Strogo kontrolisani vozovi

Početkom ove godine, jedan političar pocepao je izdanje tabloida „Kurir“, jedan je nedavno otkrio da mu je neimenovani vlasnik tabloida tražio milion evra ukoliko želi da prestane da piše o njemu, dok je tabloid „Informer“ – posle najave strogih ekonomskih mera – na naslovnoj stranici objavio da premijer ima muda. Da se u vezi sa srpskim tabloidima nije dogodilo ništa drugo, samo ovi slučajevi bili bi dovoljan razlog da oni budu apostrofirani kao izdanja koja utiču na medijsku scenu, politička zbivanja, pa i opštu atmosferu u društvu.

To, naravno, nije počelo ove, već mnogo godina ranije.

foto: a. anđić

Samo mesec i po dana pošto se u decembru 2001. prvi put pojavio na kioscima, prvi srpski tabloid „Nacional“ dostigao je tiraž od pedeset hiljada primeraka. Posle još mesec dana, broj je bio povećan na 75.000, da bi stoti broj proslavljen uz skoro neverovatnih 98.000. Kako je Srbija tada, baš kao i sada, bila država u kojoj se malo čita i u kojoj pristojni mediji jedva drže glavu iznad vode, jasno je da je u pitanju bio recept koji će slediti i svi potonji tabloidi: kratki tekstovi, efektni naslovi, svakodnevno otvaranje afera koje brzo bivaju zaboravljene i za koje se često pokaže da su montirane, izvori bliski policijskim i kriminalnim krugovima.

Ipak, pre i iznad svega, srpske tabloide će od samog početka karakterisati nekad manje, nekad više očigledna pristrasnost prema ovoj ili onoj političkoj opciji, vrlo aktivan odnos prema ličnostima na političkoj sceni i odsustvo svake mere u periodima medijskog progona nepoželjnih.

PIONIRSKI DANI: „U samom startu, hteli smo da pravimo novine koje su zanimljive, provokativne, pisane jezikom koji ljudi mogu da razumeju. Bum, bam, pravo u glavu. A ne kilometarski tekstovi, to niko neće da čita“, objašnjava Sveta Marjanović, jedan od urednika „Nacionala“, koji je potom isti posao radio u tabloidima „Kurir“ i „Press“. Naravno, ni on ni bilo koji drugi sagovornik „Vremena“ uspeh ovog tabloida nije tražio u razigranim tehničkim rešenjima i efektnim naslovima. Naprotiv.

Sve veće političke afere otvorene pre marta 2003, kada je „Nacional“ zabranjen, započele su ili makar detaljno prorađene upravo u ovim novinama: tu je objavljena priča o vanbračnoj aferi predsednika Skupštine Dragana Maršićanina, tu je otvorena priča o tome kako je Zoran Đinđić novogodišnje praznike proveo u Dubaiju, navodno o trošku sumnjivih likova; tu su objavljivanja pisma Ljiljane Buhe u kojima dovodi u vezu tadašnju vladu i zemunski klan; tu su o vlasti vrlo kritično pisali Aleksandar Tijanić, Bogdan Tirnanić, Danica Drašković; tu se pojavila ona istorijska rečenica „ako Đinđić preživi, Srbija neće“. Vrlo često, to je značilo i apriorno odricanje od do tada uobičajenih profesionalnih standarda: „Pljuvali smo vladu, a oni zato nisu hteli da pričaju sa nama. I šta sad, ja da ne pustim priču ako ti nećeš da mi se javiš na telefon? Samo da bih, kao, imao drugu stranu?“, kaže Marjanović.

Da li zbog toga što nije bilo druge strane ili drugu stranu niko nije slušao, kasnije se ispostavilo da su najpoznatije priče „Nacionala“ bar donekle problematične. Ispostavilo se, recimo, da Đinđićev famozni put u Dubai nije izgledao tako kako je opisan, dok su već pomenuta pisma Ljijane Buhe – vođeni svojim interesima – zapravo pisali zemunski bosovi. No, kako su ove i slične afere imale dugoročne posledice na srpsku političku scenu (po oceni mnogih, priča o Đinđiću zapravo je otvorila put njegovoj satanizaciji kroz medije), postavljalo se oduvek pitanje ko stoji iza ovakvih priča i ovakvih izdanja i kome je u interesu da na taj način plasira informacije.

