Svi na izbore

Šta se sve promenilo u poslednje dve godine na političkoj sceni Srbije i u stavu onog dela građanske javnosti koji je na izborima 2012. ponudio kao svoj glas beli listić, objašnjava u intervjuu za „Vreme“ Srbijanka Turajlić, profesorka u penziji, jedna od uticajnijih predstavnica građanskog političkog mišljenja. Treba podsetiti na to da je 4,37 odsto nevažećih listića na prošlim parlamentarnim izborima, uglavnom glasača Demokratske stranke, u prednost dovelo Srpsku naprednu stranku. Ni dan-danas, duh najoštrijih kritičara bele glasačke mašinerije se ne smiruje, naročito kada se pomenu negativni aspekti aktuelne naprednjačke vlasti, po principu „tražili ste, gledajte“. Ima li mesta takvoj osudi i da li su, gledano s druge strane, beli listići kažnjavajući svoju stranku ujedno otvorili prozor za provetravanje demokratske političke scene.

„VREME„: I pre raspisivanja izbora izjavili ste da na eventualne nove izbore treba izaći. Da li ste ostali pri tome?

SRBIJANKA TURAJLIĆ: Da, naravno.

Imamo jasnu situaciju za izbore u Beogradu. Smatrate li da je došlo vreme i za vanredne parlamentarne izbore?

Iskreno rečeno, ne znam. Ovo što mi sada imamo kao vladu jeste vlada koju ja nikada ne mogu podržati. Dačić i Vučić su po mom mišljenju uradili sve što su imali da urade devedesetih godina. Mogu da konstatujem da je Briselski sporazum nešto što je korisno za Srbiju, ali to za mene još nije razlog da postanem neko ko podržava njihovo učešće u vladi. Međutim, čak i da nisam neko ko aktivno ne podržava ovu vladu, mislim da je svakoj vladi potrebna jaka opozicija koju oni trenutno nemaju i nadam se da su na putu da je dobiju.

Dakle, jedino što mene zadržava od toga da kažem „da, bilo bi dobro da imamo prevremene izbore“, jeste činjenica da nisam sigurna da li će oni koji zaista budu opozicija ovoj vlasti imati dovoljno vremena i snage da se pripreme za te nove parlamentarne izbore. Možda i hoće, možda ih sâmo raspisivanje izbora natera da neke stvari ubrzaju. O čemu govorim? Naravno, o ovome što se desilo unutar DS-a. Jako je prijatno saznanje da tamo ima više od dve trećine ljudi koji misle da budućnost DS-a nije u koaliciji sa SNS-om. Pored njih, naravno, dajem kredit i Novoj stranci koja se još nije iskazala. Čini mi se da su to u ovom momentu jedine dve grupacije koje, ako se organizuju, mogu da predstavljaju neku snagu koja će se suprotstaviti ovom galopirajućem populističkom naletu prvog potpredsednika vlade i njegovom nastojanju da kompletnu Srbiju stavi pod svoju pasku, a posle čega više nisam sigurna da ćemo imati prave demokratske izbore.

Rekli ste da nikada ne biste mogli da podržite vladu Vučića i Dačića, istina, to ste i ranije govorili u vreme kada ste bili zagovornik belih listića. Ali, u kom pravcu ste mislili da menjate strukturu vlasti ako ne date glas nikome?

Bilo je potpuno jasno da nas politika Borisa Tadića vodi u propast. I da je on za taj niz godina svoje vladavine zemlju rasturio do krajnjih granica. To je bio proces koji je morao biti zaustavljen. Politika Borisa Tadića je reformom uništila pravosuđe, što je jedan od ključnih elemenata stabilne države. Korupciju su doveli do neverovatnih razmera a, naravno, onda i uništili pravosuđe koje je protiv toga trebalo da se bori. Sa Kosovom nisu imali hrabrosti da izađu na kraj. Kad se sve to sabere, stvarno su mnogo toga uništili i jedini način da se nešto promeni, a ja sam i tada u to verovala, bio je da se ta jedina zdrava snaga, demokratska snaga, urazumi i promeni. Samo što sam očekivala da će taj proces ići malo brže.

Jeste li očekivali i da će Vučić doći na vlast?

