"Više bih voleo da imam 600 tovljenika a da je cena niža, nego svega 200 koliko ih imam sada, pa makar cena bila i viša od ove: ja radim, pa radim, samo što bi sa većim obimom a nižom cenom zaradio više. I svi bi bili zadovoljni: i ja, i klaničari, i trgovci i potrošači", kaže Jošo Bajić, svinjar iz Starih Banovaca. "Ali, ne vredi: svako grabi za sebe, svoj šićar gleda, za dugog ga nije briga. Tako je to"
Uprkos prednovogodišnjoj proceni ministra trgovine Slobodana Milosavljevića da će meso i mesne prerađevine u toku januara pojeftiniti, jer je osnovna svinjska hrana, kukuruz, dva puta jeftinija nego lane, dogodilo se suprotno: meso i prerađevine su poskupele. Razlog za to poskupljenje Milosavljević je našao u previsokim cenama primarnih proizvođača. Kako je objasnio, „cena svinja dvostruko je veća od realne“, da po „istorijskim paritetima“ umesto 140 do 170 dinara, kilogram „žive vage“ treba da košta oko 80 dinara te da razmišlja o interventnom uvozu „ukoliko domaći proizvođači ne snize cene i ne povećaju proizvodnju“.
„Zašto, ako je cena u Mađarskoj 30 do 40 odsto niža nego u Srbiji, ne uvesti meso i potrošačima ne obezbediti jeftiniju robu“, zaključio je uz tvrdnju da se proizvodnja svinja isplati jer za pet do šest meseci, koliko traje tov, ulaganje može da se povrati kroz dvostruko veću zaradu. „Razgovaramo sa proizvođačima da vidimo da li postoji spremnost da koriguju svoje cene i značajnije investiraju u tov stoke. Ako dobra volja postoji, nećemo uvoziti“, zaključio je Milosavljević i izazvao negodovanje svinjara.
„Cena kukuruza kojeg iz prošle sezone ima oko dva miliona tona viška, stabilna je i kreće se između osam i devet dinara, što je 50 odsto niže u odnosu na februar prošle godine, a cena stočne hrane je za 40 odsto niža“, reaguje na svinjarsko negodovanje Milosavljević i kaže da ne podržava zahteve proizvođača da se meso ne uvozi jer smatra da su ti zahtevi neopravdani.
Pomoćnik ministra poljoprivrede Slobodan Teofanov kaže za „Vreme“ da ideja o interventnom uvozu nije dobra jer ne bi uticao na cene gotovih proizvoda, ali bi zato ionako smanjen stočni fond tako bio dotučen. „Takvo ponašanje je već viđeno i svi smo osetili negativne posledice interventnih uvoza i zabrana izvoza poljoprivrednih proizvoda u prethodnom periodu.“
NEKAD I SAD: Paritet na koji se poziva ministar Milosavljević zaista jeste istorijska kategorija: kilogram svinjske „žive vage“ decenijama je koštao koliko i 8,5 kilograma kukuruza, šest kilograma pšenice, isto toliko veštačkog đubriva „tri petnaestice“, šest litara dizela… Sve je to bilo u doba socijalizma, kada su „nosioci“ poljoprivredne proizvodnje bili poljoprivredni kombinati, individualni proizvođači udruženi u zadruge bili kooperanti kombinata, pšenica, kukuruz, soja i tovljenici su „predavani“, đubrivo i gorivo „preuzimano“, vlada određivala zaštitne cene a „tržišne viškove“ otkupljivale Robne rezerve. Davno je to bilo, u prošlom veku.
Novi vek doneo je promene: troma i neproduktivna planska privreda zamenjena je živahnom tržišnom, društveni kombinati, šećerane, mlekare i mesna industrija privatizovane, zadruge razbucane, poljoprivrednici unapređeni u robne proizvođače, a regulaciju cena od vlade preuzelo tržište, odnosno balans ponude i potražnje. Ničeg lošeg u tome ne bi bilo, samo da nije jednog „ali“: iz „posla“ su se povukle i Robne rezerve, koje se, doduše, i dalje sporadično pojavljuju kao kupac, ali šta i koliko kupuju i gde se to što su kupile nalazi obavijeno je velom tajne, čini se samo malo tanjim od onoga koji obavija dosijee Bezbednosno-informativne agencije.
