Stižu li na naplatu ponižavanja i pozivi iz kovnice novca

Zvanična kampanja je okončana. Srbija će mirovati na TV stanicama dva dana pre nego što se u sedam ujutro u nedelju ne otvore mesta na kojima će se birati. Na društvenim mrežama i po prostranstvima interneta na kojima umesto informacija caruju teorije zavera, buktaće rat na isti način kao sve vreme kampanje i mnogo pre toga.

U štabovima će se prebrojavati, gledati šta mogu još da urade. Koga zvati, kome zapretiti, koga podsetiti da je nešto dužan? I lomiće mozak u štabu režima koji se prvi put susreće sa situacijom u kojoj gubi.

U taboru studenata proveravaće da li su svi ljudi na svojim položajima i da li su svi koji idu na biračka mesta prošli sve obuke koje su bile neophodne. Prvi put od 2000. godine važno je da li izazivač može da radi ono što je posao države – da obezbedi legalan i legitiman izborni dan, kad već ono što se zove država to ne može da učini.

Ostali će stajati sa strane i čekati nedelju uveče. A do nedelje uveče za neke od sporednih igrača još ima vremena da donesu pravu odluku i podrže listu koja može da parira režimu i da se tako ne baci najmanje tri odsto glasova.

KRADI, LAŽI I PREBIJAJ ZA NJEGOV REJTING

Kada pogledamo poslednjih destak dana kampanje, izgleda da su neki koji su deo režima već doneli prave odluke. Dva istraživanja koja objavljuje BIRN u pet dana donose frapantna svedočenja “svedoka pokajnika” koji na neki svoj način pokušavaju da nekako isprave ono što su radili u prošlosti. Ljudi angažovani u javnom sektoru opredeljuju se da govore o tome kako je država pretvorena u partiju ili, još drastičnije, u sluškinju grupe Vučićevih lojalista.

Javno su objašnjavali ono što se slušalo po hodnicima. A to je da se državni novac i ljudi zaposleni u javnom sektoru, zajedno sa kriminalcima, koriste za prljave poslove zarad rejtinga jedne osobe. Mnogi komentarišu – pa sve smo to znali. Da, znali smo, ali i nismo znali jer niko o tome nije hteo da javno govori. Sada, kada voda dolazi do grla ili kada smrad korupcije preti davljenjem, ljudi uspevaju da iskorače i da kažu kako zaista izgleda kada se javni novac troši na rejting jednog čoveka.

Kampanja za nama to je dodatno naglasila. Vučić je uvek sam u kamionu, automobilu, na bini… čak i kada je trčao za predsednika u dva mandata, bilo je više ljudi oko njega. Ovoga puta kao da mu je muka od svih, ne može nikoga da podnese, u spotovima je okružen generičkim osobama. Nema predsednika partije koju zastupa ili predsednika Vlade kojeg želi da nasledi, nema ni vidljive pratnje za nastupe na Tik-toku.

“Sirak tužni bez igde ikoga” kao da i sam oseća da je kraj stigao i da se njegov politički put završava. Jer je svima i ovom kamapnjom poručio koliko ih prezire i ne podnosi. Izgleda kao da mu je najbolji prijatelj mikrofon “Informera” koji ga prati iz sata u sat. Čak i oni koji nose mikrofone više ne žele da se slikaju, valjda i oni shvataju da sutra ne bi hteli da ih neko poveže sa tom opcijom.

Željko Mitrović i njegova TV stanica daju šta moraju, a to je mnogo manje od svega što smo gledali proteklih godina. Kao da je večiti Žeks procenio da bi bilo dobro udaljiti se od Vučića, makar statistički i da sutra može da kaže da od trenutka kada ovaj više nije bio predsednik on nije njega stavljao u vesti kao ranije, te da nije prenosio njegove svakodnevne aktivnosti po čitav dan i da razume da je promena dobra.

“PARTIJSKI PACOVI”

Pre toga, kampanju mu je doveo u pitanje Aleksandar Šapić napadom na odbornicu “Kreni promeni” i lažima koje je sipao jedan dan dok je još smeo da se pojavljuje u javnosti. Šapić je oduvek bio “nekontrolisano đule” i sada ga je neko instrumentalizovao da udari na tvrđavu Vučićeve kampanje. Nije je srušio, ali je oštetio nekoliko zidova i kapija koje je Vučić morao brzo da krpi ne stižući ni da promisli kako se sve to dogodilo i da li je Šapić uradio to što je uradio zato što je glup ili je na njemu sprovedena neka taktička akcija vođena od ljudi iz Vučićevog okruženja koji su se prepoznali u Šapićevom terminu “partijski pacovi”.

Vučić u finišu kampanje pokušava da osokoli sve oko sebe pošto ih je nekoliko meseci javno pljuvao obilazeći “šljivike i livade” i preteći većini da će da ih pohapsi i smeni jer ne pričaju sa narodom i ništa realno ne rade. Ti njegovi lokalni koordinatori koji svakoga dana moraju da se jave u kovnicu novca Andreju Vučiću, koji odatle vodi kampanju, na ulici ne mogu da se opsuste, ali mogu da obezbede budućnost dugačijim ponašanjem u nedelju, ako ne i pre toga.

