Svečanost povodom promocije mladih oficira ponovo je povod za politički skandal
Već drugu godinu zaredom, izlazak nove klasa oficira iz Vojne akademije obeležen je javno, paradom novopečenih potporučnika na ulicama Beograda, i već drugu godinu zaredom proslava nije mogla da prođe bez skandala. Prošle godine, svečanost je pokvario jedan stariji vodnik koji je „spontano“, u prisustvu fotoreportera, pozdravio plakat sa likom Ratka Mladića i time obezbedio sebi mesto na naslovnim stranama sutrašnjih novina. Ove godine je parada, održana u subotu 15. septembra ispred nekadašnje Savezne skupštine, protekla besprekorno, ali su se političari potrudili da je zabibere otvarajući sasvim bespotrebno spor oko toga da li Srbija treba da postane član Severnoatlantskog saveza, u narodu poznatijeg kao NATO.
Dok su potporučnici marširali, nedaleko od platoa održan je sastanak Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije na kome je odlučeno da se ova partija odlučno usprotivi učlanjenju Srbije u NATO, što je podvučeno najavom da će ovaj stav biti upisan u program DSS-a. „Ovo je prinicipijelno stanovište koje prevazilazi okvir odnosa Srbije i NATO-a oko rešavanja kosovskog pitanja. Ono je pre svega utemeljeno na uverenju da Srbija treba da zadrži punu vojnu neutralnost i da njeni državni i nacionalni interesi zahtevaju nepristupanje bilo kojem vojnom savezu“, rekao je premijer Vojislav Koštunica. Usput je podsetio i da je „NATO bespravno bombardovao Srbiju, da su NATO trupe prisutne u pokrajini i da Ahtisarijev plan koji sada služi kao osnova za jednostrano proglašenje nezavisnosti nedvosmisleno predviđa ničim ograničenu vlast NATO-a na Kosovu i Metohiji“.
Tako se u večernjim vestima izjava premijera o principijelnom odbijanju Srbije da uđe u NATO sudarila sa govorom predsednika Borisa Tadića, koji je mladim oficirima, između ostalog, rekao da je „strateški cilj Srbije da njena vojska bude aktivan element u evroatlantskim integracijama i da bude cenjena među partnerima i saveznicima“. Predsednik i premijer su se očešali na još jednom mestu: dok je Koštunica na sednici Glavnog odbora svoje stranke rekao da „Srbija mora imati spreman odgovor za slučaj da se ostvare pretnje, pre svega one koje otvoreno upućuju SAD“, Tadić je poručio da je Srbija „rešena da interes brani mirnim putem, jer je to jedini način da ih odbrani. Rat na Kosovu nikome ne bi dobra doneo, i bio bi katastrofalan i za Albance, i za Srbe, i za Evropu, i za Rusiju, i za Ameriku“.
Sasvim je izvesno da Koštunica sednicu GO DSS-a i izmenu programa nije slučajno zakazao baš za 15. septembar, kao što je jasno da ni Tadićeva opaska o evroatlantskim integracijama (što je termin koji se u domaćoj javnosti već neko vreme doživljava kao eufemizam za pristupanje NATO-u) nije bila improvizacija. Inače, pominjanje evroatlantskih integracija je upravo na insistiranje DSS-a izbačeno iz prezentacionog dokumenta za Partnerstvo za mir koji je ministar inostranih dela Vuk Jeremić nedavno predstavio u sedištu NATO-a u Briselu, mada ga je u svom govoru ipak naknadno uveo na mala vrata.
Otvoreno sukobljavanje predsednika i premijera, baš na dan promocije mladih oficira, u stvari je bilo samo vrhunac spora koji tinja već neko vreme, a koji je otvoren nizom „štancovanih“ izjava funkcionera DSS-a o tome da NATO planira da na Kosovu pravi sopstvenu državu, te da Srbija to nikad neće prihvatiti. Analitičari su zaoštravanje odnosa DSS-a prema NATO-u od početka tumačili kao posredan napad na Demokratsku stranku, a nakon subotnje promocije mnogima se učinilo da su odnosi između koalicionih partnera nategnuti do pucanja. Taj utisak je narednih dana pojačan izjavom portparola DSS-a Branislava Ristivojevića da „Tadić nema ovlašćenja da vodi spoljnu politiku Srbije“ i to upravo pred predsedničku posetu Tadića jednoj članici NATO-a (Češkoj) i zajednički nastup predsednika i premijera u Londonu pred pregovaračkom trojkom u okviru pregovora o Kosovu.
Tek kada su sve dnevne novine na naslovnim stranama najavile raspad vladajuće koalicije, krenulo se u kontrolu štete: funkcioneri obe sukobljene strane redom su izjavili da je vlada stamena i stabilna i dali se u minimiziranje značaja sukobljenih stavova. U tome se posebno istakao potpredsednik Vlade Božidar Đelić, koji je u dva dana dao više smirujućih intervjua nego tokom ona tri meseca dok je figurirao kao kandidat za premijera.
I tako je stvar legla, bar do prve prilike, jer nema sumnje da će sličnih sukoba između DS-a i DSS-a, po ovom i drugim pitanjima, biti još. Ono što bi moralo da zabrine javnost jeste što jedna tako ozbiljna stvar kao što je odbrana zemlje predstavlja predmet piljarskog prepucavanja, i što su u tu svađu kao statisti uključeni mladi ljudi koji su se upravo zakleli da će svoje karijere posvetiti odbrani domovine.
