Tržište informacionih tehnologija u Srbiji trenutno se nalazi na nivou statističke greške jedne Nemačke. Kakvi su nam potencijali? Da li ćemo, i kada, uspeti da uhvatimo korak sa poodmaklim komšijama? Od ukupnog "kolača" Adriatik regije na Srbiju otpada skromnih deset odsto. Kada se tome dodaju prognoze po kojima ćemo tek 2014. dostići nivo razvoja tržišta Mađarske iz 2005, nameće se zaključak da je našem tržištu potreban "bum"
Hrvatska sa dva puta manje stanovništva ima godišnju IT potrošnju od 700 miliona evra, što je duplo više nego u Srbiji. Firme koje se bave IT-om u Srbiji čine dva odsto ukupnog broja domaćih preduzeća. Nikola Marković, predsednik Društva informatičara Srbije, napominje u razgovoru za „Vreme“ da je jedan od razloga ovakve situacije to što Vlada ne prepoznaje da je razvoj IT-a važan faktor razvoja zemlje.
Naša zemlja je u okviru Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope još 2002. godine potpisala Agendu za razvoj informacionog društva. Među prihvaćenim obavezama do 2010. jeste i donošenje Strategije za razvoj informacionog društva, čiji je cilj da građanima približi informaciono-komunikacione tehnologije i državnu upravu. Strategija je doneta u oktobru ove godine. Prema rečima Čedomira Šuljagića, pomoćnika ministra za nauku i zaštitu životne sredine, ona zahteva ukrupnjavanje tri tela na republičkom nivou: Ministarstva za nauku, Republičkog zavoda za informatiku i internet i Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Šuljagić dodaje da bi ipak znatno efikasnije bilo osnivanje ministarstva za informatiku ili nekog nižeg organa. „Država može da pomogne IT tržištu tako što će biti njegov kupac“, kaže on.
Marija Kujačić, rukovodilac grupe za elektronsku upravu u Republičkom zavodu za informatiku i internet, smatra da je Strategija samo dokument koji određuje opšte pravce iz koga treba da proizađe više akcionih planova koji bi se menjali u skladu sa promenama u društvu.
(NE)OČEKIVANJA OD DRŽAVE: Ljubiša Dulanović, tehnički direktor firme BlueNET iz Čačka, kaže za „Vreme“ da nije čuo za Strategiju. „Bojim se da će to završiti u uskom krugu ljudi koji o tome odlučuju, a mi na periferiji ostaćemo kratkih rukava… Nije mi jasno zašto su ponovo uvedeni porezi na PC opremu. Ljudi opet slabije kupuju računare, a mnogi i danas ne znaju ni i-mejl da pošalju. Mislim da to ima direktne veze sa opismenjavanjem nacije i brigom o društvu. Ne vidim gde je tu Vlada.“ Kritikama upućenim Vladi ovde nije kraj. Vladimir Živaljević, generalni direktor niške kompanije Pakom, na pitanje kako država treba da pomogne IT tržištu odgovara da država treba da pomaže decu, stare ili nemoćne. „IT biznisu i svima drugima treba da kreira uslove za funkcionisanje tržišta, a mi ćemo sami sebi da pomognemo. Takođe, ako zemlje u okruženju pomažu svoje kompanije protekcionizmom ili subvencijama, treba na to odgovoriti. Ali, kad je o srpskoj administraciji reč, biću zadovoljan i ako na autoputu do Beograda nema rupa.“ Veselin Jevrosimović, direktor ComTradea, navodi da je „informatika još uvek u rukama pojedinaca, interesnih i finansijskih lobija. Ona se na nivou države i dalje gleda kao sredstvo da se uzmu pare i da se napravi lov u mutnom, a ne kao razvojna infrastrukturna delatnost i privredna grana.“
Ideja o uvođenju Ministarstva informatike jedno je od rešenja koje već godinama predlažu IT stručnjaci. Primer Slovenije jasno svedoči o mogućoj koristi. Marija Kujačić podseća da je ta zemlja ubrzano krenula sa IT razvojem nakon osnivanja ovog ministarstva. Drugi predlažu davanje većeg značaja Društvu informatičara u koji bi bili delegirani predstavnici vodećih IT preduzeća u Srbiji, koji bi vršili monitoring u sprovođenju Strategije i lobirali za interese prisutnih na tržištu. Naime, Društvo od 1973. godine prati rezultate u oblasti informatike i promoviše nove tehnologije. Jedna od njegovih inicijativa jeste da se ukaže Vladi na nužnost smanjenja PDV-a na osam odsto kako bi se stimulisala nabavka informatičke opreme.
