Svoj kutak, konačno

„Ovde sam došla 2007. godine. Pre toga sam promenila mnogo stanova, uvek sam bila podstanar. Kada sam dobila ovaj svoj kutak, bila sam presrećna. Ne mogu to da vam opišem, kao da mi se prvi put desilo nešto lepo u životu. Samo mi je malo žao što nemam terasu“, ovim rečima započinje naš razgovor sa Olgom Ranković. Ona stanuje u naselju Kamendin, Zemun Polje, u socijalnim stanovima koje Grad Beograd daje na korišćenje socijalno ugroženima uz minimalnu nadoknadu. Ugovor se sklapa na period od pet godina, a ukoliko se stanje korisnika ne promeni do tada, ugovor se obnavlja. Grad je budžetskim novcem od 2003. godine izgradio 1415 stanova, plus 82 za koji je (ponovljeni) konkurs traje do 23.12. Određeni broj stanova koriste socijalno ugroženi, a drugi deo je prodat po neprofitnoj, proizvodnoj ceni.

Olgin stan je jednosoban. Sav nameštaj je, kako sama ističe, star ali prostor odiše toplinom. Ona je radila kao tekstilni tehničar 37 godina u Mladenovcu i kaže da se skoro četiri decenije nije štedela u svom poslu. Pre deset godina se razbolela. Usledio je moždani udar, pa je tako i otišla u invalidsku penziju. Njena mesečna primanja iznose 17.000 dinara. S obzirom na to da je morala sve do 2007, dok nije dobila stan od Grada, da plaća kiriju raznim stanodavcima, Olga je u Kamendin došla u dugovima. Ima kredit koji mesečno otplaćuje sa 4000 tako da za život, račune i preglede ostaje 13.000 dinara. Nažalost, poslednjih nekoliko meseci ne može da radi.

„Ovde sam došla presrećna, ali u dugovima. Tražila sam pomoć od Centra za socijalni rad. Nisam htela da govorim neistinu, kukam, kazala sam ‘situacija je takva i takva, tražim sad pomoć i više neću dolaziti, boriću se.’.“ Pomoć je stigla, a Olga je, kao što je obećala, radila sledeće dve i po godine. Čuvala je decu i u tome je najviše uživala. „Našla sam mir s njima. Oni idu iz škole, pevaju, pevam i ja. Kada je pesma na engleskom, ja uhvatim samo poslednju reč.“ Nažalost, nije imala svoje dece, rodom je iz Šumadije pa nema ni rodbine u Beogradu. Pre dosta godine je ostala u drugom stanju, rodila zdravo dete, ali su joj posle 33 sata rekli da je umrlo. Nedavno je, međutim, još jednom život neprijatno iznenadio. Pre mesec dana joj je pozlilo, dobila je vrtoglavicu koja do sada ne prestaje. „Prvi put sam se uplašila samoće“, priznaje. Nije u stanju više da radi, mora da ide na preglede, snimanja (od kojih se neka i plaćaju jer ne može da čeka pet, šest meseci da bi saznala šta joj je). Ovih dana se ponovo obratila Centru za pomoć.

Olga, ipak, ima optimizma. „Pre tri godine, kada sam došla ovde, bila sam tako srećna što sam dobila svoj kutak. Jako mi je lepo kada izađem nekud pa znam da se vraćam u svoj stan, koji je dobar i kvalitetan. Znate, ovo je za mene palata. Bez preuveličavanja. Nemam na šta bih se u stanu požalila, samo mi je strašno što sam opet u teškoj situaciji. Ali prebrodiću i ovu krizu, nadam se. Ja sam borac celog života.“

Nekoliko ulica dalje, takođe se nalaze zgrade sa socijalnim stanovima. U blizini je i narodna kuhinja, a početkom godine je otvoren i Dom zdravlja.

U prizemlju živi D.S. sa svoja dva sina. Stariji J. želi da bude policajac. Mlađi sin D. oboleo je od cerebralne paralize. D.S. je samohrana majka. Pre 15 godina došla je kao izbeglica iz Hrvatske. Od 1998. do 2006. porodica je živela kao podstanar u Beogradu, čuvajući zgradu nekog biznismena, a kasnije su prešli u Požarevac. Poslednji smeštaj u kom su stanovali pre nego što su došli u Kamendin imao je devet kvadrata.

Kada je 2008. mlađi sin operisan, Danijela se obratila Centru za socijalnu rad na Voždovcu. Oni su joj predložili da konkuriše za socijalni stan. „Prostor je solidan, dobar. Veliko je olakšanje da ne moraš da razmišljaš kako ćeš da izdvojiš 100, 200 evra za kiriju, a nemaš od čega“, kaže D.S. Ona ne može da radi jer mora da vodi računa o mlađem sinu. „Da nema stana, subvencija za infostan, ne znam kako bih. Sprečena sam da se zaposlim. I ovo je sve ‘na knap’. Ne mogu da odvojim novac da stariji sin ide na neki sport. Mlađeg sina čeka još jedna operacija, moraćemo u Banju Koviljaču.“

Njihov stan je takođe jednosoban, naša sagovornica kaže da bi joj bilo lakše da imaju makar još jedan sobičak. „Kada smo došli ovde, ovo je za nas bila premija. Normalno je opet da kada počneš da živiš, uvek težiš ka boljem.“

D.S. se povezala sa roditeljima koji imaju decu s posebnim potrebama i njih, nekoliko majki, hoće da naprave udruženje kako bi se organizovao dnevni boravak za decu. Problem sa sadašnjim radionicama koje svakako znače je što je njihovo trajanje od osam do dva. Naime, kombi dođe po dečaka D. u osam, vozi ga do Braće Jerkovića. Kada se javi neki problem, velike saobraćajne gužve, D. tada ostaje kod kuće. „Ja ne mogu da nađem posao. Jer, em je vrlo teško naći radno vreme od osam, devet do jedan, dva, a zatim ne znam šta bih radila tim danima kada D. ne ide u školu u Braće Jerković.“ Zbog toga bi dnevni boravak sa medicinskim osobljem bio odlično rešenje. Što je važan predlog za koji verujemo da će Grad imati sluha.

