Generaciju zed neće razumeti niko ko ne vidi da mladi Nepalci nisu tražili paljenje institucija već njihovo vaskrsenje, da naši studenti nisu “slabići” ako žele isto, da nije bitno ko je predsednik dokle god nad njim bdi ustav, da zabrana društvenih mreža nije “odbrana pravih vrednosti” već atak na identitet i slobodu govora, da je i treš kultura kul i da je “shitpost” smešan
Na globalnu društveno-političku scenu spektakularno je stupila generacija zed. Prodrmala je uspavane autoritarne sisteme od Meksika do Tajlanda – uključujući ovaj naš – i time postala verovatno prva generacija mladih o kojoj i “najdžangrizaviji” matorci govore sa divljenjem.
Požar pobune koji su raspirili pripadnici “Gen Z” buknuo je 2025. i zahvatio više od 20 zemalja. Najveće žarište bilo je u Aziji gde su analitičari i novinari već skovali izraz “azijsko proleće” podsećajući na sličan mada neuporedivo ozbiljniji talas prevrata koji se odigrao u zemljama severne Afrike 2011. godine.
Pored Bangladeša, Šri Lanke, Mongolije, Tajlanda, Indonezije i Filipina, “Gen Z” predvodila je proteste i u Meksiku, Peruu, Paragvaju, Maroku, Keniji, Mozambiku i na Madagaskaru, a jezičci plamena pecnuli su i zapadne zemlje, od kampusa američkih univerziteta, pa sve do Slovačke, Bugarske i naravno, Srbije.
U Nepalu, gde je bilo najkrvavije, požar je i doslovno došao na vrata državnih institucija kada je 4. septembra vlada pokušala da zabrani društvene mreže. U nasilnim demonstracijama poginulo je više desetina ljudi, zapaljene su zgrade parlamenta, vlade, kao i rezidencije političara, a vlada je i zvanično podnela ostavku 9. septembra.
Uzimajući u obzir sve što se dešavalo u godini na izmaku, profesor Fakulteta političkih nauka Bojan Vranić kaže za “Vreme” kako bi najprikladnije bilo da reč godine bude “Gen Z”.
“Studenti jesu bili predvodnici, ali to vam je kao i kod svake ‘političke elite’, oni koji su obrazovaniji biće predvodnici pobune. Ovo što smo videli ne samo u Srbiji, nego i u drugim zemljama koje imaju problema sa demokratijom, kao što su Nepal, Bangladeš, Maroko… To je pobuna jedne generacije”, kaže Vranić.
NJIHOVA “PROŠIRENA REALNOST”
Prema takozvanoj “teoriji generacija” Vilijama Štrausa i Nila Houva koju određeni naučni krugovi osporavaju, svaki naraštaj oblikuju ključni istorijski događaji i društveni trendovi tokom odrastanja njenih pripadnika. Gen Z u koju, prema Štrausu i Houvu, spadaju deca rođena između 1997. i 2012. godine, prva je generacija koja odrasta uz digitalne tehnologije što je faktor od kojeg se u tumačenju njihovih akcija obično prvo kreće. A tu već nauka ima šta da kaže.
Sociolog Dalibor Petrović kaže za “Vreme” da stariji suštinski ne razumeju kako mladi koriste tehnologiju.
“Mi često mislimo da oni odlaze u virtuelnu realnost i da zapostavljaju realan svet. Ali ne vidimo da su oni prva generacija koja živi proširenu realnost. Onlajn prostor se nadopunjuje na stvaran svet. Na primer, kada se desila tragedija u novembru prošle godine, oni su svoje sentimente iskazivali onlajn, ali su bili i fizički povezani na fakultetima. Nešto što je bilo izolovano osećanje grupe prijatelja, kada se prebaci u onlajn svet, postaje opšti sentiment koji dele svi. Tada oni vide da to njihovo nije izolovano i nije prolazno”, objašnjava Petrović.
Za razliku od nekih drugih definišućih faktora generacije koji su uslovljeni lokalnim kontekstima, značaj digitalnih tehnologija leži u tome što su univerzalne. Gen Z pokretima pošlo je za rukom nešto što predinternetskim generacijama nije bilo moguće, a to je da stvore globalnu mrežu solidarnosti dostupnu svima i u svakom trenutku.
Student Fakulteta političkih nauka Mateja Mladenović navodi za “Vreme” da njegovi vršnjaci aktivno prate dešavanja u svetu i to uglavnom preko TikToka i drugih društvenih mreža.
“Snimci sloma jednog korumpiranog, kleptokratskog, nepotističkog i oligarhijskog režima poput onog u Nepalu, izuzetno su inspirativni”, kaže Mladenović. “Kod nas su dočekani sa oduševljenjem. Ali ne zbog nasilja, kako neki priželjkuju, već solidarnosti. Njihova borba je ono što i mi već godinu dana vodimo u Srbiji.”
Nemogućnost starijih – posebno donosilaca odluka – da shvate “proširenu realnost” na koju se kače klinci iz celog sveta antirežimskim dženzijevskim pokretima obezbedila je i prednost na terenu tokom kriznih vremena. Uz pomoć interneta mladi su uspevali da mobilišu po više desetina hiljada građana za veče, da u roku od nekoliko sekundi informišu javnost o bilo kojim nezakonitim dešavanjima, da se sačuvaju od “fake news-a” ili lične diskreditacije kojoj su skloni bičevi režima. I što je najkorisnije, međusobno su razmenjivali iskustva i tako evoluirali.