„Iako su procene da će do kraja ove godine porasti nabavka računara za 15 odsto u odnosu na 2005, ni pomoću toga nećemo dostići visinu tržišta i količinu nabavke informatičke opreme iz 2004, pre uvođenja PDV-a“, kaže Nikola Marković. Nakon uvođenja PDV-a od 18 odsto, prodaja računara pala je za petinu i ugašene su brojne firme koje su ih prodavale. Takođe, zbog povećanja cene, računari su za mnoge postali nedostižan luksuz. Prema rečima Milovana Matijevića, direktora IDC-a Srbije, vodeće svetske kuće za istraživanje i marketing u oblasti informatičkih i komunikacionih tehnologija, te godine jedino je u Srbiji cena informatičke opreme rasla, dok je u drugim padala. Ipak, PDV je, prema njegovim rečima, bio neophodan korak u sređivanju, tj. eliminisanju sivog IT tržišta. „Smanjenjem stope PDV-a na osam odsto zadržali bismo pozitivne efekte, a domaće kompanije dobile bi prostor za čvršće pozicioniranje na tržištu i spremile bi se za dolazak stranih preduzeća. Ujedno, stimulisali bismo civilnu nabavku računara“, kaže Matijević za „Vreme“, napominjući da je Srbiji potreban godišnji rast IT-a veći od 17 odsto, koliki je danas. U suprotnom, srpska ekonomija ulazi u krizu. „Informatička infrastruktura važan je preduslov za razvoj privrede, države i društva a jeftinija je od drugih. Karakteriše je znatnija profitabilnost, a ulaganje u tehnološke potencijale neke zemlje direktno je povezano sa njenim materijalnim i duhovnim napretkom“, kaže on. U ComTradeu navode da je prvih šest meseci po uvođenju PDV-a bilo teško, ali da su ovu krizu uspeli da ostave iza sebe zahvaljujući tenderima i masovnom uvođenju poslovnih aplikacija u domaće firme. ComTrade danas u Srbiji ima 30 prodavnica računara. Srećko Miodragović, pomoćnik direktora ove firme, kaže za „Vreme“ da će ova kompanija do kraja godine prodati oko 190.000 računara od čega 40.000 odlazi na notebook.
UTICAJ NIČEGA NI NA ŠTA: Miodrag Mirčetić iz Pexima smatra da postoji više faktora koji bitno utiču na razvoj IT tržišta u svakoj zemlji pa i u našoj. „Pre svega, informacione tehnologije su deo investicionih planova privrede, tako da ukupan nizak nivo investicionog potencijala naše privrede diktira i investicije u IT. Drugi važan pokretač IT investicija je svakako država, a kao što nam je poznato, mi se još borimo da saniramo neke vrlo bazične probleme kao što su obrazovni sistem, zdravstvena i socijalna zaštita, restrukturiranje državnih preduzeća, vlasnička transformacija…“
U ovom trenutku, srpska industrija se nalazi na 50 odsto kapaciteta iz 1990. godine. S obzirom na to da je informatizacija jedan od snažnih vidova uticaja na industriju, tj. da se one međusobno stimulišu, Matijević slikovito komentariše da je njihov odnos „uticaj ničega ni na šta“. „Nameće se jasan zaključak da je svaki napredak, pa i onaj najmanji, stvar inicijative koja treba da krene iz Vlade. Nestabilna politička situacija i nesređeno tržište neće ostaviti posledice samo na domaće preduzetnike“, kaže Matijević. Upravo zato postoji realna mogućnost da mnoge regionalne kancelarije velikih svetskih kompanija, pored naših geografskih prednosti, budu otvorene u Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu, a ne u Beogradu. Tome je svakako blizak i komentar Andrije Jaukovića, predstavnika Intela, koji je više puta ukazao na neophodnost pravog informatičkog društva koje bi lobiralo za naše interese. Takođe, navodi da rasta ima i da će ga tek biti. Kako možemo da pomognemo sami sebi? Jauković jedan od primera vidi u našem komšiluku: Vlada Rumunije daje subvencije kroz vaučere za kupovinu kućnih kompjutera. Efekat je bio dvostruk: rumunsko IT tržište je poraslo, a građani su stekli informatičku pismenost. Motivaciju za što bržu informatizaciju Srbije treba videti i u činjenici da kvalitetna IT infrastruktura otvara i nova radna mesta. To je argument koji ne ostavlja ravnodušnim ni mnogo razvijenije zemlje.
