"Kod nakupaca je najteže pratiti poreklo životinje, i to nas najviše zanima. Uverenje koje izdaje mesna kancelarija ne znači ništa, međutim kada bi se sve radilo kako treba, značilo bi", kaže za "Vreme" Tiosav Aćimović, direktor obrenovačke Veterinarske stanice
Livada pokrivena snegom, u sredini livade drvene barake poput onih iz omladinsko-radnih kampova, sa leve strane u dva tora nagurane ovčice i koze, a sa desne strane rešetkasta drvena gajba popunjena prasićima teškim do 20 kilograma i jedan privezani junac pored kola sa konjskom zapregom. Tako je usled hladnoće i snega prošle subote pred kraj radnog vremena izgledao najveći pazar žive stoke u okolini Beograda, obrenovačka stočna pijaca.
SELJACI I ŠVERCERI: Mesto okupljanja kupaca, seljaka i švercera jeste bezimena kafana nesigurno sklepana od dasaka, čiji je vlasnik predsednik opštinskog odbora jedne bivše stranke DOS-a i brat poznatog beogradskog advokata. Za stolovima odvojeno sede nakupci i seljaci. Nakupci izlaze, ostavljaju otvorena vrata, a sa jednog stola čuje se povik: „Ovčari, ni vrata ne znaju da zatvore!“ Seljaci se ljute na švercere, kažu da drže 70 odsto tržišta na pijaci, pa im ni to nije dovoljno već im agresivnim pristupom otimaju mušterije. „Pred Novu godinu pokupovali su sve prasiće i nabili cenu na 6 maraka po kilogramu“ – žali se Živan iz sela Veliko Polje. Posao se sklapa za stolom, odvodi nas do prasića, probajte, kaže Živan i daje nam prase da ga prihvatimo za nogu. Životinja skiči, a ostali praseći rođaci što od hladnoće, što od straha, guraju se u ćošak rešetkaste korpe.
„Mi naše životinje hranimo domaćom hranom. Jarmom. Sve je čisto, nema trihinele, jer kod nas nema pacova. Ja sam zaklao nekoliko prasadi pred Novu godinu, za sebe i svoje drugare. Naše svinje su dobrog kvaliteta, samo meso. Ukrstili smo dve vrste: crveni durak i hemšir“, kaže Živa, dodajući da za svako prase ima veterinarsku potvrdu koju izdaje lokalna mesna kancelarija, čime se potvrđuje da životinja nema parazite, da nije tretirana antibioticima, da nema zarazne bolesti. Gazda kafane savetuje da se „ne igramo“, te da kao i on, koji godišnje zakolje 500 komada prasića, proverimo meso u Veterinarskoj stanici.
Obrenovačka Veterinarska stanica nalazi se na oko stotinu metara od ulazne kapije stočne pijace. Za radnim stolom sedi Tiosav Aćimović, direktor. Oko njegovog telefona naslagani su papirići sa rukom ispisanim rezultatima ispitivanja mesa na prisustvo parazita. Građani zovu, šalju sitnu decu da provere može li meso koje su kupili u pećnicu. Analiza prisustva trihinele u životinjskom mesu izgleda jednostavno: na staklenu pločicu stavi se 28 parčića svinjskog mesa, preko toga se stavi druga staklena pločica, zatim se zavrne i potom sve to zajedno ide pod trihinoskop. Pouzdanija metoda od ove je digestija, metod prilikom kojeg se mišićno tkivo razbija kiselinama, ali je takav postupak skuplji i nemaju sve veterinarske ustanove uslove za ovakvu kontrolu. „Mi smo na našem području imali importovanu trihinelozu od svinja koje nisu odgajane na ovom terenu, već su donesene sa strane, posle dolaska izbeglica. Mala je mogućnost da se nakupci kontrolišu do kraja, jer su ti ljudi profesionalci. Postoji izvestan spoj sa birokratijom. Šverceri se ‘pokriju’ raznoraznim potvrdama da rade za neku firmu. Pored veterinarske inspekcije u to treba da se uključi komunalna inspekcija i policija. Kod nakupaca je najteže pratiti poreklo životinje, i to nas najviše zanima. Uverenje koje izdaje mesna kancelarija ne znači ništa, međutim kada bi se sve radilo kako treba, značilo bi“, kaže za „Vreme“ Aćimović. U njegovoj ustanovi bilo je zabeleženo nekoliko slučajeva trihineloze, kada su zaraženi stanovnici okolnih sela Grabovac, Dren i Stubline.
