Susret na brvnu

Teško da bi iko ovih dana poželeo da bude ministar prosvete u Srbiji. Taman je prošla studentska pobuna, Udruženje izdavača udžbenika javilo se sa mnoštvom primedbi na račun Ministarstva, a zaštitnik građana Saša Janković optužio je baš resor Žarka Obradovića da krije svoje podatke više nego MUP. Uvodi se mala matura i završni ispit za koje niko sa sigurnošću ne može da zna kako će se pokazati. No, sve to deluje naivno naspram događaja prethodnih dana. Sudeći po brojkama, naime, u toku je jedan od najmasovnijih štrajkova prosvetnih radnika poslednjih godina. Iako se procene škola koja su obustavile rad razlikuju zavisno od izvora, čak i „najvedriji“ podaci govore da je blizu dve trećine škola u Srbiji u štrajku. Kako je saopštilo Ministarstvo prosvete, 479 škola u Srbiji ne radi uopšte, u 817 su časovi skraćeni, dok se u 498 „nastava odvija nesmetano“. Prema informacijama Sindikata obrazovanja Srbije, jednog od tri, odnosno četiri sindikata čiji članovi štrajkuju, od ukupno 1804 osnovne i srednje škole, u 1427 časovi se uopšte ne odvijaju (635) ili traju pola sata. Predstavnici tri reprezentativna sindikata poručili su da su spremni da istraju „ako treba i mesec dana“. S druge strane, sudeći po izjavama premijera Mirka Cvetkovića, on je retko kada bio tako odlučan. Uz tvrdnju da su zahtevi prosvetnih radnika neumereni i neostvarivi, kazao je: „Njihov posao je da ruše državu, a moj da im to ne dozvolim.“

foto: tanjug

ŠTA KAŽU SINDIKATI: Tri sindikata, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije (USPRS), Sindikat radnika u prosveti Srbije (SRPS) i Sindikat Nezavisnost ujedinjeni su u zahtevu da se za prosvetu izdvoji dodatnih 20 milijardi dinara za plate. Oni traže da se isplate jubilarne nagrade za prethodne dve godine i za 2011, otpremnine svima koji su u penziju otišli 2010, povećanje koeficijenta zarada za 24,5 odsto, kao i da se deo novca nameni za bolje uslove rada, odnosno da se uloži u učila i nastavna sredstva. Računica kaže da bi za samo povećanje zarada prosvetnih radnika budžet „osiromašio“ za oko sedam i po milijardi dinara.

Međutim, ni sindikati ne nastupaju jedinstveno. Sindikat obrazovanja Srbije (SOS) imao je blaže zahteve, tražeći da se plate zaposlenih u obrazovanju povećaju za 18,15 odsto, što bi državu koštalo 4,3 milijarde dinara.

Prvi sastanak svih sindikalnih lidera i pregovaračkog tima Vlade Srbije u kom su bili premijer Mirko Cvetković, ministarka finansija Diana Dragutinović i ministar prosvete Žarko Obradović, trajao je nešto više od dva sata, a rezultat je glasio: „Nismo se ni oko čega dogovorili“.

Branislav Pavlović, predsednik SOS-a, nakon toga se, u vrlo oštrom pismu obratio ostalim sindikalnim vođama optužujući ih da nemaju ozbiljnu nameru da povećaju plate prosvetnim radnicima jer da je imaju, utvrdili bi zajedničku strategiju sa SOS-om. „Lako je dići tenziju, napraviti marketing i pokrenuti štrajk, bilo zakonski, bilo sa potpunom obustavom rada. A šta ćemo, gospodo, kada prođe nekoliko dana bez rezultata ili vam se ponudi neko bedno povećanje?“, napisao je, između ostalog, Pavlović. I dok su iz ovog sindikata smatrali da je skraćenje časova prava mera za početak štrajka, ostali sindikati bili su za potpunu obustavu rada.

Razlike u mišljenjima postojale su čak i unutar škola, pa je tako u istoj školi jedan profesor držao skraćeni čas, a u učionici do – profesorka je podržavala potpunu obustavu rada. No, koliko god u početku bilo razmimoilaženja, činjenica jeste da je svakim danom sve više škola u štrajku.

Javnost se deli na one koji podržavaju protest prosvetara i one koji ih osuđuju. Prvi se pozivaju na težinu posla, novi zakon koji učenicima daje (pre)više prava, na odgovornost onih koji vaspitavaju „buduće ministre i naučnike“ i njihovu ponižavajuću materijalnu situaciju. Takođe, „oni koji uče našu decu“ moraju uvek da izgledaju pristojno, raspoloženo, da budu dobri predavači, pedagozi, autoriteti, a kako to postići sa 315 evra mesečno? S druge strane je mišljenje da je svima situacija teška samo što oni koji rade kod privatnika ne smeju ni da spomenu povećanje plate za četvrtinu, kao i da su deca taoci njihovih nerealnih zahteva.

Inače, profesori u Srbiji imaju plate od 38.000 do 41.000, nastavnici između 32.000 i 34.000. Spremačice, čije su plate najniže, mesečno dobijaju oko 15, 16.000 dinara.

Stav Ministarstva prosvete možda bi se dao opisati rečima: Da li profesori zaslužuju više? Da. Da li je posao naporan? Veoma. Da li je ostvarivo povećanje za koje se bore? Ni u kom slučaju.

