Jovan Prijić, zamenik Specijalnog tužioca: „Da li je svedok saradnik posle dobijanja statusa svedoka-saradnika imao kontakata sa nekim iz MUP-a ili iz Specijalnog tužilaštva?“
Nata Mesarević, predsednik sudskog veća: „Pitanje se zabranjuje.“
Gornji dijalog (petak pre podne) iz nekog razloga nije dospeo u dnevne medije, ali je zato ovaj deo suđenja obeležio u pravosudnoj javnosti. Naime, niti je Jovan Prijić to pitanje postavio tek tako – niti ga je Nata Mesarević tek tako zabranila. Nešto kasnije, tokom ispitivanja svedoka saradnika Milenkovića od strane advokata-zastupnika oštećenih, adv. Rajko Danilović (zastupnik porodice Đinđić) postavio je nešto drugačije formulisano pitanje: da s kim je sve svedok saradnik kontaktirao tokom procesa dobijanja statusa. Bagzi je onda nabrajao svoje razgovore sa zamenicima specijalnog tužioca (pokojni Milan Radovanović, Nebojša Marković i Jovan Prijić, tada specijalni tužilac u prvom postupku; Mioljub Vitorović u drugom), ali je ispalo da je razgovarao i sa sadašnjim specijalnim tužiocem Slobodanom Radovanovićem. Nije ostalo jasno kada: pre ili posle dobijanja statusa svedoka saradnika, ali se i to dade lako ustanoviti – ako nekoga zanima.
Posle ovog iskaza Bagzija Milenkovića, međutim, barem je jasnije zašto je veće Marka Kljajevića onomad odbilo Milenkoviću status svedoka saradnika. Naime, Bagzi je ispričao kako su ga neki advokati „pakovali“, to jest instruisali šta da ispriča i koga da optužuje kandidujući se za status svedokasaradnika, ali o tome kasnije. U svakom slučaju, Bagzi je status svedoka saradnika dobio tek iz drugog pokušaja, tek kada je shvatio da je ipak najbolje da ispriča celu istinu, prvo specijalnom tužiocu, a onda i na zatvorenoj sednici sudskog veća. Da li se ono što je ispričao u ta dva navrata i ovo što je ispričao tokom javnog pretresa poklapa potpuno ili delimično; da li se razlikuje ili ima protivrečnosti; da li je izostavljeno ovo, a dodato ono – ostaje da se utvrdi, jer je seme sumnje, nažalost, već posejano.
Ali da se vratimo samom predmetu: ubistvu Zorana Đinđića. Po onome što se zna od početka, Dejan Milenković Bagzi imao je neposredna saznanja o pripremi atentata kod hale Limes, o skrivanju glavnih zaverenika do incidenta u Meljaku kada Dušan Spasojević Duća i Mile Luković Kum ginu, a Bagzi beži; Bagzi takođe zna mnogo o ostalim zločinima „zemunaca“ i JSO-a, ali i o vezama sa organizovanim kriminalom u Grčkoj, gde je sedeo preko godinu dana. To je bilo ono očekivano. Ono neočekivano odnosi se na akcije Legijine supruge, advokata odbrane i medijske logistike u cilju skretanja procesa, rušenja optužnice i optuživanja nevinih ljudi za zločine „zemunaca“ i JSO-a. U tim planovima Bagzi Milenković je, kako je sam ispričao, imao značajnu ulogu: toliko značajnu da iz nje ne bi živu glavu izneo – da je pristao. Idemo, međutim, redom.