Robne rezerve se dimenzionišu tako da mogu da zadovolje tromesečne potrebe stanovništva. One, međutim, ne služe samo za slučaj rata ili elementarnih nepogoda velikih razmera već i kao amortizer za ublažavanje poremećaja koji se u tržišnoj privredi podrazumevaju. U stvari, tržište je stalno ustalasano i ta ustalasanost je motor njegovog razvoja, ali kad talasanje preti da se pretvori u cunami, robne rezerve se „otvaraju“ i prihvataju udarac: u slučaju nestašice nedostajuću robu na tržište plasiraju, u slučaju hiperprodukcije višak usisavaju do nivoa uobičajene/podnošljive ustalasanosti.
Za rezerve je nadležno Ministarstvo trgovine. Ali, za razliku od evropskih zemalja, u kojima je rad robnih rezervi transparentan, kod nas je diskrecion. U zakonu o robnim rezervama, naime, u prvom članu piše da one služe za obezbeđenje prehrambene sigurnosti stanovništva i stabilizaciju tržišta, ali već u drugom članu se kaže da je rad Robnih rezervi tajan. Tako, Direkcija za robne rezerve kupuje, potom prodaje ili pozajmljuje – daleko od očiju javnosti.
TROSTRUKI UTICAJ: Na cenu tovljenika utiču tri varijable: pre svega to su ponuda i potražnja, ali i cena ratarskih kultura – kukuruza, soje, ječma i suncokreta kao glavnih „inputa“. Oscilacioni ciklus potražnje je konstantan – jedan minimum i jedan maksimum godišnje: potražnja je najmanja u drugoj polovini januara i februaru, najveća tokom leta sa jednim manjim „pikom“ u novembru, u vreme poseka.
Cena ratarskih kultura u Srbiji najviše od Boga zavisi, ako je on taj koji određuje kakve će vremenske prilike biti, ali se može reći da je period oscilacije dve godine, mada sa različitim vrednostima ekstrema: žetva uvek može biti bolja od najbolje i gora od najgore, ali se retko događaju dva berićeta zaredom, još ređe se dve katastrofe naslanjaju jedna na drugu. Pored smena boljih i lošijih žetvi, cena ratarskih kultura osciluje i tokom godine, ali ne monotono, kao što je slučaj sa ponudom i potražnjom tovljenika. Kretanje cena žitarica ima samo jednu značajnu tačku – žetvu, koja je jedina konstanta: jednom je godišnje i dospeva svake godine. Kako će kriva izgledati kod nas zavisi najviše od onih koji imaju čime letinu da otkupe i gde da otkupljeno smeste i onih koji odlučuju o uvozu/izvozu, Robnim rezervama i tako tome. Ukratko – od mangupa u našim redovima.
Ponuda tovljenika osciluje u „svinjskom ciklusu“ koji traje između tri i četiri godine. U velikoj ponudi cene padaju i obrnuto. Tako, kad je cena „inputa“ niska a tovljenika visoka, kao što je sada slučaj, raste i broj proizvođača, odnosno povećava se broj tovljenika u turnusu. Posle devet meseci, zbog povećanja ponude cena polako klizi nadole da bi u trećem turnusu dostigla minimum. Tada neki odgajivači bataljuju proizvodnju, odnosno smanjuju broj tovljenika, ponuda je manja i cene polako rastu… I tako ukrug: od pet turnusa, tri su prosečna, a dva su ekstremi.
Rezultujuća kriva dobijena preklapanjem oscilacija osnovnih varijabli predstavlja tržišnu cenu u realnom vremenu, a upoređenjem srednje vrednosti tako dobijene krive i srednje vrednosti krive kretanja cene kukuruza dobija se „paritet“ na koji se poziva ministar Milosavljević. Paritet može da se uspostavi i u odnosu na soju, na suncokret ili ječam, ali bi najtačniji bio ako bi bilo uzeto sve što u mešavinu za tov ide, ali ipak ne bi moglo u svakom trenutku da se prostim množenjem dobije koliko treba da košta „kilo žive vage“. Ne biva to tek tako.
Ovi ciklusi nisu specifični samo za Srbiju: tako je manje-više svuda, pa i u Evropskoj uniji, mada ne tako dramatično kao što je ovde. Prosto, evropsko tržište je veliko, o uvozu i izvozu žitarica ne odlučuju birokrate već tržište, a Robne rezerve se koriste za ono za šta su namenjene. Sve to se blagotvorno odražava na kontinuitet proizvodnje pa su ekstremi, koji su i pored svega neizbežni, mnogo blaži.