Što se tiče starijeg sina, on se još privikava na novu sredinu. Promenio je do sada, u selidbama, četiri škole. Došlo je vreme da se ustali u svom kutku.

BRIGA ZA NAJSTARIJE I NAJMLAĐE: „Pomoć mora da stigne onda kada je potrebna. To je bila naša vodilja. Jer kada dođe prerano ili kasno, skoro da se može reći da ste džabe pomagali“, prvo je što nam kaže Milan Krkobabić, pomoćnik gradonačelnika Beograda. Po njegovim rečima, u Beogradu je gradska vlast kreirala novu socijalnu politiku. Ona se kreće u jasnom smeru – permanentno poboljšanje kvaliteta života, s naglaskom na najmlađe i najstarije.

Iako uvek može bolje, a tome se i teži, najsiromašnijim penzionerima Grad je dao jednokratnu pomoć. Na taj način je 65.000 najstarijih sugrađana dobilo je 16.000 dinara u četiri mesečne rate. „Plan je da ta pomoć stiže svakog meseca, i to je neki ideal kome težimo“, ističe Milan Krkobabić „Tu pomoć oni moraju da dobiju i to je nešto što ne bi smelo da bude dovedeno u pitanje.“ Računica je prosta, život u prestonici je veoma skup, a samo prosečan trošak za mesečne račune iznosi oko 4000, 5000 dinara. Ukoliko bi Grad uspeo u svom naumu, penzioneri sa primanjima ispod 15.000 bi bili lišeni tog tereta. U 2010, za pomenutu jednokratnu pomoć izdvojeno je 10.000.000 evra.

Kao druga stavka, gradski prevoz je besplatan za sve sugrađane starije od 65 godina, uključujući i domaćice i izbegla i raseljena lica sa boravištem u Beogradu. „To je najbitnije za ljude iz prigradskih naselja. Recimo, neko ide iz Lazarevca na terapiju u Beograd. Mesečna karta za drugu zonu je 2000 dinara puta 12 meseci i to se ispostavi kao ne tako mali trošak „, primećuje naš sagovornik.

Ono što raduje je da je penzionerima data besplatna članska karta za Biblioteku, kao i obuka na računarima. Jedna od prvih polaznica kursa primivši diplomu 65+ je kazala: „Znate li koliko je to plus – dvadeset godina“. Ova osamdesetpetogodišnjakinja sada uspešno koristi kompjuter. Do danas, 421 osoba je završila obuku na računarima. Takođe, stariji od 65 godina imaju pravo na besplatno korišćenje bazena. Stari DIF je prvi otvorio vrata u junu ove godine. Kažu da je interesovanje veliko.

Opremaju se i sređuju klubovi za dnevni boravak. Do sada ih je obnovljeno pet: na Paliluli, Starom gradu (Svetogorska), Savskom vencu, Grockoj i Voždovcu.

Za mesec dana otvara se klub u Kaluđerici, a sledeće godine na Novom Beogradu. „Stariji sugrađani mogu tamo da pogledaju utakmicu, da održavaju svoje sekcije, popiju kafu po simboličnoj ceni, prosto imaju svoj kutak“, naglašava zamenik gradonačelnika.

Zahvaljujući donaciji Japan Tobakoa, na Vračaru, koji je inače najstarija opština, biće otvoren prvi Centar za starije osobe. To predstavlja novinu u Srbiji. Ukoliko, recimo, neko ne želi da ostavi svog roditelja kome je potrebna nega u staračkom domu, a radi preko dana, dobiće mogućnost da ga odvede u centar gde će stari sugrađani imati sve što im je potrebno. Počev od ishrane, medicinskog tretmana, animacije, zatim će tu biti psiholog, socijalni radnici. U Centru će se ostajati preko dana, a uveče će korisnik usluga Centra ići svojoj kući. Otvaranje se predviđa za dva, tri meseca, a cena će se određivati u zavisnosti od imovinskog stanja. Raspon će biti, prema rečima našeg sagovornika, od 2000 do 10.000 dinara. Plan je da u svakoj opštini bude po jedan ovakav centar. Kada su u pitanju gerontodomaćice, poznato je da Beogradu nedostaje oko 300 žena da bi se ukinule liste čekanja. Zamenik gradonačelnika kaže da se radi na tome.

Kada je reč o najmlađima, poznato je da više nema čekanja za vrtiće. Za nekoliko dana u Petrarkinoj ulici, uz pomoć američke ambasade, planira se otvaranje centra gde će biti omogućeno da ljudi sa specijalnim potrebama koji imaju iznad 18 godina provode vreme. Milan Krkobabić napominje i da je namera Grada da u svakoj opštini bude po jedan centar za decu sa smetnjama u razvoju, kao i da će regulisanje radnog vremena centara doći na red (reč je o tome da bi roditeljima koji imaju decu sa smetnjama u razvoju značilo da centri rade duže da bi mogli da nađu posao).

Konačno, zamenik gradonačelnika je pohvalio saradnju sa civilnim, nevladinim sektorom i u sledećoj godini očekuje dobar nastavak i na ovom polju.