"Kod nakupaca je najteže pratiti poreklo životinje, i to nas najviše zanima. Uverenje koje izdaje mesna kancelarija ne znači ništa, međutim kada bi se sve radilo kako treba, značilo bi", kaže za "Vreme" Tiosav Aćimović, direktor obrenovačke Veterinarske stanice
ČEKANJE NA KUPCE: Prasići s potvrdom
Livada pokrivena snegom, u sredini livade drvene barake poput onih iz omladinsko-radnih kampova, sa leve strane u dva tora nagurane ovčice i koze, a sa desne strane rešetkasta drvena gajba popunjena prasićima teškim do 20 kilograma i jedan privezani junac pored kola sa konjskom zapregom. Tako je usled hladnoće i snega prošle subote pred kraj radnog vremena izgledao najveći pazar žive stoke u okolini Beograda, obrenovačka stočna pijaca.
SELJACIIŠVERCERI: Mesto okupljanja kupaca, seljaka i švercera jeste bezimena kafana nesigurno sklepana od dasaka, čiji je vlasnik predsednik opštinskog odbora jedne bivše stranke DOS-a i brat poznatog beogradskog advokata. Za stolovima odvojeno sede nakupci i seljaci. Nakupci izlaze, ostavljaju otvorena vrata, a sa jednog stola čuje se povik: „Ovčari, ni vrata ne znaju da zatvore!“ Seljaci se ljute na švercere, kažu da drže 70 odsto tržišta na pijaci, pa im ni to nije dovoljno već im agresivnim pristupom otimaju mušterije. „Pred Novu godinu pokupovali su sve prasiće i nabili cenu na 6 maraka po kilogramu“ – žali se Živan iz sela Veliko Polje. Posao se sklapa za stolom, odvodi nas do prasića, probajte, kaže Živan i daje nam prase da ga prihvatimo za nogu. Životinja skiči, a ostali praseći rođaci što od hladnoće, što od straha, guraju se u ćošak rešetkaste korpe.
„Mi naše životinje hranimo domaćom hranom. Jarmom. Sve je čisto, nema trihinele, jer kod nas nema pacova. Ja sam zaklao nekoliko prasadi pred Novu godinu, za sebe i svoje drugare. Naše svinje su dobrog kvaliteta, samo meso. Ukrstili smo dve vrste: crveni durak i hemšir“, kaže Živa, dodajući da za svako prase ima veterinarsku potvrdu koju izdaje lokalna mesna kancelarija, čime se potvrđuje da životinja nema parazite, da nije tretirana antibioticima, da nema zarazne bolesti. Gazda kafane savetuje da se „ne igramo“, te da kao i on, koji godišnje zakolje 500 komada prasića, proverimo meso u Veterinarskoj stanici.
Obrenovačka Veterinarska stanica nalazi se na oko stotinu metara od ulazne kapije stočne pijace. Za radnim stolom sedi Tiosav Aćimović, direktor. Oko njegovog telefona naslagani su papirići sa rukom ispisanim rezultatima ispitivanja mesa na prisustvo parazita. Građani zovu, šalju sitnu decu da provere može li meso koje su kupili u pećnicu. Analiza prisustva trihinele u životinjskom mesu izgleda jednostavno: na staklenu pločicu stavi se 28 parčića svinjskog mesa, preko toga se stavi druga staklena pločica, zatim se zavrne i potom sve to zajedno ide pod trihinoskop. Pouzdanija metoda od ove je digestija, metod prilikom kojeg se mišićno tkivo razbija kiselinama, ali je takav postupak skuplji i nemaju sve veterinarske ustanove uslove za ovakvu kontrolu. „Mi smo na našem području imali importovanu trihinelozu od svinja koje nisu odgajane na ovom terenu, već su donesene sa strane, posle dolaska izbeglica. Mala je mogućnost da se nakupci kontrolišu do kraja, jer su ti ljudi profesionalci. Postoji izvestan spoj sa birokratijom. Šverceri se ‘pokriju’ raznoraznim potvrdama da rade za neku firmu. Pored veterinarske inspekcije u to treba da se uključi komunalna inspekcija i policija. Kod nakupaca je najteže pratiti poreklo životinje, i to nas najviše zanima. Uverenje koje izdaje mesna kancelarija ne znači ništa, međutim kada bi se sve radilo kako treba, značilo bi“, kaže za „Vreme“ Aćimović. U njegovoj ustanovi bilo je zabeleženo nekoliko slučajeva trihineloze, kada su zaraženi stanovnici okolnih sela Grabovac, Dren i Stubline.
