Ne nekim drugim mestima, i u nekim normalnim vremenima, formalno – pravno, medijska strategija bila bi dokument kojim se utvrđuju smernice razvoja informisanja, s ciljem jačanja demokratskih odnosa u toj oblasti. Ona je obično predzakonski akt, koji prethodi novim zakonima ili izmenama zakona iz oblasti informisanja.
U Srbiji, međutim, dokument koji se zove Strategija razvoja sistema javnog informisanja (skraćeno – Medijska strategija) zapravo je poligon za potkusurivanje između vrlo raznolikih, često međusobno suprotstavljenih interesa medijskih udruženja i asocijacija s jedne, i jakih državnih interesa s druge strane.
Izrada Medijske strategije je tačka u kojoj se belodano vidi kako su i koliko mediji pritisnuti, ucenjeni i dovedeni pred svršen čin, kako i zašto njihova udruženja pristaju na neustavne procedure da bi se nekako spasili i preživeli. Takođe, vidi se tu i totalna kriza institucija – koncentracija vlasti, svih nadležnosti i ovlašćenja u jednom kabinetu. Konačno, najava donošenja Medijske strategije večni je asesoar režima Aleksandra Vučića, kojim se ne hvale samo on i njegovi bliski saradnici, već i svi njihovi prijatelji iz EU – koji na svaku pritužbu medijske zajednice o kršenju medijskih sloboda odgovaraju tezom kako se, eto, očekuje nova Strategija, i kako je to strašno dobro i strašno bitno.
RANDEVU
U tom svetlu trebalo bi posmatrati i prošlonedeljni sastanak premijerke Ane Brnabić s članovima Radne grupe za izradu Medijske strategije. Tu je ekspertima koji su radili na radnoj verziji Strategije saopšteno da je nacrt dokumenta dostavljen na razmatranje Evropskoj komisiji – što vrlo prigodno i prihvatljivo zvuči, ali samo na prvi pogled. Pre svega, nikome nije poznato šta sve tačno piše u verziji koja je poslata preko granice. Kako „Vreme“ nezvanično saznaje iz upućenih izvora, ono što je poslato prilično je“korigovano“ na adresama o kojima može samo da se spekuliše, a tačan sadržaj nije poznat ni Ministarstvu kulture i informisanja, ni međunarodnim organizacijama koje su učestvovale u procesu, baš kao ni članovima radne grupe.
Ovo je posebno zabrinjavajuće kad se ima u vidu da je samo na četiri javne rasprave koje su održane početkom godine prikupljeno neverovatnih 300 stranica predloga, komentara i sugestija, od kojih su neke sigurno ušle u dokument dostavljen Evropskoj komisiji. Koje su primedbe uzete u obzir? Čije? I, sigurno najvažnije – ko je odlučivao šta je vredno slanja u EU, pod čijom je to ingerencijom bilo?
Nije, nažalost, ovo prvi put da se primenjuje recept po kojem radne grupe za izradu ovog ili onog dokumenta nemaju pojma na šta će njihovo delo na kraju da liči – aktuelni medijski zakoni svojevremeno su takođe putovali u Brisel a da radna grupa o tome nije znala ništa. Nacrt medijske strategije koji je poništen u aprilu prošle godine isto je tako trebalo da završi u bespućima javnih rasprava i briselskih laguma, pa su između ostalog i zbog toga mnogi članovi radne grupe napustili proces pre njegovog završetka.
Ovaj put, situacija je čak i nešto kompleksnija zato što su pored stotina stranica predloga s javnih rasprava, tu i predlozi Udruženja novinara Srbije i Sindikata novinara Srbije (SINOS) čiji su članovi izdvojili mišljenja. Iako je na sastanku s premijerkom to pitanje postavljeno, ostalo je nejasno da li ovi aneksi – izdvojena mišljenja, imaju ravnopravnu poziciju u odnosu na tekst radne grupe, ili su ravnopravni s predlozima s javnih rasprava, ili su i jedno i drugo.
