Strah od ljudi

Kada odrastao čovek dok u naručju drži sina, prema sopstvenom priznanju, oseća isto što i kada drži stolicu, ili kada šesnaestogodišnja devojčica nakon dvogodišnjeg ćutanja na pitanje koga se najviše plaši odgovara: „Ljudi“, onda govorimo o žrtvama trauma. Konkretno, o žrtvama ratnih trauma na Balkanu. Ali, mogli su to biti i ljudi iz Palestine, Izraela, Austrije ili Nemačke… Reč je o problemu ogromnog broja ljudi koji su lično ili iskustvom predaka prošli fizičku ili psihološku torturu rata – preovlađujući je utisak javne tribine „Trauma grupe Evropske psihoanalitičarske federacije“, održane 25. maja u beogradskom bioskopu Rex, na kojoj su iskustva stečena u razgovoru sa žrtvama traume ili njihovim potomcima izneli renomirani psihoanalitičari iz nekoliko zemalja Evrope i Izraela.

PROBLEM TREĆE GENERACIJE: Gosti debate u Rexu, koju su organizovali stručnjaci Centra za rehabilitaciju žrtava torture (IAM) iz Beograda koji finansira Evropska komisija, bili su trenig psihoanalitičari koji, kako reče gošća iz Izraela dr Abigail Golomb, psihoanalizu ne primenjuju u četiri seanse nedeljno na kauču, već pokušavaju da „permanentnu napetost kao posledicu traume transformišu u konstruktivan proces ozdravljenja“ (dr Severre Varvion, Norveška). U zemlji koja, kako reče uvodni govornik tribine potpredsednik vlade Srbije Žarko Korać, ima oko 700.000 izbeglica, stopu nezaposlenosti najveću u Evropi i u mnogo stanovnika koji su prošli razne vrste psihičkih i fizičkih tortura, za nečim takvim ima i potrebe i mesta.

„Nemci četrdeset godina žive u posttraumatskom društvu“, mišljenje je Wernera Boehlebera predsednika Nemačkog psihoanalitičarskog društva Evropske i Svetske psihoanalitičarske asocijacije. „Kolektivna trauma prve generacije, nemogućnost naših dedova ili očeva da se suoče sa najvećim zločinima protiv čovečnosti učinjenim u vreme vladavine nacionalsocijalizma, postala je socijalni problem jer su iz nje izrasli generacijski konflikt i problem identifikacije dolazeće, druge generacije. Ta senka se prenela na unuke, treću generaciju, jer ni oni od svojih roditelja nisu mogli da čuju pravu istinu, a priče koje nisu ispričane imaju najsnažnije međugeneracijske efekte. Ovaj zatvoreni krug moglo bi da prekine jedino permanentno suočavanje sa istinom, ma kako to bilo bolno“, kaže dr Boehleber, i sam pripadnik druge generacije za koju konstatuje da je izgubljena jer nije imala iskustveni orijentir u svojim očevima.

Sa skoro identičnim posledicama Drugog svetskog rata, ali i godina u kojima se raspadalo Austrougarsko carstvo, još uvek živi i Austrija, kaže Wilhelm Burian, bivši predsednik Bečkog psihoalanitičarskog društva i trening analitičar Svetske i Evropske psihoanalitičarske asocijacije. „Zaklonjeni iza ignorisanja svoje nacističke prošlosti i odbrane oličene u rečenici: Krivi su Nemci, Austrijanci su stvorili mas-psihološki fenomen koji ima dugoročne posledice – prenosi se na sledeću generaciju koja zahvaljujući tome gradi lažni identitet. Tako sve postaje patološka stvar, a tajna prošlosti tj. laž prošlosti stoji kao prepreka napretku“, objašnjava Burian. Podsećajući da su zahvaljujući ponovo ostvarenom pravu na učešće u političkom životu (1949) nacisti doprineli rastu dveju najznačajnijih stranaka, konzervativaca i socijalista, Burian nas direktno upozorava: „Najnovija senka moje zemlje je činjenica da jeste glasačko telo takozvane Partije slobode povećano sa šest na 29 odsto i to u periodu dok je njihov vođa Jerg Hajder otvoreno govorio o svom nacističkom poreklu i preporučivao drugima da ga slede u tom priznaju, jer kako tvrdi, prošlost se ionako ne može izmeniti. Ksenofobija je tako popunila rupu nastalu nestankom ‘najvećeg neprijatelja’ – komunizma, a Austrija je opet propustila priliku da o svojoj prošlosti otvoreno progovori. Pokušajte da sprečite da vam se dogodi isto.“

ZATVORENI KRUGOVI: „Jedan od balkanskih koncepata traume je koncept izabrane traume“, kaže dr Tamara Štajner – Popović, predsednica Beogradske grupe Svetske psihoanalitičarske asocijacije i članice komiteta za istočnu Evropu Evropske psihoanalitičarske federacije. „Načelno“, dodaje „to znači da je velika grupa ljudi na ovim prostorima iskusila poziciju žrtve i to iskustvo iz generacije u generaciju izaziva želju za osvetom. Svima su nam dobro poznate parole: Samo mrtav četnik (ili ustaša) je dobar četnik (ili ustaša)“.

