lu Gerigove. Tek 2014. Ministarstvu zdravlja i socijalne zaštite dozvoljeno je da kreira procedure za sve smrtno bolesne pacijente koji žele eutanaziju.

Prva evropska zemlja koja je legalizovala eutanaziju bila je Holandija, 2001. godine. Legalizaciji je prethodila gotovo tri decenije duga sudska praksa oslobađanja krivice lekara koji su asistirali ili sproveli eutanaziju nad terminalnim pacijentima. Naredne, 2002. godine, legalizovana je i u Belgiji.

Nemačka je pomalo kontroverzna: pasivna eutanazija i asistirano samoubistvo legalni su od 2016. godine, ali je aktivna eutanazija odnosno ubistvo iz milosrđa i dalje nezakonito.

BRODOVI ZA UMIRANJE

U zemljama poput Irske, gde je namerni prekid trudnoće do nedavno bio zločin, dobro je poznata pojava brodova za abortus. Polovinom 2001. australijski doktor Filip Niške zatalasao je svetsku javnost tvrdnjom da će kupiti holandski brod na koji će terminalno bolesni moći da dolaze i budu eutanazirani. Ideju nikada nije realizovao iz više razloga. Prvi je taj što je jedina zemlja na svetu koja je ozakonila eutanaziju stranih državljana – Švajcarska a ne Holandija. Drugo, u vreme kada se Niške pojavio sa svojim planom, eutanazija u Holandiji bila je samo dekriminalizovana, ali ne i legalizovana. Pa ipak, iz ove njegove ideje izrodila se urbana legenda (demantovana godinama unazad u najuglednijim svetskim medijima) o brodu za samoubistva. Navodno, iz nekog razloga baš na Floridi postoji brod „Poslednja večera“ na koji, uz odgovarajuću naknadu, svako može da se ukrca. Legenda je tako detaljno razrađena da čak „znamo“ i da brod prima 25 putnika po jednoj turi, da među njima ima i terminalnih pacijenata, ali da je većina ipak zdrava i prava… A tura se sastoji od luksuznog krstarenja, ukusne večere i – kolektivnog bacanja u okean.

Brodovi za eutanaziju, sva je prilika, nikada nisu stvarno postojali. Razlog je jednostavan: za razliku od abortusa, za koji krivično odgovaraju i onaj ko izvodi zahvat i žena nad kojom se zahvat izvodi, još nikome nije uspelo da kriminalizuje – samoubistvo.

KOMPLIKOVANO JE

To nas dovodi do jednog vrlo svežeg slučaja klasičnog samoubistva koje su svetski mediji proglasili za eutanaziju samo zato što ne razumeju proces legalne eutanazije. Petog juna ove godine u Holandiji je preminula sedamnaestogodišnja Noa Pothoven. Britanski „Independent“ napravio je ogromnu zabunu izvestivši da je nad Noom izvršena eutanazija. Štaviše, cela priča zvučala je toliko nenormalno da bi, da je istinita, odvratila i najtvrđe pobornike eutanazije. „Independent“ je objavio, a preneli „Juronjuz“, „Dejli mejl“ i „Dejli bist“ da je maloletna Noa Pothoven eutanazirana jer više nije mogla da se nosi sa depresijom i anoreksijom, koje su nastale kao posledica seksualnog zlostavljanja i silovanja. Navodno, eutanazija nad njom izvedena je uz odobrenje roditelja i u kontrolisanim medicinskim uslovima.

Ono što se zaista dogodilo jeste da je Noa prestala da uzima hranu i tečnost i preminula 10 dana kasnije. Međutim, nikakve lekarske asistencije u tome nije bilo. Ona se jeste prošle godine obratila jednoj klinici za eutanaziju, ali je bila odbijena. Njena smrt nipošto nije legalna eutanazija, a prema najnovijim vestima koje stižu iz Holandije, njeni roditelji će krivično odgovarati jer je umrla uz njihov pristanak.

Da bi nekome bila odobrena eutanazija, bilo gde na svetu, pa i u Holandiji, mora da prođe niz vrlo rigidnih procedura koje uključuju temeljno psihijatrijsko veštačenje. Istina, psihijatrijska eutanazija jeste moguća, ali u vrlo specifičnim okolnostima: jedini poznat slučaj dogodio se u Belgiji u septembru 2014. Federalna komisija za eutanaziju odobrila je asistirano samoubistvo osuđivanom serijskom silovatelju i ubici Franku Van Den Blikenu. On je pre toga već proveo 30 godina u zatvoru i poželeo smrt shvativši da ga zatvor nije rehabilitovao i da i dalje predstavlja opasnost po društvo. Odgovor komisije usledio je posle trogodišnje analize i pregleda kroz koje je Bliken prolazio. Pa ipak, nije eutanaziran: sestra jedne od njegovih žrtava žalila se na odluku komisije, rekavši da želi „da trune u zatvoru“. Iako je trebalo da umre 11. januara 2015. u zatvoru u Brižu, Ministarstvo pravde je 6. januara preinačilo odluku i naložilo da Bliken bude prebačen u zatvorsku psihijatrijsku klinku u Gentu gde se i danas nalazi.

To nas dovodi do drugog pitanja – smrtne kazne. Široko tumačeno, to je ono što je Bliken tražio, ali porodica žrtve nije dozvolila. Ovaj slučaj nas uči da ne postoje prosti odgovori na složena pitanja. Eutanazija je svakako vrlo složena iz mnogo razloga. Pa ipak, izvesno je da, iako budući Građanski zakonik ostavlja tu mogućnost, ona kod nas neće biti legalizovana dok ne prođe ozbiljnu raspravu ne samo pravne i medicinske, već mnogo drugih struka i ekspertiza.