Strogo kontrolisani mediji

Ne morate biti marksista da biste znali da se pitanje uticaja na medije zapravo svodi na dobro nam poznato pitanje o tome ko je vlasnik sredstava za proizvodnju. Srpski su mediji u vlasništvu države i prijateljskih joj tajkuna, odnosno korporacija koje su u postelji sa vlašću. Verica Barać dakle ne greši kada veli da su mediji ovde postali manipulativno oruđe u rukama političke elite.

Neka nikoga ne buni što to kaže gospođa Barać, umesto da to sa beogradskih krovova viču uticajni urednici i ugledni novinari. U Srbiji su za tri godine iz političkih razloga smenjena tri glavna urednika tri prestonička štampana medija. Zakon o medijima je menjan kako bi se slomio „Kurir“, tabloid koji je posle hapšenja vlasnika izgubio svaku oštrinu prema vlasti. Brljotinu od zakona posle je „čistio“ Ustavni sud Srbije, ali brisanje paragrafa nije izbacilo samocenzuru iz glava urednika i novinara. Vlast se i ne trudi da, u akcijama „čišćenja“ onih koji nisu dobro savladali autocenzuru, sakrije otiske svojih prstiju. Samo jedna rečenica političara iz vladajuće koalicije dovoljna je da se sa radio-talasa javnog servisa skine emisija koja se ne uklapa u vladajući pogled na svet. Ostaće legendarna izjava Mihaila Ringijera da je glodura „Alo“ smenio pre odlaska na večeru sa predsednikom Srbije, umesto posle, kako neko ne bi pomislio da je to uradio na predsednikov nagovor.

Došlo je dotle da je Evropska komisija prošle godine platila istraživanje koje je pokazalo da se u srpskim medijima o Evropi govori ili neutralno ili izrazito pozitivno, ali uvek protokolarno, birokratski, bez dubine. Ako je za novinarsku karijeru, odnosno opstanak na spisku zaposlenih, opasno iskazivanje skepse u odnosu na politiku da Evropa nema alternativu, ako vam radno mesto usred krize zavisi od toga koliko volite Evropu, vi je nećete posmatrati kritički već ćete glumatati obožavanje. Nisu srpski novinari ni supermeni ni mazohisti.

Sve se u novinarstvu zapravo svodi na odnos sa vlašću. Nije zadatak štampe da propagira zvaničnu politiku, pa makar ta politika bila po volji Evropske unije. Ne sme se tražiti da sve novine gaje jedan te isti, tobože „evropski duh“.

Udruženje novinara Srbije već neko vreme upozorava da su srpski novinari zastrašeni i poniženi, a mediji suviše jednolični i politički strogo kontrolisani. Zemlja je duboko podeljena, kao narod smo u intelektualnom i moralnom haosu, zavladali su korupcija i šarlatani. A novinari? Naše medijske gazde, u zajedničkom poduhvatu sa Vladom Srbije, uspešno su pretvorile Vericu Barać u ženu koja ne postoji, a da mi ni glasa od sebe nismo dali. Jesmo li zaista naučili nešto iz devedesetih? Bojim se da će i za našu generaciju novinara jednog dana reći da smo bili psi koji nisu zalajali kada je trebalo.