Mnogi privrednici ne prepoznaju značaj ulaganja u IT. Umesto investicijom, smatraju ga troškom. „Veliki broj privrednih menadžera nije prepoznao da je informatička tehnologija važan preduslov u konkurentnosti preduzeća, modernizaciji i efikasanijem radu. Želja Društva informatičara Srbije jeste da utičemo na preduzeća da to shvate“, kaže Nikola Marković. Matijević dodaje da kočnice razvoja vidi i u niskom nivou privredne aktivnosti, sporom restrukturiranju državnih preduzeća… Nabavka informatičke opreme u privredi veoma je mala, ali u Društvu informatičara navode da među preduzećima ima izuzetaka koji su razumeli značaj IT-a i nastavili uspešno poslovanje. Nosioci celokupnog privrednog razvoja su mala i srednja preduzeća, ali zbog velikih problema u proteklim godinama nisu uspela dovoljno da ulažu.
Prema Matijevićevoj analizi, ukoliko stopa rasta srpskog IT-a do 2010. godine bude iznosila 25 odsto, IT potrošnja po glavi stanovnika za tri godine iznosiće 100 evra što će predstavljati 40 odsto mađarske IT potrošnje po glavi stanovnika, odnosno 12 odsto nivoa u zapadnoevropskim zemljama.
Aco Filipović, direktor prodaje računara u kompaniji Hewlett-Packard, kaže da se s obzirom na to da je razvoj IT tržišta jedne zemlje posledica opšte ekonomske i političke situacije, tempo razvoja može u dobroj meri predvideti. „Iako nam se to ne sviđa, predviđanja IDC-a da će Srbija 2014. godine dostići nivo razvoja Mađarske iz 2005. dosta su realistična. Potrebe za IT proizvodima i uslugama u Srbiji su velike, pa potencijal za razvoj postoji.“ On objašnjava da je veličina tržišta definisana nivoom investicija u privredi i kupovnom moći stanovništva. „U Hrvatskoj su oba ova faktora veća nego u Srbiji, pa je i IT tržište veće. Takođe u Hrvatskoj je primetno veća prodaja usluga iz oblasti IT-a. Isto poređenje je između Srbije i BiH, ali u obrnutom smeru, tako da je naše tržište negde između ova dva.“ Filipović dodaje da je rad HP-a u zemljama regiona sličan, iako svaka od njih ima drugačije zakonodavstvo.
MADE IN SERBIA: U Srbiji postoji veliki broj preduzeća koja sklapaju računare od uvoznih komponenti. Međutim, proizvodnjom hardvera nikako ne možemo da se pohvalimo. „Naše IT tržište pretežno je orijentisano na ‘šrafciger’ industriju (sklapanje, ali ne i proizvodnju), kako po pitanju hardvera tako i po pitanju softvera. U Srbiji nema softverske industrije niti softverskog tržišta. Ne kažem da niko ne radi ništa, ali se na osnovu časnih izuzetaka ne može reći da se radi o ozbiljnoj industriji“, smatra Stevan Milinković, direktor Računarskog fakulteta. Nikola Marković navodi podatak da se u Srbiji oko 1500 preduzeća bavi sklapanjem i prodajom računara, a Matijević da upravo prodaja hardvera čini 70 odsto potražnje.
