Svi njegovi rođendani

Povodom 65. rođendana Slobodana Miloševića, na njegovom grobu su se 20. avgusta 2006. okupili predstavnici Socijalističke partije Srbije i nekoliko komunističkih partija iz susednih država. Ništa neobično: čovek je umro pre nepunih šest meseci, sećanja su još živa, a posthumno obeležavanje rođendana nije retkost ni u slučaju drugih, mnogo manje značajnih pokojnika. No, pošto ovde ipak nije reč o običnom smrtniku, teško je bilo očekivati da će njegov rođendan proteći samo sa suzama u očima i prigodnim govorima bivših saradnika. Baš kao i više puta do sada, rođendan Slobodana Miloševića dobro je poslužio u političke svrhe.

U VIŠE KOLONA (2006): Vence na grob u Nemanjinoj ulici u Požarevcu odvojeno su položili: Zoran Anđelković i Milutin Mrkonjić (u ime SPS-a), Milorad Vučelić, Bogoljub Bjelica, Aleksandar Vulin i Vladimir Kršljanin (u ime udruženja Sloboda), Branko Kitanović (u ime Novog komunističkog pokreta Jugoslavije) i Siniša Vučinić (valjda u svoje ime). Ipak, svađu među nekad složnim Slobinim drugovima najrečitije je pokazalo jedno odsutno lice: na rođendanu se nije ukazao predsednik GO SPS-a Ivica Dačić. Već poslovični sukobi u SPS-u, koji su kulminirali posle sahrane Slobodana Miloševića, time su zapravo samo ozvaničeni i jedino se postavlja pitanje koja će struja biti proglašena nastavljačem Miloševićeve tradicije. Za sada, poznato je da će SPS pokušati da se približi po svetu rasutim članovima porodice pokojnog predsednika: predsednik lokalnog odbora te stranke objasnio je da je porodica „nepravedno isključena“ iz svih „događaja koji su usledili posle smrti Slobodana Miloševića“ i da se očekuje da to neće biti slučaj tokom predstojećeg šestomesečnog pomena. Što se tiče dugoročnih ciljeva, na grobu je najavljeno kako će se SPS na decembarskom kongresu „jasno opredeliti za put ka budućnosti, bez želje da bude zarobljenik prošlosti“. Šta god to značilo…

SPOLJA I IZNUTRA (2001): Posthumni rođendan nije, naravno, prva prilika u kojoj je rukovodstvo obezglavljenog SPS-a pokušalo da „unovči“ lik, delo, uticaj i datum rođenja Slobodana Miloševića. Povodom njegovog prvog rođendana u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala, u Holandiju je 14. avgusta 2001. zapucala ugledna delegacija socijalista koju su činili Slavica Đukić-Dejanović, Bogoljub Bjelica, Živadin Jovanović, Živorad Igić i Borivoje Drakulović. Kako je nešto ranije Glavni odbor SPS-a doneo odluku da u Hag ode sasvim drugačija ekipa (Ivica Dačić, Dušan Bajatović, Dobrosav Radović i Zoran Anđelković), postalo je sasvim jasno da ono što odluči GO zapravo ne vredi ništa spram onoga što odluči Predsednik: izabrana delegacija očigledno mu nije bila po volji.

ČESTITKE RAZNE (2000): Kako bilo, kragujevačka „Nezavisna svetlost“ tada je prenela da je Sloba goste pozdravio rečenicom „Dobro došli na partijski sastanak, u prisustvu NATO snaga“, da je bio dobro raspoložen, da se nije žalio na tretman u pritvoru, „pa čak ni na holandsku hranu, na koju se, inače, svi žale“. Kao što je i red, gosti su doneli poklone (najnovija izdanja knjiga SANU-a i „havana“ cigare), a tokom slavlja analizirana je aktuelna politička situacija: zaključeno je da je „partija napadnuta i spolja i iznutra i da ne treba dozvoliti da zbog bilo čijih ambicija ili privilegija SPS promeni svoj sadašnji, opozicioni status“.

