Svi Predsednikovi ljudi

„A to što će država da se raspadne – pa neka se raspadne. Narod će znati da proceni ko je za to kriv.“ To je izjavio za „Blic“ od nedelje 19. avgusta Obren Joksimović, ministar zdravlja u ostavci. Na latinskom: Fiat DSS, pereat Serbia. Kao i obično, svadljivi doktor rekao je glasno ono što jedan deo DSS-a misli tiho i tako je odigran pretposlednji čin drame koja je počela prologom od 5. oktobra, nastavila se hapšenjem i izručenjem Miloševića i kulminirala političkim sukobom posle ubistva Momira Gavrilovića 3. avgusta.

Ovde se treba vratiti na sekvencu događaja koja počinje 3. avgusta uveče. Naime, u logici za gimnaziju uči se da ako se nešto desi posle nečega, to ne znači nužno da se desilo zbog toga. S obzirom na bogatu i koloritnu biografiju Momira Gavrilovića, visokog funkcionera Državne bezbednosti u ostavci, ne može se s punom uverenošću tvrditi da je ubijen zato što se viđao sa Vojislavom Koštunicom, njegovom suprugom, saradnicima i simpatizerima – u više navrata. U utorak je Ministarstvo unutrašnjih poslova zvanično saopštilo da je pokojnik bio „umešan u likvidacije na teritoriji Beograda“, da je držao privatne zatvore, protivpravno lišavao slobode i mučio ljude, imao veze sa trgovinom drogom, sa raznim i raznovrsnim ljudima itd. Ko je i zašto ubio Momira Gavrilovića pokazaće istraga, pre ili kasnije. Çegova udovica izjavila je za novine da se pokojnik viđao sa tim licima, ali da je s njima razgovarao o svojoj budućnosti u Službi, o „kadrovskoj politici u MUP-u“ i sličnim stvarima. Ta žena nema nikakav motiv da izmišlja bilo šta; ona je jednostavno ispričala ono što je od muža čula i sama saznala. Pet dana prošlo je od ubistva do trenutka kada se Predsednik, prekinuvši svoj godišnji odmor i redovni TV program RTS-a, dramatično obratio javnosti. „Teško mi je da poverujem da je osnovni cilj ovog ubistva bilo zastrašivanje i odvraćanje onih koji smatraju da bi određenim svojim saznanjima mogli da doprinesu boljitku naše zemlje“, kazaće Predsednik. Ta uopštena izjava sutradan je prevedena na običan jezik: anonimni izvor informacija iz Kabineta predsednika kazao je „Blicu“ (čiji je „glavni urednik Zoran Đinđić“, kaže Obren Joksimović) da je pokojni Momir Gavrilović u Kabinet doneo dokumenta koja teško optužuju Vladu Srbije za korupciju i veze sa organizovanim kriminalom. Pa sad: ako je tako, onda je blizu pameti ko je mogao da ga ubije i za čiji račun… U svađi koja je nastala posle toga pale su teške reči sa svih strana: Vlada, DOS i Demokratska stranka tražile su i traže konkretne dokaze za „korupciju i kriminal“, kao i da vide ta „dokumenta“ Momira Gavrilovića; DSS i Kabinet predsednika (razlika se tu skoro sasvim izgubila, o čemu kasnije) morali su da priznaju da, kao prvo, „dokumenata“ nema; kao drugo, da su čitali zagrebački „Nacional“ i da se Zoran Đinđić vozio avionom Caneta Subotića; da je Čeda Jovanović slupao državno auto i još neka druga auta; da se Vladan Batić vozi u blindiranom BMW-u; ali stalno dodaju i da „Vlada nije uradila ništa od obećanog“. E, sad: ako je samo o tome reč – sve je u redu: Đinđićev je problem ako leti nečijim avionom besplatno; ima i za Čedu sud i zakon, pa će se raspravimo, što kažu seljaci; blindirana vozila mogu skupo da se rasprodaju. A za obećanja Vlade odgovoran je ceo DOS, pa i DSS; svi su od početka znali da to neće biti lako. Jesu li to razlozi da DSS izađe iz Vlade?

