Strah od novog i boljeg

Prošle nedelje, u toku sednice parlamenta o Zakonu o semenu, ministarka poljoprivrede dr Ivana Dulić-Marković navukla je na sebe gnev poslanika Radikalne stranke i Socijalističke partije Srbije zbog izjave da se danas, za razliku od nekih prošlih vremena, hladnjačama prevoze breskve a ne leševi i da umesto grobalja niču novi zasadi voćnjaka. Socijalisti su zasedanje napustili tražeći da se ministarka izvini u čemu su ih podržali neki poslanici DSS-a, dok su radikale podstakle na debatu o njenom profesionalnom kvalitetu i nacionalnom poreklu što je, zbog nedostatka kvoruma, raspravu o Zakonu o semenu značajno produžilo.

„Mislim da parlament treba nesmetano da radi, jer ima još mnogo zakona koje treba usvojiti, ali to što se neko prepoznao u tome što sam rekla nije moj problem. Takođe, nije problem da li mogu da budem ministarka u hrvatskoj vladi, jer mogu, već je problem što oni mogu da budu političari u Srbiji“, objasnila je za „Vreme“ Ivana Dulić-Marković i dodala da se izvinjavati neće. Nekoliko dana kasnije, početkom ove nedelje, Ministarstvu poljoprivrede stigla je pohvala iz Brisela: kako tvrde upućeni, u obrazloženju pozitivnog ocenjivanja Studije o izvodljivosti posebno je ukazano na usvojene zakone i sprovedene reforme u poljoprivredi kao primer kako treba raditi.

„Studija o izvodljivosti procenjuje kapacitet države za sprovođenje promena koje su neophodne za priključenje Uniji. To je tek otvaranje vrata i početak velikog posla. Pohvaljene su reforme koje su pokrenute u poljoprivredi i mislim da su to baš oni koraci koje smo mi napravili. To što je uspostavljen registar gazdinstava, što radimo tržište kredita i tržište zakupa zemljišta, što smo uspostavili mehanizme za podsticanje ruralnog razvoja, što smo izradili Strategiju razvitka poljoprivrede koja je u skaldu sa zajedničkom strategijom poljoprivredne politike i sve drugo što smo uradili u tom pravcu, Evropska komisija očigledno je prepoznala“, rekla je sa neskrivenim ponosom.

„VREME“: Godinu dana je od kako ste na čelu Ministarstva poljoprivrede: šta je do sada urađeno, šta nije i kako procenjujete tok reformi?

IVANA DULIĆ-MARKOVIĆ: U početku je sve izgledalo kao „ne može“ i „neće ići“. Sada vidimo da je moglo i da ide: uspostavili smo registar poljoprivrednih gazdinstava za dva meseca a mnogi su tvrdili da neće moći ni za pet godina, govorili su nam da banke neće odobravati kredite a ispostavilo se suprotno, mnogi su zakoni usvojeni i ima ih još pripremljenih koji će skupštinu proći… Ispostavilo se da sve može. Uz podršku kakvu smo imali, mislim da smo dosta uradili. Nezadovoljni smo jer mislimo da je moglo više da se uradi, pogotovu na mehanizmima koji regulišu tržište, na Zakonu o skladišnicama i uspostavljanju robne berze. Nažalost, to nije u našoj nadležnosti, već spada u privredu i trgovinu.

U raspravi o Zakonu o semenu otvorena su neka nova-stara pitanja, pre svega ono da će ovaj Zakon staviti domaće semenske kuće u nepovoljan položaj?

To apsolutno nije tačno. Reč je o pukoj popravci starog zakona koji i nije bio tako loš, ali se nije primenjivao. Novo u ovom zakonu je uvođenje postkontrolnih testova kojima se dokazuje da ono što piše u deklaraciji odgovara istini. Na osnovu tih testova izdavaće se OECD certifikati koji će domaćim semenskim kućama otvoriti vrata evropskog tržišta. Druga je novina da su kategorije semena usklađene sa kategorijama Evropske unije, dakle nema ničeg revolucionarnog niti nečega što može položaj semenskih kuća da pokvari. Nije, na primer, predložena evropska lista sorti, nego je ostao stari sistem priznavanja sorti. Ono što je zanimljivo je da su i radikali i Demokratska stranka podneli identične amandmane koje im je dao Institut za ratarstvo. Demokrati su amandmane povukli kada im je objašnjeno zašto takvi amandmani ne vode napretku. S druge strane, radikali su nastavili da rade to što rade. Okosnica priče je bila na zaštiti sorti što je, u stvari, predmet jednog drugog zakona, Zakona o zaštiti intelektualne svojine, koji se usvaja na nivou državne zajednice. U pitanju je zaštita prava oplemenjivača zaštitom sorte, koja mora da bude dokazano različita od sličnih već postojećih, stabilna i ujednačena. U raspravi se moglo čuti da neke neidentifikovane strane kompanije sprečavaju donošenje tog zakona, što je nonsens. Naprotiv, strane kompanije vrše pritisak da se ta oblast zakonski reguliše, jer niko vam neće dati novu sortu ako ne može da zaštiti svoje pravo intelektualne svojine. Takođe, u jednom od amandmana na Zakon o kome govorimo traženo je da se izbriše stav u kojem se kaže da se ovaj zakon ne odnosi na genetski modifikovano seme. To je, takođe, ordinarna glupost. Naime, ako bi se taj stav obrisao, onda bi seme genetski modifikovanih biljaka moglo slobodno da se uvozi.

