Zvanično, države balkanskog regiona ne nalaze se ni blizu vrha liste država s najvećim brojem ukradenih, a zatim preprodatih umetničkih dela i arheoloških nalaza. Nezvanično, međutim, njihov rejting i prava uloga u art trafikingu (ilegalna trgovina umetničkim delima) nikako nisu zanemarljivi. Odavno poznate kao trasa na trgovačkim putevima koji vode iz Rusije i Male Azije ka Zapadnoj Evropi, vremenom su postale poznate i kao mesta na kojima ilegalni trgovci i samouki "arheolozi" i te kako mogu da profitiraju. O tačnom broju do sada ukradenih kulturnih dobara samo se nagađa – delom zbog političke nestabilnosti, a delom zbog već poslovičnog nemara, mnogi od tih predmeta nisu dokumentovani pre krađe, tako da zvanično nisu ni postojali.
U naredna tri broja „Vreme“ predstavlja situaciju u ovoj oblasti, baveći se statističkim podacima, trgovačkim putevima, tržištem ilegalno pribavljenih umetničkih dela, zakonskom regulativom i svim ostalim aspektima forme organizovanog kriminala o kojoj se još uvek malo govori, a koja onima koji su u nju umešani donosi milionske profite
Jedna od popularnih teza u vezi s organizovanim kriminalom svakako je i ona kojom se tvrdi kako je ilegalna trgovina umetničkim delima treći najtipičniji oblik ilegalne trgovine – odmah posle droge i oružja. No, stvari ipak nisu tako jednostavne. Iako raznorazni eksperti tvrde kako je ilegalni promet kulturnim dobrima „težak“ približno milijardu i po evra godišnje, ta poluinformacija više je rezultat odokativnih procena nego bilo čega drugog. Čak i sam Interpol, na koji se često pozivaju već pomenuti eksperti, priznaje da je do tačne informacije o godišnjem prometu na ovom tržištu jednostavno nemoguće doći, kao i da teza o „trećoj ili četvrtoj najtipičnoj formi“ nije potkrepljena nikakvim konkretnim podacima. Štaviše, Interpol tvrdi da je „malo verovatno da će bilo kakva precizna statistika ikada postojati“.
Bez obzira na sve to, niko zapravo i ne sumnja da je ilegalna trgovina umetničkim predmetima (art trafficking) izuzetno unosan posao u kome se zarada meri milionima. Dovoljno je, uostalom, pogledati samo spisak deset najtraženijih umetničkih dela u svetu: ukupna vrednost umetničkih dela koja se navode na toj listi (a među kojima su čuveni slanik Benvenuta Čelinija, dve slike Eduarda Munka, jedno delo Leonarda da Vinčija…) procenjuje se na približno 30 miliona evra. Iako hiljade umetničkih dela koja svake godine „nestanu“ iz muzeja, privatnih zbirki ili s arheoloških nalazišta obično vrede mnogo manje od onih koja su najtraženija, ni tu cifre nisu baš zanemarljive. U zavisnosti od vrste kulturnog dobra, epohe iz koje potiče, materijala od kojeg je sačinjeno i drugih elemenata, cena tih predmeta varira, ali je opštepoznata činjenica da postoje slike koje na crnom tržištu koštaju više stotina hiljada evra, da postoje antički novčići čija vrednost dostiže nekoliko hiljada evra, da, ukratko, postoje predmeti koji srećnom „nalazaču“ omogućavaju više godina lagodnog života. Omiljena mesta ovakvih „nalazača“ su Francuska, Italija, Rusija i Nemačka, dok se kao glavne „tržnice“ često navode London (gde su omiljena dela islamske umetnosti i ikone), Nemačka (gde se najčešće prodaju starinski satovi), Italija (gde se najbolje kotira ilegalno pribavljeno srebro) i Holandija (gde je razvijeno tržište porcelana). U tom kontekstu, zemlje Balkana takođe igraju važnu ulogu: s jedne strane, one su teritorija za prenos ovih umetničkih dela; s druge, još uvek nedovoljno iskorišćen teren za nove „nalaze“.
