Na sednici Saveta Ujedinjenih nacija za ljudska prava, u junu ove godine, delegacija Srbije odbila je preporuku da potpiše i ratifikuje Opcioni protokol uz Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. O razlozima nepotpisivanja i o tome šta Opcioni protokol znači za unapređenje ljudskih prava u Srbiji, razgovaramo sa Danilom Ćurčićem, programskim koordinatorom Inicijative A11.
„VREME„: Šta je objašnjenje za to što je Srbija odbila da potpiše Opcioni protokol?
DANILO ĆURČIĆ: Srbija je u ovom procesu odbila preporuku da potpiše i ratifikuje Opcioni protokol pod obrazloženjem da bi to „zahtevalo izmene relevantnog nacionalnog zakonodavstva, što nije među trenutnim prioritetima“. Ovo obrazloženje samo po sebi ne znači ništa i iskorišćeno je samo da bi se dao nekakav odgovor na pitanje zbog čega Srbija odbija da unapređuje sistem zaštite ljudskih prava, jer veliki deo drugih preporuka koje su prihvaćene zahteva upravo izmene postojećih zakona. Sa druge strane, ovakav stav dodatno zabrinjava, posebno zbog toga što odbijanje preporuke znači da u narednih četiri do pet godina Srbija neće raditi na unapređenju sistema zaštite ekonomskih i socijalnih prava, uprkos tome što izveštaji zaštitnika građana i poverenice za zaštitu ravnopravnosti, ali i nevladinih organizacija, iz godine u godinu ukazuju na to da se građani Srbije najviše žale na povrede ekonomskih i socijalnih prava.
Šta Protokol konkretno omogućava i na koga se odnosi?
Protokol je dokument kojim se uspostavlja sistem zaštite prava koja su garantovana Paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, gde ulaze pitanja od pravične naknade za rad, prava da se formiraju sindikati, pitanja socijalne zaštite, prava na zdravlje, obrazovanje ili pravo na adekvatno stanovanje. Ovim paktom propisano je i da je država dužna da kontinuirano unapređuje ostvarivanje ovih prava svojih građana i da posebno ima u vidu one koji su najugroženiji. Protokol daje mogućnost građanima da onda kada smatraju da su njihova ekonomska i socijalna prava povređena, posle iscrpljivanja svih raspoloživih pravnih sredstava u Srbiji, podnesu pritužbu ekspertskom telu, Komitetu za ekonomska, socijalna i kulturna prava, koji bi onda razmatrao njihov slučaj.
Ukoliko imamo u vidu činjenicu da smo poslednjih godina imali velike udare na ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava – od smanjenja penzija, zabrane zapošljavanja u javnom sektoru, što neproporcionalno pogađa radna prava žena, zatim oporezivanja socijalnog stanovanja i stanovanja izbeglica i interno raseljenih lica, uvođenja prinudnog rada za korisnike socijalne pomoći i poslednje pokušaje smanjivanja prava iz socijalne zaštite, a da se domaći sudovi i Ustavni sud nisu proslavili u zaštiti ovih prava – jasno nam je da građani Srbije trenutno nemaju nijedan efektivan i efikasan put za zaštitu svojih ekonomskih i socijalnih prava.
Na kraju, pored same zaštite prava u pojedinačnim slučajevima, Protokol bi omogućio i domaćim sudovima i drugim telima da dobiju tumačenje kako da sprovode obaveze iz Pakta i na taj način dodatno unapredio ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava.
U kojoj meri nepotpisivanje Protokola utiče na rešavanje problema interno raseljenih lica?
Znajući sa kakvim se problemima suočavaju interno raseljena lica skoro pa dvadeset godina od raseljenja, očevidno je da je ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava ključno za njihovu lokalnu integraciju u sredinama u kojima žive. Tu imamo probleme koji se tiču ostvarivanja osnovnih prava koja se nama koji nismo IRL podrazumevaju – od zdravstvene i socijalne zaštite do katastrofalnih uslova stanovanja za interno raseljene Rome koji žive u neformalnim naseljima i u stalnom strahu od prinudnih iseljenja, pa sve do pitanja koja se odnose na sistemsku diskriminaciju i isključivanje. Ratifikacija Opcionog protokola pružila bi pravnu zaštitu za povrede ovih prava, ali ona sama po sebi nije dovoljna, mora da je prati i promena pristupa države rešavanju ovih skoro pa zaboravljenih problema interno raseljenih lica u Srbiji.