Genetski modifikovani organizmi su druga nova-stara priča.

Do sada nije dokazano da upotreba genetski modifikovanih organizama (GMO) u ishrani izaziva neku bolest, osim u jednom slučaju od pre deset godina, kada se pokazalo da genetski modifikovani kukuruz kod nekih osoba izaziva alergiju. Takve modifikacije su, naravno, izbačene iz prakse. Danas postoji više registrovanih modifikacija za koje je dokazano da su ekvivalentne svojim „non-GMO“ srodnicima. Holandski parlament je nedavno usvojio dokument kojim su genetski modifikovane biljke izjednačene sa onim dobijenim organskim uzgajanjem i da genetsko modifikovanje nije bezbednosno već ekonomsko pitanje. Uskoro će to učiniti i još neke evropske države čime se potvrđuju neke moje ranije izjave da će Evropa, čim sustigne Ameriku u istraživanjima, uzgajanje GMO-a prihvatiti i nastaviti dalji razvoj, a da ćemo mi, ovde na Balkanu, ostati da tavorimo u svojim paranojama: strahu od nepoznatog, strahu od novog, strahu od stranaca, strahu od boljeg…. S druge strane, kod nas ne postoji neki naročiti interes za uzgajanje GMO-a. Naš interes je u uzgajanju „non-GMO-a“, jer za takve proizvode imamo tržište. Ono što moramo da uradimo jeste da popravimo već postojeći zakon koji se tiče obeležavanja hrane, dakle da proizvod koji u sebi sadrži GMO bude vidno obeležen, tako da svako može da odluči da li će takav proizvod da koristi ili ne.

Da li je prema važećim zakonima uzgajanje GMO-a kod nas dozvoljeno ili nije?

Kada neko želi da gaji genetski modifikovanu biljku mora državi, odnosno Ministarstvu poljoprivrede, da podnese prijavu sa velikim obrazloženjem šta želi sa tim. Kako država nije najpametnija ona je oformila Nacionalni savet za biološku bezbednost koji odlučuje po svakoj tački obrazloženja. Za sada u proceduri nemamo nijednu prijavu. Kod nas se mnogo priča o uzgajanju genetski modifikovane soje, ali to seme nije u zemlju ušlo na legalan način: kao što krave idu preko Drine, tako se uvoze džakovi genetski modifikovanog semena iz Rumunije, gde je uzgajanje dozvoljeno. Moje je ubeđenje da poljoprivrednici ne uvoze to seme znajući za modifikaciju već, prosto, vide neku sortu koja daje bolji prinos od one koju inače seju pa požele da je i oni zaseju. Prošle godine inspekcija je izvršila kontrolu na više od dve stotine sumnjivih parcela zasejanih sojom. Priručnim testom koji rade naši inspektori, sumnja je potvrđena na oko dvadesetak parcela, dok je super analizom dokazano da je u pitanju GMO na svega devet parcela. Taj usev je uništen što je šteta, jer toj soji ništa ne fali, ali kao sorta nije registrovana. Zbog toga je važno da Zakon o semenu ne važi za GMO.

Prošle godine javnosti je predstavljena Strategija razvoja poljoprivrede. Nekoliko meseci je trajala javna rasprava, Odbor za poljoprivredu Skupštine Srbije ju je podržao i uskoro će stići pred Vladu. Da li je oko Strategije postignut konsenzus?