Isplativosti i raširenosti ilegalne trgovine umetničkim delima i te kako doprinosi činjenica da se umetnička dela, posebno u uslovima evropskih otvorenih granica, uglavnom lako prenose iz države u državu, kao i činjenica da je malo zemalja koje imaju policijske snage specijalizovane za tu vrstu kriminala. Pored toga, veliki problem je neusklađenost pravne regulative u različitim državama: na primer, krijumčarenje umetničkog dela iz Italije u Veliku Britaniju predstavlja kršenje italijanskog, ali ne i britanskog zakona. Zahvaljujući tome, mnoga ukradena umetnička dela pre ili kasnije dođu u neku od velikih aukcijskih kuća u Londonu gde se obično nađe platežni kupac ne previše voljan da do u tančine proverava način na koji se određeno delo našlo tu gde se našlo. Ipak, raširenost ilegalne trgovine umetničkim delima ne može se objasniti samo jednim od navedenih faktora: pogodan okvir za ovu ilegalnu aktivnost čine svi ti elementi zajedno. Tek imajući u vidu neadekvatnu kontrolu granica, maštovitost kriminalaca, najčešće nevelik format krijumčarenih kulturnih dobara, neusklađenost pravne regulative i njenu nedorečenost, postaje jasno zašto se ilegalna trgovina umetničkim delima visoko kotira na listi najisplativijih i za realizaciju najpraktičnijih oblika organizovanog kriminala.
Najbolji primer koji ilustruje tu tezu svakako je Italija, zemlja iz koje godišnje nestane približno 30.000 umetničkih dela (što je, kako smatraju eksperti, čak 80 odsto ukupnog broja nestalih umetničkih predmeta u svetu). Još od šezdesetih godina prošlog veka Italija ima vrlo stroge zakone koji pokrivaju oblast zaštite kulturnih dobara i čitav policijski odred od 145 policajaca specijalizovan za borbu protiv ilegalne trgovine umetničkim delima. Uprkos tome i uprkos brojnim uspešnim akcijama zahvaljujući kojima su ukradeni predmeti vraćeni prvobitnim vlasnicima, broj dela koja se ilegalno iznesu iz zemlje zaista je neverovatan. Objašnjavajući taj fenomen, Roberto Konforti, jedan od rukovodilaca specijalnog odreda karabinjera, još 1999. objasnio je za Rojters da policijske snage i strogi zakoni nisu dovoljni za potpun uspeh, odnosno da pravi uspeh zapravo nije ni moguć. Po njegovim rečima, jedinstven zakon koji bi važio na teritoriji čitave Evrope pomogao bi da se do ukradenih dela lakše dođe i da se kriminalci lakše identifikuju – a to bi, kako je rekao, bilo više nego dovoljno.
Pored svega navedenog, rapidnom porastu ilegalne trgovine umetničkim delima doprinose i nestabilne političke prilike u različitim delovima sveta. Preciznije: sve one zemlje u kojima vlada velika beda i sve one u kojima besne ili su besneli ratovi, izuzetno su povoljan teren za ilegalne trgovce. Primer bagdadskog muzeja iz koga je tokom poslednjeg rata u Iraku odneto više hiljada arheoloških predmeta neprocenjive vrednosti nije usamljen u tom smislu. Sa nekad nemirnog Kipra onomad je odneseno čak 60.000 umetničkih i arheoloških predmeta; u Kambodži je 1999. ekipa od 300 naoružanih ljudi ručnim granatama raznela budistički spomenik i odnela glave sa 93 figure Bude; iz Bolivije je tokom poslednjih nekoliko decenija odneseno 73 odsto ukupnog broja umetničkih dela i arheoloških predmeta; u Siriji je situacija takva da je donesen čak i zakon koji za ilegalne trgovce propisuje petnaestogodišnje zatvorske kazne.
UMETNOST I NA BALKANU
Kad se imaju u vidu svi faktori koji utiču na širenje ilegalne trgovine umetničkim delima, jasno je da su balkanske zemlje pravi Eldorado za sve moguće i nemoguće „ljubitelje umetnosti“. Ono što je najvažnije jeste činjenica da je Balkan prostor prepun ostataka starih civilizacija: na njemu se nalaze hiljade arheoloških nalazišta s predmetima koji potiču iz praistorijskog doba, doba Rimskog carstva, avarskih osvajanja, Vizantijskog carstva. Kao takav, ovaj prostor dobro bi se kotirao na tržištu kulturnih dobara čak i da nije onih čuvenih „balkanskih specijaliteta“ koji svakom, iole sposobnom kriminalcu omogućavaju da upravo tu radi sve što zamisli.
