Svetostefanski snovi Viktora Orbana

Mađari naročito poštuju Svetog Stefana kao tvorca svoje države. U pravu su. Rođen je kao Vajk iz plemena Arpadovića, tek je na krštenju uzeo ime Stefan, misleći na onog Svetog Stefana koji je bio prvi hrišćanski velemučenik. On mučenik nije bio, naprotiv, ujedinio je ugarska plemena u jedan narod, kao Džingis-kan svoje Mongole. Da bi u tome uspeo oslonio se na hrišćansku veru slično kao Konstantin Veliki da bi u miru stopio narode Rimskog carstva, pristalice bezbroj bogova poreklom iz desetina zemalja.

Mađarski Sveti Stefan je organizovao obrazovanje i za svoje vreme moderno zdravstvo kao kod nas Sveti Sava. Pobrinuo se i da se razni dijalekti sjedine u zajednički jezik i opismenio svoje podanike, po čemu je pomalo podsećao na Ćirila i Metodija. Bio je genijalan a samouk, sa najboljim osobinama velikana kakvi su bili i Džingis-kan, Konstantin Veliki i Sveti Sava. Svaka mu čast, ali kada se veliki prijatelj Aleksandra Vučića i srpskog naroda Viktor Orban poziva na njega, to može da bude kobno za Srbiju.

SVETOSTEFANSKA MAĐARSKA

Orban se rado slika pred mapom takozvane Svetostefanske Mađarske, sanja o njoj bar toliko intenzivno kao Vučić o “srpskom svetu”, ili Aljbin Kurti o “velikoj Albaniji”, samo što je san mađarskog premijera daleko veći. “Svetostefanska Mađarska” od Srbije bi otela Vojvodinu – Banat, Bačku, Srem i pride još i Baranju, zatim celu Hrvatsku, razume se sa Dalmacijom, crnogorsku Boku kotorsku, celu Bosnu i Hercegovinu, dobro parče Rumunije – rumunski deo Banata sa Temišvarom, ali i celu Transilvaniju, manju parčad Slovenije i Italije. Malo li je.

Znači li to da Orban sanja da te teritorije otme od država u kojima se danas nalaze? Milom ili silom? Teško da bi pristale milom. A silom? Kojom silom, čijom silom? Pa dobro, reč je o nečijim snovima, neostvarljivim idejama. Da li je to ipak opasno? Ja bih taj problem, ako je to za njih uopšte problem, prepustio predsedniku Vučiću, a takođe i patrijarhu Porfiriju, koji se jednom u poseti Budimpešti slikao pred kartom Svetostefanske Mađarske. Nema spora, Orban dobro režira fotografisanja. Neka se naš predsednik i njegova svetost raspitaju kod njega kako se to radi.

Međutim, “Svetostefanska Mađarska”, država koju bi mađarski nacionalisti tako rado vaskrsli, ama baš nikakve veze nema sa državom koju je osnovao Sveti Stefan. Geografska karta koju Orban obožava prikazuje zemlju koja je nastala “nagodbom” između Beča i Budimpešte 1876. godine. Tada je dotle jedinstvena austrijska imperija pretvorena u dvojnu monarhiju, suveren je doduše ostao Franja Josip Habsburški, ali je u Budmipešti položio zakletvu i kao mađarski kralj, Mađarska je dobila svoju vladu i prilično veliku autonomiju. Hrvatska je potpala pod ingerenciju Budimpešte, ne Beča. Budimpešta će šćapiti i Bosnu i Hercegovinu. O tome se radi kod velikog prijatelja Srbije Viktora Orbana.

Ja bih se ovde, ipak, pretežno bavio samim Svetim Stefanom, genijalnom istorijskom ličnošću, čovekom koji je stvorio ne samo Mađarsku, nego čak izmislio i same Mađare.

