Stradanje po Jovanki

Želja Jovanke Broz da bude pokopana u blizini svog supruga jedna je od retkih koja joj je na vreme ispunjena: zahvaljujući stavu Vlade Srbije da je to jedan od načina da „istorijske nepravde prema njoj“ budu ispravljene, 26. oktobra 2013. biće pokopana u grobnicu u okviru Kuće cveća. Sve ostalo što je ova žena želela stiglo je prekasno, a praktično svaku odluku koja je sudbinski uticala na njen život donosili su drugi. Do poslednjeg trenutka svog života prva dama SFRJ bila je žrtva tuđe volje, tuđih ambicija i tuđeg bezobrazluka, a ni kada je 20. oktobra konačno sklopila oči, nisu je ostavili na miru.

Za koji dan, međutim, sve će da se smiri, umuknuće oni koji su pričali više nego što je bilo neophodno, a Jovanka Broz će i zvanično postati deo istorije jednog doba – uprkos srozavanju i obezvređivanju kojem je bila decenijama izložena, baš kao i ponižavanju koje joj je, bolesnoj, priređeno u poslednja dva meseca.

JOVANKA, ŽENA: Jovanka Budisavljević rođena je 7. decembra 1924. u ličkom selu Pećani, u bogatoj porodici. U nedavno objavljenoj ispovesti Moj život, moja istina, ispričala je da joj je otac bio „sposoban i vredan čovek“, koji je tri puta išao u Ameriku i tamo zaradio „velike pare“. To je, međutim, nije sprečilo da se sa svega sedamnaest godina pridruži partizanima. „Primili su me da budem borac Prve ženske partizanske čete, koju su u Lici zvali ‘ženska vojska’. Izabrali su nas osamdeset među više od šest stotina prijavljenih. One koje nisu primljene plakale su i kukale na sav glas. Naš narod je odmah ispevao pesmu s tim u vezi, a ona ovako glasi: ‘Oj drugovi, ko bi znao lani, da će cure biti partizani’, a mi smo pevale ovako: ‘Majko moja, imaš me jedinu, ja ti odoh nosit karabinu’“, navela je u pomenutoj ispovesti, dajući tako i zgodan materijal za neke ozbiljne studije o ulozi žena u Drugom svetskom ratu. Kako bilo, 1942. ranjena je u nogu i preležala tifus, da bi 1945, kao dvadesetjednogodišnjakinja, primila dva Ordena za hrabrost i Partizansku spomenicu.

U normalnim okolnostima, sve ovo garantovalo bi joj posleratno blagostanje – pozamašnu penziju, rešeno stambeno pitanje, doživotno lečenje, uživanje u vojnim letovalištima i sve ostalo čime su bili počašćeni njeni saborci. No, okolnosti u kojima se ona našla bile su sve samo ne normalne. Umesto lagodnog života, njoj je pripalo da bude zauvek vezana uz čoveka-instituciju, mnogo starijeg od sebe, da se unapred odrekne majčinstva, da predstavlja državu koja će nestati, da postane žrtva dvorskih spletki i da starost provede u bedi.

Iako je Jovanka prvi put videla Tita 1942, za vreme Prvog zasedanja AVNOJ-a u Bihaću, upoznali su se dve godine kasnije, tokom Desanta na Drvar, kada je ona bila komesarka bolnice Prvog korpusa. Pošto je Tito tada bio u drugoj vezi (ili vezama), nikakve romanse nije bilo – približavanje će početi 1947, u vreme kada se Jovanka već učvrstila na poziciji upravnice Užičke 15 i maršalove lične sekretarice. Veliko je, naravno, pitanje da li je ona na tu poziciju i dovedena da bi u nekom trenutku bila unapređena u suprugu, ili su se stvari odvijale same od sebe.