Naime, retke su balkanske zemlje koje imaju bar ponekog policajca specijalizovanog za ovaj oblik kriminala, još ređe su podrobne carinske kontrole, a verovatno su najređi carinici dovoljno obučeni da shvate pravu vrednost putničkog „prtljaga“. Tu su takođe večiti problemi usaglašavanje zakona i njihova implementacija, već poslovična maštovitost ovdašnjih kriminalaca i korumpiranost nadležnih državnih činovnika. Presudan faktor za priličnu raširenost trgovine umetničkim delima na Balkanu ipak je politička situacija: s jedne strane, tu su bivše komunističke države koje su prošle (ili prolaze) buran tranzicioni period i, samim tim, pogodovale pojavi raznih vrsta kriminala; s druge, tu su zemlje koje su prošle kroz rat i kao takve bile bukvalno opljačkane.
Svi ti faktori uslovili su prilično neslavnu statistiku: prema podacima Interpola, samo tokom 2003. godine u Bugarskoj je nestalo 10.813 različitih umetničkih predmeta, u Rumuniji 309, u Sloveniji 258, u Hrvatskoj 526, a u Srbiji i Crnoj Gori 936. Podaci kojima barataju stručnjaci u samim balkanskim zemljama, još su porazniji. Primera radi, bugarski policijski izvori zvanično navode da se iz te zemlje godišnje izveze između 50.000 i 100.000 antičkih rimskih novčića i da ilegalna trgovina bugarskim kulturnim blagom kriminalcima godišnje donese više od šest miliona dolara. Razlozi za ovakav raskorak s Interpolovim podacima vrlo su jednostavni: predmeti koji se prijavljuju Interpolu najčešće su na neki način dokumentovani, o njima postoji nekakav zapis, dok se o najvećem broju ukradenih i ilegalno izvezenih umetničkih i arheoloških predmeta na Balkanu zapravo ništa ne zna jer uopšte nisu (bili) zavedeni u bilo kakve registre. Naime, u regionu su najređe krađe iz muzeja i privatnih zbirki, u kojima postoje detaljni podaci o njima. Mnogo češće krade se sa još neregistrovanih arheoloških nalazišta o kojima zvanične institucije nisu ni obaveštene. Takođe raširene, i krađe crkvenog mobilijara podrazumevaju predmete o kojima uglavnom nema zvaničnih podataka. Sve to predstavlja problem i kad je reč o nalaženju ukradenih dela (ne zna se ni šta se zapravo traži, većina nalaza je slučajna), ali i kad je reč o povraćaju tih predmeta.
Zapadnoevropske zemlje imaju stroge propise o povraćaju umetničkih dela, što u praksi znači da, ukoliko prvobitni vlasnik ne može da dokaže da su određena kulturna dobra bila u njegovom vlasništvu, ti predmeti ostaju na teritoriji države u kojoj su se našli.
PREKO STAZA I BOGAZA
U bezbrojnim napisima o krađi ovog ili onog umetničkog dela ili arheološkog predmeta u zemljama balkanskog regiona, često se pominje termin „dunavska veza“. Navodno, tom famoznom saobraćajnom vezom ukradena kulturna dobra putuju do krajnjih odredišta – najčešće zemalja zapadne Evrope. Međutim, taj termin suviše je neodređen i suviše širok da bi uopšte bio uzet u razmatranje prilikom utvrđivanja glavnih trgovačkih puteva kojima se transportuju umetnička dela pokradena u jugoistočnoj Evropi ili ona koja se preko te teritorije samo prenose.
Na raznolikost trgovačkih puteva na teritoriji Balkana pre svega utiče situacija na određenim graničnim prelazima, odnosno „propusnost“ ove ili one granice. A tu stvari nisu baš onakve kako izgledaju na prvi pogled. Prema rečima jednog bivšeg člana rumunske ilegalne mreže, tamošnji trgovci preferiraju rumunsko-mađarsku granicu. Naizgled mnogo propusnija granica sa Srbijom ne odgovara im iz dva razloga: za razliku od mađarske, ona ne vodi direktno u zapadnu Evropu, a na njoj je i mnogo manja gužva, odnosno mnogo veća šansa da carinici otkriju krijumčarene predmete. Stroži vizni režim kojim je EU nameravala da dodatno obezbedi svoje granice zapravo je olakšao posao krijumčarima – dok mađarski carinici detaljno proveravaju vize u pasošima rumunskih građana, prtljag jednostavno pada u drugi plan i prenošenje umetničkih dela „znatno je opuštenije“. Upravo tim putem – preko Mađarske, a zatim Austrije i Italije, do Francuske – prešla su neka od najtraženijih rumunskih kulturnih dobara.