Poslednji Miloševićev rođendan na slobodi i na funkciji predsednika SRJ bio je obeležen čestitkama – te godine, slavljenika su se setili i oni od kojih se to očekivalo, ali i oni drugi. Najzanimljivija i politički najznačajnija verovatno je bila čestitka koju mu je uputio patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksij, a koju su prenele sve ruske informativne agencije. „Vaše prevashodstvo, duboko poštovani predsedniče, od sveg srca Vam želim dobro zdravlje, snage, hrabrosti i blagoslovenog uspeha u Vašim naporima za dobrobit države koju predvodite i mnogo napaćenog naroda Jugoslavije“, napisao je Aleksij nepuna dva meseca pre nego što će „blagosloven uspeh“ Slobodana Miloševića biti nagrađen izbornim porazom, paljenjem Savezne skupštine, demoliranjem državne televizije i neviđenim besom „mnogo napaćenog naroda“.

Pored patrijarhove, veliku medijsku pažnju izazvala je čestitka koju je slavljeniku uputio tadašnji načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković: „… Čestitajući Vam 59. rođendan, s ponosom ističem da smo, vođeni Vašom mudrom i odlučnom državničkom politikom, diplomatijom koja je sačuvala dostojanstvo naših naroda i umesnim komandovanjem Vojskom Jugoslavije u najtežim istorijskim uslovima, očuvali svoju slobodu, a pripadnici VJ odbranili otadžbinu i afirmisali ugled naših oružanih snaga.“

Istog dana, međutim, predsedniku je upućena čestitka nešto drugačijeg sadržaja. „Hvala ti za detinjstvo koje si nam uzeo, za nezaboravne scene rata koje si nam nesebično priuštio, za sve one zločine koje si u ime srpstva počinio, za vođenje ratova, za sve izgubljene bitke. Hvala za Krajinu, Slavoniju, Bosnu, Kosovo i za sve ono što planiraš da mudrom politikom prodaš…“, naveli su u svojoj čestitki pripadnici Otpora iz Gornjeg Milanovca i taj tekst na lecima delili građanima. Za razliku od Aleksija i Pavkovića, koji su se pojavili na svim mogućim i nemogućim medijima, gornjomilanovački otporaši su se tog 20. avgusta 2000. pojavili u gradskom SUP-u gde su dva sata proveli na informativnom razgovoru.

BATINE I TORTA (1997): Dvočasovni informativni razgovor ipak nije najgore što se moglo dogoditi onima koji bi se setili rođendana Slobodana Miloševića. Tek što su završeni višemesečni ulični protesti, beogradski studenti su se 20. avgusta 1997. još jednom okupili na platou ispred Filozofskog fakulteta da bi na svoj način obeležili taj dan. Ideja je bila da se predsedniku simbolično uruči banana – kao neka vrsta Titove štafete, kao asocijacija na „banana republike“, kao podsećanje na premlaćivanje advokata Nikole Barovića u studiju BK televizije (kada je Vojislav Šešelj objasnio da Barovića niko nije tukao, već se okliznuo na koru od banane). Kako bilo, nošenje „štafete“ sprečio je kordon policije, a oni koji su ga zaobišlli dočekani su nešto dalje s pendrecima. Većih žrtava, srećom, tada nije bilo.

Tri godine kasnije, na istom mestu, organizovana je prava rođendanska žurka. Aktivisti Otpora poželeli su predsedniku da „sledeći rođendan ne dočeka u svojoj kancelariji“, a napravljena je i „torta“ – u pitanju je bio kartonski cilindar, isečen na kriške koje su predstavljale Kosovo, Krajinu, Srbiju, Sandžak, Slavoniju, Crnu Goru, Baranju, Vojvodinu i Republiku Srpsku, dok je minijaturni komad u sredini simbolizovao Dedinje. „Svaki parčić je jedan zalogaj, kojim je Slobodan Milošević prehranjivao svoj ostanak na vlasti“, objasnile su tada vođe Otpora. Batina nije bilo.