„Do 2000. srpski mediji su bili strogo svrstani u dva tabora, za i protiv Miloševića. Tabloidi se pojavljuju u trenutku kada nastaju neki novi centri moći. Dakle nije ih više dva, nego 200, i svi se bore za mesto i deo kolača u lopovskoj tranziciji. Kreću privatizacije, igre sa velikim novcem, ali je ta ekonomija, kao i danas, bila usko vezana sa politikom, tako da su srpski tabloidi logički zauzeli teren na kome je bilo najviše novca, samim tim i intriga, sukoba“, kaže Antonije Kovačević, koji je 2005. postao urednik „Kurira“, potom tabloida „Gazeta“ i „Alo“, a danas i „Naših novina“.

Kada je u pitanju imenovanje „novih centara moći“, različiti ljudi imaju različita gledišta.

Po jednima, u pitanju su ostaci klana Slobodana Miloševića, po drugima kriminalni krugovi, dok treći prave uzroke procvata tabloida nalaze u simultanom delovanju više različitih faktora. „Teren za njih je jako dobro pripremljen tokom proteklih godina i decenija. Snižavanjem kvaliteta obrazovanja, relativizacijom sistema vrednosti, negativnom selekcijom u institucijama, banalizacijom javnog mnjenja, teranjem u inostranstvo onog što bi jednom mogla da bude intelektualna elita, guranjem prosečnosti i ispotprosečnosti u prvi plan javnosti“, kaže za „Vreme“ zaštitnik građana Saša Janković.

LEŠINARI I PUDLICE: Šta god da su uzroci naglog procvata tabloida, nakon 2003. i ulaska u period stalnih političkih kriza, bilo je evidentno da povratka na staro neće biti. Tabloid „Nacional“ je posle ubistva Zorana Đinđića zabranjen (što će Ustavni sud na kraju proglasiti neustavnim), ali je njega u trenutku zabrane od prvobitnih osnivača vodio samo glavni i odgovorni urednik Predrag Popović, dok su Dragan J. Vučićević i Sveta Marjanović otišli nešto ranije.

Zajedno sa kolegom Đokom Kesićem oni će odmah potom napraviti „Kurir“ čiji je vlasnik bio Radosav Raja Rodić, biznismen i tada već vlasnik „Glasa javnosti“. „Dogovor sa Rajom bio je da smo nas trojica s jedne, a on s druge strane. Ja sam tada napravio neku vrstu ugovora s njim. Prva tačka – redovne plate prvog i petnaestog u mesecu. Druga – nema mešanja u uređivačku politiku. Treća tačka – mi garantujemo da ćemo za tri meseca da napravimo tiraž između sto i sto dvadeset hiljada primeraka“, kaže Sveta Marjanović, objašnjavajući da je Rodić ta pravila uglavnom poštovao. „Hteo je da par puta dođe u redakciju, a mi ga pitamo: Gde ćeš ti? Šta ćeš ti gore?“

Ovakva idila trajala je sve dok „Glas javnosti“ nije otvorio priču o navodnom skrivenom bogatstvu Mlađana Dinkića, posle čega i u „Glasu“ i u „Kuriru“ – kao novinama u okviru istog preduzeća – počinju stalne finansijske kontrole i pritisci. Takođe, između Dinkića i „Kurira“ otvara se i svojevrsni rat koji će se u jednom trenutku naći čak i pred Sudom časti Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Zapisnik sa ovog događaja objasniće zapravo mnogo toga o komunikaciji tabloida i političara. Pošto se Dinkićev G17 plus u junu 2005. požalio NUNS-u na tretman u „Kuriru“ i detaljno izneo svoje zamerke na neprofesionalno izveštavanje, tadašnji urednik „Kurira“ a današnji urednik i vlasnik „Informera“ Dragan J. Vučićević na sednici Suda časti reći će da je „do pre četiri meseca Mlađan Dinkić bio jedan od najbližih insajdera ‘Kurira’ u Vladi Srbije“, da je „dostavljao gomilu informacija o pojedinim političarima i strankama“, ali i da je posle izbijanja sukoba članovima uredništva „pretio telefonom i SMS porukama, nazivajući ih mafijašima, obećavajući da će ih uništiti i preporučujući im da traže drugi posao“. Sud časti nije stao ni na čiju stranu, odlučivši na kraju da i „G17 plus i list ‘Kurir’ demonstriraju odnose i veze koji su neuobičajeni za objektivne medije i političke organizacije“.