Bilo je potpuno jasno da mora doći, pa ko drugi? Ali, meni se činilo da će demokratske snage za godinu dana da se potpuno reformišu. Umesto toga, došli smo do situacije da posle godinu i po dana raspravljaju o tome da li će ući u koaliciju sa SNS-om. Oni su zakasnili, i mislim da će sad konačno uraditi to što su svi koji su zagovarali bele listiće verovali da će biti urađeno odmah posle izbora.

Šta je ovog puta motiv ideje izlaska na izbore? U čemu je razlika između sadašnje ponude na političkoj trpezi i one od pre dve godine?

Očekujem da će se ta jedna stranka koja jeste bila građanska, demokratska opcija, promeniti. To je suština cele priče. Da li će oni ispuniti naša očekivanja, ja ne znam. Ali je sasvim sigurno da je teško očekivati da će bilo ko ispuniti očekivanja građana ako je sam na vlasti. Moram da priznam da se u ovoj, skoro pa blasfemičnoj populističkoj politici Vučića krije ozbiljna opasnost. I to je nešto čemu se svaki građanin u ovoj zemlji, koji misli, mora suprotstaviti.

O kakvoj opasnosti govorite?

Imamo pred sobom čoveka koji se u najmanju ruku čudno ponaša i ja nisam sigurna da umem da tumačim njegovo ponašanje. Paradigma svega, za mene, jeste sada ova priča oko Ćuruvije. Saopštio nam je sa zaprepašćenjem kako je izgleda Ćuruviju ubila država. Ne postoji niko u ovoj zemlji, a da je ikada razmišljao o tome, koji toga nije bio svestan. Pritom, Vučić je u to vreme sedeo u vladi pa je zaprepašćujuće ako toga stvarno nije bio svestan. Ako je sedeo u vladi kao ministar pa je sprečio, kao što Žarković piše u prošlom broju „Vremena“, da se nešto pojavi u Dnevniku, onda je morao znati da je napad zapravo organizovan od države. Ako je to otkrio tek u decembru 2013, onda je opasno da nas takav čovek vodi jer je nesposoban. Ako je znao, onda je pitanje koje bih mu ja postavila: zašto nije ništa tada preduzeo? Kada pogledate način razmišljanja tog čoveka, vi možete biti samo uplašeni.

Za ovih godinu i po dana bilo je saopštavanja opštepoznatih stvari na jedan neobično dramatičan način za koji mislim da se više ni u lošim pozorišnim komadima ne može videti. Stalno nam se nešto najavljuje, obećava, stalno ćemo mi sutra ujutro kad se probudimo nešto videti, a mi nikada to ne vidimo. Imam utisak da je Vučiću neko rekao, verovatno marketinške agencije, da je strašno važno držati sve nas u nekim najavama. Jer ljudi koji su gladni svega, hoće da poveruju svemu pa i tome. Da li to važi i za druge, pa verovatno da važi, ali te druge u ovom momentu ne vidim kao nekog ko je u naletu osvajanja apsolutne vlasti, pa su onda utoliko, uslovno rečeno, manje opasni.

Jedina stvar gde mi ne čujemo prvog potpredsednika vlade, a bilo bi zanimljivo da ga čujemo, to je u kontekstu predloženih reformi ministra Radulovića. Ne razumem se mnogo u ekonomiju, ali sam potpuno sklona da poverujem da to jeste šansa da se nešto u ovoj zemlji sredi. Kad vidim kako reaguju sindikati opterećeni samoupravnom psihologijom, to me dodatno uverava da Radulović, zajedno sa svojim timom, ispravno misli. Fantastično je da mu izostaje podrška. Jeste li vi čuli bilo premijera, bilo prvog potpredsednika vlade koji o svemu imaju mišljenje, da imaju bilo kakvo mišljenje o jedinoj stvari koja je vitalna za opstanak ove zemlje, a to je ekonomija. Naravno, to nije popularno, pošto vam je neophodno mnogo vremena, truda i strpljenja da objasnite ljudima da su neke stvari bolne, ali da iza toga može biti bolje. Nažalost, ministar Radulović je čovek koga niko nije savetovao kako bi mogao da pokuša da ostavi malo bolji utisak. On deluje kao neko ko je apsolutno ubeđen u ono što predlaže i to je lepo, jedino što mu komunikacija u vezi sa tim nije najbolja. Njemu se čini da je to što predlaže toliko banalna istina da on više nema razloga ni da je objašnjava i tu je u zabludi.