PRIVATNA INICIJATIVA: Kontrola mesa kod državnog veterinara košta 150 dinara, dok je kod privatnika cena 100 dinara. U naselju Zvečka ka drumu za Šabac nalazi se veterinarska ordinacija Zvečka, vlasnika Živorada Žike Kostića, svojevremeno saveznog veterinarskog inspektora, a kasnije i pomoćnika pet ministara poljoprivrede. Ordinacija Zvečka je po Kostićevim rečima od 29. novembra prošle godine do 7. januara 2002. godine kontrolisala meso na prisustvo trihinele, od čega je 7 odsto mesa bilo zaraženo ovim parazitom. „Kad nešto nađemo zaraženo, idemo na lice mesta i to uništavamo. Inspekcija to ne može da postigne, a ja ne čekam inspekciju, ja sam taj zakon napisao. Pozovem nekoga od ovih inspektora i kažem: ‘Idem da uništim meso, je l’ ti to dozvoljavaš?’, a on odgovori: ‘Vama se veruje!’“, kaže Kostić. On smatra da inspekcija ne funkcioniše iz tri razloga: inspektori nisu odgovarajuće plaćeni, premalo ih je da bi kontrolisali stočnu pijacu, dvadesetak klanica i okolna sela, a nisu odgovarajuće ni opremljeni. „Njih ima troje ovde, a za Obrenovac treba petoro. Inspektor nema auto, zna kako treba da se sprovede zakon, ali nema čime da ode. Ne može on mene da zove da ja njega vozim autom. Mi smo bolje organizovani nego država. Svi ovi nakupci uglavnom znaju za mene i svi dolaze kod mene. Živu stoku niko ne pregleda. To je anarhija koju niko ne može da shvati. Ovde je najveći šverc konja posle Rume“, ističe Kostić, koji rešenje situacije vidi u dodatnoj edukaciji vlasnika, seljaka koji su „često jako teški ljudi“.
Po važećim zakonima svako klanje životinje mora se prijaviti dvadeset i četiri časa unapred. Pored toga, vlasnik životinje dužan je da ima uverenje mesne veterinarske kancelarije o tome da njegova stoka nije zaražena, da nije tretirana antibioticima, zatim potvrdu o vakcinaciji, te zdravstveni pasoš. Nakon završene papirologije životinju može da preuzme treće lice – kupac. Iako seljaci tvrde da se životinje kolju ispred obrenovačke stočne pijace, republički veterinarski inspektor Marijan Ismailović tvrdi da takvi slučajevi ne postoje. „Sećam se 1993. godine kada sam prešao u inspekciju, čak su i kotlove ložili ispred, međutim sada toga nema ispred pijace, jer svake subote uvek dežura neko od inspektora. Mi možda imamo problem s tim da oni koji kupuju svinje idu po okolnim kućama. Ima nekoliko kuća u kojima se kolje, išli smo par puta, kažnjavali zabranjivali, međutim to im je izvor sredstava i bez obzira na kazne s tim nastavljaju. Mi nemamo nekih velikih problema na pijaci. Možemo mi to sa ovim snagama da regulišemo. Najveći problem je moralnost društva. Ako svi koji nešto rade pokušavaju to da urade što lakše, što brže, da obiđu zakon, to onda postaje generalna politika. Biti inspektor u takvim uslovima ravno je samoubistvu. Ljudi, u principu, manje ili više muvaju, da kažem narodski“, kaže Ismailović u razgovoru za „Vreme“.
Kao inspektor on nije imao problema sa ljudima, ali smatra da su autoritet i poštovanje veterinarskih inspektora opali: „Nama je plata 10.000 dinara i na to se više i ne žalimo. Čistačica u veterinarskoj stanici ima veću platu nego inspektor. Ljudi stvarno nisu pokušavali da me podmite. Nisu to poslovi od nekih milionskih suma, pa da od mog potpisa zavisi da li će to proći ili ne. Ja nikada nisam imao problema jer sam odlučio da nikada ne pređem granicu.“
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