PRIVATNAINICIJATIVA: Kontrola mesa kod državnog veterinara košta 150 dinara, dok je kod privatnika cena 100 dinara. U naselju Zvečka ka drumu za Šabac nalazi se veterinarska ordinacija Zvečka, vlasnika Živorada Žike Kostića, svojevremeno saveznog veterinarskog inspektora, a kasnije i pomoćnika pet ministara poljoprivrede. Ordinacija Zvečka je po Kostićevim rečima od 29. novembra prošle godine do 7. januara 2002. godine kontrolisala meso na prisustvo trihinele, od čega je 7 odsto mesa bilo zaraženo ovim parazitom. „Kad nešto nađemo zaraženo, idemo na lice mesta i to uništavamo. Inspekcija to ne može da postigne, a ja ne čekam inspekciju, ja sam taj zakon napisao. Pozovem nekoga od ovih inspektora i kažem: ‘Idem da uništim meso, je l’ ti to dozvoljavaš?’, a on odgovori: ‘Vama se veruje!’“, kaže Kostić. On smatra da inspekcija ne funkcioniše iz tri razloga: inspektori nisu odgovarajuće plaćeni, premalo ih je da bi kontrolisali stočnu pijacu, dvadesetak klanica i okolna sela, a nisu odgovarajuće ni opremljeni. „Njih ima troje ovde, a za Obrenovac treba petoro. Inspektor nema auto, zna kako treba da se sprovede zakon, ali nema čime da ode. Ne može on mene da zove da ja njega vozim autom. Mi smo bolje organizovani nego država. Svi ovi nakupci uglavnom znaju za mene i svi dolaze kod mene. Živu stoku niko ne pregleda. To je anarhija koju niko ne može da shvati. Ovde je najveći šverc konja posle Rume“, ističe Kostić, koji rešenje situacije vidi u dodatnoj edukaciji vlasnika, seljaka koji su „često jako teški ljudi“.
Po važećim zakonima svako klanje životinje mora se prijaviti dvadeset i četiri časa unapred. Pored toga, vlasnik životinje dužan je da ima uverenje mesne veterinarske kancelarije o tome da njegova stoka nije zaražena, da nije tretirana antibioticima, zatim potvrdu o vakcinaciji, te zdravstveni pasoš. Nakon završene papirologije životinju može da preuzme treće lice – kupac. Iako seljaci tvrde da se životinje kolju ispred obrenovačke stočne pijace, republički veterinarski inspektor Marijan Ismailović tvrdi da takvi slučajevi ne postoje. „Sećam se 1993. godine kada sam prešao u inspekciju, čak su i kotlove ložili ispred, međutim sada toga nema ispred pijace, jer svake subote uvek dežura neko od inspektora. Mi možda imamo problem s tim da oni koji kupuju svinje idu po okolnim kućama. Ima nekoliko kuća u kojima se kolje, išli smo par puta, kažnjavali zabranjivali, međutim to im je izvor sredstava i bez obzira na kazne s tim nastavljaju. Mi nemamo nekih velikih problema na pijaci. Možemo mi to sa ovim snagama da regulišemo. Najveći problem je moralnost društva. Ako svi koji nešto rade pokušavaju to da urade što lakše, što brže, da obiđu zakon, to onda postaje generalna politika. Biti inspektor u takvim uslovima ravno je samoubistvu. Ljudi, u principu, manje ili više muvaju, da kažem narodski“, kaže Ismailović u razgovoru za „Vreme“.
