Sumrak Mobtela

Nakon likvidacije Astra banke njen preostali dug po razrezanom porezu na ekstraprofit od 50,7 miliona nemačkih maraka sručio se na Mobtel, kao na jemca tog duga, pa je po nalogu Aleksandra Radovića, direktora Republičke uprave javnih prihoda, račun ove kompanije blokiran 26. novembra pošto na njemu, očigledno, nije bilo dovoljno para za pokriće ovog državnog ceha.

Tokom proteklog vikenda, po sporadičnim vestima, moglo se naslutiti da je Radović navodno bio spreman da i sa ovim jemcem pokuša da sklopi dogovor o isplati poreske obaveze na rate, ali uz uslov da se uplati famozna poslednja deonica prve rate poreske obaveze Astra banke, od 5,6 miliona maraka, oko koje je navodno bilo toliko strke da se uplati u poslednji čas 16. novembra. Ta suma je, podsetimo, navodno bila spremna za uplatu, ali su njen put do državne kase preprečili likvidacioni upravnici (reč je o dramoletu u danu likvidacije Astra banke). Navodno je trebalo da pregovori RJUP-a i poslovdstva Mobtela dobiju i zvaničnu formu 26. novembra, ali pošto pare nisu uplaćene, ni ta „svečana faza“ pregovaranja nije počela – do trenutka odlaska ovih novina u štampu (27. novembra).

ZAPETLJAN SLUČAJ? Iako direktor RJUP-a to demantuje, pregovora mimo zvanične forme verovatno ima – ali se javnost sigurno pita o čemu se tu pregovara? Ako se pregovara o zakonskoj mogućnosti da se dužniku porez podeli na rate, onda se odmah postavlja pitanje da li Mobtel iz tekućih prihoda uopšte može u narednih šest meseci (da li je to maksimalni rok koji RJUP ima pravo da odobri?) isplatiti tu vanrednu obavezu tešku 50,7 miliona nemačkih maraka. Sudeći po dosadašnjim bilansima koje su vlasnici ove kompanije prikazali javnosti – takvu isplatu od Mobtela nije realno očekivati, pa se već sada, moguće, pregovara kako da se preko institucije prinudne naplate – „prestrukturira“ vlasnički portfelj ove firme. Jednostavnije rečeno, možda se pregovara kako da se iz udela Karića u Mobtelu (koji preko svojih spoljnih firmi navodno drže 51 odsto vlasništva ove firme), kao ključnih „povezanih lica“ u slučaju Astra banke, namakne preostali iznos poreza na ekstraprofit. Naravno, ako je taj udeo veći od obaveze.

Sve je u ovom slučaju već prilično zapetljano, kao uostalom i sve drugo u BK grupi braće Karić, pa se otuda postavljaju i pitanja – kako to da jedna kompanija sa skoro milionskom vojskom korisnika mreže mobilne telefonije (a neki kažu i većom) nije u stanju da plati porez od 50 miliona maraka, i šta je to što komplikuje prinudnu naplatu ove obaveze, mada je još osnivački kapital ove firme bio navodno 130 miliona dolara (što će reći, oko 300 miliona maraka).

Kad je reč o sposobnosti ili nespobnosti Mobtela da iz tekućeg priliva plati spomenuti porez, treba primetiti da se Karići, kao većinski vlasnici ove „zlatne koke“, već duže vreme nalaze „na muci“ jer im, na jednoj strani, odgovara da poslovanje Mobtela stalno prikazuju kao nisko profitabilno ili kao poslovanje koje se odvija u razvojnoj fazi kompanije (u kojoj je normalno da je najveći deo profita unapred angažovan u tekućim investicionim projektima), a na drugoj strani su motivisani da naduvaju profitabilnost firme kako bi je prikazali što vrednijom. Ovo drugo sada počinje da preovlađuje, pa su u tom smislu čak objavili i oglas da bi se odbranili od izjava koje dolaze iz „suvlasničkog tabora“ (dakle iz PTT Telekoma), u kome kažu da ni o čemu nisu obavešteni i da im iz Mobtela ne stiže nikakav profit i da bi istovremeno objasnili da je često spominjani prošlogodišnji gubitak posledica revalorizacije deviznih obaveza firme nakon zvanične devalvacije dinara krajem prošle godine.