Bagzi Milenković ispričao je o svojoj ulozi u pokušaju ubistva kod hale Limes sve što se već znalo i malo više: o površnom postupku policije, o ulozi „one žene iz IV opštinskog suda“ u njegovom puštanju iz pritvora (koje ga je prijatno iznenadilo), o opreznosti Zvezdana Jovanovića u pogledu daljih Bagzijevih aktivnosti itd. Rekao je još nešto, što je inače policija u svojim analizama naslutila odmah: da je Bagzi praktično sabotirao atentat kod Limesa u strahu za sopstveni život, jer je procenio da bi tamo ubili i njega – što je najjednostavnije rešenje sa Dućine tačke gledišta. Naime, Duća je već pričao kako bi upotrebio Nikolu Bajića da ubije nekog, pa da zatim ubije Bajića. Osim toga, nepoverenje u Bagzija raste: em je bivši Čumetov čovek, em se ne ističe u vršenju krivičnih dela. Svi oni ubijaju, a Bagzi brusi brojeve sa pušaka, pa su počeli da ga guraju u akcije. Tu je i epizoda dostojna Kventina Tarantina: kažu Duća i Legija Bagziju da je sad došlo vreme da on, Bagzi, ubije Čumeta, jer su još u dobrim odnosima. Daju mu još jedan pištolj i Bagzi odlazi kod Čumeta u kafić u „Kotobanji“ (Čumetov centar u Surčinu) u trenerci, naravno i sa dva velika pištolja koji teže da ispadnu iz trenerke. Bagzi ulazi u kafić gde Čume sedi sam i kaže mu da je baš lepo što je naišao, treba da se promene dve sijalice na plafonu. Bagzi menja te sijalice, oni pištolji samo što mu ne poispadaju iz te trenerke i na kraju kaže Čumetu da briše iz zemlje. Sutradan mu to ponavlja, ali nikako da ga ubije. Čume zaista beži, to je avgust 2002, a Bagzi objašnjava Dući i Legiji da „je bilo veliko obezbeđenje“ oko Čumeta, pa ga zato nije ubio.
U međuvremenu, početkom 2003. Duća i Legija Bagzija šalju sa Ljiljom Buhom u GSUP da ona tamo ispriča kako je Ljubiša Buha Čume ubio Momira Gavrilovića, a da on eventualno potvrdi tu priču, ali Bagzi odbija jer se boji poligrafa za koji ga je tadašnji inspektor Slobodan Pažin upozorio da je poligraf sprava ozbiljna i da će pasti. Ta priča oko Gavre ponoviće se kasnije još bar jednom.
Po puštanju iz pritvora posle Limesa (24. februar 2003) od Bagzija se traži da „mene snime na kaseti, da Premijera naprave kriminalcem, da obrukaju sve njih da su kriminalci Čeda, Beba i pravili su tu atmosferu pred ubistvo pokojnog Premijera… da ispadne da je pokojni Premijer kriminalac, eto vidite s kim je radio, sa Čumetom, sa Bagzijem je radio drogu… koliko se ja sećam Vojislav Šešelj tada je dao kako je Bagzi Đinđićev čovek… i oni se poubijali međusobno“ (četvrtak 23. novembar, zapisnik, str. 105). Pa kaže: „Tada se Dušan i Legija dogovaraju šta će da rade i daju mi uputstva šta treba da radim ja, da se javim Bobanu Milivojeviću (advokatu Klana), da dođem u kancelariju kod njega, tamo će biti moj advokat Nikola Gligorijević… da je Legija organizovao da ovaj dečko što treba da dođe, što je snimao pokojnog Premijera u Kuli, da će on doći tamo sa kamerom da mene snimi. Ja sam rekao: nema problema, otići ću tamo, šta treba da kažem? Reći ćeš: da ne znaš zbog čega te je Premijer napadao, zbog čega te napadaju svi, da mu je bilo lepo kada je uzimao pare sa tobom kad ste radili drogu.“
Odu oni tako, pokojni Zoran Vukojević Vuk i Bagzi, kod Bobana Milivojevića i Gligorijevića, dođe i taj dečko snimatelj, koji ne zna šta ga čeka. Krene tako Bagzi u kameru o tome kako je „radio drogu sa Buha Ljubišom, sa Premijerom, sa Čedom, sa Bebom“, a sada ga grde, kako ga je Duća naučio da kaže… Onda se snimatelj, kaže Bagzi, prepao, a prepao se i Boban Milivojević da neko ne prepozna unutrašnjost njegove kancelarije, a i Gligorijević se slaže da to nije pametno. Nego da oni izađu negde napolje, pa da Bagzi to napolju ispriča u kameru. Ali su prvo zvali Duću da pitaju; Duća kaže ne može, za Bagzijem je poternica, može neko da ga vidi i tako taj plan propadne. To je bio prvi pokušaj medijske upotrebe Bagzija Milenkovića. Biće ih još.