Što se Bugarske tiče, tačne trase i dalje su nepoznate, mada su carinici najviše umetničkih dela zaplenili na prelazima Malko Tarnovo, Kalotina, Ruse i na sofijskom aerodromu. Ono što je ipak izvesno jeste da su upravo trgovci koji dolaze iz Bugarske glavni akteri brojnih carinskih zaplena u Hrvatskoj i Srbiji. U jednom od poslednjih takvih slučajeva, 12. decembra 2004, na srpskom graničnom prelazu Batrovci zaplenjena su čak 1864 numizmatičko-arheološka predmeta – autobus u kome su pronađeni bio je bugarski, a konačno odredište bila mu je Španija. Iako tom prilikom niko od putnika autobusa nije zadržan (novčići i arheološki nalazi bili su smešteni u pregradi za alat i nije se znalo kome pripadaju), kasnijom ekspertskom analizom utvrđeno je da zaplenjeno blago potiče s bugarske teritorije. S druge strane, u Hrvatskoj, bugarska kulturna dobra predstavljaju svojevrstan novitet. Po ilegalnoj trgovini umetničkim delima najpoznatiji su granični prelazi sa Slovenijom (Bregana, Rupe, Pasjak i Macelj), ali se sve češće događa da se ikone i stari novac iz Rumunije i Bugarske upravo preko Hrvatske krijumčare ka zapadnoevropskim zemljama. U tom kontekstu, kritični su granični prelazi između Hrvatske i SCG, kao i hrvatsko-mađarska granica.
Početkom devedesetih, u Hrvatskoj i u Srbiji bila je popularna tzv. budimpeštanska veza koja je funkcionisala zahvaljujući ženi koja je živela u Beogradu, a zatim u Hrvatskoj – preko nje su dileri odnosili umetničke slike hrvatskih autora, a zatim ih prodavali u zapadnoj Evropi. Nešto kasnije, Hrvatska i Srbija opet su „podelile“ jednu popularnu trasu: po navodima policijskih izvora u Republici Srpskoj, glavni pravci postali su Novi Sad – Sremska Mitrovica – Bijeljina – Italija, kao i pravac Beograd – Banja Luka – Hrvatska – Nemačka. Kad je reč o Bosni i Hercegovini, trgovačke trase su pre svega bile i ostale određene ratom na tom prostoru. Prema pisanju sarajevskih „Dana“, umetnička dela su na samom početku rata u BiH iznošena u konvojima, da bi potom bila prebacivana preko linija razdvajanja, pa u vozilima međunarodnih snaga. Taj put išao je preko Pala ka Novom Sadu, Beogradu i Budimpešti, kao i preko Hercegovine ka Zapadnoj Evropi.
Za razliku od vrlo kompleksne i stalno promenljive slike trgovačkih puteva na Balkanu, omiljene destinacije ilegalno pribavljenih umetničkih dela i arheoloških predmeta odavno su određene. Ukradena kulturna dobra najčešće se transportuju u Švajcarsku (gde se najlakše prodaju), ali i u Austriju ili Nemačku. Preko tih zemalja, ovi predmeti ponekad dospevaju i do Velike Britanije.
ČUVARI ISTORIJE
Jedna od specifičnosti ilegalne trgovine kulturnim dobrima na Balkanu jeste problem spremnosti policije i carinskih organa da se s tim problemom suoče. Iako se u štampi često pojavljuju tekstovi o zaplenjenim umetničkim predmetima i uspehu ove ili one policije i ove ili one carinske službe, činjenica je da su ti nalazi više stvar slučaja nego organizovane akcije. Ipak, određeni koraci u tom pravcu ipak su obavljeni: obuka policajaca za ovu vrstu aktivnosti sve je češća pojava, baš kao i angažovanje određenog broja carinika i policijskih inspektora posebno zaduženih za sprečavanje ilegalne trgovine umetničkim delima. Zanimljivo je, međutim, da se svaka država odlučila za jedinstveno rešenje i da je svaka zapravo „priča za sebe“.