Mislim da jedan takav dokument mora proći javnu raspravu jer, kao što rekoh, ne mislim da smo najpametniji i otvoreni smo za svaku sugestiju i bolje rešenje od onog koje smo predložili. Pažljivo smo saslušali sve argumentovane primedbe i zaključili smo da se sve nesuglasice mogu svrstati u tri grupe: najviše je diskusije bilo na temu „da li mora tako brzo“, druga se tiče predložene zemljišne politike, odnosno da li treba državno zemljište iznajmljivati porodičnim gazdinstvima ili kao do sada samo velikim kombinatima i ko treba da bude nosilac proizvodnje: poljoprivredna gazdinstva ili kombinati. U tome dileme nemamo: u promene treba ući što je pre moguće. Možda će to biti bolno, ali će zato kraće da traje i brže će se zaboraviti. Što se zemljišta tiče, imamo ispravnu politiku i sigurni smo da nosioci poljoprivredne proizvodnje treba da budu poljoprivredna domaćinstva kao što je slučaj u celoj Evropi, što ne znači da za kombinate nema mesta.

Rekoste da će boleti, ali će kratko trajati. Šta će to boleti i koliko kratko će trajati?

Boleće pre svega to što poljoprivrednicima neće država da kaže šta da seju, niti će resorni ministar letinu da prodaje. Dakle, moraće svako, pre nego što se odluči šta će da zaseje, da pronađe ko će to da kupi. Moraće da počnu da razmišljaju šta je bolje za njih a ne šta je državi potrebno. To je najbolniji momenat: preuzimanje odgovornosti za sopstvene postupke. Neće svim poljoprivrednicima biti isto. Ohrabrena sam velikim brojem ljudi koji se uzdaju u sebe i oni će tranziciju proći relativno bezbolno. Boleće, takođe, to što ova država nema dovoljno novca da svojim poljoprivrednicima pomogne kako to mogu zapadne zemlje, odnosno ne može da dobije sredstva iz Fonda za razvoj poljoprivrede Evropske unije kao neke nama susedene države. To će biti veliko iskušenje za našu poljoprivredu – Bugarska će dobiti u dve godine 250 miliona evra, Rumunija 550, Hrvatska će dobiti 150 ako bude pametna, a mi nećemo dobiti ništa, jer tek treba da pregovaramo o ugovoru o Stabilizaciji i pridruživanju. Tu se može raspravljati zašto je to tako, zbog čega nismo u grupi za priključenje Uniji sa Rumunijom i Bugarskom, kad već nismo bili sa Slovenijom, ali to je tako.

Šta je konkretan cilj primene Strategije?

U Strategiji nedvosmisleno piše da želimo da se priključimo Evropskoj uniji i što pre pristupimo Svetskoj trgovinskoj organizaciji, želimo da naša poljoprivreda bude konkurentna ali da pri tome sprovedemo mere za unapređenje sela i vodimo računa o ruralnom razvoju, a ne samo ekonomskoj isplativosti poljoprivrede. Cilj primene Strategije je, dakle, konkurentan poljoprivredni proizvod koji može da se plasira na tržište Evropske unije, ali ne tek kada budemo tamo, nego već sada. Da bi se to ostvarilo moraju da se donesu određeni zakoni, na primer onaj o skladišnicama i robnim zapisima, da se organizuju institucije, da napravimo mehanizme koji će uticati na tržište.

U samoj strategiji navedeno je šta treba uraditi prve godine, šta druge i tako dalje, sve do dve, odnosno jedne godine pred pristupanje EU-u. Nema datog roka kada će se to dogoditi?

Strategija se ne odnosi toliko na godine koliko na količinu posla koji treba obaviti. Ako napravimo konsenzus da nećemo da trošimo dve nedelje oko jednog amandmana nego ćemo zakone usvajati dovoljno brzo, rok će biti kraći. Moja procena je da se sve može uraditi za šest godina ali može trajati i dvanaest. U pitanju je količina posla koja se mora obaviti a ne koliko nas vremena deli od priključenja. Mislim da treba što pre da se dogovorimo i svako da uradi svoj deo posla, ne samo ovo ministarstvo nego i sve druge institucije od lokalne samouprave pa nadalje. Problem je i kapacitet samog ministarstva: mi imamo oko 950 zaposlenih od kojih je 700 inspektora. Primera radi, U Ministarstvu poljoprivrede Slovenije radi 2500 službenika. Imamo ambiciozne planove ali, recimo, imamo samo jednog pravnika-normativca, odnosno pravnicu, koja jeste super, ali nije „supermen“ i ona ne može fizički sve sama da uradi, pogotovo ako se zna koliki je podvig uskladiti evropske direktive sa našim pravnim sistemom. Nije samo posao prilagoditi naše zakone Evropi, nego i da evropske propise prilagodimo nama, da bi mogli da se sprovedu.

