Transparentnost se, u srpskom političkom životu, najčešće ostvaruje kroz takozvana otvorena pisma. Pored pošiljaoca i primaoca, u ovaj vid komunikacije uključen je i treći akter – javnost, kao garant, sa jedne strane da je pošiljalac iskren, a sa druge – da je primalac obavešten o sadržaju, jer, kako nije video, kad smo svi videli.
Ovaj vid komunikacije i inače je vrlo popularan, a čini se da je akterima u javnom životu naročito zgodan u poslednje vreme. Najnoviji doprinos formi otvorenog pisma dao je Nenad Prokić, donedavno član Glavnog odbora Liberalno demokratske partije (LDP). Pred zakazanu sednicu Glavnog odbora, umesto govora koji bi tom prigodom održao, Prokić je odlučio da se članovima LDP-a obrati otvorenim pismom u kom otkriva da je LDP u veoma lošem stanju, da je račun stranke u blokadi i da loši rezultati poslednjih izbora nisu analizirani ni u jednom stranačkom telu. No, osim opšteg lošeg stanja u ovoj stranci, Prokićevo, kao i gotovo svako otvoreno pismo na ovdašnjoj javnoj sceni, otkriva i mnogo onoga što se može svrstati u abrove i tračeve: „Predsednik stranke se, kao što se to događa u svakoj društvenoj grupi u Srbiji, okružio ljudima koji su svesrdno duvali u jedra njegovih slabosti. Jedan od njih je čak promenio i način hoda kad je sebe video prvi put na televiziji.“ I baš kao skoro svako otvoreno pismo ovdašnje, ni Prokićevo ne sadrži razlog zbog kog je napisano. Štaviše: „Umoran od velikih odluka, i pored svega, ne mogu da vam preporučim da se svrstavate na ovu ili onu stranu. Živa celina se ne sme izrezati na delove da bi se zadovoljila suprotstavljena gledišta.“
ŠIFRA VRABAC: Verovatno najnejasnije i najmisterioznije otvoreno pismo ove godine, napisao je na svom blogu Nebojša Krstić, savetnik bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, a upućeno je Draganu Đilasu, gradonačelniku Beograda. „Primetio sam, g. gradonačelniče, da u Beogradu ima sve manje vrabaca. U stvari, da ih gotovo uopšte više i nema. Šta je tome uzrok, ne znam. Da li su u pitanju oštre zime, vrela leta, ili nešto treće, pitanje je na koje će neko stručan znati odgovor, ali ja samo, sa ne malom setom, primećujem da ih nema. Vrabac je, inače, jedan od simbola Beograda. To čak i u Vikipediji piše. Siguran sam, svoje važno mesto ima u ekosistemu. Međutim, ono što je možda i važnije, vrapci važno mesto imaju u emotivnom sistemu svakog Beograđanina, zbog toga, apelujem da se nešto oko ovog problema preduzme.“ nastavak Danima je čaršija raspredala, dešifrovala i tumačila, ali uzalud – niko sa stoprocentnom sigurnošću nije mogao da tvrdi da zna o čemu je pismo. U beogradskoj političkoj čaršiji svako čudo traje i kraće od tri dana, ali se nikad do kraja ne zaboravlja, već se stavlja ad acta dok ne zatreba. Tako je i ovo brzo prošlo, ali nije isključeno da će pismo konačno biti dešifrovano ovih dana, uoči izborne skupštine u Demokratskoj stranci.
Da te šifrovane, premda otvorene i javne poruke, umeju da se raspetljaju tek sa odloženim dejstvom, potvrđuju poslednja dešavanja na političkoj sceni, jer tek sada postaje jasno šta je potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić hteo da kaže javnosti otvorenim pismom s početka oktobra. „Od trenutka kada me je Tomislav Nikolić postavio na čelo Biroa, pokušao sam da pitanje borbe protiv korupcije postavim na značajno viši nivo, nego što je to bio slučaj do sada. (…) Ali, nisam ni sanjao da će na početku te borbe postati jasno da žrtve, i medijske i političke, treba da budu oni koji se protiv kriminala bore, a nacionalni heroji i tobožnje žrtve progona, oni koji su zemlju pljačkali i ojadili u prethodnim godinama“, pisao je Vučić tada. Šta je hteo da kaže, jasno je iz njegovih javnih nastupa u poslednjih petnaestak dana.