Prema jednoj verziji, neposredno posle Drugog svetskog rata tadašnji ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković organizovao je audiciju za devojku koja bi bila angažovana u Titovom kabinetu. Od pedeset proverenih kandidatkinja, Ranković je navodno odabrao njih pet i predstavio ih maršalu, da bi ovaj potom izabrao upravo drugaricu Budisavljević. U drugoj verziji, poverenik NKVD-a u Jugoslaviji Ivan Krajačić, Jovanku je bukvalno „ugurao“ u Titovu kancelariju i život – ova priča je za posledicu imala teoriju o tome da je Jovanka zapravo „ruski špijun“. Inače, njen komentar na tu teoriju duhovit je i govori više o nama, nego o njoj: „Slušajte me, molim vas – koliko ja znam, Rusi su uvek vodili računa o svojim špijunima. Da sam ja ruska špijunka, oni me sigurno ne bi ovako pustili da živim. Oni bi mi pomogli. Ozbiljno vam kažem.“

U svakom slučaju, brak između tada dvadesetosmogodišnje Jovanke Budisavljević i 32 godine starijeg Tita sklopljen je 1952. godine u Iloku, u vili Dunavka, u potpunoj tajnosti. Kao Titova supruga prvi put se pojavljuje godinu dana kasnije, tokom državne posete britanskog ministra spoljnih poslova Entoni Idna, a legenda kaže da do tada za taj brak nije znala čak ni britanska tajna služba. Od 1953. do 1977, kada će Jovanka za sva vremena nestati iz Titove pratnje, ona je bila svojevrsna ambasadorka Jugoslavije, domaćica i sagovornica svih važnih Titovih gostiju – tiho, a opet primetno prisustvo, čiju važnu diplomatsku ulogu nikada nisu osporili ni njeni najveći protivnici.

JOVANKA, SIMBOL: Na tribini Ženskog informaciono-dokumentacionog centra posvećenoj odnosu levice i kulture, održanoj u aprilu 2013, istoričar umetnosti Nenad Radić istakao je da je Jovanka od početka bila važan faktor izgradnje Titovog imidža i „otelotvorenje Jugoslavije u ženskom rodu“. Po njegovim rečima, to je bio proizvod čitavog aparata koji je radio na izgradnji njene predstave u očima domaće i međunarodne javnosti – što se donekle uklapa u teoriju o tome da je Jovanka u samom startu bila viđena za maršalovu suprugu.

Šest meseci pre venčanja, stasita Ličanka provela je u Rimu, gde je u diplomatskoj porodici Velebit obučavana lepim manirima, etikeciji i oblačenju, posle čega doživljava transformaciju u svakom pogledu. „Ona na starijim fotografijama izgleda mnogo grublje, sa izraženim obrvama, drugačijeg držanja, u potpuno svedenoj garderobi. Sada, odjednom, dobija auru Holivuda, jer je Josip Broz bio veliki obožavatelj holivudskog glamura“, kaže Radić, napominjući da je u pitanju bilo „preslikavanje zapadnog modela prve dame i preuzimanje američke ikonografije“.

Krajnji rezultat svega ovoga bila je žena koja je imponovala domaćoj javnosti, a koja je svetu predstavljala jednu do tada nepoznatu i neočekivanu stranu Titovog režima.

Iako nesklona ličnim opservacijama, britanska kraljica je jednom prilikom navodno rekla Brozu: „Vi ste se dobro oženili. Našli ste jugoslovensku Avu Gardner.“ Što se domaće scene tiče, Jovanka Broz oduvek je važila za ženu čija je elegancija vredna kopiranja: jedan od glavnih modnih događaja 2005. bilo je predstavljanje kolekcije „Jovanka Broz“ koje je najavljivano kao omaž vremenu „kada su žene nazivane damama, a riba je bila samo klizava vodena životinja“.

Nekoliko dana posle njene smrti, red je ipak da podsetimo i na mračnu stranu tih „sjajnih“ godina – na činjenicu da je zbog svoje uloge Jovanka ostala bez potomstva i bliskih prijatelja; da je ćutke trpela Titove preljube o kojima je brujala Jugoslavija; da zapravo i nije postojala i živela, osim kao „simbol“. Pravu cenu takvog statusa platiće tek kada postane žrtva sistema koji ju je i stvorio: pošto je se odrekao Tito, a zatim i svi ostali. U tom smislu, ilustrativan opis osvanuo je u in memorijamu hrvatskog „Jutarnjeg lista“, gde se navodi kako je reč o „kraljici nekadašnje komunističke Jugoslavije“ koja je „svojom pojavom i tragičnim životom najbolja personifikacija te nesrećne zemlje koja je nestala u vihoru krvavog rata“.