Foto: A. Anđić

ŠTA KAŽE VLADA: Prema rečima premijera Mirka Cvetkovića, ukoliko bi država uslišila sve što tri sindikata traže, inflacija bi porasla na 300 odsto, a jedan evro bi iznosio 300 dinara. Prema ovoj dalekovidoj prognozi, ispunjenje zahteva prosvetnih radnika bi pokrenulo lavinu drugih zaposlenih u javnom sektoru. „Sa istom pažnjom morali bi da se saslušaju, recimo, hirurg koji radi za sličnu platu, policajac koji se smrzava u tankom odelu usred zime ili vojnik, oficir, radnik službe koja pomaže socijalno ugroženim građanima. Zato ne možemo da kažemo da je reč o 20 milijardi dinara, nego o 70, jer sa kojim pravom država treba da dâ jednima a drugima ne?“, izjavio je ekonomista Jurij Bajec, savetnik premijera. No tu ne bi bio kraj. Prema rečima Milojka Arsića, člana ekonomskog tima Mirka Cvetkovića, povećale bi se i penzije pa bi ukupni rashodi narasli na 150 milijardi, koliko košta da se završi Koridor 10 „ili izgradi novi autoput do Čačka“. Drugim rečima, ako je suditi po Vladi Srbije, ukoliko se izađe u susret prosvetnim radnicima javne finansije Srbije bi se u potpunosti urušile.

Ministar prosvete Žarko Obradović više puta je pozvao na nastavak razgovora. Naglašavao je i da po zakonu generalni štrajk u delatnostima kao što je prosveta nije dozvoljen jer je obavezno obezbediti minimum procesa rada. Od premijera Mirka Cvetkovića stiglo je upozorenje da će prosvetni radnici snositi zakonske posledice. Sindikati odgovaraju da se nisu uplašili, kao i da se pozivaju na Zakon o radu (isti onaj na koji se poziva Ministarstvo). Tamo se navodi da je međunarodno pravo iznad „domaćeg, rigidnog zakona“. A međunarodne konvencije ne zabranjuju generalni štrajk.

(NE)PRISTOJNA PONUDA: Konačno, posle nekoliko dana štrajka u napredovanju, iz Vlade Srbije stigla je ponuda. Ministarka finansija Diana Dragutinović predložila je da se iz budžeta izdvoji dodatnih četiri milijarde dinara za plate, što bi značilo povećanje od 18 odsto. S obzirom na to da su zahtevi tri sindikata veći, ocenjeno je da je ponuda „apsolutno nedovoljna“, ali da je to ipak dobra osnova za nastavak pregovora. S obe strane se čuje da se nadaju skorom kompromisu, kao i da će razgovori biti nastavljeni. Agencija za mirno rešavanje radnih sporova pokrenula je postupak mirenja između sindikata i Ministarstva prosvete, a prvo mirenje zakazano je za sredinu nedelje. Do tada se štrajk nastavlja. Sindikati se žale na političke pritiske, a iz kabineta premijera stigla je „optužba“ da u zahtevima prosvetara ima političke pozadine. Ubrzo je predsednik USPRS-a Leonardo Erdelji naveo da su oni u štrajku sami i da, niti imaju, niti traže podršku bilo koje političke partije. „Ovo je socijalni bunt, a ne političko pitanje“, istakao je on. Na sajtu ovog sindikata većina objavljenih vesti se i završava buntovnim uzvikom „Sad ili nikad!“.

Miodrag Protić, predsednik Sindikata prosvetnih radnika Vojvodine, tekst „Kako će izgledati srpsko obrazovanje posle 27. januara – Dana Svetog Save“, dana kada je započet štrajk, počinje rečenicom: „Jedno je sigurno – nikada više neće biti isto.“ U objavi stoji da kada sindikati uspeju u svojim štrajkačkim zahtevima i poboljšaju materijalni položaj prosvetnih radnika, kreću u još ljuću bitku za zakonsko uređenje obrazovanja kroz izmene Zakona i temeljite, sveobuhvatne reforme.

Interesantno je da sindikalni lideri ne spominju na šta bi se tačno utrošila sredstva namenjena „boljim uslovima rada i nastavnim sredstvima“. Obe strane, i tri sindikata i Vlada Srbije, sudeći po izjavama, usmerene su na povećanje zarada.

U međuvremenu, Forum beogradskih osnovnih škola obratio se predsedniku Borisu Tadiću, izražavajući očekivanja da će on zaustaviti „ponižavajući položaj srpske prosvete i u materijalnom i u duhovnom pogledu“. Istakli su da za loše stanje nisu krivi oni jer nisu oni devedesetih pljačkali prosvetni fond.

Istini za volju, teško da bi se (sva) krivica mogla svaliti i na Ministarstvo prosvete. Zahvaljujući državnoj politici, predugo je obrazovanje bilo zanemareno. I onda kada se priznavalo da je ulaganje u tu oblast izuzetno bitno, često je sve ostajalo na rečima. Oživljavanje i reforma obrazovanja je dug i delikatan proces. Brine što svi zastoji i problemi najviše pogađaju one zbog kojih škole i postoje. Verovatno da to vrlo dobro ovih dana znaju osmaci koji bi trebalo da se spremaju za malu maturu i osamnaestogodišnjaci koje čeka upis na fakultet, a njihove škole ne rade. Kao što znaju i oni koji sada imaju 28, 29 godina. Njima su, tokom cele srednje škole, časovi trajali po trideset minuta. Mogli bi da pričaju kako im je posle teško i mučno bilo da na fakultetu slušaju predavanja od po nekoliko sati, a njihovi kasniji profesori i poslodavci mogu da govore o propustima i neznanju mladih. Neznanju za koje su oni bili najmanje krivi.