A u toj svađi potpuno su ispuštene iz vida dve važne činjenice. Prva je da je Srbija, čak i da se Kosovo ne postavlja kao problem, bar nekoliko godina daleko od članstva u NATO. Učlanjenje u ovu organizaciju uključuje složene tehničke predradnje (izrada Akcionog plana, usaglašavanje sistema komunikacija i komandovanja sa standardima NATO-a itd.). Ako se uzme u obzir da nam je za izradu i usvajanje relativno jednostavnog Prezentacionog dokumenta za Partnerstvo za mir trebalo skoro godinu dana (Srbija je postala član u novembru 1996), onda je jasno da ni uz najbolju političku volju članstvo u NATO-u nije na domaku. Sem toga treba ispuniti i političke uslove, kao što je hapšenje Mladića i raspisivanje referenduma (ovo potonje nije formalno obavezno, ali je poželjno). Kad se sve to ima u vidu, onda stav lidera DSS-a podseća na onu izjavu Gručo Marksa da mu ne pada na pamet da uđe u klub koji bi osobu poput njega prihvatio za člana.
Drugi, i mnogo ozbiljniji problem je što vojska Srbije već godinama čeka na Zakon o vojsci, Strategiju odbrane i niz ključnih dokumenata bez kojih se dovodi u pitanje ne samo nastavak reformi nego i funkcionisanje oružanih snaga. Ukoliko se Vlada, Skupština i ostale nadležne institucije hitno ne pozabave ovim problemima, pitanje članstva Srbije u bilo kakvom vojnom savezu, pa makar i sa Rusijom i Belorusijom, više se uopšte neće postavljati.
Vojislav Koštunica, predsednik Vlade Srbije i lider DSS-a: „Srbija treba da zadrži punu vojnu neutralnost i da državni i nacionalni interesi zahtevaju nepristupanje bilo kojem vojnom savezu. Nema protivrečnosti između pristupanja Partnerstvu za mir i odbijanju da se bude član NATO-a: jedno je biti partner i ravnopravni saradnik, a drugo član organizacije koja podrazumeva striktne, skupe, teške i ne uvek pravedno raspoređene obaveze. To je razlika između očuvanja slobode odlučivanja i delovanja, i odricanja od te slobode.“
Nikola Papak, šef pres službe te stranke: „G17 Plus je programski opredeljen za evroatlantske integracije i tome pristupa racionalno, imajući u vidu interes građana i geostratešku i bezbednosnu poziciju Srbije.
S obzirom na to da je u Srbiji višepartijski sistem i da je vlada koaliciona, neophodan je dogovor stranaka o tom pitanju (ulasku Srbije u NATO), a konačnu reč će dati građani na referendumu kada za to bude vreme.“
Božidar Đelić, član Glavnog odbora DS-a i potpredsednik Vlade: „Vlada ima jedinstven program razvijanja odnosa sa NATO-om u sklopu Partnerstva za mir. U svakom slučaju, za ulazak u NATO, kao i za ulazak u Evropsku uniju, ne odlučuje nijedna partija niti jedan političar, nego odlučuje narod.“
Nada Kolundžija, šef poslaničke grupe DS-a: „Pitanje ulaska u NATO ne bi trebalo da bude razlog za razlaz unutar vladajuće koalicije, jer to nije pitanje dana, već pitanje koje će doći na dnevni red u budućnosti.“
Ivica Dačić, predsednik SPS-a: „SPS je uvek govorio ono što Koštunica sada priča. Pošto svi znamo šta NATO radi na Kosmetu.“
Dragan Todorović, poslanik SRS-a: „Oni koji su nas bombardovali nikad nam ne mogu biti prijatelji i tu nema priče. Ali kako je moguće da, kad svi znamo da je NATO samo instrument EU-a, premijer ipak ne odustaje i od evropskih integracija. Pitanje je ko je glavni krivac, pas koji nas ujede ili njegov gospodar? To je ono na šta će premijer morati da da odgovor u budućnosti.“
Jap de Hop Shefer, generalni sekretar NATO-a: „Prvo, NATO ne traži aktivno nove članove. Vrata su otvorena, ali mi nikoga ne guramo unutra. Drugo, od svake zemlje u evroatlantskom prostoru zavisi u kojem smeru želi da ide. Ako Srbija želi u NATO, za nas je to u redu, mi imamo proceduru i mehanizme kako da to realizujemo. Ako ne želi – i to je u redu.“
Brana Crnčević, nacionalni radnik: „Za stolom nas ima devetoro. Neko predlaže da glasamo. Nato je dobio tri glasa, Veto šest. Dve dame su glasale za Nato, jedna za Veto. Jedan muškarac se opredelio za Nato, petorica za Veto. Sve se završilo miroljubivo. Veče je završeno uspešno. ‘Tri viskija na račun kuće za Nato’, rekao je konobar donoseći piće, ‘šest votki za Veto.’ ‘Lep rezultat, ali utakmica se još igra’, rekao je neko. Ne krijem da sam rusofil. Na prvim izborima glasaćemo ili za Veto, ili za Nato; to je, izgleda, jedini način da odgovorimo na pitanje šta će s nama biti.“
Jonuz Musliju, lider Pokreta za demokratski proces: „Tražimo da NATO bude prisutan u Bujanovcu i Preševu zbog održavanja bezbednosti, jer nećemo da dođe do eskalacije nasilja u ovom regionu.“
Dokumentacioni centar „Vreme„
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
