Poslednjeg dana februara, u Hali sportova "Ranko Žeravica" u Novom Beogradu odigrana je košarkaška utakmica između domaćeg Partizana i hrvatske Cedevite. Ubedljivo je pobedio Partizan, oprostivši se od rezultatski loše sezone u Jadranskoj ligi. Da ta utakmica, koja nije imala takmičarskog značaja, postane jedna od gorućih tema srpske politike i medija, pobrinuli su se navijači Partizana, skandirajući premijeru Srbije ono čuveno: "Vučiću, pederu!" Na prvi pogled, to zvuči kao sitnica u režiji navijačke mase, ali prozvanom Aleksandaru Vučiću to je bilo previše
Suština nezadovoljstva Partizanovih navijača je, prema njihovom tumačenju, u tome što sadašnji premijer finansijski favorizuje Crvenu zvezdu, a tako uništava Partizan. To je prilično nejasna priča o ogromnim ciframa, dugovima, sponzorstvima javnih preduzeća uz umešanost raznih sumnjivih likova srpske politike, sporta i kriminala. Ako se setimo „Utiska nedelje“ u kome su gostovali trener KK Partizana Duško Vujošević i predsednik KK Crvene zvezde Nebojša Čović, deluje da se to može rešiti samo pesnicama.
Kako god, premijer Vučić je dva dana nakon utakmice gostovao na Radio-televiziji Srbije i prokomentarisao provokacije sa tribina: „Tri godine ćutim i ne odgovaram ljudima iz Partizana na to što govore o meni. ‘Ne da im država, ne da Vučić.’ Ja sam zvezdaš, proveo sam pola života na Marakani, nikakva tajna ni za koga. Pošteni ljudi ne kriju za koga navijaju… Ja sam besan na rukovodstvo Partizana u košarci, što neće da kaže svojim navijačima… Ja se sada direktno obraćam navijačima Partizana – više je pomogla država i Aleksandar Vučić košarkaškom klubu Partizan nego košarkaškom klubu Crvena zvezda. Pitajte za to Danilovića i Berića. Neki bi trebalo da se stide. Što ovi drugi ne izađu i ne kažu koliko je država pomogla i koliko je na različite načine Aleksandar Vučić pomogao? Zato što je lakše da se kaže da je Vučić kriv. Lakše je da se čuje ‘Vučiću, pederu’ nego ‘Uprava napolje’ ili nešto drugo.“
Ubrzo je stigao i odgovor prozvanog potpredsednika KK Partizana, Miroslava Berića: „Dragi navijači, poštovani prijatelji, uvažena javnosti, želim da vas obavestim da sam podneo neopozivu ostavku na mesto potpredsednika kluba i da više neću obavljati tu funkciju. Žao mi je što je do toga došlo, posebno u ovom trenutku, kada se klub konsolidovao i ostvario značajan napredak u igri i rezultatima. (…) Ponosan sam na neverovatnu podršku navijača klubu u tako teškoj situaciji. Pune hale i ubedljivo najveća gledanost u ligi zaslužuju poštovanje. Niko nema tako odane i strasne navijače. Nesrećan sam zbog ovoga što se sada događa.“
U isto vreme, stiglo je još jedno saopštenje, potpisano samo sa „KK Partizan“: „Poštovani navijači Partizana i ljubitelji košarke, KK Partizan je, kao što znate, u prethodnom periodu doživeo velike promene, kako na terenu i na klupi tako i van njega. (…) Uz veliki lični angažman predsednika Vlade, kao i njegovog kabineta, Klub je obavio niz razgovora i konsultacija sa svim poveriocima i sprečio blokadu klupskog računa koja bi zasigurno, ako ne ugasila, onda znatno otežala kakvo-takvo preživljavanje kluba i njegov opstanak u formi kakvu znamo