ŽENA, SNAJA I DADILJA (2001–2003): Pored razjedinjenih socijalista, prvi Miloševićev rođendan u Holandiji obeležili su i članovi njegove razjedinjene porodice: u posetu su mu došle supruga Mirjana, snaja Milica sa unukom Markom, kao i Markova dadilja. Tom prilikom, bio je uklonjen zaštitni stakleni zid, pa su, prema rečima advokata, deda i unuk mogli na miru da se grle i ljube. Na isti način, obeležen je i sledeći rođendan, a već 2003. javili su se problemi – pošto je pobegla iz zemlje u februaru 2003. i pošto je za njom raspisana poternica, Mirjana Marković se od tog trenutka uzdržavala od poseta suprugu. Iako u avgustu 2005. poternice više nije bilo (privremeno), ona ipak nije dobila dozvolu za ulazak u Holandiju. Povodom rođendana, u Hagu su se tada pojavili samo snaja Milica i unuk Marko koji je, kako su preneli mediji, mogao da se poigra sa dedom…

Godinu dana kasnije, na grobu Slobodana Miloševića bili su opet samo njegovi partijski drugovi. Valjda jedino još oni veruju da od tog rođendana mogu da imaju neke vajde.

Porodična imovina

(Na slici – Tolstojeva 33)

Samo par dana pre prve posthumne proslave rođendana Slobodana Miloševića, javnost je ponovo imala uvid u spisak onoga što su pokojnik i njegova supruga stekli tokom zajedničkog života. Sve je počelo najavom ispitivanja imovine srpskih bogataša, odnosno izjavom direktora Poreske uprave Vladimira Ilića da će „do kraja godine biti ispitana imovina ne samo pravnih naslednika Slobodana Miloševića, već i svih lica povezanih s njim“. Istovremeno, sudija Drugog opštinskog suda Marina Klarić potpisala je rešenje kojim se prekida postupak za oduzimanje vile u Užičkoj 34 familiji Milošević. Tom prilikom, objašnjeno je da zbog „uvažavanja činjenice o smrti tuženog“ postupak može biti nastavljen tek kada se proglase naslednici Slobodana Miloševića. Kako se naslednici nalaze na nepoznatim adresama, a rok za pokretanje ostavinske rasprave ne postoji, vila formalnopravno i dalje ostaje u njihovom vlasništvu.

Šta, dakle, Miloševići danas imaju? Pre svega, oni su vlasnici vile u Tolstojevoj 33 u Beogradu koju su 2000. detaljno preuredili i nadgradili. Uprkos nekada brojnim pričama o načinu na koji su je otkupili, smešnom iznosu koji su za nju platili, nezakonitoj adaptaciji i pravim vlasnicima, ta adresa najmanje je sporna na spisku njihovih nekretnina. Što se tiče Užičke 34, vila je kupljena pred početak bombardovanja 1999. uz pomoć navodno falsifikovanih dokumenata, za svega 9000 nemačkih maraka. Posle promene vlasti, vođen je postupak kojim je trebalo da se proglase ništavnim vlasnički ugovori, doneta je odluka o oduzimanju vile, ali je 2004. odlukom Vrhovnog suda ta odluka ukinuta, postupak je vraćen na početak i u avgustu 2006. prekinut. Kako bilo, u ovom trenutku nekretnine familije Milošević na Dedinju procenjene su na približno 10 miliona evra. Pored toga, familija još uvek poseduje stan kod Bajlonijeve pijace koji je ćerki Mariji svojevremeno kupio Slobodan Milošević – navodno, zahvaljujući prihodu od prodaje knjige Godine raspleta.

Ostatak pozamašne imovine zvanično nema nikakve veze s bivšim predsednikom – ništa, naime, nije bilo uknjiženo na njegovo ime. Kuća u Pozarevcu u Nemanjinoj u čijem je dvorištu sahranjen pripadala je porodici Mirjane Marković – plac je proširivan nekoliko puta (najpre je Markovićeva na svoje ime jednostavno uknjižila 11,43 ara, zatim je 5,74 poklonjeno Marku Miloševiću, a kasnije je kupljeno još 15 ari), a na tom prostoru postoje ukupno tri kuće nepoznate kvadrature. Na ime Marka Miloševića još se vodi diskoteka Madona (koja je pod zakupom), polovina zabavnog parka Bambilend (opština je dala zemljište, a Marko „ideju“), kao i pekara, kafić i internet klub (sudski spor sa prethodnim vlasnicima i dalje traje). Ćerka Marija prodala je RTV Košavu i deo kuće na Dedinju i sada živi na sopstvenom imanju u Crnoj Gori. O imovini koju su Miloševići stekli u Rusiji, verovatno će se tek čuti.