Još u vreme pre izbora, u intervjuu „Vremenu“ iz 2011, rekli ste: „Ponovno glasanje za DS i neke druge partije, znači davanje carte blanche za dalji rast korupcije, razgradnju institucija, nove obmane i stvaranje još većeg haosa u zemlji.“ Da li je neglasanje za DS donelo nešto bolje?

Nisam sigurna da je donelo nešto bolje, ali je definitivno, ponoviću, donelo šansu da se pojavi snaga koja će moći tome da se suprotstavi. Ne vidim da smo krenuli u ozbiljan obračun protiv korupcije. Vidim da se nešto na tu temu radi, ali mnogo bih više volela da su uspeli da vaspostave pravosudni sistem pa da puste pravosuđe da se time bavi. Ne verujem u borbu protiv korupcije koja se vodi preko „Informera“ ili „Kurira“, zarad promocije prvog potpredsednika vlade ili bilo koga drugog, mislim da to nije dobro i da ozbiljna država ozbiljnu borbu protiv korupcije mora da vodi preko institucija. Možda malu nadu pruža insistiranje Brisela da se sve privatizacije rasvetle. Malo je tužno da posle 14 godina sve što znamo o lošim privatizacijama znamo zahvaljujući jednoj hrabroj ženi a to je Verica Barać. Prosto je fascinantno da smo imali demokratsku vlast, koju smo mi građani doveli na vlast, a koja nije imala snage da se time pozabavi nego je prepustila Verici Barać i još je opstruirala na sve moguće načine. Onda je posthumno dočekala da Vučić bude prvi koji će otvoriti njene izveštaje. Već samo zarad toga šta je toj ženi učinjeno, nekakva je pravda bila da demokrate siđu s vlasti.

U takvoj situaciji nešto se ipak pokrenulo. Prvo, mi smo zahvaljujući istom tom ministru Raduloviću saznali šta je radila SIEPA, šta je radio Fond, ko je dobijao novac, to sve možete danas naći na sajtu što ranije niste mogli naći. Prema tome, mi smo kao građani dobili neke informacije, neke stvari su otvorene, a da li su ti ljudi koji su pritvarani zaista krivi, ja to zbilja ne znam i očekujem da pravosuđe to pitanje reši.

Sada, glasanjem na primer za neku od opozicionih stranaka, dajemo carte blanche za šta?

Ne, mi ne dajemo carte blanche. Prošli neizlazak na izbore bio je signal vlasti da ne može nekažnjeno raditi šta joj padne na pamet. Sada, u izlasku na izbore i glasanju za opoziciju, a tu ne mislim na opoziciju koja sedi u fotelji kod Vučića i čeka da uđe u koaliciju, nego na one koji su zaista deklarisani da u tu opoziciju neće ući, vidim poruku onima koji dobiju te izbore da postoji glasačko telo koje prati šta se dešava i koje će reagovati. Ako opozicija i ne dobije izbore, može da ojača svoju moć u parlamentu, jer mesto kontrole i treba da bude parlament. Pogledajte kako trenutno izgleda borba između vlasti i opozicije, ona je tabloidna, lična. Ja optužim onoga da je nešto ukrao, on optuži nekog drugog i mi se bavimo potpuno irelevantnim pričama umesto da se bavimo onim što vlada zaista radi i onim što opozicija zaista kritikuje. Potpisali smo ugovor sa Etihadom a da ne znamo šta je u tom ugovoru. Ne znamo kako je nastao AirSerbia, pregovaramo s Arapima, pravićemo grad na vodi, a ne znamo ni ko će kupiti sve to. Ko će imati jahte u marini u Savskoj ulici? Evo, mi smo juče zaključili da ćemo biti u primorskom delu, na vrlo dobrom mestu stanujemo.

Protiv koga je sve upereno sadašnje energično zagovaranje izlaska na izbore?

