Ne morate biti marksista da biste znali da se pitanje uticaja na medije zapravo svodi na dobro nam poznato pitanje o tome ko je vlasnik sredstava za proizvodnju. Srpski su mediji u vlasništvu države i prijateljskih joj tajkuna, odnosno korporacija koje su u postelji sa vlašću. Verica Barać dakle ne greši kada veli da su mediji ovde postali manipulativno oruđe u rukama političke elite.
Neka nikoga ne buni što to kaže gospođa Barać, umesto da to sa beogradskih krovova viču uticajni urednici i ugledni novinari. U Srbiji su za tri godine iz političkih razloga smenjena tri glavna urednika tri prestonička štampana medija. Zakon o medijima je menjan kako bi se slomio „Kurir“, tabloid koji je posle hapšenja vlasnika izgubio svaku oštrinu prema vlasti. Brljotinu od zakona posle je „čistio“ Ustavni sud Srbije, ali brisanje paragrafa nije izbacilo samocenzuru iz glava urednika i novinara. Vlast se i ne trudi da, u akcijama „čišćenja“ onih koji nisu dobro savladali autocenzuru, sakrije otiske svojih prstiju. Samo jedna rečenica političara iz vladajuće koalicije dovoljna je da se sa radio-talasa javnog servisa skine emisija koja se ne uklapa u vladajući pogled na svet. Ostaće legendarna izjava Mihaila Ringijera da je glodura „Alo“ smenio pre odlaska na večeru sa predsednikom Srbije, umesto posle, kako neko ne bi pomislio da je to uradio na predsednikov nagovor.
Došlo je dotle da je Evropska komisija prošle godine platila istraživanje koje je pokazalo da se u srpskim medijima o Evropi govori ili neutralno ili izrazito pozitivno, ali uvek protokolarno, birokratski, bez dubine. Ako je za novinarsku karijeru, odnosno opstanak na spisku zaposlenih, opasno iskazivanje skepse u odnosu na politiku da Evropa nema alternativu, ako vam radno mesto usred krize zavisi od toga koliko volite Evropu, vi je nećete posmatrati kritički već ćete glumatati obožavanje. Nisu srpski novinari ni supermeni ni mazohisti.
Sve se u novinarstvu zapravo svodi na odnos sa vlašću. Nije zadatak štampe da propagira zvaničnu politiku, pa makar ta politika bila po volji Evropske unije. Ne sme se tražiti da sve novine gaje jedan te isti, tobože „evropski duh“.
Udruženje novinara Srbije već neko vreme upozorava da su srpski novinari zastrašeni i poniženi, a mediji suviše jednolični i politički strogo kontrolisani. Zemlja je duboko podeljena, kao narod smo u intelektualnom i moralnom haosu, zavladali su korupcija i šarlatani. A novinari? Naše medijske gazde, u zajedničkom poduhvatu sa Vladom Srbije, uspešno su pretvorile Vericu Barać u ženu koja ne postoji, a da mi ni glasa od sebe nismo dali. Jesmo li zaista naučili nešto iz devedesetih? Bojim se da će i za našu generaciju novinara jednog dana reći da smo bili psi koji nisu zalajali kada je trebalo.
Rekonstrukcija vlade i Branko Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica na svojim Telegram kanalima i Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