JOVANKA, ŽRTVA: Istoričari će jednog dana verovatno utvrditi šta je zapravo stajalo iza odlaska Jovanke Broz u ilegalu i društveno progonstvo. Sama Jovanka tvrdila je da su joj glave došli Stane Dolanc i Nikola Ljubičić, ali to je teorija koja bi tek trebalo da bude ozbiljnije analizirana – ono što se pouzdano zna, ipak je nedovoljno za bilo kakav konkretan zaključak.

Kao mogući razlozi navode se njeno srpsko poreklo (odnosno navodna prevlast hrvatsko-slovenačkih interesa u tadašnjem rukovodstvu) i njena navodna želja da prigrabi vlast za sebe. Koliko god te teorije delovale kao logične, čini se da su nekako suviše naivne u kontekstu onoga što će se Jovanki kasnije dogoditi, jer ti pretpostavljeni „zločini“ nikako ne odgovaraju „kazni“ koju je izdržavala više od tri decenije.

Iz za sada nepoznatih razloga, Tito početkom 1974. godine odlučuje da se osnuje partijska komisija koja bi proučavala „slučaj drugarice Jovanke“, a posledica će biti čitav serijal razgovora posvećenih toj temi. Prema izveštaju pisanom za Predsedništvo SFRJ 1988, u periodu od 1974. do 1988. najviši državni organi redovno su raspravljali o odnosima Brozovih: o Jovanki je, navodno, u tom periodu bilo reči na neverovatnih 59 sednica!

Tito i Jovanka su se poslednji put zajedno pojavili u javnosti 1977, s tim što u tom trenutku već dve godine nisu živeli zajedno. Neposredno posle Titove sahrane, na kojoj je zauzela mesto koje joj je pripadalo, nasilno je iseljena iz Užičke 15: nije joj bilo dozvoljeno da ponese ni svoje lične stvari, a smeštena je u već tada prilično ruiniranu vilu namenjenu smeštaju gostiju iz inostranstva. Imala je pravo da koristi automobil sa šoferom, kao i usluge domaćice i baštovana, ali se o sebi i o svom neposrednom okruženju uglavnom brinula sama, uz više nego skromnu penziju, bez dokumenata i lekarske nege. Iako je neprestano pisala svim vladama SFRJ, SRJ, SCG i Srbije, niko se nije udostojio da joj na bilo koji način pomogne.

Tek 2005. delimično joj je adaptirana kuća, uvedeno grejanje, dobila je pristojnu penziju i pasoš, pa je povremeno počela da govori za medije i otkriva svoju priču: pravo je čudo što se to nije dogodilo i ranije, posebno imajući u vidu da sigurno postoje izdavači koji bi svojevremeno zlatom platili ono što je ona imala da kaže. Još je veće čudo što se na ovu nesretnu ženu nije osvrnuo niko iz vlada kojima se obraćala, iako je u njima bilo i pristojnog sveta. Kako je, dakle, moguće da su se baš svi pravili mutavi? Zašto i kako su sebi dozvolili da zaborave na osobu koja bi na svakom drugom mestu na planeti bila počasna građanka? Ko je, kako i zašto omogućio da se stanovi, kuće i vile dodeljuju raznoraznim tutumracima, a da Jovanka Broz živi tako kako je živela? Da li je to stvar neke tajne političke odluke, zavere ili naprosto mentaliteta?