U okviru hrvatskog Ministarstva unutarnjih poslova ne postoji poseban odsek koji se bavi zaštitom kulturne baštine i potragom za krijumčarenim umetničkim delima; tom vrstom kriminala bave se pripadnici Odjela za suzbijanje organiziranog kriminaliteta i Odjela općeg kriminaliteta, koji pritom, kako kažu, sarađuju s nadležnim službama unutar Ministarstva kulture, odnosno s odsecima za zaštitu kulturne i spomeničke baštine. Koordinator ovih aktivnosti u MUP-u je Josip Vrbić, koji tvrdi da je na različitim seminarima i tečajevima (od 1996. do danas) više od 300 policajaca obučeno za prepoznavanje i otkrivanje krijumčarenja umetničkih dela. Seminari na kojima se policijski službenici upoznaju s ovom tematikom organizuju se jednom godišnje, a nedavnim sporazumom između MUP-a i Ministarstva kulture predviđeno je osnivanje jedinstvene baze podataka o kulturnim dobrima u Hrvatskoj, kao i uspostava jače koordinacije između svih službi nadležnih za brigu o kulturnim dobrima (pored ova dva ministarstva još Porezna uprava, Carinska uprava i Državno odvjetništvo).
Za razliku od Hrvatske, Bosna i Hercegovina još i ne pokušava da „uđe“ u ovu oblast: i na nivou federacije i na nivou kantonalnih ministarstava unutrašnjih poslova, kulturnim dobrima bave se odseci za imovinske delikte (ukoliko je u pitanju krađa iz privatnih kolekcija), dok je za kulturno-istorijsko blago pokradeno tokom rata zadužen Interpol.
Slična je situacija i u Makedoniji, gde je za trgovinu kulturnim dobrima nadležan Odsek za organizovani kriminal pri MUP-u; među inspektorima ovog odseka ipak ima onih kojima je to privenstvena sfera interesa.
U okviru slovenačke policije takođe ne postoji poseban odsek za zaštitu kulturno-istorijskog blaga, ali u okviru Generalne policijske uprave – Uprave kriminalističke policije predviđeno je mesto za kriminalističkog inspektora kome je glavno područje interesa upravo art trafiking, a glavni zadaci koordinacija nižih inspektora koji se takođe time bave i saradnja s drugim državnim organima.
Što se Srbije tiče, ona baš i nema mnogo čime da se pohvali: u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala za ovu specifičnu vrstu kriminala specijalizovana su dva operativca, a još jedan angažovan je u Odeljenju za suzbijanje krijumčarenja u Upravi carina. Po rečima jednog od rukovodilaca tog odeljenja, graničari su slabo obučeni za sprečavanje krijumčarenja antikviteta, a tek je nedavno doveden stručnjak za tu oblast.
Čini se ipak da su u smislu specijalizacije policije i carinskih službenika najdalje otišle Rumunija i Bugarska. Pri rumunskoj policiji postoji Odsek za zaštitu nacionalnog kulturnog nasleđa koji deluje unutar Direkcije za kriminal. S druge strane, pri Carini postoji Biro za borbu protiv krijumčarenja predmeta koji pripadaju nacionalnom kulturnom nasleđu. Rumunska policija navodi da je, u interesu zaštite kulturnih dobara, potpisan ugovor o saradnji s Rumunskom pravoslavnom crkvom, kao i da će do kraja 2005. biti obnovljeni ugovori s Ministarstvom kulture, Carinom, Graničnom policijom i predstavnicima manjih verskih zajednica.
Bugarsko rešenje isto je tako efikasno, ali daleko inovativnije. Naime, pre pada komunističkog režima, u okviru bugarskog Ministarstva unutrašnjih poslova postojala je specijalna grupa za očuvanje kulturnog nasleđa – grupa je spadala u Šesto odeljenje Državne bezbednosti, a istraživala je neovlašćeno iskopavanje arheoloških predmeta, trgovinu kulturnim blagom u zemlji i njegovo krijumčarenje ka Zapadnoj Evropi i SAD (u to vreme, krijumčarenje se obično obavljalo preko teritorije bivše Jugoslavije). Pošto je Šesto odeljenje ukinuto 1990, njegovi pripadnici premešteni su u novoformirani odsek za borbu protiv organizovanog kriminala. Kada je i taj odsek ukinut 1999, formiran je novi, nadležan za „kriminal u vezi sa kulturnim i istorijskim dobrima“. U međuvremenu, jedan od oficira nekadašnje Državne bezbednosti osnovao je nevladinu organizaciju Centar za podršku vraćanju i očuvanju kulturnog blaga. Tokom 2000, ovaj NVO uspeo je da u zemlju vrati jednu izuzetno vrednu antičku mermernu bistu koja je izvezena iz zemlje 1991.