Saopštenja koja poslednjih dana Karići lansiraju preko svoje BK televizije sugeriraju publici da Mobtel navodno vredi čak dve milijarde maraka – što bi trebalo da znači da je i njihov udeo težak preko milijardu maraka. Insistiranje na ovoj proceni vrednosti Mobtela moguće je u vezi s „pregovorima“ oko stvarne vrednosti njihovog udela u ovom preduzeću, pa dakle i oko toga koliki bi procentualni udeo u vlasništvu posle prinudne naplate, to jest prinudnog ulaska države u vlasništvo u ovoj firmi, trebalo da im preostane.

„GLUVI TELEFONI„: Da bi se ova „karićijada“ oko jednog poreza, a u stvari oko „autentičnosti“ državnog aparata Srbije, napokon uozbiljila – taj aparat jednom mora isterati na čistinu stvarnu priču o osnivanju ove kompanije (bukvalno je utemeljena na Kipru), utvrditi realnu veličinu Karićevih ulaganja u Mobtel, registrovati stvarne profite koji se u njoj ostvaruju, snimiti efikasnost samog preduzeća, i sve to, ako se ona mora unovčiti radi preživljavanja države, zajedno ponuditi mogućim budućim strateškim partnerima te firme. Sada, međutim, imamo pomalo paradoksalnu situaciju, koja podseća na igru „gluvih telefona“ – da je jedan deo državnog aparata Srbije, jureći porez na ekstraprofit po vrletima BK korporacije, zatekao na poprištu drugi deo tog aparata u nizu, često protivrečnih, započetih pa zaustavljenih akcija – za šta deo krivice možda snosi i žalostan nivo kompetencije koju zasad pokazuje nadležno srpsko ministarstvo. U narednim danima ipak treba očekivati da će se situacija razbistriti – pre nego što priča o Karićima ne dosadi narodu, što je, zapravo, sada njihova jedina šansa da se iz ove afere izvuku sa što manje gubitaka.

Sami Karići kao da ne vide tu svoju priliku, pa su pre neki dan čak izdali saopštenje u kojem iznose nezadovoljstvo čestim sumračnim pisanjem „Vremena“ o njihovoj stvari. U tom saopštenju (od 23. novembra) omaklo im se i nekoliko niskih udaraca prema potpisniku ovog teksta i prema potpisniku ovoga lista, pa su, na primer, kredite svoje RAS banke date preduzeću koje izdaje naš list „u teškim danima i godinama“ (valjda danima i godinama Miloševićevog režima) proglasili za „pomoć, što je u ono doba nosilo sa sobom i ne male rizike“. U stvari, reč je o kreditima koje je „Vreme“ uzelo i vratilo sa paprenim kamatama – pa kad mi nismo zbog toga plakali, nije jasno zašto ih sada, kada su „ne mali rizici“ u haškom zatvoru, plačevnim glasom spominju Karići.

Uopšte uzev, da ne znamo da je g. Bogoljub Karić „uz rad“ stekao i ekonomsku diplomu, mogli bismo steći utisak da on uopšte ne shvata zašto su ga danas državni organi stisli s porezom. Karić kao da ne razume, na primer, da 114 miliona maraka nije u samoj suštini stvari dobio iz neke apstraktne „divlje novčane emisije“, da ih u biti nije dobio „iz vazduha“ – već da je tih 114 miliona maraka istisnuo iz siromaških džepova građana Srbije – pošto je svaka monetarna emisija bez pokrića samo preraspodela postojećeg. Uostalom, Karići spomentim saopštenjem pokazuju da još nisu ništa naučili ni o gvozdenim zakonima javnog informisanja u kojem su simaptije i antipatije irelevantne – to jest one su naprosto nepodnošljive i u boljim kućama – nedopustive.