SAGOVORNICI: Izgleda da nisu. Naime, u sekvenci događaja fali jedna od ključnih informacija: ko je „Blicu“ podvalio lažnu informaciju da je Gavrilović doneo „dokumenta“ o korupciji u Vladi i njenoj sprezi sa kriminalom? I – još važnije – zašto? Kandidata nema mnogo: sa Gavrilovićem su kritičnog 3. avgusta – po podacima do kojih je „Vreme“ došlo – razgovarali savetnici Predsednika Gradimir Nalić (ljudska prava) i Rade Bulatović (nacionalna bezbednost), kao i Ljiljana Nedeljković, šef Kabineta. Nalić i Bulatović otišli su na odmor odmah; teško da bi se usudili da telefonom odnekud zovu „Blic“ sa tom pričom, s obzirom na atmosferu straha i slatke jeze koja u Kabinetu i u DSS-u vlada poslednjih meseci i koja dostiže zabrinjavajuće razmere. Demokratska stranka je onda u jednom od svojih pakosnih saopštenja oko toga prozvala „anonimnog savetnika za medije i njihovu zloupotrebu“, a Aleksandar Tijanić osetio se potpuno neopravdano prozvanim, mada je u kritično vreme i on bio na odmoru. U beogradskim novinarskim krugovima mnogo se češće pominje ime Ljiljane Nedeljković, šefa Kabineta. Gđa Nedeljković još se nije izjasnila o svojoj ulozi u slučaju Gavrilović.

Po svemu sudeći, ovde imamo slučaj koji se u ajncu zove „igrati tropa“. U periodu od 3. do 8. avgusta nekome u Kabinetu ili na nekom drugom mestu pala je na pamet nesrećna ideja da od ubistva Momira Gavrilovića napravi političke poene u „borbi neprestanoj“ sa Demokratskom strankom i ostatkom DOS-a. Takav se zaključak dade izvesti iz svih mogućih izjava koje su „mladoturci“, tj. jurišna ekipa dične mladeži DSS-a (Popović, Proroković, Mihajlov), ali i Kabineta (Tijanić) do sada dali. Svi redom govore o „korupciji i kriminalu“, „nesposobnosti i neispunjenim obećanjima“, ali ništa konkretno. Osim toga, suštinu afere Gavrilović fokusiraju na istragu za koju s pravom pretpostavljaju da će ići teško, izbegavajući za njih delikatnije pitanje – ko je taj zločin politički zloupotrebio i u koju svrhu je to učinjeno.

NEPOVERENJE: Kako je do toga došlo? Demokratska stranka Srbije bila je do 5. oktobra elitistički krug „nacionalno odgovornih“ (njihov termin nepoznatog sadržaja) intelektualaca koji su pošteni (tj. nisu krali, niti se bogatili od i oko vlasti i biznisa za Miloševićevog vakta). Da su koketirali sa Karaõićem i Martićem – jesu. Da su Milanu Božiću i SPO-u preoteli „beogradsku slavsku stranku“, tj. ono što je Božić zvao „vračarske babe“ a komunisti „crna reakcija“ – jesu. Da dele sa još nekim strankama DOS-a iluziju da se Srbija može vratiti u dan 26. marta 1941 (pre onog nesrećnog puča posle koga je „udario Srbin na Srbina“) i odatle početi kao da se u ovih 60 godina ništa nije desilo – dele. To je njihovo pravo. Posle Petog oktobra, u DSS je navalilo da se učlanjuje naveliko, i to nije sporno: njihov je problem koga primaju. Problem države Srbije i Jugoslavije nešto je drugo: sposobnost da se donose ispravne političke odluke. Kad je Napoleon jednom tako izgubio živce, pa dao oteti iz Engleske i streljati svog političkog protivnika vojvodu od Angijena, Žozef Fuše, njegov ministar policije, zavapio je: „Veličanstvo, to je gore od zločina! To je greška!“ Vojislav Koštunica i njegovi ljudi ušli su u politiku na velika vrata, a sa malim iskustvom. Demokratska stranka Srbije bila je – a u rukovodećem delu i ostala – jedna zatvorena, elitistički nastrojena sredina, nepoverljiva prema svakome ko nije njihov. To je mnogo veći problem od konzervativizma, koketiranja sa popovima, „umerenog nacionalizma“, jevtinog antikomunizma i sličnih osobina svojstvenih strankama tradicionalne desnice. Na izvestan način DSS podseća na neku ranohrišćansku sektu pravednika koja se dugo krila po katakombama, pa sada odjednom ima vlast i imperatora koji treba da se bavi stvarima ovosvetskim i ne baš duhovnim; na primer održavanjem katakombi zbog kanalizacije. Kao da su se preko volje spetljali sa tim problematičnim DOS-om (a lepo su Voju savetovali da se ne kandiduje…), pa sad moraju da rade sa seljačinama, munđosima, „anacionalnim tipovima“ i već kojekakvima koji se bave poslovima, putuju okolo, muvaju sa parama i cigarama i već svetom i polusvetom nimalo duhovnim. Osim toga, da još jednom upotrebimo istu metaforu, odmah Petog oktobra su im zatrebali i pretorijanci, pa su se uhvatili za Pavkovića i Rada Markovića – od svih ljudi. Tako su se pravednici našli gde nisu bili – i tu se nisu snašli. Nisu bili u stanju da se odreknu Rada Markovića do kraja; neki kažu da je bio razmatran kao jedan od kandidata za mesto savetnika za nacionalnu bezbednost u Kabinetu, a da su ih jedva od toga odvratili.