Da bi se naše „vrzino kolo“ do kraja razumelo, kaže dr Štajner – Popović, prethodno treba imati u vidu koncept identiteta velikih grupa koji se formira kroz poistovećivanje pojedinca sa grupom i daje slične pretpostavke za muziku, navike, ishranu… Ovaj koncept identiteta ima različite aspekte. Na primer, nacionalnost ili veru, a koji će od tih aspekata biti proglašen kao individualni zavisi od porodice u kojoj je individua odrasla.

„U trenutku izbijanja rata u bivšoj Jugoslaviji veliki broj dece poticao je iz mešovitih brakova. Znači, oko milion njih moralo je da bira između dve mogućnosti: da poreknu identitet oca ili majke ili da budu ostavljeni. Sa druge strane, u istom periodu, oko 400.000 visokoobrazovanih mladih ljudi emigriralo je bežeći od izbora da ubiju ili budu ubijeni. U radu sa pacijentima često sam od veoma mladih ljudi čula: Moja majka je Hrvatica, otac Srbin. Ja sam bio Jugosloven, a sada sam ništa. Trauma nove generacije neće biti Drugi svetski rat već gubitak Jugoslavije“, konstatuje dr Popović – Štajner.

„Najokrutniji ratovi su nacionalistički ratovi“, dodaje dr Aleksandar Vučo, trening psihoanalitičar Beogradske psihoanlitičarske grupe Evropske i Svetske psihoanalitičarske asocijacije. „Jer, nacionalizam kao ideja velike grupe ‘sjajno je mesto’“, kaže dr Vučo „u kojoj ljudi mogu vrlo ‘lepo’ da smeste svoje uvrnute, besne, agresivne ideje, a da se osećaju bolji od drugih, ‘ne krivi’… Nacionalistički ratovi se dešavaju narodima koji žive jedni pored drugih ili su izmešani, kao što je trenutno kod nas, a znamo da je nasilje u porodici najsilovitije i da se ubica i žrtva najčešće već poznaju. U svemu tome“, kaže dr Vučo „postoji i ona grupa ljudi koja je u stanju da ‘preko čaše pića’, kaže da sve pripadnike druge nacionalnosti treba poubijati. To su ljudi koji su se našli između dve potpuno razdvojene grupe: šovinista i onih koji to nisu, a prećutno su podržavali diktatorski režim. Njima će vreme koje dolazi umesto suočavanja sa istinom doneti bežanje od nje i prebacivanje krivice na druge. Oni su traumatizovani sopstvenom krivicom. Nema toliko psihoanalitičara koji bi mogli da reše probleme ove grupe ljudi koja nije surova u onome što je učinila, već u ogromnoj podršci koju je dala nasilnim, nacionalističkim, diktatorskim režimima. Zato, u svakodnevnom kontaktu, moramo nekako da pokušamo da ne budemo ljuti na njih, uprkos tome što smo možda u pravu, moramo da se trudimo da ih ne mrzimo i da im pomognemo da prevaziđu osećaje krivice, koje kao što svi znate, nije lako nostiti“, kaže dr Vučo.