U delu priče koji se odnosi na čuvare istorijskog nasleđa simptomatično je to što saradnja na balkanskom nivou zapravo ne postoji, nego se dešava povremeno, u zavisnosti od slučaja s kojim je određena država u određenom trenutku suočena. Da je situacija drugačija, odnosno da države koje su (geografski, istorijski i kulturno) upućene jedna na drugu međusobno sarađuju na rešavanju problema koji su im zajednički, vrlo je verovatno da se na Balkanu ne bi baš tako lagodno trgovalo najvažnijim i najdragocenijim kulturnim dobrima. Ovako, na teškoće se nailazi i u domenu zakonodavstva, i na carini, i u policiji, ali i u živopisnom svetu istoričara umetnosti, procenitelja umetničkih vrednosti i korumpiranih i kriminalu sklonih državnih činovnika. Ali, to su sve teme kojima ćemo se tek pozabaviti.
Istraživači: Svetlana Vasović–Mekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Gostimir Popović i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić („Vreme„, Srbija).
Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić
Pošto je art trafiking odavno prepoznat kao ozbiljna forma organizovanog kriminala, odnosno kao kriminalna aktivnost koja podrazumeva i saradnju kriminalaca na međunarodnom planu, većina svetskih država potpisala je nekoliko konvencija kojima je cilj suzbijanje ove delatnosti. Najpoznatije i, samim tim, najčešće primenjivane konvencije su:
1. Protokol o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba – dokument potpisan u Hagu 1954. godine;
2. Konvencija UNESCO-a o zabranjivanju i sprečavanju ilegalnog uvoza, izvoza i prodaje kulturnih dobara – dokument potpisan u Parizu 1970. godine;
3. UNIDROIT Konvencija o ukradenim i ilegalno izvezenim kulturnim dobrima – potpisana u Rimu 1995. godine.
Balkanske države potpisale su ove ugovore i time su se obavezale na borbu protiv ilegalne trgovine kulturnim dobrima i na saradnju s drugim državama u potrazi za nestalim umetničkim delima.
Stručnjaci Interpola tvrde da se na suzbijanju ilegalne trgovine umetničkim delima i kulturnim dobrima uopšte može učiniti mnogo i na nacionalnom, ali i na individualnom nivou. Po njima, borba protiv ove forme organizovanog kriminala podrazumeva: uređenje zakonske regulative koja se tiče kulturnih dobara; potpisivanje međunarodnih konvencija; evidentiranje umetničkih dela i kulturnih dobara koje bi poboljšalo razmenu informacija u slučaju krađe; stvaranje kompjuterizovane baze podataka; najbržu moguću razmenu podataka o kriminalcima; podizanje svesti o značaju kulturnog nasleđa kako u zemlji tako i u inostranstvu; stvaranje specijalizovanih policijskih jedinica za ovaj vid kriminala; redovnu edukaciju pripadnika policije i ostalih nadležnih za suzbijanje ilegalne trgovine kulturnim dobrima.
Veliku pažnju ovom problemu trebalo bi da posvete i sami vlasnici. Po ekspertima Interpola, to znači: preciznu bazu podataka sa fotografijama i tačnim opisima predmeta; identifikaciju predmeta (njihovo obeležavanje, bilo od strane vlasnika bilo uz pomoć stručnjaka); zaštitu objekata u kojima se predmeti čuvaju; momentalno obaveštavanje policije u slučaju krađe i prezentovanje svih podataka o ukradenom predmetu.
Pored državnih organa i pojedinaca, Interpol ističe i specifičnu ulogu trgovaca umetničkim delima: oni bi, pre svega, trebalo da obrate pažnju na poreklo predmeta na koje naiđu i da odbiju da trguju predmetima čije je poreklo nejasno ili sumnjivo.