Za razliku od „istorijske nepravde“, koja je krajnje misteriozna, pozadina nepravde koju je Jovanka Broz pretrpela u poslednjoj epizodi svoje turobne starosti, jasna je kao dan: za razliku od njenih prethodnih egzekutora, kojima su rukovodili politički interesi, ovi najsvežiji delovali su samo i isključivo vođeni slepom ambicijom, željom da budu „bitni“ i da se njihova reč čuje. Od 23. avgusta, kada je iz svoje kuće prebačena u Urgentni centar, dušebrižnici svih boja utrkivali su se o izveštajima o njenom zdravstvenom stanju, uhranjenosti, higijeni, navikama, trenutnom duševnom stanju. Naslovne strane bile su pune detaljnih opisa svega što nije bilo za opisivanje – ne samo u kontekstu osobe koja je važna za našu istoriju, već i u slučaju bilo kog čoveka na svetu. U gaženju njene privatnosti, beskrupuloznom arčenju njenog izabranog prava da živi otmeno i tiho, kao i u kršenju svih pravila elementarne pristojnosti, prednjačili su lekari i novinari, a elementi tog slučaja zgodno će doći u nekoj budućoj antologiji primera beščašća i jedne i druge profesije.

Tom užasu se na svoj način priključio i neizbežni Joška Broz, kojeg – da slučajno nije Titov unuk – ne bi poznavao ni bliži komšiluk. Dotični Joška silno je bio žalostan na stranicama svakih novina koje su ga zvale, silno se vajkao nad zlehudom Jovankinom sudbinom, kao da je pritom zaboravio da je pre samo koju godinu blatio gde god je stigao: ovde ga s tim blaćenjem više citirati nećemo, jer je bio citiran u svakom tekstu koji se o Brozovima pojavio na stranicama „Vremena“. Čak i posle Jovankine smrti, nastavio je s ispovešću o tome koliko je voleo, koliko mu je bila bliska, a nigde ga nije bilo dok je žena gladovala, bolovala i smrzavala se. I kako je moguće da nekog ko ti je baš toliko blizak, ne posetiš čitavih trideset godina – iako vas razdvaja svega nekoliko kilometara i par stanica gradskog prevoza?

Kolektivnom sunovratu u bezobzir pridružila se iz Zagreba i unuka Saša Broz, kojoj je samo korak falio do zaključka da Jovanka nikada nije ni postojala: ona se navodno nikada nije pojavljivala na porodičnim okupljanjima, a Tito je nije pominjao. U danu kada je čitava planeta izveštavala o Jovankinoj smrti, ona je konstatovala kako joj je važniji rođendan njene ćerke. I to je razumljivo, ali se o tome ne govori javno. Bar ne u pristojnom svetu i među pristojnim ljudima.

U međuvremenu, oglasili su se i neizbežni Jovo Kapičić i Milomir Marić, a za očekivati je da u danima neposredno pred sahranu novinski prostor zauzmu i razni drugi „kreatori javnog mnjenja“. Takođe, za očekivati je da će se Jovanka ovih dana uzdizati u nebesa, često i neopravdano – kako to već biva u sličnim prigodama. Sve će se to, međutim, brzo zaboraviti.

Ono što je važno i što niko i nikada ne bi smeo da zaboravi jesu neoborive činjenice: (1) žena koja je zaslužila sve državne počasti živela je tu, među nama, u uslovima koji nisu dostojni čoveka; (2) tu istu ženu zaboravile su sve vlade i svi viđeniji pojedinci – do 2005, kada se u njenom životu pojavio Rasim Ljajić i (3) ženu kojoj su se divile generacije i koja je dvadeset godina predstavljala našu državu, javnost je medijski čerečila do poslednjeg dana i poslednjeg daha.

Čija je to sramota i čija odgovornost, možda više nije ni bitno. Pod nebeskom kapom ipak ima neke kosmičke pravde, a one koji su se ukaljali ovakva ili onakva kazna nikada nije zaobišla.

NA DIPLOMATSKOJ SCENI: Sa Ričardom Niksonom i suprugom 1970,…

…carem Etiopije Hailom Selasijem 1963.

SA SVETSKIM DŽET-SETOM: Sofija Loren,…

…Simon Sinjore i Iv Montan

MISLILA JE DA JOJ RADI O GLAVI: Stane Dolanc sa Titom

foto: a. anđić