Jedan od retkih proizvođača hardvera u Srbiji bila je kompanija Blue Star iz Arilja koja se bavila proizvodnjom kompjuterskih monitora, memorija, USB stikova, GPRS uređaja za fiskalne kase, digitalnih TV risivera… Prošle godine čak 98 odsto proizvodnje ove firme plasirano je na evropsko i tržište Bliskog istoka. U avgustu 2005. zapošljavala je 89 radnika i planirala da do kraja te godine izveze proizvode u vrednosti od 25 miliona evra (11 miliona više u odnosu na 2004. godinu). Goran Džekulić, vlasnik Blue Stara, i tada se žalio na komplikovane administrativne propise (svoju firmu nije mogao da registruje u rodnom Čačku već u Arilju) i skupe kreditne linije: „U Nemačkoj, firma koja se bavi poslom koji ima budućnost, kao što je Blue Star, dobija kredit do milion evra, sa grejs periodom od pet do deset godina sa kamatnom stopom malo većom od jedan odsto. To je prava stimulacija privrede, proizvodnje i izvoza.“ Blue Star je tada kompjutersku memoriju u Evropi prodavao po istoj ceni po kojoj se memorija proizvodi i prodaje na Tajvanu zahvaljujući bržoj isporuci i jeftinijem transportu, bez obzira na to što je naša radna snaga ipak skuplja od azijske.
Ova firma danas ne postoji. Iz nje su nastale dve nove, Bit Star i BlueNET, zbog, kako kaže tehnički direktor ove druge, Ljubiša Dulanović „mimoilaženja stavova dvojice ulagača, Srbina i Nemca, o daljem razvoju tehnologije u Srbiji“. Danas BlueNET razvija bežični internet na području Čačka i Arilja a Dulanović ne želi unapred da govori o planovima. Bit Star i dalje proizvodi memorije koje otkupljuje firma Xelo AG iz Nemačke, a gotovo zanemarljivu količinu može ponuditi domaćem tržištu. Bit Star, osim u Arilju, nema svojih predstavništava, i ima oko 50 zaposlenih. Arno Hoppe, vlasnik Bit Stara, kaže da je jedan od razloga da na ovim prostorima započne poslovanje kalkulacija prihod–rashod. „Istini za volju, ti su troškovi mnogo veći u razvijenijim i visoko razvijenim zemljama“, kaže Hoppe.
U grupi uspešnih domaćih preduzeća koja su usmerena na proizvodnju, osim Informatike koja proizvodi industrijske računare, nalazi se i ComTrade. Pored svog brenda, „prvog srpskog kompjutera“, i poslovanja u 15 zemalja, najavljuju skoriji izlazak na Londonsku berzu što će im otvoriti nova tržišta. Tehnology Center u Beogradu samo je jedan od njihovih uspešnih poslovnih projekata. Zamišljen je kao regionalni poslovni, naučni, tehnološki i razvojni centar koji će okupljati IT profesionalce. Pre nekoliko nedelja, ComTrade je otvorio isti centar i u Sarajevu, a planira se izgradnja i u Zagrebu. Prosečan rast ComTradea u proteklih pet godina iznosi 27,6 odsto, što je mnogo više u odnosu na rast srpskog IT-a.
Iako su, poput ComTradea, i drugi naši IT privrednici prisutni u regionu sa kvalitetnom ponudom, za sada ostaju bez većih projekata. S druge strane, kompanije iz okruženja beleže znatno veće poslovne uspehe u Srbiji.
INVESTICIJA ILI TROŠAK: Prema publikaciji IDC-a „Srpski IT osmatrač“, u 2005. godini vrednost srpskog tržišta hardvera iznosila je 166 miliona evra, softvera 35 i usluga 44 miliona evra. U Mađarskoj, na primer, iste godine na hardver je odlazilo 300, softver 91 i IT usluge 144 miliona evra. Najveća razlika između ova dva tržišta upravo je u sektoru usluga. Njegova nerazvijenost karakteristika je svih zaostalih IT tržišta.
Aco Filipović kaže da HP, pored toga što je 2005. godine bio vodeći isporučilac desktop računara, planira da se okrene prodaji usluga iz oblasti IT-a. Nijedan HP-ov softver nije razvijen u Srbiji, ali se stalno vrše evaluacije novih mogućnosti za tako nešto. Na srpskom softverskom tržištu primetno je sve masovnije licenciranje softvera. Prema ostvarenom prometu, Microsoft je ovde i dalje vodeći distributer u kućnoj upotrebi (zauzima 90 odsto tržišta) dok konkurentski Linux pokušava da nađe put do većeg tržišta preko fakulteta i pojedinih državnih institucija. „Slobodni softver i otvorena rešenja uopšte u Evropi i svetu su prilično ozbiljno shvaćeni, pa je spisak zemalja koje ih implementiraju velik. Situacija u lokalnoj samoupravi Srbije, nažalost, veoma je loša“, kaže Ivan Jelić, urednik časopisa „GNUzilla“ koji je posvećen slobodnom softveru. Pored državne uprave, veliki deo poslovanja Microsofta odlazi na saradnju sa velikim preduzećima. Najveći ulagači u IT su, prema rečima Vladana Živanovića, direktora prodaje za velika preduzeća u ovoj firmi, Pošta Srbije, Naftna Industrija Srbije i Elektroprivreda Srbije. Nikola Marković kaže da je pored ovih još nekoliko preduzeća (Sartid, Sintelon, Hemofarm…) uvidelo značaj ulaganja u IT i da zato uspešnije posluju.