CUNAMI: Na malom i zatvorenom tržištu poput srpskog, talasanje je mnogo jače, ekstremi oštriji, a prave muke nastaju kad se dva ili više ekstrema dogode u isto vreme. Tada se, naime, stvara stojeći talas sa vrhom jednakom zbiru svakog pojedinačnog i sa srazmerno dužim periodom oscilacije.
Takav „kvrc“ se dogodio pre dve godine u ovo doba, kada je potražnja tovljenika dostigla minimum u godišnjem ciklusu, a ponuda maksimum u svinjskom ciklusu. Da nevolja bude veća, cene ratarskih kultura beležile su sezonsko-špekulativni rast, a i izbori behu: idealan predložak za tragediju.
Suočeni sa ozbiljnim gubitkom, mačvanski uzgajivači svinja, po već ustaljenom običaju, zahtevali su da država „nešto učini“: da robne rezerve otkupe tovljenike po proizvodnoj ceni, koju procenjuju na čak 100 dinara, da inspekcija baci pogled na poslovanje otkupljivača svinja, da se njihove marže ograniče ali i da, na ovo treba obratiti posebnu pažnju, da (država) ustanovi paritet soja-kukuruz-svinja-svinjski but, što je proširena verzija ovoga što sada predlaže ministar Milosavljević. Međutim, u tehničkoj vladi sedeli su tehnički ministri, resor poljoprivrede i trgovine su bili u različitim feudima, a sama pomisao na paritete sa gnušanjem je odbijena. Protesti su nastavljeni, u međuvremenu se osmehnula suša pa su žitarice poskupljivale, „živa vaga“ tonula sve niže, klanice radile prekovremeno, a čuveni paritet stigao do nikad zabeleženog odnosa 3:1, sledećih godinu dana, jer cene žitarica su bile stabilno visoke, prosečan paritet je bio 5:1, da bi se tek posle prošlogodišnje žetve izravnao sa onim „istorijskim“.
NAOPAKO: Sada je situacija obrnuta u odnosu na onu od pre dve godine: minimalna ponuda u svinjskom ciklusu manja je od minimalne potražnje u godišnjem, sve pri lagano rastućim cenama žitarica, tako da je paritet dostigao opet istorijski rekord – 14:1. Po rečima ministra Milosavljevića, Robne rezerve Srbije veoma su loše snabdevene, zbog čega država ne može da utiče na kretanje cena na tržištu puštanjem robe iz rezervi u promet. „U ovom trenutku nemamo dovoljne količine svinjskog mesa za intervenisanje. Pre svega, razlog je nedovoljno finansija da robne rezerve na vreme obezbede dovoljne količine proizvoda.“
„Baš tako: nema para za rezerve, a za uvoz ima“, ljutito će Jošo Bajić, uzgajivač svinja iz Starih Banovaca. „Kada su cene bile ispod svakog minimuma, vlada je kao donela neku uredbu da se otkupi 15.000 tovljenika po 80 dinara, ali se sa tim otezalo i na kraju je otkupljeno svega pola od predviđenog“, priseća se. „Klaničari su iskoristili to otezanje i otkupili su sve ponuđeno, ali po 55 dinara. Nismo imali kud: šta da se radi sa stokom koja ne donosi nikakvu zaradu, šta više donosi gubitak jer stoka jede svakog dana, bez obzira na cene na tržištu. Tada se, normalno, kolje i ono što nije za klanje, samo da se sunovrat zaustavi. I šta se posle dogodi? Posle stoke nema, smanjena ponuda podiže cene koje odu u nebesa, bez obzira na to što je kukuruz jeftin. Uostalom, sadašnje cene tovljenika nemaju nikakve veze sa cenom kukuruza, već sa praznim oborima. Više bih voleo da imam 600 tovljenika, koliki je kapacitet moje farme, a da je cena niža, nego svega 200 koliko ih imam sada, pa makar cena bila i viša od ove: ja radim, pa radim, samo što bi sa većim obimom a nižom cenom zaradio više. I svi bi bili zadovoljni: i ja, i klaničari, i trgovci i potrošači. Ali, ne vredi: svako grabi za sebe, svoj šićar gleda, za dugog ga nije briga. Tako je to.“