ULOGA INSTITUTA: Događaji oko hapšenja i izručenja Miloševića poznati su: Koštunica, Kabinet i DSS ponašali su se kao da gutaju živu žabu. Uostalom, od tada i počinje eskalacija uopštenih optužbi protiv Vlade za korupciju, kriminal itd. Istovremeno unutar vođstva DSS-a i u Kabinetu predsednika javlja se atmosfera pojačanog straha i nepoverenja prema ostatku DOS-a. Sve se više priča o prisluškivanju ne samo Kabineta nego i stanova i telefona. Ponuda MUP-a Srbije da njihovi tehničari (verovatno najsposobniji stručnjaci za to u ovoj državi) provere Kabinet odbijena je, kaže ministar Mihajlović. Valjda zato što ministar nije iz DSS-a. Strahovi i slatka jeza tipa „jao, svi nas špijuniraju i mrze“ uskoro se fokusiraju na Demokratsku stranku i njene kadrove u Vladi. Naravno da je polemika oko slučaja Gavrilović samo doprinela takvoj atmosferi: u atmosferi opsadnog stanja u Kabinetu strahovi su se uvećavali povratnom spregom i došli do ivice paranoje. Ništa neuobičajeno za ponašanje uskih i zatvorenih grupa pod pritiskom.

Istraga oko ubistva Gavrilovića dovela je u međuvremenu do novih neprijatnosti. Ispalo je da su se Zorica Radović, supruga Predsednika, Laslo Sekelj, filozof ovdašnji, i gen. Marinko Kresoja (bivši šef policije u Novom Sadu) našli sa pokojnim Gavrilovićem u prostorijama Instituta za evropske studije da razgovaraju o ovome i onome. Ni taj Institut nije slučajno tu: izvestan broj saradnika i simpatizera Predsednika regrutovan je odatle. Laslo Sekelj je prvo demantovao tu informaciju (potiče od udovice Gavrilović), da bi je sutradan Marinko Kresoja potvrdio. Sama stvar nije strašna: svakog istoričara, pa i gđu Radović, veoma bi zanimalo da porazgovara sa ljudima poput Gavrilovića, ali i Kresoje; oni svašta znaju. Nezgodno je to što je ispalo da se razgovaralo o „kadrovskoj politici u MUP-u“ sa čovekom koga MUP sumnjiči – prekasno, doduše, suviše prekasno – za umešanost u teške zločine. U jednoj stvari DSS je u pravu: šta bi se doznalo da je Momir Gavrilović bio uhapšen za života; i zašto nije bio uhapšen za života? Šta je to Služba o njemu doznala sada, a nije mogla da dozna na vreme?

Kabinet Vrhovnog komandanta

„Vreme“ je već najavilo nastavak priče o „seči knezova“ u Ratnom vazduhoplovstvu i Protivvazdušnoj odbrani (RV i PVO). Po podacima do kojih smo došli, ta smena celog vrha jednog vida oružanih snaga obavljena je na način neuobičajen. Pre svega, još se ne zna ko je predložio smene i nova imenovanja, jer Generalštab nije bio konsultovan po normalnoj i uobičajenoj proceduri. Načelnik Generalštaba gen. Nebojša Pavković izjavio je u više navrata pred kolegama oficirima da on o tome nije znao ništa, nego da je to „došlo na cedulji“ iz Kabineta. Ko je ispisao „cedulju“? Rade Bulatović, savetnik za nacionalnu bezbednost Predsednika? Sam Vrhovni komandant?