Iako statistike nisu zavidne, naši sagovornici mahom se slažu da budućnost IT-a u Srbiji leži upravo u razvoju softvera. U ovom delu prednjače strana preduzeća, kako proizvodnjom tako i prodajom. Ipak, važno je reći da su mnoga dobra softverska rešenja proizvod domaćih firmi. Pakomovo rešenje „SMS4Parking“, ili Certrusove elektronske dopune, samo su neka sa kojima se srećemo svakog dana. Prema rečima Vladimira Živaljevića, direktora Pakoma, planovi izvoza ove niške firme vezani su za usluge i softver, a pre svega izvoz pomenutog rešenja u zemlje u okruženju. Pored toga, Pakom planira otvaranje distributerskih centara u Makedoniji, Hrvatskoj i BiH.
„Ovde je razvoj softverskih rešenja jeftiniji, a jednako pouzdan. Imamo viziju Srbije koja proizvodi rešenja i izvozi ih. Zašto bi neko drugi bio pametniji od nas?“, kaže Vladan Živanović iz Microsofta. Firmu u kojoj radi vidi kao generator uspeha domaćih kompanija van granica našeg tržišta.
Primera o kojima Živanović govori ima na pretek. Preduzeće CPU je već godinama angažovano na tzv. mission critical projektima: pet godina zaredom zadužena je za implementaciji Informacionog sistema EXIT festivala, IT sistema Evropskog prvenstva u košarci 2005. (Beograd, Novi Sad, Vršac, Podgorica), Microsoftove IT konferencije Sinergija 06, projekat dizajniranja i implementacije ICT sistema Hitne pomoći Beograda za koju su prošle nedelje dobili nagradu Diskobolos 2006… U oktobru, ova firma završila je projekat budućeg beogradskog kol centra, koji svojim rešenjem parira gradskim pozivnim centrima najvećih svetskih metropola poput Njujorka, Baltimora, Čikaga… Projekat predviđa da svaki građanin putem bilo kog kanala komunikacije (jedinstveni telefonski broj, SMS, mobilni, i-mejl, veb-sajt, faks, lično) u najkraćem roku može da uputi svoj zahtev bilo kom javnom komunalnom preduzeću, opštini ili sekretarijatu, a da uz to ima mogućnost da prati rešavanje svog zahteva, uz garantovane vremenske periode u okviru kojih gradske službe moraju da ga ispune. Nikola Petrović, tehnički direktor ove firme, smatra da neodgovarajuća infrastruktura i zastareo način shvatanja poslovnih procesa, produktivnosti i povraćaja uloženih investicija dovode do toga da vrlo napredna IT rešenja u velikim projektima moraju biti napuštena. Pre svega da bi se projekat uklopio ne samo u postojeću infrastrukturu, već u najčešće potpuno neodgovarajuću poslovnu politiku. „Rezultat toga je da se IT stručnjaci više bave poslovnim konsaltingom, a mnogo manje samim IT konsaltingom“, kaže Petrović.