Bagzi je potvrdio ono što se znalo o planiranju i izvršenju ubistva, uz dodatak da je bio prisutan na „klupicama“ (parkić kod Jubmes centra) kad su se Legija i Duća dogovarali da ubiju Đinđića. U „šteku“ (sigurni stan) na Banovom brdu (Gogoljeva), Bagzi i Duća gledaju snimke dvorišta Vlade na B92; Duća od Zorana Janjuševića misli da je Đinđić i grdi „pijanog Zvezdana“ koji je, kaže, tako greškom ubio Darka Ašanina (jun 1998. u kafiću Koloseum u Drajzerovoj; automatska puška, nerasvetljeno).
Sve dalje poznato je: beže iz šteka u štek, unajmljuju i kupuju kuće po Sremu, beže iz njih, Legija ih je izdao i nestao, Jedinica se nije digla, slom i propast. Bagzi će razjasniti i onih deset dana – od 17. do 27. marta 2003; od Putinaca do kobnog Meljaka. Saša Pejaković odveo ih je svojoj sestri u Žarkovo (zato to nije ni pomenuo u svom iskazu); odande se vucaraju tamo-amo do nečijeg ujaka koji ima vikendicu u Meljaku. Tako je razmišljala i policija. Kobne večeri Duća sa običnog žičanog telefona zove gazdu da pita što dete ne dolazi sa hranom, a gazda kaže: „Pogrešan broj.“ Dući je jasno da su provaljeni, pakuju se i izlaze kroz prozor. U tom trenutku, tvrdi Bagzi Milenković, od oružja imaju jedan pištolj P. Beretta 9000 kod Duće; dao mu Pažin, a Pažinu poklonio Dušan Mihajlović. Bagzi vidi senku u voćnjaku, jasno mu je i beži glavom bez obzira preko ograde; čuje uzvik „Stoj! Policija!“ i dvadesetak sekundi kasnije pucnjavu. Ostalo je istorija.
E, sad: na licu mesta, po kriminalističkom nalazu, od oružja je nađen puškomitraljez M-72 B1 (u stvari, produžena puška sistema Kalašnjikova sa drvenim kundakom i nogarama kod usta cevi) pored pokojnog Duće Spasojevića i dve ručne bombe na pokojnom Kumu Lukoviću. I nikakve pare, mada svedoci u Putincima pominju pedesetak hiljada evra, a Bagzi petnaestak hiljada. Nema pištolja, nema para… Ni Pele Pejaković, ni Đura Mutavi Suvajdžić u Putincima nisu primetili nikakvu pušku. To je velika puška (1025 mm dužine, teška 5 kg prazna) i teško da se ne vidi. Bagzi tu puščetinu ne pominje uopšte…
Kaže onda Bagzi da je pobegao u šumu, uzeo autobus do Beograda i otišao ravno kući u Surčin, u Lovačku ulicu. Tu ga je supruga Jasna neko vreme skrivala u komšiluku, pa je zvao brata koji ima kamion i tako su njih dvojica otišli u Makedoniju, uz Bagzijev lažni pasoš. Imao je i grčku (ili šengensku) vizu i prešao je u Grčku, gde je živeo mirnim životom u iznajmljenom stanu i bungalovima po raznim mestima i redovno se mobilnim telefonom čuo sa Jasnom: on je zvao nju, a ona njega iz govornica. E, tu počinje nova igranka: Biljana Kajganić, advokat koga je unajmila Jasna Milenković, takođe zove Bagzija iz govornica na grčki mobilni broj; „non-stop“, kaže