Malo istraživanje po starim novinama ukazalo je na matricu ponašanja bivšeg, ali i sadašnjeg Kabineta vrhovnog komandanta prema RV-u i PVO-u. Tokom proslave „velike pobede nad NATO agresorom“, za Dan vojske 16. juna 1999. orden Narodnog heroja dobile su dve pešadijske brigade i nijedna jedinica RV-a i PVO-a, vida koji je jedini zaista ratovao. Tek godinu dana kasnije istim ordenom odlikovane su i 250. raketna brigada PVO-a i 126. brigada za vazdušno osmatranje i javljanje. Pri tom je na položaje RV-a i PVO-a palo 29% ukupno bačenog eksploziva; taj vid oružanih snaga imao je samo 39 poginulih, srećom mnogo manje od procene mogućih gubitaka; uništeno im je svega 6% pokretnih stvari. Za popravku 90% uništenih nekretnina JRV i PVO dobili su pola od sredstava koje je dobila samo Treća armija. Iz celog tog vida oružanih snaga unapređen je bio jedino komandant gen. Smiljanić, dok je u Kopnenoj vojsci došlo do hiperinflacije unapređenja. Iz Treće armije, „kadrovske baze“ Nebojše Pavkovića, nijedan general nije penzionisan. Još malo kopanja po starim novinama otkriće da je Ljubodrag Stojadinović među generale „jastrebove“ koji su 5. oktobra popodne hteli da brane Miloševića („da im jebemo majku!“) svrstao i novog komandanta JRV-a i PVO-a gen. Branislava Petrovića. Stojadinović kaže za „Vreme“ da i dalje stoji iza te tvrdnje.

Posebna priča je Savezna uprava za kontrolu letenja: odatle je smenjen i penzionisan iskusni pilot i stručnjak gen. Branko Bilbija, a doveden je jedan od mlađe braće generala u ostavci Vuka Obradovića, Miloš Obradović, čovek svega dve godine mlađi od gen. Bilbije. Taj oficir napustio je Vojsku u činu pukovnika 1992, a do tada je radio u Političkoj upravi JNA i o kontroli letenja teško da mnogo zna, iako je završio Vazduhoplovnu vojnu akademiju. Naime, reč je o specifičnom poslu, izuzetno odgovornom i važnom, za koji je rečeno da u raspodeli funkcija „pripada DOS-u“. Naravno, niko nije nezamenljiv ni u Vojsci, niti inače; ali je nekada vladao dobar običaj da se ovakve smene obrazlažu, razmatraju u Kolegijumu Generalštaba i Vrhovnom savetu odbrane. „Cedulje“ nisu bile metod rada.

Cela ova priča ima jedan izvestan „kabinetski“ ugao vezan za dragocenu ličnost gen. Nebojše Pavkovića. Iz nekog razloga izvesni mediji sada polako podgrevaju slavu velikog pobednika na Kosovu: kolega Bujošević na BK TV pita Milana St. Protića da li to Amerikanci mrze Pavkovića zato što je „uspeo da sa Kosova izvuče sve one tenkove i tehniku“; Milovan Drecun, kavaljer ordena za hrabrost, u „Svedoku“ kaže kako je „Prištinski korpus briljantno dobio vazdušno-kopnenu bitku na Kosmetu 1999. i sprečio NATO snage da nasilno prodru na Kosmet i dalje u Srbiju“. Pavković održava sednicu svog kolegijuma na školskom jedrenjaku „Jadran“, uz prisustvo Rada Bulatovića, Predsednikovog savetnika za nacionalnu bezbednost. Jedan general u penziji to je komentarisao kao „oproštajno krstarenje“. Ne krstari samo Bulatović: 16. avgusta od podneva do 14 sati, kako „Vreme“ saznaje, u Banjoj Luci je održan sastanak delegacije Ministarstva odbrane SR Jugoslavije sa domaćinima iz Republike Srpske. Na čelu delegacije iz Beograda bila je – prema zapisniku koji postoji – gđa Ljiljana Nedeljković, šef Kabineta predsednika, a sa njom i jedan pomoćnik načelnika Generalštaba, načelnik Uprave za međunarodnu vojnu saradnju Ministarstva i predstavnik Ministarstva inostranih dela. Izgleda da je Nenad Čanak svoju priču o „zajedničkim manevrima VRS-a i VJ-a“, a radi „vojnog puča“, izvukao iz tog događaja, a nategnutom logičkom indukcijom kojoj pribegava kad mu se može. Gđa Nedeljković je kasnije demantovala da je bila na čelu delegacije, ali je očigledno reč o svestranoj osobi, koja se podjednako dobro razume u stvari policijske, medijske i vojne.

M. V.