S jedne strane upereno je i protiv Socijalističke partije Srbije, da njih ne zaboravimo. O ekonomiji ne znam mnogo, ali sam potpuno spremna da poverujem ekonomskim stručnjacima, kao što je recimo Danica Popović, koji kažu da ne možemo očekivati bilo kakvo sređivanje korupcije u privredi dok se ne rešimo SPS-a i njihove „burazerske privatizacije“. Dakle, to je stvar koja se mora nekako ograničiti. S druge strane, tu je opasno narastajuća popularnost bez pokrića koju smo već imali u ovoj zemlji. Moram da priznam da mene rast popularnosti Vučića ne bi brinuo toliko da prvo nisam preživela rast popularnosti Slobodana Miloševića. Jer jednog momenta kada uspete da zaludite narod, onda više ne znamo šta ste u stanju da uradite. Za mene je takođe jako negativna uspomena na neverovatan rast popularnosti Vojislava Koštunice koji nam je, doduše, vrlo brzo posle izbora saopštio da ga ne interesuju Hag, saradnja s Evropom i da nema nikakvu nameru da se pozabavi tajnim službama i njihovim ubistvima, o čemu smo maločas govorili. Imam iskustveni strah od ljudi koji bez pokrića, populističkim sredstvima, stiču veliku popularnost. Nikad ne znate šta sleduje iza toga.

Pomenuli ste skoro sve vlade. Da li to znači da je za demokratiju kao što je naša najbolji lek često smenjivanje vlasti?

Smenjivanje vlasti moglo bi da ima posledicu da čelni ljudi shvate da se prati to što oni rade i da, ako žele da ostanu na vlasti, moraju da urade ono što je zaista dobro i korisno. Ne smenjivanje po svaku cenu.

Ali to se ovde nije dogodilo…

Do sada se nije dogodilo i zato mislim da na ovim izborima treba glasati za opoziciju i da treba svima konačno staviti na znanje da praznim rečima ne može ništa da se postigne. Da nije potrebno da vas narod obožava nego je neophodno da narod vidi šta ste vi konkretno uradili. Sad je aktuelna priča o pregovorima. Pregovori su naravno šargarepa koju smo dobili zato što smo potpisali Briselski sporazum. Cela naša istorija pregovaranja s EU je istorija ucena da nešto uradimo, onda mi otežemo, mislimo da smo pametniji od drugih, mislimo da ćemo da izvrdamo, pa kad vidimo da ne možemo onda to na kraju uradimo – i dobijemo šargarepicu. Pa opet tako. Hoće li pregovori zaista biti ozbiljni i da li će nas konačno neko spolja, pošto ne možemo sami iznutra, početi da pritiska da napravimo institucije, to ne znam. Tek onda bi ti pregovori bili istorijski momenat u ovoj zemlji. Hoće li ovde neko razumeti da neće dobiti drugi mandat ako ne počne da se bavi institucijama, ni to ne znam. Kao građani, mi nemamo nikakvog izbora osim da pokušavamo da podržavamo one za koje se makar nadamo da će vršiti pritisak da se nešto u ovoj zemlji menja.

Tu opet dolazimo na pitanje aktuelne opozicije. Koliko je ona, po vama, delotvorna?

Problem opozicije je što ne daje šansu da se u njoj neko nov vidi, a van svake sumnje je da tamo ima ljudi. Van svake sumnje je da bi imalo smisla te ljude pustiti i da negde nešto javno kažu i tako nama građanima omoguće da ih vidimo. Naročito mlade, pametne, obrazovane ljude iz stranaka, koji nisu hrana za tabloide i čija budućnost zavisi od toga šta će se dogoditi u ovoj zemlji. Jedan od problema sa biznismenima na čelu stranaka je da njima i njihovim porodicama ništa više ne zavisi od stanja u državi. Zato mislim da je važno da se na čelu tih stranaka pojave ljudi za koje ćemo videti da svoju budućnost u to ulažu. Imamo ozbiljan problem i sa predstavljanjem takvih ljudi u javnosti, a to je jedan od problema medija u ovoj zemlji.

Pa ipak, očekujete li nešto od 16. marta?

Očekujem da će Beograd glasati slično kao što je glasao na prethodnim gradskim izborima, jer mislim da je nasilno prekomponovanje vlasti u gradu bilo ružno i nepotrebno. Razumela bih da su oni koji su smenili gradsku vlast imali neku ideju i da su nešto urgentno u gradu uradili. Nisu uradili ništa, obavestili su nas takođe bombastično da su pokupili tri pahulje snega sa ulica. Eto to je ta farsa u kojoj mi živimo, to je to pozorište… Dakle, očekujem da ovi koji sada vode grad, više ne vode grad posle 16. marta.

fotografije: aleksandar anđić