i na kakvu smo navikli. (…) Ponovo, uz pomoć predsednika i članova Vlade Republike Srbije, dugogodišnji sponzor našeg Kluba, kompanija Telekom Srbija, posle godinu i po dana pauze vratila se u crno-beli tabor, u vreme kada se Klub nalazio u nezavidnoj takmičarskoj situaciji. (…) U duhu svega navedenog, a uzimajući u obzir i činjenicu da su navijači Partizana – koji svake nedelje pune hale i pružaju frenetičnu podršku svojim navijanjem – uvek pronalazili način da igračima uliju dodatnu energiju prilikom utakmica, Klub apeluje da prepoznaju želju kod predstavnika države da pomognu Klubu da izađe iz teške situacije i da se, u tom smislu, uzdrže od pogrdnog navijanja i izražavanja političkih i vansportskih stavova.“
Na kraju, stiglo je i saopštenje navijačke grupe „Grobari Jug“ pod naslovom „Pismo armiji navijača Partizana širom Srbije i sveta“, gde je objašnjeno da je 2014. godine dogovoreno da „politici na tribinama nema mesta, da će svaki vid politike i političkog delovanja na tribinama biti sankcionisan“. „Naša stranka je Partizan“, stoji na kraju tog pasusa. U nastavku saopštenja piše da uprava kluba ipak nije znala da ceni njihovu podršku i da im je jedino bilo stalo do očuvanja fotelja. „Nakon novih sramnih poraza, uprava je, konačno, našla krivca – navijače Partizana.“ Na kraju, postavlja se pitanje kada će biti održana Skupština kluba i da li će direktor i ostali istaknuti članovi podneti ostavku…
Dopisivanje opširnim saopštenjima, poneka ostavka i zaklinjanje na večnu ljubav klubu zaista deluju kao svakodnevica domaćeg sporta. Za rešenje tog hroničnog problema, čini se, nedostaju malo političke volje, privatizacija i poštovanje postojećih zakona. Pored toga, za ovu priliku, zanimljivije je pitanje zašto je premijer Srbije u celoj priči reagovao na vulgarne provokacije i kritike navijača.
ISTORIJA ODNOSA: Podsetimo, prvo su protiv Vučića, njegove politike i saradnika počeli da skandiraju na protestima raznih desničarskih i Kosovo je Srbija grupa. Njih nema mnogo, pa se ta kritika nije daleko čula. Usledio je niz skandiranja Partizanovih navijača tokom fudbalske sezone 2014/15, kada se vikalo: „Vučiću, pederu, ne damo ti titulu.“ U oktobru iste godine, tokom fudbalske utakmice Srbije i Albanije, koja je prekinuta zbog incidenta sa dronom, pred kamere Radio-televizije Srbije istrčao je Igor Mikić, „radikal“, kako su ga tada mediji predstavili, i proslavio se kraćom verzijom prethodne parole. Kasnije je pritvoren, ali je optužba zbog vređanja premijera odbačena. Nekoliko meseci kasnije opet je završio iza rešetaka, ali zbog napada na policajce u civilu.
Inače, Mikić se još jednom, za sada poslednji put, pojavio u javnosti. Objavivši na svom Fejsbuk profilu fotografiju sa Mikićem, Branko Ružić, potpredsednik Socijalističke partije Srbije, koalicionog partnera Vučićevog SNS-a, u oktobru 2015. godine je napisao: „Moje prvo upoznavanje sa čovekom, ljudinom Igorom Mikićem, rodom iz Peći… Divan čovek, čestit, pošten i, što je meni najvažnije, grobar od glave do pete.“ Ružić je fotografiju i tekst obrisao nakon oštre reakcije svog stranačkog predsednika Ivice Dačića i nekoliko naprednjačkih ministara.