NESPORAZUM: Retko se događa da na otvoreno pismo stigne odgovor od onog kom je upućeno. Krajem oktobra, predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine Bakir Izetbegović uputio je otvoreno pismo Tomislavu Nikoliću: „Vašom najnovijom izjavom, datom makedonskoj televiziji Sitel, u kojoj kažete da ‘Bosna polako nestaje pred našim očima’, ponovo grubo nasrćete na moju zemlju i vrijeđate građane Bosne i Hercegovine. Ovim otvorenim pismom želim Vam jasno poručiti da možete biti potpuno sigurni: Bosna i Hercegovina, suverena, neovisna i međunarodno priznata država, neće nestati. (…) Žao mi je što ovo moram reći, ali upravo izjave poput ove zlokobno podsjećaju na riječi optuženog zločinca Radovana Karadžića da će ‘BiH biti pakao, a muslimanski narod nestati’ izgovorene u Parlamentu Republike BiH, u predvečerje agresije na moju zemlju, u oktobru 1991. godine.“ Zbog svega što je u pismu naveo, i Nikolićevih izjava da u Srebrenici nije bilo genocida, Izetbegović je odlučio da otkaže planirani trilateralni susret u Turskoj na kom je trebalo da se sretne sa Nikolićem. Iz informativne službe predsednika Srbije stigla je reakcija, ali teško da se ona može nazvati odgovorom, jer je iz Nikolićevog kabineta saopšteno da su navodi Izetbegovića o otkazivanju učešća plod nesporazuma, s obzirom na to da sastanak nikada nije ni bio dogovoren: „Predsednik Nikolić je krajem prošle nedelje obavestio domaćina, Tursku, da zbog obaveza neće biti u mogućnosti da u predloženom terminu učestvuje na tom sastanku.“
Pored političkih razmirica, otvorena pisma služe za rešavanje (ili zakuvavanje) onih estradnih. Ovih dana, sa stranica tabloida u sudnice se preselilo ono što štampa sarkastično naziva „suđenjem decenije“. Pevačica Svetlana Ceca Ražnatović tužila je pevačicu Jelenu Karleušu zbog otvorenog pisma koje joj je ova uputila pre dve godine, preko svog Fejsbuk profila. „Ja ubice u kuću ne puštam, kafu im ne kuvam, ne pušim im! Ubice, bre, i ne poznajem! Naravno, onda su te ‘nevinu’ odveli u pritvor, dok su tvoja deca ‘gladovala i tugovala’ bez majke! Čuj, deca gladovala u Arkanovoj vili od dva miliona, i to krvava dva miliona?! Ne, sva srpska deca su gladovala, tvoja su bila sita“, osula je paljbu Karleuša 2010, da bi je Ražnatovićeva tužila za uvredu. Nakon prvog ročišta na kom su se suočile, Viši sud u Beogradu morao je da demantuje tvrdnje o toku suđenja koje je Karleuša iznela na Tviteru kada je napisala: „Izađoh iz suda. Sudija: ‘Šta vas je uvredilo?’ C: ‘Uvredilo me je nazivanje mog pokojnog muža kriminalcem.’ Sudija: ‘Istina zna da vređa.’“ „Obaveštavamo vas da su apsolutno netačni navodi koji se odnose na postupanje sudije ovog suda i da se radi o proizvoljnom tumačenju jedne od stranaka u ovom parničnom postupku“, stoji u saopštenju Višeg suda iz Beograda.