IZVOZ: Svetlijih srpskih primera ima još mnogo. Softverska rešenja u bankarskom sektoru postaju sve značajnija investicija. Firma koja je vodeća u njihovoj proizvodnji je Pexim Solutions čiji udeo u sektoru bankarstva (klijenti su Volksbank, Univerzal banka, Post bank, Nova ljubljanska banka, Nacionalna banka Srbije…) na Balkanu iznosi više od 70 odsto. Miodrag Mirčetić iz Pexima smatra da su srpske kompanije uspele da stvore kapacitete u pogledu ljudskih resursa, znanja i kvaliteta, čime su ravnopravno ušle u trku sa konkurentima. On navodi da Srbija ima veliki broj IT kompanija, koje su po strukturi i kapacitetu konkurentne u regionalnim okvirima. „Vodeće kompanije u Srbiji, u koje ubrajam i Pexim, uspele su da stvore kapacitete u pogledu ljudskih resursa, znanja i kvaliteta, koji garantuju uspešan rast IT tržišta. One su dobar oslonac i partner svetskim i evropskim liderima koji ozbiljno računaju da sa njima obezbede kvalitetno regionalno prisustvo.“
Kada je reč o izvoznim brendovima, svakako najbolji proizvod su naši stručnjaci. Miloš Đurković, generalni menadžer IBM-a, kaže da „kada je reč o odnosu ponude i potražnje IT stručnjaka, Srbija će se uskoro suočiti sa manjkom ponude“. Nikola Petrović smatra da je prednost srpskog tržišta upravo cena profesionalne radne snaga i ocena njenog kvaliteta na međunarodnom nivou. „Zemlje kao što je Amerika našim stručnjacima daju prednost u odnosu na npr. Indijce, a dobro je poznato da je u ovom trenutku Indija najveći izvoznik IT stručnjaka, zbog odgovarajuće cene radne snage, poznavanja engleskog jezika i stručnosti.“
Suprotno tim ustaljenim uverenjima da nam je obrazovni sistem dobar, Stevan Milinković, dekan Računarskog fakulteta (RAF) koji je (kao i Računarsku gimnaziju) osnovala beogradska kompanija CET, misli da u najboljem slučaju imamo zastarelo znanje. „Ukoliko postoje uspešni pojedinci, prvenstveno mogu da zahvale sebi, svom radu i motivaciji. Naš obrazovni sistem nimalo nije zaslužan.“ Milinković tvrdi da je teško napraviti preciznu analizu između državnih i privatnih fakulteta: „Na Elektrotehničkom fakultetu se izučava računarsko inžinjerstvo, što se graniči sa elektrotehnikom i elektronikom. Fakultet organizacionih nauka izučava informacione sisteme, što se graniči sa poslovnim procesima i menadžmentom, a na RAF-u se izučava jezgro računarstva i računarske nauke.“ U Računarskoj gimnaziji pored klasičnih predmeta postoje i računarski. Ova gimnazija namenjena je pre svega talentovanim informatičarima, matematičarima i fizičarima. U Microsoftu ističu dobru saradnju sa RAF-om, računarskom gimnazijom, ali i državnim školama. „Trudimo se da ulažemo u mlade ljude koji već nekoliko godina zauzimaju visoka mesta na raznim takmičenjima u Indiji i Japanu, što nas stavlja u sam vrh svetskog programiranja“, kaže Vladan Živanović.
Zoran Kovačević, urednik časopisa „Internet ogledalo“, smatra da problem nije u samom obrazovnom sistemu, već da se javlja kasnije: promene u IT-u su veoma dinamične pa znanje zastareva već šest meseci nakon završetka studija. Neophodno je praćenje trendova, i to je jasno i našim firmama koje rade na edukaciji zaposlenih. Oni ih pre svega šalju na kurseve za sticanje sertifikata vodećih svetskih kompanija. Naši sagovornici slažu se da je ova sertifikacija dokaz određene ekspertize, veština i znanja u oblasti IT-ja, koji i u svetu predstavlja standardnu dopunu klasičnom obrazovanju. Pomaže pri zapošljavanju i napredovanju u IT karijeri. Nikola Petrović kaže da se broj polaznika kurseva za sticanje Microsoft i Cisco sertifikata u CPU – smanjuje. Tvrdi da je to najbolji način praćenja svetskih tokova i usavršavanja IT profesionalaca.
U Cetovom školskom centru potencijalne polaznike najviše interesuju programi koji pružaju uska specijalistička znanja, a to su kursevi za sistem administratore, grafički, kursevi za servisere računara, ali i oni koji obuhvataju Windows, Word, Exsel i Internet, kaže Branislav Đurđevac, direktor CET škole računara i Računarske gimnazije.