Nastavak navijačkog javnog kritikovanja premijera Vučića usledio je tokom svečanog otvaranja Evropskog prvenstva u vaterpolu u Kombank areni, 10. januara, kada je hiljade ljudi zviždalo tokom govora predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Posle njega je, uz aplauze, govorio ministar sporta i omladine i proslavljeni vaterpolista Vanja Udovičić, ali je nakon pominjanja predsednika, premijera i gradonačelnika Beograda Siniše Malog, i njegov govor zaglušen zvižducima. „Hvala vam što zviždite jer ste me podsetili da smo upravo u ovakvoj atmosferi dobijali najteže utakmice i više puta pokazali da smo velika ekipa. Često smo osvajali medalje u ovakvim atmosferama“, odgovorio je Udovičić, dobivši još glasnije zvižduke sa tribina.
Premijer Vučić je, dva dana kasnije, rekao: „Nisu zviždali meni, ja u Areni nisam ni bio… Verujem da će ti koji su zviždali pronaći neke bolje.“ Time je posredno najavio očekivane izbore, dodavši da on svoj posao obavlja marljivo i pošteno, da nigde ne ide, da razume one političare koji kažu da je zviždanje „glas naroda“, da će građani imati uskoro priliku da izaberu „one marljivije i bolje“.
Godinu i po od Mikićevog oglašavanja, „Vučiću, pederu“ postalo je, dakle, simbol banalne kritike aktuelne vlasti. Da ga sam premijer ne pominje sve češće u svojim javnim govorima, verovatno bi ostalo potpuno irelevantno za bilo šta smisleno, a možda je tajna baš u toj irelevantnosti.
MOTIVI: Krajem 2010. godine, sudija fudbalskog meča između Smedereva i Rada prekinuo je utakmicu na pet minuta zbog toga što su navijači pevali: „Spasi Srbiju i ubij se, Borise!“ „Skandiranje je deo navijačkog folklora i kulture, meni to ne smeta. Neka državni organi rade svoj posao. Ne mešam se u rad pravosuđa, niti u rad FSS-a. Neću da imam drugačiji tretman od drugih predsednika“, rekao je tim povodom tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić.
Ipak, navijačima nisu isto Tadić i Vučić. Prvi simpatizerski navija za Partizan, a drugi je bio redovan i vatreni navijač Zvezde. Za hrvatski nedeljnik „Globus“ hvalio se 2008. godine svojim navijačkim podvizima: „Mene su svojevremeno u Zagrebu pritvarali kad sam dolazio na utakmice između Dinama i Crvene zvezde. Često sam se tukao, mislim da to znaju i vođe Bed blu bojsa (BBB). Teško da će ijedan od vođa BBB reći da sam kukavica. Znaju to Hasan, Šejtan i Sarma. Oni su bili vođe Dinamovih navijača zajedno sa Sandrom Kokanom. (…) Sve vođe BBB sam dobro poznavao. Dugo godina sam se čuo s Hasanom. On mi je jednom u Pirovcu, mestu pored Šibenika, spasao život. Bilo je to uoči početka rata u Hrvatskoj, kad su svi oni bili protiv Srba, a ja, valjda, namerno govorio nešto što njima nije bilo po volji.“
Sadašnji premijer Srbije je poznat kao čovek koji želi sve da kontroliše, a kritike mu teško padaju. Obe stvari mogu da budu motiv zbog kojih je reagovao na skandiranje navijača. U početku mu nije smetalo što ga ortaci sa tribine vređaju, a onda je sve češće počeo da ih citira.
