Studiranje kao privilegija

Veća društvena pokretljivost, kažu stručnjaci, znak je da je društvo razvijenije i otvorenije. Kao jedan od važnih stubova te pokretljivosti uvek se navodi obrazovanje, u smislu promena koje se mogu zapaziti na relaciji jedne generacije prema drugoj, odnosno roditelja i dece. No, rezultati novijih socioloških istraživanja nedvosmisleno pokazuju da je baš taj oblik društvene pokretljivosti u Srbiji previše statičan.

ESTRADA VS. DIPLOMA: Na pesimističnu sliku ukazuje pre svega podatak da čak 60,5 odsto ovdašnjih mladih zadržava isti nivo obrazovanja kao i njihovi roditelji. Dalje, da radnici u Srbiji sve manje školuju svoju decu, a da 40 odsto fakultetski obrazovanih dolazi iz najviših slojeva društva.

Međutim, problem društvene pokretljivost nije tako jednostavno pratiti. Jer, pored obrazovanja kao društveno verifikovane i legalne osnove, postoji i ona druga kad se mnogi obogate procvatom kriminala na primer, što se baš i ne uzima kao neki dokaz pokretljivosti. Kad se još doda i sva estrada – sport, muzika, reklama, šou-biznis, plus „siva zona“ i „crna zona“, odnosno bogaćenje u tim oblastima, onda se pitanje društvene pokretljivosti dodatno komplikuje. A to što je među studentima sve manje onih koji potiču iz radničke klase sociolozi objašnjavaju između ostalog i sve učestalijim mišljenjem da diploma ne donosi radnu knjižicu.

Rastom ekonomske krize, naime, i sve slabijim poslovanjem mnogih preduzeća, pod kišom otkaza i opšte nezaposlenosti nalaze se takođe i fakultetski obrazovani. Najnoviji podaci upozoravaju na to da u Srbiji skoro trećina radno sposobnog stanovništva nema posao. Stručnjaci tvrde da će u narednom periodu nezaposlenost nastaviti da raste, a stopa nezaposlenosti bi, kako kažu, od ove sad koja iznosi 26,1 odsto mogla da dostigne 30 odsto krajem 2013. godine. Diploma, u takvom spletu okolnosti, naprosto postaje devalvirana, a u uslovima oskudice i gubitka posla roditelja ili makar samo strepnje od gubitka njihovog posla, diploma mnogima postaje i nedostižan i nepoželjan luksuz. Da bi se izborili za svoju egzistenciju u nametnutim ekonomskim uslovima, mladi očigledno sve više pribegavaju ličnom preduzetništvu, snalažljivosti i traženju vlastitog mesta u bilo kojoj zoni zarađivanja.

Oslanjanje na tradicionalne mehanizme ekonomske sigurnosti, diploma pa posao, za njih više ne važi. Naprosto, u Srbiji danas zvanično ima 755.000 nezaposlenih, mada nezvanične procene govore da je taj broj odavno prešao milion. Stomatolozi, po statistici, najduže čekaju posao, preko pet godina, a tu su i istoričari umetnosti, inženjeri metalurgije, defektolozi… Da muka bude veća, po obrazovnoj strukturi, među radno sposobnim stanovništvom u Srbiji najmanje je baš tih sa fakultetom – 7,5 odsto, i višom školom – 6,5 odsto. Najviše je onih sa srednjom školom – 54 odsto, a odmah za njima nekvalifikovanih – 32 odsto. Zbirno, „srednjoškolaca“ i onih bez kvalifikacija u Srbiji je čitavih 86 odsto.

NIŽI SLOJEVI – STOP: Međutim, i pod takvim okolnostima, gde diploma ne garantuje siguran i dobro plaćen posao, istraživanja ukazuju na jaku vezu nivoa obrazovanja sa nivoom prihoda i mogućnostima koje mladi imaju. Rezultati istraživanja „Mladi – naša sadašnjost“ Instituta za sociološka istraživanja dakako potvrđuju da mladi koji su obrazovaniji imaju više prihode. U najnižim razredima ličnih prihoda, kaže jedan od autora istraživanja, sociolog Dragan Stanojević, nalaze se oni sa (nezavršenom) osnovnom školom – 81 odsto njih su sa najnižim prihodima. Oni sa srednjim obrazovanjem koncentrišu se oko srednjih vrednosti, a mladi sa fakultetskom diplomom su najzastupljeniji u višim razredima – 35 odsto sa višim prihodima. Situacija sa studentima je sledeća: oko 57,6 odsto njih nema nikakve lične prihode, a oko 35 odsto ima neke manje prihode, u najvećem broju slučajeva kroz stipendije i studentske kredite.