Svesni da su za jednokratnu upotrebu, svesni da su instrument u rukama dvojice Vučića koji ih uveravaju da je sve u redu i “da prime metak za njega”, oni zapravo čekaju glas sa druge strane koji bi ih ohrabrio i rekao da “prelete” i da neće prema njima i njihovim porodicama biti spovođena odmazda. Nemoguće je, inače, zamisliti da bilo ko ko ima trunke dostojanstva može dugo da trpi poniženja kojima je javno izložen u Vučičevom prisustvu, a onda i da strepi od poziva iz kovnice novca.

ŠTA SA ONIMA KOJI SU “SAMO IZVRŠAVALI NAREĐENJA”

Studentska lista uradila je dobro za svoj rejting time što je glasno i jasno – tamo gde se moglo – poručila da neće biti nikakvog ekonomskog sloma, da će država nastaviti normalno da radi i da će, razume se, biti penzija, plata i stabilnog dinara. Ovo je bio odgovor na napad koji je režim pokrenuo i kojim je trebalo zapretiti potpunim slomom Srbije ako Vučić ne drži vaš novčanik u svom džepu.

Ono što je zasad izostalo jeste poruka desetinama hiljada partijskih vojnika kojima je muka da sprovode najgore stvari za stranku za male i nikakve usluge i novac, a koji se plaše da bi, ukoliko do toga dođe, institucionalna odmazda mogla i njih da “pokosi” i da ostanu na ulici bez ičega.

Neki od predstavnika Studentske liste govorili su o velikim pravosudnim događajima, o velikim i brzim istragama i režimu poistovećenim sa mafijom. Ako je tako, onda ovi “dileri sa ulica” i njihovi “kapetani” jesu zabrinuti za svoju budućnost iako, po njihovom sudu, oni ni za šta nisu krivi i samo su, u nedostatku bolje kombinacije, pristali da sprovode najgore stari za režim. A i lako im je da se sebi sami opravadaju jer im je rečeno da tako rade za državu.

Ako u nedelju uveče Srbija uz “užičko kolo” proslavi pobedu Studentske liste, veliko je pitanje šta će se dešavati sa desetinam hiljada tih i takvih naprednjačkih vojnika. Oni bi mogli već u prvoj nedelji najpre da ostanu bez posla u javnom sektoru jer bi kolege same mogle da ih oteraju, a nakon toga i da budu predmet neke istrage. Da li je njihov broj 40 ili 200 hiljada, ne menja mnogo – biće potrebno suočiti se sa pitanjem šta bi sa njima moglo da se dešava.

U tom smislu, poslednjih nekoliko dana pred izbore može biti ključno za taj sloj koji čini većinu “vojnika lojalista” i teško da je najbolji način da se “njihov problem reši” nazivati ih “ćacijima”, jer ih to neće ohrabriti da urade ono što, čini se, većina njih oseća da treba. A to je da, shvatajući da je ovom sistemu došao kraj, urade u završnici nešto dobro i korisno, makar zbog svoje savesti i zbog svojih komšija.

Srbija podeljena na pola nije neki rezulatat bez obzira na sve što se dešavalo poslednjih 14 godina. Oni koji žele da promene ovu vlast imaće veliki posao da Srbiju nekako spoje i ujedine šta zaista može da se ujedini i da velika većina bude zajedeno kada je reč o ključnim pitanjima za budućnost Srbije.

To je izostalo posle Petog oktobra 2000. kada se godina nije gledalo u one koji su bili na najnižoj društvenoj lestvici, kada ih se zanemarivalo i kada se dozvolilo radikalima da ih još jednom okupe i ujedine oko pogane priče i politike. Ali barem su im oni prišli i želeli su sa njima da razgovaraju.

POUKA OD PETOG OKTOBRA

Podsetimo se: posle akcije “Sablja” 2003. i kada je Srbija raskrstila sa tadašnjom mafijom, vladajući DS bio je na skoro 60 procenata podrške, ali je već do jeseni te godine i decembarskih vanrednih izbora podrška toliko pala da su izgubili izbore. A tadašnji radikali su se vratili u velikom stilu i osvojili pojedinačno najveći broj madata u republičkom parlamentu.

Iako se nakon Petog oktobra zameralo Đinđiću što je pravio “neke dogovore” sa ljudima iz tadašnje vlasti, to je omogućilo da u oktobru 2000. godine ne dođe do krvoprolića. Ne znamo šta se sada dešava iza scene, ali bi bilo dobro da u osvit ove presudne izborne borbe takođe budu napravljeni određeni dogovori oko nekih stvari koji bi sprečili ono čega se mnogo ljudi plaši kada razmišlja o izlasku na izbore u nedelju. To ne znači odustajanje od principa, to je strateška odluka i taktički manevar da bi se izbeglo moguće i potencijalno veće zlo, tog dana i te večeri.

Na kraju, čemu politika služi? Pa upravo da uradi ono što u običnom životu ljudima izgleda kao nemoguća stvar, pomiri interese većine i manjine i omogući mirnu tranziciju vlasti.