MALI VAJK, SIN GEZIN, POTOMAK ARPADA, PRVI KRALJ LOZE ARPADOVIĆA

Kasnije za svetitelja proglašeni dečak rodio se kao sin plemenskog vođe Geze negde između 967. i 975. godine, verovatno u Estergomu. O tome nema pouzdanih dokumenata, ali zna se da je umro 15. avgusta 1038. godine. Dvadeseti avgust je nacionalni praznik Mađarske u čast Svetog Stefana, veruje se da je tog datuma ozvaničio ujedinjenje ugarskih plemena u kraljevinu. Papa Silvester II tim povodom poslao mu je krunu. Katolička crkva ga je 20. avgusta 1083. proglasila za sveca, iako je po svoj prilici kao maleno dete već bio kršten pravoslavno. Njegov otac Geza se pozivao na to da je potomak Arpada, vođe plemena koja su sa istoka ratoborno stigla u Panonsku niziju i zauzela je ognjem i mačem. Bili su odlični, istrajni konjanici, nisu se opterećivali teškim oklopima, ali su veoma vešto rukovali lukom i strelama, kopljem i mačem u bliskoj borbi. Mađari za to osvajanje svoje nove zemlje imaju posebnu reč – honfoglalás – što bi se moglo prevesti sa “obrubljivanje”, a razumemo je kao određivanje granica teritorije koju su plemena došavši sa obala Crnog mora otela od velikomoravskog kneza Svatopluka oko 895. godine. U Moravskoj je neko vreme boravio i Metodije.

Ali vratimo se Vajku, Svetom Stefanu. O imenu Vajk postoje razne teorije. U Mađarskoj je među naučnicima omiljeni sport tumačenje takvih imena, a uglavnom se svi slažu da je turskog porekla. Po jednima znači “bogat čovek”, po drugima “pravi, ispravan čovek”. Mali Vajk, sin Gezin, potomak Arpada, prvi kralj loze Arpadovića, opravdava sva objašnjenja svog imena, bio je postao veoma bogat i za svoje podanike pravi, ispravan čovek.

Majka Svetog Stefana bila je Šarolt, kćerka poglavara Erdelja Đule – Transilvanije koja se danas nalazi u Rumuniji. U ono vreme prvo je ratovala, a posle poraza postala saveznik Turske izgovarajući se da se radi o staroj Vizantiji u kojoj eto sad borave Turci. Šarolt je 925. krštena po vizantijskom, po našem današnjem shvatanju pravoslavnom ritualu. Kad se udala za Gezu i on se krstio, ali se naglašeno nije držao hrišćanske vere. Ostao je blizak starim bogovima, po hrišćanskom uverenju paganin. Kršten je i njihov sin Vajk.

Nema nikakvih podataka kako je mali Vajk vaspitavan, ali sigurno je bio upućen u sve veštine ratovanja. Tek će jedna hronika iz 14. veka beležiti da je biskup Praga, sveti Adalbert, po zapadnom ritualu prekrstio Vajka i postao njegov duhovni otac i vaspitač. Adalbert je bio Čeh, zapravo se zvao Vojteh, otac mu je bio češki knez Slavnik, majka Strežislava dalja rođaka Otona, cara “Svetog rimskog carstva nemačkog naroda”. Adalbert se nije uvek slagao sa Vatikanom, najmanje dva puta je prosto ostavio svoju biskupiju, zamonašio se u Redu benediktinaca i odlazio da Pruse, tada još pagane, prevede u hrišćanstvo. U toku jednog takvog poduhvata ubili su ga aprila 907, pa ga je papa Silvester 999. proglasio svecem. Takva ličnost je vaspitala i bitno uticala na Vajka, oformila njegov karakter koji je istovremeno bio i pobunjenički i graditeljski. Vajk je za razliku od dece mnogih ugarskih velmoža bio pismen, znao je i gramatiku, govorio latinski jezik.

Njegov otac Geza je sazvao plemenske poglavice i najbolje ratnike kad je Vajk imao petnaestak godina, predstavio ga kao svog naslednika, naterao ih da mu se zakunu na vernost. Odmah posle toga Sveti Adalbert je venčao mladića sa Gizelom, kćerkom bavarskog kneza Henrika II. Na taj način došao je u srodstvo sa vladarima takozvanog Svetog rimskog carstva nemačkog naroda, i to je bila jedna od prvih “dinastičkih svadbi” u istoriji.

HRIŠĆANSTVO KAO UJEDINITELJSKA IDEOLOGIJA

Ne bih ulazio detaljnije u komplikovane, višestruko međusobno prepletene međunarodne odnose 10. veka, ali valjalo bi bar skicirati situaciju u kojoj je Vajk-Stefan krenuo na svoj državnički poduhvat kada je 997. umro njegov otac. Nema sumnje da su ga otac i Sveti Adalbert, taj češki hrišćanski misionar, dobro pripremili.

Adalbert mu je pri krštenju dao ime Stephanos, što je na starogrčkom značilo ovenčani, krunisani ili prosto kruna. Iako se čak i u starim nemačkim dokumentima još dugo pominjao kao Vajk, sada je insistirao na svom krštenom imenu, na mađarskom István, a mi kažemo Stefan.