Kao inspektor on nije imao problema sa ljudima, ali smatra da su autoritet i poštovanje veterinarskih inspektora opali: „Nama je plata 10.000 dinara i na to se više i ne žalimo. Čistačica u veterinarskoj stanici ima veću platu nego inspektor. Ljudi stvarno nisu pokušavali da me podmite. Nisu to poslovi od nekih milionskih suma, pa da od mog potpisa zavisi da li će to proći ili ne. Ja nikada nisam imao problema jer sam odlučio da nikada ne pređem granicu.“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ljudi se osvešćuju, ohrabruju i udružuju. Tako ujedinjeni možemo sve. Ceo ovaj proces je značajno lekovit za celo društvo, sada svi učimo šta možemo zajedno kada su nam iste bazične vrednosti. Mislim da su i studenti mnogo toga naučili, dosta su iskustveno osetili i na svojoj koži, a, iskreno, i mi “stariji” učimo od njih. Za razliku od mnogih, mislim da je dobro što sve ovo duže traje, jer bi nagle, brže promene verovatno bile i kratkotrajne
Vladajuća partija je kampanju u Zaječaru i Kosjeriću vodila kao u centru Beograda – pravila je mala naselja od šatora, pekla prasiće i jariće, mesila hlebove, točila rakiju i sokove i delila dnevnice. Vučić je kampanju pretvorio u proizvodnu delatnost gde postoji tačna računica koliko “košta” glas, a kako je u mogućnosti da sam određuje način na koji će se trošiti javni novac, bukvalno mu ništa nije skupo. Protiv ovoga stoje građani koji su odlučili da se ne boje, da prihvate socijalni rizik, neki i po cenu da izgube posao. Da li na ova dva mala ogledna polja može da se vidi promena o kojoj se govori i u koju se veruje
Studenti su, kada su izašli sa objedinjujućim, za neke dugo očekivanim zahtevom za vanrednim parlamentarnim izborima – pogodili u metu. Ovaj zahtev je očigledno za naprednjake preveliki izazov, oni i njihovi partneri ne znaju šta bi sa tim, što se najviše vidi po njihovim konfuznim izjavama – tipa: može da bude, ali ne mora da znači, samo da tetki odnesem lek pa ću razmisliti. Pogodili su studenti Vučića i tamo gde ga najviše boli, i to dvared uzastopno: prvo tvrdnjom da je “nenadležna institucija”, a sada i da je postao “kukavica”. Ne sme da raspiše izbore, kojima svako malo preti već 13 godina i koje raspisuje kad mu se ćefne, uvek siguran u pobedu
Presek nedelje je sledeći: imamo nadvlačenje dveju suprotstavljenih struja. Jedna želi da se oslobodi talačke krize u kojoj je drži druga. Prva strana želi izbore. Druga nikome ne ostavlja izbor. Suština je u razlici: vladajuća klika želi da sve ostane isto, a građani – da sve bude drugačije. U tom smislu, studenti i građani su na neki način već pobedili: više ništa nije isto i nikada neće biti isto
Izbor članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije
Dok se čuo huk pobunjenih ljudi sa ulice, nestali su bahatost i bezobrazluk naprednjačkih zastupnika, a kad je buka prošla – nastavili su po starom. Naše pretnje da ćemo izaći iz procesa, a i ni naše žalbe domaćoj javnosti i međunarodnim posmatračima, ne utiču mnogo na naprednjačku mašineriju da posustane u lažima i prevarama, i zato se rešenje za vraćanje ponovljenog procesa u zakonske okvire samo nameće: da se studenti i pobunjeni građani ponovo vrate tamo gde će ih čuti i vlast i Evropa
Zakleo se Vučić u vlast i u med da će u Kosjeriću da zavede red, mogla bi da glasi pesmica o apsurdno brutalnoj funkcionerskoj kampanji koja se vodi u ovoj malenoj opštini
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
