Strogo onemogućen povratak

„Nisam otišao zato što sam se bojao batina, do smrti bih ih trpeo. Ali sam znao da ne bih mogao da podnesem da mi neko siluje sestru i snaju. Gledao sam šta su naši radili njihovim ženama i znao sam šta me čeka. Imao sam prijatelje Albance, zaljubljivao sam se u njihove devojke i znao sam kakvi su, znao sam da će nam vratiti tri puta grđe. Sve je bilo baš tako“, kaže za „Vreme“ Nenad Milovanović, student arhitekture iz Prištine, raseljeno lice sa Kosova i Metohije. Iako se raseljeni razlikuju od ostalih izbegličkih kategorija time što imaju „nesporno“ državljanstvo, njihova pozicija nije mnogo povoljnija i izbeglički obrazac je, kao i kod ostala tri miliona izbeglica na teritoriji bivše Jugoslavije, u priličnoj meri isti.

Ili nešto gori, budući da je sporan čak i broj raseljenih lica s Kosova: i u zvaničnim dokumentima različitih institucija naše države taj se broj kreće od 205.000 do 285.000. Albanska strana pak se poziva na popis iz 1991. godine po kojem je na Kosovu živelo 215.346 Srba; od toga oduzimaju broj od 100. 000 Srba, koliko po UNMIK-ovim podacima (iz 2002) živi na tom području, pa procenjuju da je zapravo reč samo o 115.000 raseljenih lica.

Položaj raseljenih možda je i gori nego što se to čini, budući da je po republičkom Zakonu o izbeglicama, kao i po svim relevantnim međunarodnim konvencijama, neotuđivo pravo svakog izbeglog, prognanog i raseljenog lica da se slobodnom voljom odluči između integracije ili povratka. A ta mogućnost njima nije ostavljena.

No, izgleda da je srećna okolnost, sudeći po mnogobrojnim pokazateljima, da se nepokolebljiva politička odluka naših vlasti o povratku raseljnih etničkih grupa na Kosovo, kao o jedinom rešenj, poklapa sa željama ili čak i namerama budućih povratnika.

PREDMETI TRGOVINE: „Želim da dođe vreme kada ću moći ponovo da se vratim. Nemam ništa protiv da Kosovo ima dvodomnu skupštinu. Oni to u suštini zaslužuju jer su tamo većina, da dobiju mogućnost da kreiraju svoje društvo, svoju domovinu, da na neki način zaštite svoju decu za šta do sada nisu imali prilike, da stanu i oni svojim problemima na kraj. I oni isto imaju vođe koji vode makijavelističku politiku i koji ne vode puno računa o samom narodu.

Jasno mi je da država teži da tu teritoriju sačuva. Ponovo sam se razočarao jer ne vidim u suštini neki koncept za nas. Osećam se baš kao predmet trgovine. Jer, nas niko ne pita“, kaže Milovanović.

Proces raseljavanja sa Kosova i Metohije traje neprekidno od 1999. godine, posle odlaska VJ i MUP-a Srbije u junu pa sve do danas. Po izveštajima humanitarnih organizacija, tokom 2000. godine naročito su napuštane urbane sredine i budući da je taj proces praćen prodajom gotovo celokupne nealbanske imovine, povratak u gradove biće „najteža kosovska bitka“, kako nam je rekao jedan od sagovornika.

Iako imaju iste povlastice kao i izbeglice iz drugih područja, državni program zbrinjavanja raseljenih lica zapravo je program njihovog povratka na Kosovo. Raseljena lica neće biti obuhvaćena nikakvim planom za trajno zbrinjavanje u matici. U Srbiji ili Crnoj Gori obezbeđeni su samo oni koji su bili u mogućnosti da kupe nekretnine. U kolektivnim centrima raseljenih je oko 9000, s tim da je od toga oko deset odsto u kolektivnim centrima na Kosovu. Ostali su uglavnom u centrima u Kraljevu, Kragujevcu i Smederevu. Međutim, budući da je proces gašenja centara u toku, raseljeni će se pre ili kasnije seliti odatle, ali je pitanje kakva ih alternativa čeka. Među njima su pretežno najveći siromasi čija je imovina verovatno neatraktivna za prodaju. Ali ni ostali raseljeni van centara, oko 200.000 ljudi, (ni) kada je o imovini reč nisu prošli najbolje.

„Prodaja ide preko nekakvih advokata, pod vrlo sumnjivim okolnostima. Ili, ako ti je prijatelj neko od Albanaca, pa se sam s njim dogovoriš. Sretnete se negde na granici, na Merdaru, prebrojite novac, sednete u kafanu i popričate dok neko ode do banke da proveri da li je novac pravi ili lažan, pa razmenite na kraju novac i papire. To su interni ugovori, ništa od toga nije punosnažno, pod okriljem države i zakona.“

Što se zakona tiče, svi tako sklopljeni ugovori praktično su nevažeći, budući da ih nije odobrilo Ministarstvo finansija i da su sklopljeni bez podnošenja na uviđaj o pravu preče kupovine. Takođe, još ne postoji način verifikacije od strane kosovskih institucija.

„Panika uglavnom tera na to. Jer, ne daj bože da dopadneš kolektivnog centra, a kirije prosto nije moguće izdržati. Jako je čudno kad neko pored tebe plaća stan 200 maraka, a ti moraš da ga plaćaš 270. Samo zato što si sa Kosova. Kad pitam zašto, kažu – da ne pobegnete. U agenciji isto, moraš da platiš jednu kiriju unapred. Često se zbog takvih stvari osećaš kao ljiga.