Bagzi, „čak mi je slala papire sve one koji su bili ovde u sudu, diskete mi je slala“. Uzela je Jasni Milenković 70.000 evra (Jasna je sada tuži Advokatskoj komori za ukupno 126.000 evra): te mora da plati veštake za proces oko Limesa; „da mora da plati te ljude koji me jure da me ubiju, da je meni život ugrožen, da mora da plaća te informacije, a da mene ljudi jure, da me Čume juri da me ubije, da me jure neki ljudi iz Bosne, da je ona bila na tim sastancima“. Bagziju su te priče sve sumnjivije, a pare za Biljanu sve veće. Dolazi do neprijatnih razgovora: Bagzi hoće da se preda, a Biljana ga odgovara, jer da „nemaju dokaza“. Bagzi zna bolje šta od dokaza policija ima. Bagzi opet hoće da se preda, a Biljana Kajganić kaže: „Ne, Dejane, ne smeš da se predaš, evo sada ću ja da vidim sa Bobanom Milivojevićem, sa Legijom, on će da vidi kako ćeš da se predaš, doći će ljudi po tebe, ne smeš da ideš u policiju.“ Obećava mu da će ga u kolima hitne pomoći prebaciti u Srbiju; „Legija te puno pozdravlja, pozdravlja te Milivojević, nemoj da ti padne na pamet da ideš u policiju da se predaješ“. Zvala ga je i Legijina supruga: zašto neće da se nađe sa nekima koje su oni poslali da ga pokupe? Bagzi donosi odluku: kaže Aleksandri Ivanović da kreće na sastanak sa tim ljudima; umesto toga ide pred konzulat SCG u Solunu, gde ga hapse dva grčka policajca u civilu. Kažu mu da je dobro uradio, jer da se našao sa onima, stradao bi; sve su, kaže Bagzi, znali o njemu; svaki korak. Da je poslušao Aleksandru, Biljanu, Legiju i Bobana, Bagzi bi verovatno završio zakopan negde između Soluna i Beograda, ali pošto snimi jednu izjavu za televiziju.
Kaže Bagzi još i da ga je Biljana Kajganić pripremala šta da radi, kod koga će da dođe i šta će da kaže: „… kad me ti ljudi preuzmu, pa kada me dovedu ovde kod nekih ljudi“. Kod kojih ljudi, pita predsednica veća. „Policija nije“, kaže Bagzi. „To su neki ljudi koji su, ja ne znam, to verovatno Milivojević bolje zna i moj bivši advokat, jer su oni organizovali kod tih ljudi i da onda ja pričam za Čedu i za Bebu šta će oni meni da kažu. Čak je tražila od mene da ona dođe u Grčku… kao što je bio i scenario onaj kad je Boban Milivojević organizovao kod njega u kancelariji“; na pitanje sudije Radmile Dragičević-Dičić o konkretnoj sadržini toga što se od njega očekivalo da priča, Bagzi kaže: „Ne, samo je rekla Biljana Kajganić da će ona da dođe kod mene, da me snima na kasetu i da se dogovorimo šta ću ja tačno da pričam za Čedomira Jovanovića i za Bebu Popovića… da su oni umešani u ubistvo pokojnog premijera.“ Osim toga, Bagzi kaže da je Biljana Kajganić insistirala da on priča i o braći Kljajević, Marku i Goranu, što je on odbio, jer ih ne poznaje.