Iako je disparitet otišao u drugu krajnost, Jošo kaže da se već vidi svetlost na kraju tunela, jer će dobra proizvođačka cena uticati na povećanje proizvodnje, ponuda je veća, time cene klize nadole, pa će i biti svedene na razumnu meru… Jedino što to ne može, dodaje, da se dogodi za tri do pet meseci, kako traži ministar, već mnogo više. Jer, da bi se od nazimice dobila priplodna krmača mora da prođe tri meseca, od semenjenja do prašenja prođe 115 dana, a od praseta do tovljenika spremnog za klanicu treba još najmanje pet meseci. Brže ne može. „Pa nek’ ministar izračuna koliko je to.“
Naravno, za proširenje proizvodnje potreban je novac koji, kako tvrdi Jošo, nema odakle da pristigne do od prodaje onoga što je proizvedeno. Ako sada bude uvoza, rezonuje, cene će sigurno pasti, ali će to usporiti rast proizvodnje i oporavak ukupnog tržišta odložiti. „Ali šta ja tu mogu? Biće kako bude. Pitam se kome će to uvozno meso da ode. Pretpostavljam dvojici-trojici velikih koji su nam kožu drali dve godine. I tako, u novinama će da budu naslovi ko vrata – ‘meso pojeftinilo’, a to što ćemo mi opet u ‘bulu’, koga briga.“
Cena kukuruza na pijacama se kreće od 8,5 dinara u Subotici do 15 u Vranju, sojina sačma je najjeftinija u Kragujevcu – 42 dinara, a najskuplja u Kikindi – 55 dinara, stočni ječam košta od 13 dinara u Smederevu do 25 u Vranju, suncokretova sačma je od 7 dinara u Subotici do 37 dinara u Loznici. Na stočnoj pijaci u Vranju tovljenici koštaju 170, a u Čačku, Požarevcu i Sremskoj Mitrovici 140 dinara. Tovljenike najviše plaćaju Beogradske klanice – 173 dinara, najškrtije su klanice Šumadijskog i Pomoravskog okruga koje plaćaju svega 120 dinara za kilogram žive mere tovljenika I klase.
U Evropskoj uniji prosečna potrošnja mesa je 87 kilograma, u Mađarskoj 92, Sloveniji 90, Estoniji 75, Češkoj 73,5 kilograma, a kod nas ispod 50 kilograma… Stočarska proizvodnja u zemljama Evropske unije oko 70 odsto od ukupne poljoprivredne proizvodnje, dok stočarstvo u Srbiji učestvuje u bruto poljoprivrednom proizvodu sa samo 32 odsto. U Srbiji se proizvodi oko 118 kilograma mesa po hektaru poljoprivredne površine, u Danskoj 799, u Nemačkoj 375, Francuskoj 264 kilograma… U svakom pogledu, poslednji smo.
“Svi se prave pametni, a niko da uzme olovku pa da izračuna koliko zaista šta košta. Evo, ja ću”, kaže Jošo i uzima plajvaz: kukuruz toliko, ječam toliko, sojina i suncokretova sačma, premiks… sve u procentima kako se hrana pravi, kucka po kalkulatoru, mrmlja… “Evo, kilo hrane 22 dinara i 85 para, puta 380 koliko se na tov potroši… Da bi dostigao 100 kilograma, tovljenik pojede 8683 dinara, što izađe da se za kilo ‘žive vage’ po sadašnjim cenama potroši 87 dinara, što je već osam odsto više od ministrove računice.” Ali, nastavlja, i krmača je onih 115 dana morala da jede, to je oko 10.000 dinara, što povećava ukupan trošak tova za 1000 dinara po komadu, jela je ona i dok je nazimica bila, a ni nazimice ne padaju sa neba, prase da bi nazime postalo takođe jede, i to košta. “A gde je struja, gde je voda, gde su lekovi, veterinar, gde sam, na kraju, ja? Vredi li moj rad štogod? Neka gospodin ministar proba da proizvede tovljenika za 8000 dinara, baš da ga vidim kako će za šest meseci da udvostruči ulog.”
Rekonstrukcija vlade i Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica u svojim Telegram kanalima i na Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Skidanje pa vraćanje semafora na raskrsnici kod Ušća koja je pretvorena u kružni tok je još jedan eksperiment in vivo na Beograđanima
Šefica Evropske komisije donela je pohvale Vučiću. Ali, ništa lično, pa ona je ionako došla samo zbog posla, a ne zbog nekakvih „evropskih vrednosti“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