Posle pomenutog „Utiska nedelje“ u kome su gosti bili Čović i Vujošević, Vučić je na RTS-u govorio o pogrdnom skandiranju: „Da! Mene to veoma boli… Mogao sam kao i većina drugih političara da kažem da me to ne interesuje, ali boli me, jer to ničim nisam zaslužio“, a zatim je objasnio kako je Partizan, u stvari, dobio više novca nego što govore i više nego što je dobila Zvezda, a onda je govorio i o privatizaciji ta dva kluba. „Idite na tržište pa kao što funkcionišu Junajted, Liverpul ili Barselona – baš me briga koji ćete model izabrati. Država ima važnijih stvari na koje će da troši novac. Osnovaćemo državni fond za podršku i solidarnost bolesnoj deci i mnogo više novca ići će u taj fond, a mnogo manje u Zvezdu i Partizan, pa neka mi 17.000 puta skandiraju, a svakako će imati oko manje čega da se svađaju u budućnosti.“
Na košarkaškom derbiju, navijači Partizana su prozivali Novaka Đokovića koji je navijač Crvene zvezde (pored ostalog, vikali su i „Plati porez“). Teniser je kasnije odgovorio u sportskom duhu: „Navijam za Zvezdu, ali ne mrzim Partizan. Navijam za Partizan u svim drugim utakmicama kada ne igra protiv Zvezde, igrao sam za taj klub, nemam tu vrstu problema.“ Revoltiran je bio premijer Vučić: „On je legenda Srbije ili će biti legenda. Sramota je što Srbi vređaju Đokovića po navijačkoj osnovi. U redu je da meni vičete ‘Vučiću, pederu’, ali da to vičete Đokoviću, to je bezobrazluk najgore vrste.“
Osim pomenuta dva, možda ima još motiva za prepucavanje sa navijačima. Slikovit je jedan iz davne prošlosti domaćeg fudbala. Rajko Mitić, legenda fudbala i Crvene zvezde, igrao je u leto 1946. četiri utakmice za suparnički Partizan na gostovanju u SSSR. Po povratku, Partizanova uprava je zahtevala direktno od Tita da Mitić pređe u najjugoslovenskiji klub. Taj transfer je sprečio Svetozar Vukmanović Tempo, objasnivši da bi bio strašan politički skandal da Zvezdini navijači zvižde Partizanu (čitaj: Jugoslaviji, Titu, NOB-u…) zbog ukradenog ljubimca.
Verovatno najizvesniji motiv za već hroničnu svađu na relaciji Vučić – navijači pomenuo je u izjavi za „Blic“ sociolog Srećko Mihajlović. „Mislim da njemu to odgovara“, rekao je Mihajlović, objasnivši da se time skreće pažnja sa ozbiljnijih stvari poput lošeg životnog standarda građana, nezaposlenosti itd.
Skandiranje protiv vlasti su pratile i parole onih koji podržavaju vlastodršce. „Slobo, mi te volimo“ bila je omiljena mantra tokom mitinga Socijalističke partije Srbije. Kao reakcija je došlo i ono „Volim i ja vas“ (ubrzo prekomponovano u „Volim i ja vlast“), koje je prvi put Slobodan Milošević izgovorio na mitingu na Terazijama 24. decembra 1996.
Današnja vlast nije toliko lucidna, ili ih pristalice ne inspirišu dovoljno, pa nema pevljivih odgovora. Međutim, prvi put u našoj političkoj istoriji vlast je posvećena stvaranju pozitivne slike o sebi u medijskom i internet prostoru. Ko zna koliko novca se troši na tzv. botove kojima je jedini zadatak da na internetu ostavljaju afirmativne komentare poput onoga „Svaka čast Vučiću, za samo nekoliko meseci je…“, hakerskim tehnikama napadaju sajtove gde se kritikuje Vučićeva politika i, jednostavno – stvaraju dimnu zavesu oko realnih problema skrivajući ih od javnosti.
Osim onlajn botova, SNS koristi i stotine stranačkih simpatizera – terenaca koji autobusima prate gostovanja naprednjačkih ministara po Srbiji. Kada se promovišu razni kapitalni projekti, uglavnom stariji građani (koji neodoljivo podsećaju na one koji su u vreme pada Miloševića ljubili njegove uramljene fotografije na SPS-ovim mitinzima) aplaudiraju i ljube naprednjačke političare, plaču pred novinskim kamerama kunući se u svoju podršku aktuelnoj vlasti i Aleksandru Vučiću.