Ugarska plemena su se ponašala samoživo, Stefan je znao da ih zakletva na vernost neće baš obavezivati u slučajevima kad bi im to bilo neprijatno. Još je bio daleko od prirodnog autoriteta svog oca Geze. Setio se kako da sve te sirove ljude ujedini milom i silom. Trebalo je da se nađe nešto što će ih povezati, nešto zajedničko – na primer hrišćanstvo. Ne verujem da je mogao da zna da je mnogo ranije Konstantin Veliki tom zajedničkom verom – ideologijom – u sigurne podanike svog carstva skovao vernike toliko različitih religija, tolikih različitih bogova, ali po mom mišljenju velike ideje se prenose sa generacije na generaciju nekim svojim automatizmom oslonjenim na razvoj društva.

Izvesni Kopanj – Cupan dux – hteo je da za ženu uzme Stefanovu majku i ubije Stefana, priznavao je staru veru tengrizam, centralnoazijsku religiju, šamanizam, čiji je vrhovni bog bio Tengri. Moralo je da dođe do borbe između Stefana i Kopanja, između hrišćanstva i tengrizma. Sve se to savršeno uklapalo u Stefanove planove jer je dobio pomoć odlično naoružanih nemačkih vitezova, u odsudnoj bici, verovatno u dolini reke Šed, lako je pobedio. Zarobljenog Kopanja je konjima dao rastrgnuti na četiri dela koja je javno izložio. Budući svetac nije bio nimalo hrišćanski nežan kad je to bilo u interesu ostvarivanja njegovih zamisli.

Pobedom nad Kopanjom je automatski ovladao svim teritorijama koje su zaposele poglavice plemena, ali među njima nije više bilo nikog ko bi se vojno suprotstavio Stefanu koji je za saveznika imao Nemačko carstvo.

NEMA KRALJA BEZ KRUNE

Stefan je znao da mu položaj jednog, pa makar i glavnog plemenskog poglavara ne daje mogućnost da zaista vlada, pogotovo da ravnopravno razgovara sa tadašnjim suverenima, kraljevima i kneževima, njegovi vitezovi nisu mogli baš svuda da stignu. Bio mu je potreban jači simbol vlasti, na primer da se proglasi za kralja, pa će onda imati i pravo na kraljevinu. Za to je bila neophodna kruna.

Krunu mu je uz blagoslov poslao papa Silvester, a koplje sa zastavom, simbol vlasti, car Oton III. Stefan je na Božić 1001. krunisan po ritualu nemačkih careva – pomazan je svetim uljem i stavljena mu je kruna na glavu. Detaljnijih dokumenata o tom činu nemamo, ali zato postoji nekoliko uljanih slika koje će nastati mnogo vekova kasnije.

Mađari svoju krunu smatraju svetinjom, govore o njoj isključivo kao o “svetoj kruni”. O verama, uverenjima, kao i o ukusu se ne može diskutovati. O samom predmetu, artefaktu, koji ta kruna jeste, postoje neka dokumenta, ali još mnogo više legendi. Mađarski naučnici, pre svega istoričari, arheolozi i politolozi, oštro diskutuju o raznoraznim teorijama i legendama.

Vladari Mađarske su se tokom hiljada godina često menjali, neretko je nekoliko ličnosti za sebe istovremeno tvrdilo da su kraljevi, poglavari ili predsednici Mađarske, ali smatralo se da to jeste onaj koji poseduje svetu krunu. Zbog toga se ona često oružjem prisvajala, još češće skrivala, prenosila iz jednog grada u drugi, čak iz jedne zemlje u drugu – u austrijske, češke, rumunske gradove. Površno sam izbrojao preko trideset mesta u kojima se nalazila, četrnaest njih izvan Mađarske.

Originalna kruna koju je papa Silvester poslao Svetom Stefanu, time ga priznavši za kralja, nestala je bez traga. Prvi Stefanov naslednik, kralj Geza I, slabašan vladar, brzo je srušen, a kruna je preko Austrije vraćena u Vatikan. Čuvana je u jednoj kuli koja je namerno srušena a da krunu pre toga niko nije sklonio, izgubio joj se svaki trag.

BURNA PROŠLOST SVETE MAĐARSKE KRUNE

Ona kruna koja je politički postala tako poželjna postepeno je nadograđivana iz više delova: donjeg takozvanog grčkog, gornjeg takozvanog latinskog, i krsta stavljenog na vrh između 11. i 13. veka. Krst na vrhu krune se tokom mnogih selidbi iskrivio, pa je odlučeno da se tako ostavi – mađarska sveta, svetostefanska kruna na svom vrhu ima malo ulevo nagnut krst.