Dr Abigal Golomb, bivša predsednica Izraelskog psihoanalitičarskog društva Sponzorskog komiteta Svetske psihoanalitičarske asocijacije za Beograd o problemu identiteta ljudi koji su većinu svog, najjčešće najranijeg, života proveli u ratnim uslovima kaže: „Sećam se zalivskog rata. U devet uveče su nas obavestili da je rat gotov, a već pola sata kasnije, skinuvši lepljive trake kojim smo štitili prostor stana od eventualnih nervnih gasova, svi smo se vratili normalnom životu. Mnogi od nas tek tada su se suočili sa problemima jer promena, pa bila ona i iz stanja traume ka ‘mirnom’ stanju, jedna je od najtežih stvari u ljudskom životu. Trebalo je vratiti se svakodnevici koju smo za vreme rata idealizovali, trebalo se iz osećanja jednakosti i zajedništva koje izaziva ratno stanje ponovo podeliti na one koji imaju porodicu i one koji je nemaju, one koji imaju posao i one koji ga nemaju, trebalo je nakon stalnog smenjivanja straha i radosti kada taj strah prođe, a opasnost je droga kao i heroin ili marihuana, ponovo ući u život bez uzbuđenja tog intenziteta, trebalo je ponovo pronaći svoj identitet koji se u jednom periodu sveo na izbegavanje bombi… Sve je to trauma.“ Uz reči utehe dr Golomb dodaje: „Pomalo sam ljubomorna što vi možete da govorite o posttraumatskom, a mi u Izraelu, gde rat još nije gotov, samo o traumatskom stanju“, i upozorava: „Energija koja se javlja u toku svakog stresa pa makar to bio neki važan projekat ili ispit, a kamoli rat, kroz period permanentnog stresa se toliko potroši da tek kada je sve gotovo i mislite da sada možete mirno iz početka, shvatite da je nemate dovoljno ni za posao, ni za ljubav. Nakon traume mislite i očekujete da će se vaš život izgraditi tokom noći, odjednom. Ali, tek tada vam je potrebno mnogo više energije a i finansija da biste izgradili svoj život jer ne krećete sa nule već sa još nižeg nivoa.“

Osećanja koje opisuje gošća iz Izraela ne razlikuju se od onih koje nam govoreći o primerima iz prakse predstavlja dr Vladimir Jović, član upravnog odbora Centra za rehabilitaciju žrtava torture. „Ljudi koji su preživeli traumu ne iskazuju se uvek kao bolesni. Oni se ponekad sasvim dobro nose sa okolnostima života, pokušavaju da zarade novac, da sačuvaju porodicu, ali svoju bolest uvek nose sa sobom. Žive sa njom najčešće u potpunoj tišini. Oni imaju probleme koji se ne mogu iskazati kao bolest, ali se često reflektuju na mentalno zdravlje potomaka – njihova deca neretko nisu sposobna da se uključe u emocionalne odnose, imaju nalete agresije, probleme sa drogom ili alkoholom…“, kaže dr Jović ukazujući da se kod nas, za razliku od Nemačke ili Austrije, ne može govoriti o traumama prve, druge ili treće generacije, jer u poslednjih deset godina imamo, na primer, takvu sitauaciju da su potomci druge ili treće traumatizovane generacije i sami prošli traumu. Trauma tako nema „originalno“ mesto.

Nakon preživljene traume, sudeći prema palestinskim iskustvima dr Svere Varvin, bivše predsednice Norveškog društva psihoanalitičara i predstavnice Evrope u Internacionalnoj psihoanalitičarskoj asocijaciji, osnovna prepreka u razvoju postaje osećaj da ste u pravu i da imate pravo na nadoknadu. Ovaj takozvani identitet žrtve karakterišu pasivizam, agresija i praznina. „Izlaz koji žrtve traume najčešće pronalaze je okretanje agresije prema nekom ili nečem spolja, kao i pridruživanje sopstvenog identiteta nekoj fanatičnoj ideji. Tu svoje mesto pronalazi istorijska istina. Ukoliko ona nije razotrkrivena, prava podloga za ispoljavanje nagomilane agresije je generacija koja dolazi. Tako se stvara permanentna napetost oličena u maksimi: „Uradi to drugima pre nego što oni to urade tebi“, kaže norveška psihoanalitičarka. Prema njenim rečima, transformacija agresije u konstruktivan proces ozdravljenja je mesto gde svoju ulogu može da nađe psihoanaliza, a uloga političke ideologije celog društva jeste u tome da napravi okolnosti da osobe koje su zaključane u identitetu žrtve nađu izlaz napolje. A to se može jedino kroz dijalog.

Verovatno je na to, okrećući se balkanskim prostorima, mislio i profesor Žarko Korać, jedini psiholog u aktuelnoj vlasti Srbije, kada je je otvarajući tribinu „Traume grupe Evropske psihonalitičarske federacije“, rekao: „Prvi put posle 70 godina sve zemlje na Balkanu imaju demokratski izabrane vlasti. Možda vam se one ne dopadaju, ali sve od reda je birao narod u procesu za koji se smatra da je bio demokratski, a to je jedna od osnovnih pretpostavki promene društva u celini. Nama kao profesiji ostaje da se bavimo pojedinačnom nesrećom koja je često prava slika onog kroz šta smo prošli. Ipak, nadam se da ćemo doći do tačke kada će biti manje potrebe da se osnivaju trauma-centri, a više da se posvetimo starim i staromodnim oblicima psihoterapije.“