ŠTA TO BEŠE USTAV
Rad na aktuelnoj Medijskoj strategiji od početka je bio problematičan, a teško je proceniti zašto su udruženja, asocijacije, pa i OEBS – pod čijim je pokroviteljstvom čitav proces započet – pristali na uslove koji su im nametnuti. Naime, iako je prethodna strategija već bila završena, iako je nacrt tog dokumenta već bio dostupan delu javnosti (pa je i „Vreme“ analiziralo njen sadržaj u broju 1422 od 5. aprila 2018), medijska savetnica predsednika Srbije Suzana Vasiljević je 23. aprila 2018. saopštila da je „posle konsultacija predsednika Republike Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić“ odlučeno da taj nacrt više nije u opticaju i da će biti započet rad na novom. Godinu dana kasnije, u emisiji „Insajder debata“, ona je objasnila da je „predsednik doneo odluku da se zaustavi“ rad na prethodnoj strategiji, a da je ona „u njegovo ime samo to saopštila, da pomognemo da se uradi“ i da je tom prilikom bila „predstavnik predsednika, premijerke i ministra kulture“.
Mnogo je puta rečeno ovde i na drugim mestima, ali čitava ta stvar bila je PROTIVNA USTAVU. Predsednik Republike Srbije, a još manje osoblje njegovog kabineta, nemaju pravo da se mešaju u donošenje zakonskih i predzakonskih akata. Predsednik nije trebalo ni da vidi nacrt, a kamoli da se njime bavi ili da ga – suprotno zakonima, medijskim slobodama, Ustavu i zdravoj logici – poništava i vraća proces na početak. No, sve je to bilo uzalud. OEBS je prigodno zažmurio na ovu činjenicu, udruženja se nisu potrudila da tom pitanju posvete i minut svog vremena, a i danas se na različitim konferencijama okreće očima na pomen neustavnosti procedure.
U svakom slučaju, posle toga je brže-bolje formirana radna grupa (u koju su, vođena različitim razlozima, ušla sva relevantna medijska udruženja i asocijacije), a pošto je istovremeno otpočeo i sasvim besmisleni, kontraproduktivni i za medijsku zajednicu ponižavajući dijalog s vlašću, Vučić je dobio priliku ne samo da se po belom svetu diči naporima koje ulaže u rešavanje medijske enigme, već i da na međunarodnom forumu u Davosu nastupi kao veliki borac za slobodu govora i medija. Njegovi evropski saveznici su, naravno, znali da je stanje daleko od idiličnog i da su pritisci vlasti na medije intenzivirani, pa čak i unapređeni, ali nije ih bilo briga. Jer, Kosovo. Jer, stabilnost u regionu. Jer,…
Mic po mic, tako smo došli do situacije u kojoj smo danas. Nacrt medijske strategije poslat je u Brisel. Članovi radne grupe, medijska udruženja, pa ni Ministarstvo kulture i informisanja (direktno nadležno za ovu stvar) ne znaju šta u tom nacrtu piše, ko ga je, kako i zašto „redigovao“ i na šta će sve to na kraju da liči.
Imajući u vidu ranija iskustva, a i državni aparat s kojim imamo posla, sva je prilika da će tako ušminkana Strategija biti usvojena po hitnom postupku, bez reči protesta, kako bi taj „rezultat“ bio uključen u novi izveštaj Evropske komisije u procesu EU integracija. Vučić tako ima još jedno „pozitivno brojanje“, njegova savetnica i nepoznati „redaktori“ još jedared pokazuju koliko su jaki, Ministarstvo, kao i sve organizacije koje su u procesu učestvovale, opet su poniženi.
Kad su u pitanju mediji, njihov opstanak, baš kao i opstanak svakog novinara pojedinačno – ostaje neizvestan kao i do sada. Jer, sve i da je najbolja na planeti, sve i da nudi rešenja kojima se garantuje procvat medijskih sloboda, sve i da otpetljava globalne medijske čvorove, rad na Strategiji, ono što se događalo pre i posle toga, jasna je ilustracija dokle smo stigli i kakva nas budućnost čeka.
Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi.