U relativno novijoj istoriji čini mi se da je bitno da je austrijski car Franja Josip njome krunisan u Katedrali Svetog Stefana na Budimu 8. juna 1867. Posle toga je ostala da se čuva u Mađarskoj. Poslednji čovek koji je krunisan tom krunom bio je Karlo Habsburški posle smrti Franje Josipa 30. decembra 1916. Kruna je, razume se, ostala u Budimpešti. Posle Prvog svetskog rata i kratke pobede komunista, koji su u Mađarskoj uveli sovjetsku republiku i nisu stigli da razmišljaju o svetoj kruni, na vlast je silom došao admiral Mikloš Horti. Horti je smatrao i proglasio Mađarsku, doduše znatno oštećenu i smanjenu i teritorijalno i po broju stanovništva, kraljevinom, ali kralja nije tražio, sebe je proglasio regentom. U upoređenju sa gorepomenutom svetostefanskom Mađarskom ova Hortijeva, u granicama koje su i danas granice Mađarske, bila je izgubila dve trećine stanovništva i 58 odsto teritorije u koristi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Čehoslovačke, Rumunije, čak i Republike Austrije.

Formalno su dvojica visokih činovnika još pre 150 godina određena da čuvaju svetu krunu, koja je smeštana u somotom obloženi sanduk. Za vreme Drugog svetskog rata ona je prebačena u sklonište regenta. Mađarski fašisti, koji su sebe nazivali njilašima – njil znači strela, njihov simbol bio je krst čija su četiri vrha oblikovana kao strele – dokopali su se krune, ali ostavili su dvojicu dotadašnjih čuvara, što je sa njihovog stanovišta bila greška, jer su je stavili u prepolovljeno bure benzina i zakopali u Austriji blizu Marija Cela. Jedan od čuvara, Erne Pajtaš, pokazao je Amerikancima to mesto, oni su odlučili da je sveta mađarska kruna ratni plen, prebacili je u svoju bazu u Frankfurtu na Majni, a zatim u čuveni Fort Noks u državi Kentaki, gde se čuvaju i američke zlatne rezerve. Američki predsednik Džimi Karter odlučio je da tu relikviju vrati Mađarskoj, što je učinjeni 5. januara 1978, ministar inostranih poslova Sajrus Vens lično ju je u predsedničkom avionu preneo u Budimpeštu i tamo predao predsedniku parlamenta. Karter je odluku sproveo uprkos brojnim protestima jer su u to vreme Mađarskom vladali komunisti pod Janošom Kadarom. Karter je rekao da on misli na Mađarsku, a ko tamo vlada nije njegova stvar.

Podsetimo se da je 12 godina ranije, oktobra 1956, u Mađarskoj planula revolucija koju su ugušili sovjetski tenkovi stavljajući na njeno čelo Kadara, sa čime se složio i Tito, a američki predsednik Ajzenhauer rekao je da nema nameru da ospori ono što su Sovjeti, tada saveznici, u toku Drugog svetskog rata osvojili.

Veliki svetski skandal izazvalo je suđenje i pogubljenje Imrea Nađa, predsednika mađarske vlade za vreme revolucije, ali to je druga tema.

Pod Kadarom je kruna smeštena u Narodni muzej.

…

Došavši sa partijom Fides na vlast, Viktor Orban je 2000. godine doneo zakon o mađarskoj kruni i premestio je u takozvanu Salu sa kupolom mađarskog parlamenta. Za sada se tu završava putovanje simbola Svetostefanske Mađarske. Sigurno se nijedna kruna niti bilo koji muzejski predmet od vrednosti nije tako često selio iz grada u grad, iz jedne države u drugu, kao ova kruna koja je proglašena svetinjom.

Neobična, impozantna i jedinstvena palata mađarskog parlamenta, stručnjaci kažu neogotskog stila, građena je od 1885. do 1904. Dugačka je 268, široka 123, visoka 96 metara. U njoj se na 17.745 kvadratnih metara nalazi preko 200 kancelarija i kabineta, ima 28 ulaza, 29 stepeništa, 13 liftova. Mađari je zvanično ne nazivaju zgradom parlamenta nego Országháza – Domom države. U njoj stoluje i Viktor Orban sa svojim mapama Svetostefanske Mađarske i svetoj kruni može svakog trena lično i neposredno da se divi, samo mora da se do nje prošeta dugačkim hodnicima. Možda je ponekad i na glavu stavi.