Zar ipak ne mogu da se postave neki rokovi, recimo do tada i tada lokalne samouprave moraju da izrade planove o korišćenju državnog zemljišta?

Rokove je lako postaviti, ali to ništa ne znači. Konkretno, po Zakonu o poljoprivrednom zemljištu razgraničenje državnog i društvenog zemljišta moralo je biti završeno do kraja 1997. godine i da država u katastar upiše svoje zemljište. I šta se dogodilo: 2005. je godina, prodato je 150 kombinata, a samo u četrdeset je razgraničeno šta je državno a šta društveno.

Prošle godine je bilo mnogo buke oko cena višanja i malina. Šta očekujete ove godine?

Uvek će se naći neki razlog za protest. Očekujem da svi imamo iskustva iz prošle godine i da je najzad svima jasno da država ne otkupljuje voće i da će proizvođači i prerađivači postići dogovor. Ja bih volela da mi imamo novca za otkup pa da otkupimo sve, ali novca za te namene nema.

Prvo kažete da država ne trguje poljoprivrednim proizvodima i da je to tako svuda u Evropi, potom da biste voleli da u budžetu novca za otkup ima. Zar te dve izjave nisu u kontradikciji?

Volela bih da postoji Agencija za intervencije na tržištu pa da, kad se pojavi višak na tržištu kao prošle godine, može da se interveniše i udar na tržište amortizuje. Nikako ne bih volela da se Ministarstvo poljoprivrede bavi trgovinom. To je vreme koje je definitivno iza nas. O cenama se moraju dogovarati proizvođači i prerađivači.

Prošle godine je počelo sa odobravanjem kratkoročnih i dugoročnih kredita namenjenih poljoprivredi. Kakvo je interesovanje za te kredite?

Prošle godine kreditni fond je iznosio tri i po milijarde dinara i plasiran je u celosti, i to polovina za kratkoročne i polovina za dugoročne kredite. Ideja je da se svake godine iz budžeta odvaja isti iznos za te namene ali i da se uvećava sredstvima koja se vraćaju sve dok se ne dostigne između 700 miliona i milijardu evra, ne samo budžetskih već i bankarskih sredstava, koliko iznosi kreditna potreba naše poljoprivrede. Kratkoročni krediti su već vraćeni i ove godine fond raspolaže sa 5,2 milijarde dinara. Kako će se vraćati dugoročni videće se, jer oni imaju „grejs“ period od godinu dana, ali probleme ne očekujem.

U toku prošlogodišnje predizborne kampanje za izbor predsednika Srbije jedan od kandidata je tvrdio da država liberalizacijom uvoza poljoprivrednih proizvoda guši sopstvenu poljoprivredu, a struk zelene salate je bio krunski dokaz.

Svi koji tako govore mogli bi tako i da se ponašaju. Trgovinska kuća Seme Beograd, koja je u vlasništvu gospodina koji se naročito isticao u mlaćenju salatom, uvezla je seme plavog patlidžana u rinfuzi ko zna koje kategorije, da bi ga ovde prepakovala i prodala. Međutim, naša inspekcija je otkrila da je seme bilo zaraženo bakterijom ksentomonaks vesikatorija i uvoz je zabranjen. Ja jesam za liberalno tržište i trpim kritike zbog toga, a on bi mogao umesto da seme uvozi da ga ovde proizvede. Reči su jedno, dela nešto sasvim drugo.

Da li reforme imaju i svoje kočničare?

Ponekad mi se čini da su, osim nas u Ministarstvu i većine dobrih poljoprivrednika, svi ostali kočničari. To su različite interesne grupe kojima odgovara ovakvo stanje. Ima tu profesora sa Poljoprivrednog fakulteta i iz Privredne komore koji imaju fantastično privilegovan položaj: jednom profesor – zauvek profesor, jednom u Komori – zauvek u Komori. Oni u takmičenju sa „nekim novim klincima“, koji govore jezike i kapiraju šta treba da se uradi, međutim, nemaju šanse, jer ne shvataju sve ovo što mi radimo: sede negde tamo duboko zavaljeni u svoje fotelje, zadubljeni u velike misli i čini im se da su važni. Zato sebe vide samo kao kritičare rada Ministarstva, umesto da preispitaju svoje programe i razmisle šta uče studente i da li to uopšte ima veze sa onim što je našoj poljoprivredi potrebno.