Baš otprilike u to vreme počinje i nešto što će, po mišljenju brojnih sagovornika „Vremena“, imati dalekosežne posledice – tabloidi postaju još smeliji, još bezobzirniji, počinju prave hajke na određene ličnosti. Razliku između dve epohe tabloida vidi i Antonije Kovačević: „Prva, lešinarska faza tabloida, zaključno sa prvim godinama ‘Kurira’, bila je po meni puno zdravija i normalnija od ove druge, u kojoj su tabloidi postali režimske pudlice, koje na prvi pogled nisu opasne, nisu dobermani ni pitbulovi, ali toliko laju i vrše nuždu gde stignu i po kome stignu, da to neizbežno ostavlja utisak i posledice. U prvoj fazi, tabloidi su kršili neka pravila profesije, bilo je tu svega i svačega, ali bar nisu bili strogo kontrolisani vozovi u kojima se tačno zna na kojoj stanici se đubre izbacuje kroz prozor.“

Iako je posle odlaska iz „Kurira“ 2005. godine, opet sa Vučićevićem i Kesićem napravio tabloid „Press“, Sveta Marjanović takođe smatra da je u to doba zaista došlo do promena. Po njegovom mišljenju, za tu situaciju najodgovorniji su vlasnici. „Naša želja stvarno jeste bila da pravimo novine koje će ljudi da čitaju, kojima ćemo mi nešto da menjamo. Neke stvari smo promenili, ne mogu da kažem da nismo, ali tabloidi su danas samo batina koja prelazi iz ruke u ruku. To nije trebalo da bude tako. Vlasnici su ukapirali da oni s tim mogu sebi da naprave dobru lovu i to je bio kraj.“

DOBRA LOVA: Tu, dakle, dolazimo do jednog od najintrigantnijih segmenata priče o tabloidima, koji je nedavno ponovo aktuelizovan u interjvuu Dragana Đilasa za „Blic“ od 12. oktobra 2014. Pošto su ga tabloidi mesecima držali na naslovnim stranama, o čemu će u ovom feljtonu biti reči mnogo detaljnije, Đilas je odgovarajući na pitanje da li mu je jasno zbog čega se to događalo, odgovorio ovako: „Svaki čovek koji iskreno o tome razmišlja, zna odgovor. Žalim zbog toga što mi je trebalo više od godinu dana da shvatim da na te laži ne treba da obraćam pažnju, da ne smem da dozvolim da utiču na mene, moje raspoloženje, moj privatni život. Žalim i što sam prihvatio da posle devet meseci pljuvanja po meni sednem sa vlasnikom jednog od njih i vidim da li ima načina da to stane. To što mi je on tom prilikom, sasvim ozbiljan, tražio milion evra u kešu da prestanu da pišu i što sam to, naravno, odbio jeste nebitno. Bitno je da sam izdao sebe samim tim što sam prihvatio da posle svega što su slagali o meni sednem sa takvim ljudima.“

Iako se posle ovakvog priznanja očekivala prava bura u javnosti, ništa se nije dogodilo. Kao da je Đilas potvrdio šuškanja i samo ozvaničio nešto što su svi odavno prihvatili zdravo za gotovo. „Vidim više razloga za to. Jedan je – navikavani smo na tabloidno uterivanje straha kao žabe na sve topliju vodu i eto, navikli smo se. Drugi – svako ko uzme u principijelnu odbranu Dragana Đilasa, čitaće o sebi kao o korumpiranom braniocu tajkuna – navikavanje na tabloidizaciju došlo je do faze kada nam je normalno da druge provlače kroz blato, ali retko ko se baš toliko navikao da sam sebi dobrovoljno stavi metu na glavu“, objašnjava Saša Janković, navodeći pritom i treći važan razlog za ćutanje javnosti. „Dragan Đilas je upravo jedan od onih koji je ovo društvo počeo da kuva u tabloidnoj bari i sama se nameće narodna poslovica o sađenju tikava sa đavolom, koju je mogao i morao da zna i pre nekoliko godina.“