Svi smo degradirani – ako si živeo u šupi sad živiš u rupi, ako si živeo u kući sad si u šupi. A i ako si imao kuću od milion maraka, sad živiš u kući od dvesta hiljada, a takav ima pravo na svoj novac.“

ZATVORI POD VEDRIM NEBOM: Nevladina organizacija „Kosmet za zaštitu i povraćaj imovine“ tvrdi da je više od 60 odsto srpske imovine okupirano.

„Prema zvaničnim podacima, uz puteve Priština–Peć, Priština–Podujevo i Priština–Kosovska Mitrovica gotovo da nema više ni metra srpske zemlje, izuzev dvadesetak parcela u Babinom Mostu kod Vučitrna i četiri njive u selu Bresje kod Kosova Polja“, izjavio je još prošle godine Svetislav Grujić, predstavnik Srba u Kosovu Polju.

Vraćanjem imovine na Kosovu bavi se HPD (Housing and property directorate), UNMIK-ova Direkcija za stambena i imovinska pitanja. Do jula ove godine HPD je dobio 28.000 zahteva za povraćaj stambene imovine koju su uzurpirali Albanci. Ova organizacija se ne bavi vlasništvom nad zemljištem, iako je to jedan od ključnih elemenata za povratak, budući da se povratnici, za sada uglavnom iz seoskih sredina mogu izdržavati, jedino obrađivanjem zemlje.

U svakom slučaju, do sada je pozitivno rešeno 8000 predmeta, ali u više od 50 odsto slučajeva vlasnici su nekretninu ostavljali HPD-u na čuvanje. A što se ostalih tiče, kako nam je potvrdila Danijela Džemović, šef HPD-a u Beogradu, najveći broj onih koji ovim legalnim putem uspeju da povrate imovinu ne vraća se da živi na Kosovu, već imovinu uglavnom prodaje.

„Pretpostavljamo da je bilo 50.000 nekretnina raseljenih i da je do sada prodato 22.000 jer se te nekretnine više nigde ne pojavljuju“, kaže ona.

Za poslednje tri godine povratak raseljenih, po rečima Nebojše Čovića, šefa Koordinacionog centra za Kosovo, iznosi oko dva odsto. „Tim tempom Srbima će biti potrebno više od sto godina za povratak“, rekao je on pred Savetom bezbednosti.

Koordinacioni centar napravio je plan povratka (usvojila ga je Vlada Srbije) koji predviđa kolektivni povratak, s namerom da se izbegne stvaranje izolovanih sela nastalih dosadašnjim individualnim povratkom ili povratkom u malim grupama.

„Enklava je, gospodo, zatvor pod vedrim nebom“, rekao je Čović. Po proceni na osnovu dosadašnjeg iskustva, kolektivni povratak je jedini način na koji se ljudima može pružiti potrebna bezbednost, mogućnost privređivanja, kao i školovanja, lečenja, javnog okupljanja i sl.

„UNMIK je nalagao da povratak bude individualan. Međutim, na Savetu bezbednosti prošao je koncept od 24 naselja i to je u suštini obrazac koji će slediti Koordinacioni centar. Ima više načina da se povratak organizuje. Jedno je sigurno – neću tražiti ni od koga da se vrati u mesto u čijoj lokalnoj kafani nisam sam na srpskom naručio piće“, kaže Vladimir Cućić, šef sektora za povratak Koordinacionog centra.

Albanska strana insistira na tome da povratak bude strogo kontrolisan od „trojnih“ tela, takozvanih radnih grupa sačinjenih od predstavnika Albanaca, Srba ili drugih manjina, nevladinih organizacija i UNMIK-a. Za jedno odobrenje povratka na takav način potrebno je i godinu-dve. Na sporost ovih zvaničnih tela aludirao je i Čović sa opaskom o povratku dugom sto godina.

„Ne bi trebalo da se vraćaju oni koji su umešani u genocid nad svojim susedima Albancima. Svi ostali treba da se vrate. Međutim, ne sviđa mi se insistiranje da se Srbi vraćaju u one delove Kosova koji se graniče sa Srbijom“, rekao je svojevremeno za Radio slobodna Evropa Fadilj Maljoku, direktor instituta za demokratizaciju i etničke odnose na Kosovu, potvrđujući da plan Koordinacionog centra za povratak Albanci doživljavaju kao plan kantonizacije Kosova. Kad je reč o bojazni albanske strane o planskom naseljavanju severa Kosova, s ciljem da se u nekoj kasnijoj fazi ono otcepi od Kosova i pripoji Srbiji, u organizacijama koje se bave povratkom raseljenih lica kažu da za to nema nikakvih osnova. Jer, povratak je isključivo bio organizovan u originalna prebivališta raseljenih i to je jedini način na koji će to biti moguće i ubuduće. To se potkrepljuje i činjenicom da je povratak dovoljno neizvestan i problematičan čak i u slučajevima povratka na dedovinu pa nikakvo plansko naseljavanje ne dolazi u obzir.

Ipak, činjenica je da je povratak za sada moguć samo u srpske sredine i da Romi i Srbi, koju su se pretežno odlučivali da se vrate, žive praktično u enklavama, izolovani, bez mogućnosti da trguju. Uz sve to, incidenata ima i po nekoliko nedeljno.

Za prvih sedam meseci ove godine vratilo se 1259 lica.