Na Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, 3. decembra, u Nišu je počeo da radi inkluzivni kafić “Zvuci srca”, četvrti po redu koji pod ovim imenom postoji u zemlji. Otvoren je sa idejom da se osobe sa smetnjama u razvoju posle škole radno angažuju. Trenutno ih je petoro
Stakla su oslikana Sneškom Belićem, muzičkim notama, nasmejanim srcima, šoljicama i džezvom za kafu uz natpise “Jeste li za kafu?” i “Kafa koja se služi srcem”. Tako kafić “Zvuci srca” izgleda spolja. Unutar kafića je kuhinja, sivi šank, a oko sedam stolova raspoređene su crvene, žute i sive stolice i dva kauča. Na stolovima je drvena kutija u obliku simbola ovog kafića – srca, koje se smeje uz namig. Na meniju se nalaze kafe, topla čokolada, čajevi, sokovi, gazirana pića i kokteli. U pitanju je, dakle, inkluzivni kafić koji je ujedno i radni centar, s više od 30 volontera koji su uglavnom studenti psihologije.
Ukoliko u kafić dođete po podne, dočekaće vas dvadesetjednogodišnja Katarina Radosavljević. “Kada dođem na posao, uvek moram da budem spremna i aktivna i naravno na posao ne sme nikako da se kasni, treba da budemo tačni obavezno”, kaže. Pre nego što je počela da radi u kafiću, Katarina je želela da pronađe posao i pokušala je da se zaposli dva puta, ali nije bila primljena. “Konačno se ostvario san da nađem nešto da radim, da ne sedim, na primer, u kući, da ne gledam televizor, telefon ili da ležim non-stop”, priča Katarina i dodaje da nema posla koji ne voli da radi u kafiću.
Njena koleginica je dvadesetpetogodišnja Aneta Nikolić. Dok se nije zaposlila u kafiću, kaže, nije radila. Na poslu je naučila da sprema kafu, a gostima najčešće služi espreso. Iako od poslova najmanje voli pranje sudova, kaže da joj posao nikada nije naporan. Napominje i da se super slaže sa kolegom i koleginicom.
Kafić “Zvuci srca” u Nišu četvrti je po redu koji je otvoren u zemlji pod ovim nazivom. Pored Niša, “Zvuci srca” postoje i u Beogradu, Pančevu i Subotici. Svi kafići spadaju u istu mrežu i otvoreni su pod okriljem organizacije “Dečje srce” iz Beograda. Sonja Ranđelović, predsednica Udruženja “Zvuci srca” Niš, kaže da je ideja o otvaranju inkluzivnog kafića nastala kako bi korisnici radnog centra imali svakodnevnu obavezu, te kako bi se osetili korisno, napredovali, socijalizovali se i razvijali bolju komunikaciju s ljudima. “Oni, naprosto, ostaju u svojim kućama, zatvoreni su, prepušteni su više tehnici, telefonima, televizorima, što, naravno, nije dobro ni za osobe bez smetnji u razvoju. Otud ideja da se izvuku iz kuća, iz kućnih rutina, iz zone komfora “, kaže Ranđelović.
U kafiću se korisnici radnog centra usmeravaju na razvijanje što veće funkcionalnosti, a posebna pažnja posvećuje se higijeni. Od petoro korisnika, dvoje je trenutno na obuci, a trajanje obuke zavisi od mogućnosti korisnika. Na osnovu toga se procenjuje i ko će obavljati koji posao – prati, čistiti, sređivati. Zadaci su im podeljeni, a za sada imaju ustaljeni ritam. Ranđelović kaže da se korisnicima rad u kafiću dopada, te da im se ne ide kući. “Ostanu u smeni koliko god da je duga ta smena, potom ostaju i preko toga, jer ovde se osećaju korisno i lepo im je.”
U ovom kafiću cenovnik ne postoji. Umesto cenovnika, po jedna drvena kutija nalazi se na svakom stolu, a gosti mogu da odluče koliko će novca ostaviti. “Sve je krenulo iz Beograda, gledali su da olakšaju radnicima, na primer nisu želeli da ih angažuju na kasama jer kase su komplikovane i to ne bi mogli da isprate. Pritom, kažem, mi radimo po sistemu donacija. Naše udruženje je humano, neprofitno i trudimo se da radimo u skladu s tim idejama. Tako da ko može ostavi novac, ko ne može – ne mora”, objašnjava Ranđelović.
U zavisnosti od sredstava korisnici radnog centra će imati i nadoknadu, ali Ranđelović naglašava da su najznačajniji druženje i svakodnevna obaveza.
PODRŠKA VOLONTERA
U kafiću volontira i korisnicima pomaže oko 35 volontera. Njihovo radno vreme je fleksibilno, pa u kafiću provode nekada dva, a nekada četiri sata. Jovana Đorđević, dvadesetčetvorogodišnja studentkinja s katedre za Socijalni rad i socijalnu politiku na Filozofskom fakultetu u Nišu, tražila je nevladinu organizaciju humanitarnog karaktera kojoj može da se pridruži, a kada je saznala za ovaj kafić, odlučila je da proba volonterski rad u njemu. Ona i drugi volonteri pomažu korisnicima u zavisnosti od njihovih potreba. “U suštini, oni su sad već sve naučili, tu smo da im pomognemo ako neko ne može brzo da se snađe pri kuvanju kafe ili čaja, na primer, ili usluživanja gostiju”, kaže Jovana.
U kafiću volontira i dvadesetjednogodišnja Anđela Jovanović. Ona nema određene zadatke, ali pomaže u kuhinji, recimo. “Ono što najviše volim kod ovog kafića jeste to što svi korisnici imaju beskonačnu energiju koju usmeravaju pojedinačno ka svakom gostu i što se ovde svaki gost oseća baš kao da su njega čekali. Prema svakome imaju taj poseban pristup i na taj jedinstven način pripremaju piće”, smatra Anđela. Ona se nada da će volontirati i u kreativnoj radionici, koja će u skorijoj budućnosti biti otvorena preko puta kafića. U sklopu kafića, naime, postoje radionice, a jedan deo u kafiću u Nišu posvećen je i materijalu koji je na prodaju. U pitanju su oslikani cegeri, šolje i bedževi koje prave deca u Beogradu, a čija je cena unapred određena. Osim otvaranja radionice u Nišu, u budućnosti se očekuje otvaranje kafića i u Novom Sadu.
Ovaj tekst nastao je uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj teksta je isključivo odgovornost Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan na projektu YoCoJoin i ne odražava nužno stavove EU niti Evropske izvršne agencije za obrazovanje i kulturu. Za njih se ne može smatrati odgovornim ni EU niti Evropska izvršna agencija za obrazovanje i kulturu.
Stigao je novogodišnji dvobroj „Vremena“ gde je mnoštvo velikih članaka i intervjua, svašta za čitanje i uživanje. Osvrnuli smo se i na političku godinu na izmaku i najavili iduću
Građani su se tokom 2025. promenili i po tome što više nisu tražili vođe. Nisu čekali signal sa bine, niti su očekivali spas od izbora. Naučili su da je pritisak sam po sebi politička činjenica. U toj tihoj transformaciji leži najveći problem za vlast. Režim koji počiva na kontroli ne zna šta da radi sa ljudima koji su prestali da se plaše
Uprkos svim pritiscima, konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Nenad Lajbenšperger i njegove kolege neustrašivo su radili svoj posao i odbili da izbrišu zaštitu za Generalštab. Zato je “Vreme” proglasilo ovog istoričara za ličnost godine
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