Onda je, kaže Bagzi, njegova supruga Jasna našla novog advokata, Nikolu Gavrilovića, ali je ispalo da je i njega našla Aleksandra Ivanović i da su svi oni povezani sa Bobanom Milivojevićem i sa Legijom. Odatle stiže poruka od Legije da Bagzi kaže da je premijera ubio Ninoslav Konstantinović Nino (u bekstvu) sa još nekim ljudima, ali o tome kasnije, samo da sada ne ide kod Jovana Prijića, jer je „on gotov“, a kad dođe novi specijalni tužilac, da servira njemu tu priču. Pa tako dolazimo do odbijanja veća Marka Kljajevića da Bagziju odobri status svedoka saradnika: tadašnji iskaz pisali su mu Nikola Gavrilović i Boban Milivojević; odatle i priča „o krokodilima, babama i žabama“ itd. „Cilj je bio njihov, znači, da ja uvučem u ubistvo pok. premijera Čedomira Jovanovića i Bebu Popovića. Znači isto se dalje sve nastavljalo“, o scenariju Legije i žene mu Aleksandre. Tek kad je Jasna Milenković angažovala potpuno nezavisnog advokata, Bagzi se ponovo prijavljuje Jovanu Prijiću da postane svedok saradnik.
Adv. Rajko Danilović upitao je u jednom trenutku svedoka saradnika Dejana Milenkovića Bagzija da li je sa svojim advokatom Biljanom Kajganić ikada razgovarao o nekim javnim ličnostima. Bagzi je smesta odgovorio da su „sve to lažni razgovori“ i da „Radeta Bulatovića i Vojislava Koštunicu“ nisu pominjali. Adv. Danilović podsetio ga je da niko nije pominjao nikakvog Koštunicu, ali je Bagzi preko toga prešao. To je bilo, kako kažu policajci,
indikativno: kud brzaš, Bagzi? To je kao kad u procesu za džepnu krađu sudija pita svedoka je li te večeri bio u toj kafani, a svedok kaže da jeste, ali da Mika nije ukrao srebrni sat.
Osim o advokatima, Bagzi je govorio i o doktorima, Risoviću (emigrirao u Kanadu) i Lončaru (sve demantovao); o policajcima i radnicima Državne bezbednosti koji su ga pokrivali dok je za Čumeta radio drogu. Pomenuo je Zorana Nedeljkovića koji je bio veza Jovice Stanišića prema kriminalcima (privodio ga je Bracanović 2002), ali i još neke.
Što se političara tiče, Bagzi je pomenuo trojicu: Nebojšu Čovića, Vojislava Šešelja i Čedu Jovanovića (neizbežnog). Sve što je rekao o Šešelju („Štrumpf“) znalo se od ranije i ima u spisima, pa se na tome nećemo zadržavati. Sve što je rekao o Nebojši Čoviću i najveći deo onoga što je rekao o Čedi Jovanoviću saznanja su iz druge ili treće ruke. Pokojni Duća Spasojević bio je poznat kao čovek koji se pravi važan i pominje značajna imena; Bagzi kaže da ga je pred kraj, u Meljaku, pokojni Kum Luković zadirkivao: „Gde ti je sada Čović?“ Duća je ubijanje svojih konkurenata i neprijatelja pravdao „osvetom za Arkana“; rekao je da je Čeda Jovanović od njega „tražio da ubije Šljuku“, ali će pre biti da je Duća tu odluku već bio doneo, samo mu je bilo lakše da pred svojim ljudima pomene i Čedu. Šta god čovek mislio o Nebojši Čoviću, pažljivo slušanje Bagzijevog iskaza ipak ukazuje na drugu i treću ruku: rekao mi Duća da mu je rekao Legija; ima neka Bulićka, dobra je sa Čovićem; tu treba sačuvati hladnokrvnost i debele rezerve prema pričama jednog Duće Spasojevića. Slično je i sa Čedinim dolascima u Šilerovu: Bagzi kaže da čuvene nadzorne video-kasete iz Šilerove sadrže samo slike automobila audi sa registarskim tablicama; vozač i putnici se ne vide. Sve je to tanko. Čume poklonio Čedi pištolj i 1000 maraka pre Petog oktobra; pitati Čedomira; u ono vreme, kad glave lete i kad se ne zna ko će osvanuti, pištolj i
soma kerma dobrodošli su.