Tu se može tražiti i razlog za sve dublji klasni jaz među mladima, koji ih deli na bogate i siromašne, odnosno na obrazovane i neobrazovane. Naime, naročito posle 2000. godine, otvaranjem privatnih fakulteta i uvođenjem većeg broja samofinansirajućih studenata, šire se kanali za obrazovanje i znatno veći broj mladih koji završava srednju školu upisuje fakultet. Učešće studenata u generaciji iznosi čak 40 odsto. S druge strane, povećanje komercijalizacije obrazovanja vidno je smanjilo šanse mladim ljudima iz nižih društvenih slojeva da studiraju. Stanojević navodi da reforma visokog obrazovanja, na primer, ne nudi opcije za rad i učenje istovremeno, kao što i slabo razvijena privreda ne nudi honorarne i poslove sa skraćenim radnim vremenom koji su pogodni za studente. Zato su, kaže on, mladi ljudi u periodu obrazovanja potpuno finansijski zavisni od svojih roditelja. Pa iako mogu da imaju skromnu pomoć države u vidu kredita ili stipendija, sve to nije dovoljno da pokrije troškove života tokom studija.

A drugi su već izračunali: da školovanje jednog prosečnog studenta iz unutrašnjosti, koji studira u Beogradu, košta roditelje blizu 30.000 evra. Tu su uračunati stan (po nižim cenama), hrana, odeća, obuća, internet, mobilni, skromna zabava, prevoz po Beogradu, prevoz do kuće, takse, uverenja i potvrde sa fakulteta, a za šest godina studiranja, što je prosek u Srbiji, uračunate su i dve školarine od po 1000 evra. Samofinansirajući i oni koji upisuju privatne fakultete moraju da računaju još i na redovno plaćanje školarina u iznosu od 1500 do 4000 evra. Sasvim je jasno da teret studiranja svoje dece mogu izdržati samo oni roditelji koji su finansijski više nego stabilni, a to svakako nisu oni iz nižih društvenih slojeva.

BOLJA PROŠLOST: Tako kontrasti između ekonomskih uslova i obrazovanja mogu izazvati niz negativnih posledica. Mladi danas, poučeni iskustvom hiljada akademaca koji su na zasićenom tržištu rada posle svih odricanja i ulaganja u obrazovanje završili kao nepotreban visokostručni kadar, mogu u većoj meri odlučivati da ne stiču visoko obrazovanje jer im se čini da tu nije ključ uspeha na društvenoj lestvici. S druge strane, nemogućnost sve većeg broja siromašnih da se dalje školuju, neminovno dovodi i do izvesne negativne selekcije među obrazovanima. Talentovanim, kvalitetnim, dobrim đacima iz nižih i osiromašenih srednjih slojeva, vrata fakulteta mogu ostati zauvek zatvorena, a oni nadalje osuđeni na marginalne društvene pozicije.

Sa nostalgijom se samo stariji sećaju vremena socijalističke modernizacije, ubrzane industrijalizacije pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, kada je društvo vapilo za obučenom i stručnom radnom snagom i podsticalo visoko obrazovanje najsiromašnijih slojeva. Bio je to ogroman zamah društvene pokretljivosti koji se kasnije s vremenom sve više usporavao.

Danas se pak govori o visokom stepenu samoreprodukcije obrazovanja. Mladi u velikoj meri ostaju istog obrazovanja kao i njihovi roditelji, a to, kada se pogleda na strukturu obrazovanja kod nas, ne zvuči kao pozitivan proces. Najveći stepen reprodukcije vidi se kod mladih sa srednjom školom, gde tri četvrtine njih imaju isto obrazovanje kao i roditelji. Na to se nadovezuje i važan podatak da svega jedna petina roditelja sa srednjim obrazovanjem uspeva da obezbedi uslove za studiranje svoje dece. Iz kojih slojeva danas dolaze studenti? Prema istraživanju, polovina njih iz porodica gde su roditelji visokoobrazovani a polovina iz porodica sa srednjim obrazovanjem. Na granici statističke zanemarljivosti su studenti čiji roditelji imaju samo osnovno obrazovanje. Takođe, više od polovine dece čiji roditelji imaju osnovno obrazovanje takođe ostaju samo na nivou osnovne škole. Jedan od paradoksa u strukturi obrazovanja mladih vezuje se za decu visokoobrazovanih roditelja. Iako je reč o porodicama koje imaju najviše mogućnosti da obezbede uslove deci za sticanje fakultetskih diploma, tu se istovremeno beleži i najviši stepen silazne pokretljivosti, gde je polovina dece visokoobrazovanih roditelja ostala na nivou srednjeg obrazovanja.

Svi ti podaci govore o nejednakim mogućnostima mladih da steknu viši nivo obrazovanja od svojih roditelja. U najlošijoj poziciji su oni čiji roditelji imaju samo osnovno obrazovanje, njima je najteži uspon čak i u prvu sledeću obrazovnu kategoriju. Da prevaziđu obrazovanje svojih roditelja teško mogu i potomci širokog i pauperizovanog sloja srednjeobrazovanih. Njihove šanse da jednog dana dođu do fakultetske diplome drastično su se smanjile. Između ostalog, kažu istraživači, to je rezultat kako visoke cene koštanja studija koje pada na teret porodice, tako i samog sistema obrazovanja koje nema posebnu politiku uključivanja siromašnih u visoko školstvo.