U MREŽI: Srećom, nije svako otvoreno pismo povod ili rezultat sukoba, niti služi samo za iznošenje prljavog veša u javnost. Krajem septembra, slavni pisac Filip Rot bio je prinuđen da se otvorenim pismom obrati Vikipediji, preko bloga na sajtu „Njujorkera“. „Draga Vikipedijo, ja sam Filip Rot. Nedavno sam prvi put pročitao odrednicu na Vikipediji koja govori o mom romanu ‘Ljudska mrlja’. Odrednica sadrži ozbiljnu grešku i želeo bih da se ona ukloni. Ova stvar nije dospela na Vikipediju iz sveta činjenica nego iz brbljarija književnih tračara – u njoj nema ni trunke istine. Kada sam se, preko zvaničnog posrednika, nedavno obratio Vikipediji da izbriše ovu neistinu, uz još dve druge, mom posredniku je ‘administrator engleske Vikipedije’ odgovorio – u pismu od 25. avgusta – da ja, Rot, nisam pouzdan izvor: ‘Razumem vaš argument da je autor najveći autoritet za svoja dela’, piše Vikipedijin administrator, ‘ali nama trebaju sekundarni izvori.’“ Osim što je Vikipedija kasnije upravo blog sa „Njujorkera“ priznala kao sekundarni izvor, ovo pismo je zapravo maestralan esej o životu čoveka koji je zaista inspirisao Rota da napiše „Ljudsku mrlju“, ali i o čitavom postupku pisanja romana inspirisanog stvarnim životima.
Rot, međutim, nije prva javna ličnost koja se otvorenim pismom obratila bezdanu kakav su društvene mreže. Emir Kusturica na stranicama sarajevskog „Oslobođenja“ otvorenim pismom Fejsbuku reagovao je u aprilu ove godine na postojanje lažnog profila sa njegovim imenom i poruka koje su poslate sa tog profila: „Iz fejsbukove septičke jame koju je stvorila tehnologija, barjak demokratskog svijeta, svakodnevno nas zapljuskuju svakojake fekalije. Daleko od toga da se ovaj govor može nazvati rektalnim iako u njemu mozak uglavnom ne participira, tu se misli survavaju spontano u jamu nemilice. Tako biva jer su licencu da brbljaju dobili svi, najčešće oni koji ne znaju šta govore. To upada u mrežu kanalizacionih cijevi koja usisava sve šta misli prosjek i to je pozitivno jer tako se ne čuju oni koje bi trebalo čuti!“ Iako nije korisnik ove društvene mreže, Kusturica je oštro i surovo precizno pogodio i ono što joj korisnici i dobri poznavaoci zameraju.
OPTUŽUJEM: Na engleskoj stranici upravo one nepouzdane Vikipedije kojoj se Filip Rot obratio otvorenim pismom, stoji da je reč o formi pisanoj sa namerom da je čita široka publika. Navedeni su mnogi primeri, uz napomenu da se mnoge poslanice, a naročito one apostola Pavla, smatraju otvorenim pismima. Najčuvenije i svakako najznačajnije u istoriji otvorenih pisama jeste „Optužujem“ („J’accuse“) francuskog pisca Emila Zole iz 1898. Zolin članak je objavljen u formi otvorenog pisma upućenog tadašnjem francuskom predsedniku Feliksu Foru. U pismu, Zola je optužio vladu za antisemitizam, kao i za neosnovano hapšenje kapetana Alfreda Drajfusa koji je na procesu 1894. godine osuđen na doživotnu robiju zbog navodnog odavanja vojnih tajni Njemačkoj. Pismo je bilo objavljeno na naslovnoj strani i izazvalo je veliki odjek kako u samoj Francuskoj tako i u njenim kolonijama, a naslov samom pismu dao je urednik novina Klemanso. Zbog ovog pisma Zola je bio optužen za klevetu i osuđen na godinu dana zatvora. Da bi izbegao kaznu, pobegao je u Englesku, a u domovinu se vratio godinu dana kasnije kada je kazna Drajfusu bila poništena.
Današnja otvorena pisma nemaju više nikakvu oštricu, a sve je manja i pažnja koju u javnosti izazivaju. Osim na stranicama štampe, blogovima i društvenim mrežama, ko god želi može da ostavi jedno na sajtu specijalizovanom za otvorena pisma, na adresi www.openletters.net.