A da li je Dejan Milenković Bagzi zaslužio status svedoka saradnika ili nije (kako neki misle) – videće se tek posle njegovog svedočenja u predmetu zemunskog klana, koji se sudi posebno: on o tome zna mnogo više nego o atentatu na Zorana Đinđića.
Ni u slučaju Simovića policija nije učinila ono što je trebalo: ustanovila identitet i odmah ga uputila u Centralni zatvor, te prepustila u nadležnost jedinog nadležnog, sudskog veća i njegove predsednice sudije Nate Mesarović
Kao što se i očekivalo, prošle subote uhapšeni pripadnik zemunskog klana Aleksandar Simović ovog se utorka pojavio u sudnici, tek da se pred sudskim vijećem izjasni o svojim ličnim podacima: optužnicu je primio, reče, ali ju još nije stigao pročitati, pa se ne može o njoj izjasniti. Potvrdio je ime roditelja, svoj datum rođenja i državljanstvo, kao i to da sa suprugom – s kojom je bio u iznajmljenom stanu u Novom Beogradu u trenutku hapšenja – ima dvoje djece i da mu je treće na putu (podsjećanja radi: supruga Simovićevog brata Miloša, također optuženog za ubojstvo premijera Zorana Đinđića, kako tvrde neki mediji, nedavno je rodila).
Nastavak suđenja zakazan je za polovinu decembra i Simović će imati taman toliko vremena da odluči kako će se i hoće li se braniti, kao i da se upozna sa sudskim spisom, iako neka saznanja već ima, s obzirom na to da su u stanu u kojem je uhapšen nađeni transkripti s prva dva dana svjedočenja svjedoka saradnika Dejana Milenkovića Bagzija.
Sud je o subotnjem hapšenju odbjeglog Simovića službeno saznao u ponedjeljak. Iako ovoga puta, bar koliko se zna, nisu ministri i ostale glavešine dojurili „u roku odmah“ na čašicu razgovora s optuženim – kao što je to bio slučaj s Ulemekom – niti u slučaju Simovića policija nije učinila ono što je trebalo: ustanovila identitet i odmah ga uputila u Centralni zatvor, te prepustila u nadležnost jedinog nadležnog, sudskog vijeća i njegove predsjednice sudije Nate Mesarović.
Umjesto tog zakonskog i uobičajenog načina, u slučaju kojega bi sudija Mesarović izdavala dozvole za kontakte svih zainteresiranih, pa i nadležnih iz policije, specijalnog tužioca i advokata, s optuženim Simovićem, njemu je policija odredila policijski pritvor, odnosno zadržavanje u trajanju 48 sati. I to usprkos tome što je protiv Simovića na snazi bila i potjernica i važeće rješenje suda o određivanju pritvora u slučaju atentata na premijera Zorana Đinđića.
U međuvremenu se saznalo da postoji osnovana sumnja da je Simović u međuvremenu počinio još neko krivično djelo – naime, ljetošnje ubojstvo svjedoka saradnika Zorana Vukojevića Vuka u procesu za ubojstvo premijera – te je to iskorišteno kao razlog da se Simovića zadrži u policijskom pritvoru, a Specijalno tužilaštvo za borbu protiv organiziranog kriminala u ponedjeljak je – istoga dana kad je ovaj doveden i pred istražnog sudiju – podnijelo zahtjev za provođenje istrage protiv Simovića i zatražilo određivanje pritvora, kao da mu isti nije već odavno određen.