Osim toga, bilo je i nekoliko veoma zabavnih pesama koje promovišu aktuelnu vlast. Kursadžije, komedijaši iz Grand produkcije, tako su otpevale pesmu „Prvi potpredsednik“ po tekstu Milutina Popovića Zahara. „Vučko, Vučko, sve se menja, slaviće te pokolenja, ti si prvi koji kaže ko to krade, a ko laže“, kaže refren te pesme. Pesma se, navodno, svidela Vučiću, koji se „slatko nasmejao“ kad ju je čuo.
Veći hit je bila recitacija 15 članova aleksandrovačke omladine SNS-a koji su, tokom predizborne kampanje u martu. 2014 godine, držeći balone ispred kamere, uglas vikali: „Naprednjačke statuse na Fejsbuku šerujem zato što je to budućnost u koju verujem. Pobeda na izborima će nam se isplatiti, to će nam Vučić novim radnim mestima uzvratiti.“
Najveću popularnost je napravila devojka umetničkog imena Marija MaXima, koja je na Jutjubu objavila pesmu i spot „On je Vučić Aleksandar“.
Teško da je Igor Mikić mogao da pretpostavi koji su dometi njegovog uskakanja u živi prenos utakmice Srbija–Albanija i usklika „Vučiću, pederu!“. Taj postupak, neprihvatljiv na više nivoa, postao je svojevrsna kritika svega što predstavlja aktuelni premijer Srbije Aleksandar Vučić, a to nije malo.
Na Jutjubu ima bezbroj varijacija te parole: od muzičkih remiksa u nekoliko žanrova do snimaka na kojima to, na neveštom srpskom, viču neki Kinezi. Horski se taj povik uzvikuje na koncertima, utakmicama, dočecima sportista, u krcatim autobusima gradskog prevoza, u kafanama. Pitajte danonoćnog čuvara Geozavoda, zgrade u kojoj je izložena maketa „Beograda na vodi“, koliko je puta čuo skandiranje tih reči sa svog radnog mesta. Ima i viceva poput: „Sine, dosta je bilo igrica, uzimaj knjigu!“ Sin odgovara: „Učiću, pederu! Učiću, pederu!“ Ili onaj gde nekog pita gde će, a on kaže „Kući ću, pederu! Kući ću, pederu!“
Politički povici iz mase imaju tradiciju u svim političkim periodima. Devedesete su, tako, bile veoma inspirativne. Prvi od hitova antimiloševićevskih protesta i mitinga je
„Slobo – Sadame“ gde su svi koji su držali do sopstvene političke pristojnosti poredili demokratiju Slobodana Miloševića sa onom koju je sprovodio diktator Sadam Husein u Iraku. Posle je došlo i „Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane“. Prateći aktuelnosti, taj stih se prilagođavao i povicima narednih vodećih političara Srbije – Vojislavu Koštunici i Borisu Tadiću.
Od afirmativnih povika, najzanimljiviji je „Čedo, oženi me“, koji se vikao od studentskih protesta 1996. i 1997, na početku političke karijere Čedomira Jovanovića. Simbolički bitan usklik je i „Vuče! Vuče!“ (Ima nepisano pravilo starih opozicionara da si tokom devedesetih bio protiv Slobe ako si makar jednom glasao za SPO, dizao tri prsta i vikao „Vuče! Vuče!“)
U postpetooktobarskom periodu, najvidljiviji su bili grafiti „DOS je najgori“, koji su pisali radikali, i „Đilas tajkun“. Pričalo se da ta provokacija nije lako pala bivšem gradonačelniku Beograda. Tokom predizborne kampanje za gradonačelnika Beograda 2012. godine, grafiti su prepravljani u „Đilas tajfun“, a po gradu je dopisivano i „Vučić, peder“.
Naravno, najveći od svih političkih grafita je „Gotov je“, koji je bio deo Otporove kampanje protiv Slobodana Miloševića 2000. godine.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