Pozivajući se na svoje dugogodišnje iskustvo u medijima, i Antonije Kovačević konstatuje kako su redakcije često i drastično menjale svoju uređivačku politiku i svoje zaštitnike, i tako „dolazile u pomalo blesavu situaciju da danas npr. reketiraju onoga u čije ime su nekad reketirale. I sve to bez blama i emocija, vrlo poslovno.“ Uprkos brojnim pokušajima „Vremena“, Dragan Đilas nije pristao da detaljnije objasni svoje navode o medijskom reketiranju.

Inače, o ovoj pojavi prvi put je počelo da se govori kada je objavljena priča o tome da su urednici nekadašnjeg „Nacionala“ od Zorana Đinđića tražili pedeset hiljada evra da bi prestali da pišu o njemu. Po verziji koju je Čedomir Jovanović ispričao u knjizi Atentat Miloša Vasića, kod Đinđića je u oktobru 2002. došao Predrag Popović, glavni urednik, koji tu „skrušeno objašnjava kako, eto, za pare objavljuje ta pisma Ljiljane Buhe jer mora i on od nečega da živi, nego ako mu neko plati jedno 50.ooo evra, on će prestati s tim“. Po istom svedočenju, Đinđić je želeo da se s tim prestane, plaćeno im je, ali se u „Nacionalu“ ista priča nastavila.

S druge strane, u emisiji „Insajder“ Vučićević je izneo svoju verziju događaja: „Ja mogu sto posto da vam tvrdim da je tačno da smo ušli, tu je bio Beba, kada smo izašli tu je bio Beba, nervozni Beba. Kasnije sam čuo od ljudi iz Vlade da je po tom našem odlasku on ušao unutra i pitao Zorana ‘pobogu, čoveče, kako primaš ove kriminalce’ i da je tu nastala svađa, da je on skočio, otišao do svoje kancelarije, kabineta, skinuo tablicu sa svojim imenom sa vrata, spakovao svoje stvari i otišao. To sam ja čuo, ja to ne mogu da tvrdim.“

Postoji, međutim, i treća verzija koja se donekle razlikuje od obe navedene. Po rečima Svete Marjanovića, na sastanku su bila sva trojica urednika „Nacionala“, bilo je reči o pismima Ljiljane Buhe, ali nikakve pare nisu ni tražene ni nuđene. On ne pominje da je bilo gde video tadašnjeg šefa vladinog Biroa za informisanje Bebu Popovića, već samo Đinđićevog saradnika Zorana Janjuševića, koji je sedeo ispred kancelarije.

I kojoj sada verziji možemo da verujemo? Odluka je potpuno lična, zavisi od brojnih faktora, ali priča sama po sebi – u svakoj svojoj verziji – dovoljno je indikativna i dosta govori o povezanosti tabloida i politike i političara. Ono što je najvažnije jeste da upravo ona ide u prilog tezi da su se u istoriji srpskih tabloida dogodile promene koje su s vremenom dovele do situacije u kojoj smo danas, o kojoj će tek biti reči na ovom mestu. Jer, ako ništa drugo, razgovor trojice urednika s premijerom i iznos od pedeset hiljada evra – bilo da je tražen, nuđen ili potpuno izmišljen u nekoj od kasnijih interpretacija – deluju prilično naivno u odnosu na ponudu koja je izneta pred Dragana Đilasa. Baš kao što i najsurovija stranica „Nacionala“ – kakve god efekte da je imala – teško da može da se meri sa naslovnim stranicama današnjeg „Kurira“ ili današnjeg „Informera“.