T. Tagirov
U utorak, trećeg dana svedočenja svedoka-saradnika Dejana Milenkovića Bagzija predsednica sudskog veća Nata Mesarević odlučila je da ga suoči sa – jednim po jednim – Miloradom Ulemekom Legijom, Zvezdanom Jovanovićem i Željkom Tojagom, pri čemu se i sama u nekoliko navrata morala umešati u „dijalog“, u kojem je Milenković više puta ponovio da ostaje pri svemu što je rekao
Ulemek: To što ste naučili kao pesmicu i to što ste prostitutka tužilaštva, ja to vama ne zameram, ali mi recite kada sam ja vama lično rekao da hoću da ubijem premijera?
Milenković: Pričali ste na klupicama sa Dušanom Spasojevićem i vi ste pričali da se ubije premijer i da se dignu mostovi u vazduh.
Ulemek: Ja razumem da se borite za ono za šta se borite, garantujem vam da niko od vas nije prisustvovao mojim razgovorima sa Spasojevićem. Pošto ste rekli da ćete da iznesete materijalne dokaze, iznesite ih ovde pred ovim sudom, a ne da pričate tu pričicu koju ste naučili. Ja ću samo još jednu stvar da vam kažem: ja ću pre da odležim 40 godina kao častan čovek nego što bih bio na toj vašoj ljigavoj slobodi.
Sudija Nata Mesarević: On je sam odabrao kako će da proživi život, nije na vama da odlučujete, to nije ni tema ovog suočavanja.
Ulemek: Ja nemam s čim da se suočavam, on gazi preko mrtvih da bi se dokopao slobode.
Milenković: Pa da vas pitam, da li bih bio pošten, po vama, da sam prihvatio da radim ono što ste od mene tražili?
Ulemek: Ja od vas nisam ništa tražio. Da jesam, ja bih to drugačije tražio.
Milenković: Ostajem pri svemu što sam rekao.
Prvooptuženi Ulemek se osvrnuo i na tvrdnje Milenkovića da su zajedno išli u Jagodinu ne bi li Ulemek preko jednog advokata uspostavio vezu sa sudijom nadležnim za slučaj Ibarske magistrale, te ga ironično upitao: „Rekli ste da ste duvali travu sa mnom. Je li bila dobra?“, pitao je Ulemek, na što mu je svjedok-saradnik kazao da je „povraćao nakon toga“.
Za razliku od prvooptuženog Ulemeka koji se svjedoku Milenkoviću obraćao sa „vi“, drugooptuženi Zvezdan Jovanović je imao drugi pristup, obraćajući mu se malo sa „vi“, malo sa „ti“.
Jovanović: Dejan Milenković laže, apsolutna laž je sve to što si, Milenkoviću, izjavio za mene.
Milenković: Nije laž, rekao sam pravu istinu za vas i sve ostale.
Jovanović: Milenkoviću, lažete, i vi znate da je sve ovo laž, ovo što ste osmislili ti i tvoj zaštitnik. I ti i ovaj Prijić ćete morati da se suočite uskoro sa istinom.
Milenković: Dobro, zbog čega bih ja vas optužio lažno?
Jovanović: Zašto? Jesi li ti svestan koliko si u životu lagao?
Milenković: Zveki, pred Bogom sam čist. Nisam lažno optužio ni tebe niti bilo koga drugog.
Jovanović: Ne pominji Boga, bedniče jedan. Lažeš kao pas! Uskoro ćeš se sastati, suočiti sa istinom, i ti i ovaj tvoj zaštitnik.
Suočavanje je, zbog iznesenih uvreda među kojima se čulo i da je svjedok Milenković „kišna glista“, prekinula sudija Nata Mesarević, a drugooptuženi Jovanović je kasnije, iznoseći primjedbe na iskaz svjedoka-saradnika, izjavio i da je „stekao utisak da je Bagzi nekakav veliki brat kojem se svi ispovedaju“.
Suočavanje s Tojagom je trajalo najkraće: najprije je optuženi tražio da mu Milenković ponovo nabroji gdje ga je sve vidio (što ovaj osporava), da bi na kraju zaključio: „Ti i ja se nismo nikad vidjeli, vi ste bili tako sitan kriminalac da za vas nikad nisam niti čuo.“