Najpoznatiji slučaj ilegalne trgovine umetničkim predmetima koji ima veze s područjem Balkana jeste „afera Sevso“. Reč je o kolekciji srebrnog posuđa koja je u vreme Rimskog carstva pripadala patriciju Sevsu, a koja je, kako se u arhivi pominje, „pronađena na prostorima nekadašnjeg carstva“. Četiri i po decenije posle njenog otkrića još se ne zna tačna lokacija, što je zapravo i zakomplikovalo čitavu stvar; još od početka devedesetih, u spor oko vlasništva uključeno je sedam država, među kojima Hrvatska i Mađarska. U međuvremenu, vrednost Sevso kolekcije procenjena je na pola milijarde dolara.
Sve je počelo kada je 1982. godine Britanac Spenser Daglas Kompton, inače lord od Northemptona, preko raznoraznih posrednika kupio deset srebrnih predmeta za koje je tada platio dva miliona dolara. Kako je jedan od posrednika bio i bivši predsednik aukcijske kuće Sotebi, Piter Vilson, potraga za sledećim idealnim kupcem, koji će za srebro platiti mnogo više, odmah je započela. Jedini problem bili su papiri, tj. činjenica da se pravo poreklo kolekcije nije znalo. U slučaj su se potom uplela razna sumnjiva imena spremna da „naprave uredne papire“, ali i brojne države koje su tvrdile da srebro potiče upravo s njihove teritorije. Čitave dve decenije kasnije odgovora na to pitanje nema, procenjena vrednost kolekcije neprestano raste, a umnožili su se i srebrni predmeti za koje se sumnja da pripadaju Sevso grupi – smatra se da ih ima čak 30.
Među brojnim teorijama u vezi s ovom kolekcijom, možda su najzanimljivije one koje se tiču Srbije i Hrvatske. Naime, 1987. lord Northempton, preko izvesnog Halima Korbana, dopunjava svoju kolekciju jednim Sevso tanjirom koji kupuje od „simpatičnog Jugoslovena“ Antona Tkaleca. Taj tanjir drastično uvećava vrednost zbirke, a lord od tada postaje uveren da je upravo ovaj Zemunac prvobitni vlasnik, odnosno „pronalazač“ kolekcije. Iako je Tkalec to odlučno negirao, on se i dalje pominje kao jedan od umešanih u čitavu priču. Osim toga što je pre nekoliko godina u antikvarskim krugovima počelo da se šuška o mogućnosti da se preostali deo Sevso kolekcije nalazi baš u Srbiji, sumnja na Tkaleca pada i zbog činjenice da je figurirao u više sličnih „domaćih“ afera.
Što se tiče Hrvatske, ona svoje zahteve bazira na priči o tome da je Sevso kolekcija nađena 1961. u blizini Pule, kod malog istarskog sela Barbariga. Navodno, tada su dva lokalna policajca pozvana da fotografišu i naprave dokumentaciju o upravo iskopanim srebrnim predmetima, da bi potom bili odvedeni kod visokog oficira vojne bezbednosti gde im je objašnjeno da bi bilo dobro da o onome što su videli zauvek ćute: nađeno srebro je, navodno, unapred bilo rezervisano za Josipa Broza. No, kada su zlosrećni policajci trideset godina kasnije čuli za aferu Sevso, prisetili su se svoje avanture i ovog puta hrabro progovorili. Iako su brojni eksperti iz raznoraznih razloga sumnjali u ovu verziju, Hrvatska i danas pred međunarodnim sudovima potražuje ovu basnoslovno vrednu kolekciju.
Početkom oktobra 2005. u makedonskom Ministarstvu kulture predstavljen je deo od ukupno 69 zaplenjenih unikatnih arheoloških predmeta pogrebne kočije iz neolitskog perioda koju je posle višemesečne istrage otkrila policija u Delčevu 23. septembra. Ništa čudno, da ovaj slučaj nije bacio svetlo na dosad nepoznat oblik regionalne saradnje u domenu kulturnih dobara.
Naime, divlji kopači su arheološke predmete otkrili kod sela Mogila blizu Delčeva, makedonski arheolozi su potvrdili da je reč o jedinstvenom nalazu, a potom je direktor Uprave za zaštitu kulturnog nasleđa Jovan Ristov izjavio da su u slučaj umešani trgovci iz Grčke. „Obično ovakva iskopavanja vrše amateri po narudžbini nelegalnih trgovaca vrednim arheološkim predmetima, najčešće iz Bugarske, Grčke i Srbije“, rekao je Ristov, dodavši da je bilo i slučajeva u koje su umešani i kustosi i restauratori.