I pored neodgovarajuće infrastrukture, siromaštva, zastarelog načina shvatanja poslovnih procesa, nedovoljno aktivnog vođenja politike u ovoj oblasti…, pitanje informatizacije ne treba shvatiti tragično. Ona je naša neminovnost. Jednostavno, nameće nam se kao uslov napretka i hvatanja koraka sa razvijenim svetom. Koliko nam je godina „ubrzanog“ razvoja potrebno da sa očajne pozicije dođemo na lošu? Dovoljno „lošu“ da nam kompjuterska tehnologija više ne bude strano telo. Naši sagovornici smatraju da s obzirom na događaje na Balkanu devedesetih godina prošlog veka, kada je u svetu došlo do prave eksplozije u razvoju informacionih tehnologija i interneta, može da se kaže da imamo više nego dobro opravdanje za informatičku nepismenost. I pored toga, država i građani usvajaju nove informacione tehnologije mnogo većom brzinom nego što je to bio slučaj u ostalim zemljama u tranziciji koje su imale mnogo manje problema. Konačne prognoze su da će Srbija u bliskoj budućnosti dostići nivo koje imaju zemlje u okruženju, a da će ih odmah nakon toga i prestići.
Prema rečima Zorana Kovačevića, urednika „Internet ogledala“, časopisa namenjenog poslovnim ljudima, u razvijenom svetu informatička era je završena. Gde se zapravo informatizacija dotiče nas običnih građana? Znate one situacije kada uporno, satima čekate ispred šaltera na čijem vas kraju obično dočeka mrzovoljna službenica. Sve biste to mogli za nekoliko trenutaka i sa nekoliko klikova mišem. Olakšana prijava poreza, izvodi, registracija preduzeća… samo su neke od prednosti e-uprave. U Republičkom zavodu za informatiku i internet rekli su nam da je napravljen servis za onlajn prijavu poreza. Međutim, ova usluga za sada je dostupna samo velikim poreskim obveznicima. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, 13,7 odsto građana koristi internet usluge u komunikaciji sa javnim ustanovama ili organima administracije, dok je 43,1 odsto zainteresovano za ovu mogućnost, ali je ne koristi. Čak 43,2 odsto ispitanika nije zainteresovano da koristi usluge koje pruža e-government. Kao razloge nekorišćenja 31,2 odsto ispitanika navelo je „nedostatak informacija“, 18,8 odsto – „više mi odgovara lični kontakt“, i 9,9 odsto – „želim direktan odgovor“. Najveći broj ispitanika naveo je da preko interneta pribavlja uverenja iz matičnih knjiga, traži posao i upisuje se na više škole i fakultete. Internet usluge javne uprave koristi 48,6 odsto preduzeća u Srbiji.
Sajtova sa štetnom tematikom (samoubistva, otmice, abortus) ima mnogo. Problemi mogu nastati kada do njih dođu deca. Slučajevi trgovine ljudima zabeleženi su i u virtuelnom svetu. Primera poput onog kada je devojci nađen posao u bolnici u Italiji koja nije postojala ima mnogo. Kada je reč o kompjuterskom kriminalu, Gojko Grubor, predsednik nadzornog odbora Udruženja sudskih veštaka za informacione tehnologije, kaže za „Vreme“ da je za istraživanje sajber kriminala neophodan tim ljudi . „Prvi nivo je istražni organ, tužilac koji vodi ceo predmet. Drugi je policajac koji istražuje fizičku scenu krivičnog dela, a treći forenzičar koji skida podatke sa računara koji su dokaz pred pravosudnim organima. Drugi deo posla odnosi se na analizu tj. proces sudskog veštačenja gde se izlažu prikupljeni dokazi. Ovo je standard FBI-a, prema tome i najbolji“, kaže naš sagovornik. On podseća na Zakon o borbi protiv komjuterskog kriminala koji je usvojen u junu prošle godine. Njegova „prava“ primena može početi onda kada se formira grupa u Ministarstvu unutrašnjih poslova. „Za sada taj posao radi dvoje kompetentnih što nije dovoljno“, podseća Grubor.
Sajber kriminal izučava se i na Fakultetu organizacionih nauka. Profesor na istoimenom predmetu je Mirjana Drakulić.
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Ovi praznični dani su drugačiji – ne smiruju se ni studenti, ne smiruju se ni građani. Grad u kojem se 1. novembra desila strašna tragedija još uvek je prepun adrenalina, i gneva, i nade. Kao da su praznici u drugom planu, a otpor je vidljiv na svakom koraku
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