Iako se i dosad znalo za trgovce iz Grčke, Bugarske i Srbije, obično se smatralo da su oni „nadležni“ samo za teritoriju svojih država. Ovako, ako je Jovan Ristov u pravu, ispada da su oni mnogo aktivniji nego što se dosad mislilo i da polako počinju da „osvajaju“ nove teritorije.
Svojevrsnoj „zlatnoj groznici“ koja vlada na Balkanu priključila su se i neka vojna lica. U ovom trenutku, te priče imaju više anegdotski karakter, ali ipak ostaje činjenica da su u ilegalno iskopavanje arheoloških predmeta u određenom trenutku bile uključene i oružane snage, što je zaista presedan u istoriji ove vrste kriminala. Najpoznatiji slučaj dogodio se u Srbiji sredinom 2000. godine, kada se na čelu Generalštaba nalazio general Nebojša Pavković. Upoznavši dvojicu profesionalnih tragača koji su mu ispričali da se u okolini Niša nalazi Šuplji kamen, brdo navodno napravljeno da bi se sakrila ogromna količina zlata koju je tu sakrio vizantijski car Vasilije u XI veku, general se dao na posao. Na sastanku kome je prisustvovao vrh tadašnje jugoslovenske vojske, odlučeno je da se to zlato mora naći jer su tako odlučili „general Pavković i predsednik Slobodan Milošević“. Iako je tada saopšteno da je reč o 300 do 400 kilograma zlata koje bi zemlju moglo da iščupa iz ekonomske krize, mnogo je verovatnije da su generali želeli da kopaju za svoj džep. Kako bilo, odmah je angažovana inženjerijska četa 211. oklopne brigate, a traganje za zlatom proglašeno najstrožom vojnom tajnom.
Rezultat višemesečnih iskopavanja bio je poražavajući: stotine mina i buldožeri uspeli su samo da unište hrastovu i cerovu šumu, da oštete kuće i vikendice u široj okolini i da dokrajče Šuplji kamen. Oštećeni žitelji tog kraja tužili su državu SRJ, odnosno Vojsku, ali niko od učesnika ovog skandala nije odgovarao zbog počinjenog dela – možda pre svega zbog toga što se glavni akteri trenutno nalaze u Haškom tribunalu za ratne zločine.
Srbija ipak nije jedinstven slučaj kad su u pitanju za umetnost zainteresovana vojna lica. Nešto slično se, naime, dogodilo i u Makedoniji. Jedan od bivših ministara odbrane poverovao je u priče o ogromnom bogatstvu koje se krije na makedonskom tlu i učinio isto ono što i Pavković: tokom jula i avgusta 1994. godine jedinice makedonske armije (starešine, inženjerci i pirotehničari, a ne vojnici), pod zaštitom pripadnika MUP-a i pod velom „državne tajne“, ceo mesec su raskopavale teren na arheološkom lokalitetu Suvo grlo, 19 kilometara od Štipa, koji je bio evidentiran još šezdesetih godina, ali je spadao u red neistraženih. I pored upozorenja Zavoda-muzeja u Štipu, i pored zahteva za nekakvu dokumentaciju za iskopavanje, armija je produžila s radom, a lokalitet je jednostavno izbrisan sa karte kulturnih dobara, pri čemu su uništene tri grobnice-tumula iz perioda od III do I veka p.n.e. Aferu su obelodanili novinari Radio Štipa i skopskog dnevnog lista „Večer“, ali su MUP i najpozvanije Ministarstvo odbrane, na čijem je čelu bio Vlado Popovski, ćutali. Pošto je jedino zvanično obrazloženje bilo da se tražio eksploziv (a ko još bagerima otkopava mine?), u štipskoj čaršiji, a kasnije i u makedonskoj javnosti pojavile su se priče o poreklu famoznog zlata: u dijapazonu od ukradenog egipatskog zlata koje je Romelov Afrički korpus, bežeći iz Soluna, prenosio i zakopao baš u Suvom grlu; preko zlata 106 štipskih jevrejskih porodica koje su završile u nacističkim logorima, do zlata Turaka koji su nekad živeli u selima oko Štipa. Takođe, spekulisalo se i sa količinom blaga – pretpostavke su išle čak i dotle da je kod Štipa zakopano više tona zlata, pa su se kasnije tu pojavili i mnogobrojni avanturisti i kopači. Niko od aktera u ovom skandalu nije bio kažnjen, a Vlado Popovski kasnije je postao makedonski ministar pravde.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