Profesor Vranić to naziva “sekundarnom socijalizacijom”, odnosno “međuvršnjačkim učenjem”.
“Pored formalnih treninga o demokratskim akcijama koje postoje u okviru civilnog sektora i koje ne možemo zanemariti, postoji i vrlo snažno neformalno obrazovanje koje dolazi sa društvenih mreža, a u poslednje vreme i od veštačke inteligencije. To je socijalni trening, gde vam se teorijski daju neke veštine, onda je na vama da li ćete ih i kada primeniti”, objašnjava Vranić.
KAKO JE RASLA GEN Z
Teško je odrediti tačne istorijske trenutke koji su uticali na formiranje Gen Z pošto događaji koji se obično navode u zapadocentričnom diskursu poput terorističkog napada 11. septembra 2001, migrantske krize i virusa kovid 19 nisu mogli na isti način uticati na sve, posebno ne na zemlje takozvanog “Trećeg sveta” koje su značajan deo ove priče.
Generacija koja nosi studentske proteste u Srbiji formirala je političku svest u vreme kada je razočaranje u postpetooktobarsku tranziciju bilo na vrhuncu. Za one mlađe situacija je bila samo gora pošto se to nezadovoljstvo kasnije materijalizovalo kroz ustoličenje Srpske napredne stranke. Rečenica “svi su oni isti” koju su mladi ovde slušali od razočaranih roditelja, činila ih je samo politički letargičnim. Teme poput spornih privatizacija, ekonomske krize, Haškog tribunala, pristupnih pregovora za Evropsku uniju, kosovskog pitanja i postepenog srozavanja demokratije, osim nekolicine koju je to interesovalo, bile su apstraktne i teške za identifikaciju.
Profesor Petrović objašnjava i sociološku dimenziju političke nezainteresovanosti koja je vladala među mladim dženzijavcima.
“Ta pasivnost jeste bila posledica neke vrste ‘obilja’ u kojem su mladi rasli”, kaže Petrović. “Dete često dobija i više nego što porodica može materijalno da obezbedi. Ta deca su u materijalnom smislu, ali i u smislu ugađanja, bila prva koja su u epicentru svojih porodica. Oni nisu naučeni da se previše bore da bi nešto dobili. Ali onog trenutka kada dođu na fakultet, susreću se sa svetom u kojem ih porodica ne štiti. Fakultet je njihova prva slika odraslog društva, gde nailaze na nepravdu, nepotizam, korupciju, sa svešću da to što su mislili da su kvalitetni u životu možda neće doneti rezultate. Tu je verovatno i strah za budućnost. To su imale i prethodne generacije, ali nisu neke druge faktore koji utiču na sadašnje mlade”.
A glavni faktor koji je uticao na to da baš ovi mladi ustanu bio je 1. novembar 2024. godine.
FAKTOR 1. NOVEMBAR
Nekoliko studenata prve godine kažu da se u poslednjih nešto više od godinu dana dogodila nagla unutargeneracijska promena u interesovanju prema političkim pitanjima. Ključni događaj, kako navode, bio je smrt šesnaestoro ljudi prilikom pada nadstrešnice na Železničkoj stanici Novi Sad. Činjenica da se pod njom mogao naći bilo ko delovala je otrežnjujuće, posle čega im je postalo jasno da korupcija nije samo šuplja fraza kojom se političari frljaju u predizbornim kampanjama. Ovaj utisak brucoša potkrepljuju i brojke.
Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS) je u aprilu i maju ove godine radila istraživanje u kojem je čak 81,3 odsto mladih između 15 i 30 godina označilo korupciju kao najveći problem u Srbiji, što je više nego bilo koja druga kategorija ponuđena u anketi. Poređenja radi, u istom periodu 2024. godine korupcija je bila tek na trećem mestu sa 51,2 odsto, odmah iza obrazovnog sistema, sistema vrednosti i nedostatka demokratije i pravde.
Nagli skok u percepciji najvećih društvenih problema među mladima primećen je i u kategorijama nedostaka demokratije i pravde (sa 56,2 na 79 odsto), zdravstvenog sistema (sa 37,8 na 57 odsto) i bezbednosti (sa 29,1 na 42,5 odsto). Zanimljivo je i to da obrazovanje kao najveći problem u društvu ocenjuje tek 34 odsto mladih, značajno manje u odnosu na prošlu godinu kada je to bilo 67,6 odsto. Što i ne čudi, s obzirom na to da su univerziteti bili stub Gen Z pokreta u Srbiji kada je bilo najteže.
ZAŠTO BAŠ OVI, A NE ONI PRE
S druge strane, ako govorimo o međugeneracijskim razlikama, konkretno, o tome zašto se baš u ovoj generaciji “prelomilo” a nije u nekoj ranijoj, bilo bi zanimljivije stvari postaviti kvalitativno. Profesor Vranić kaže da odgovor na pitanje “zašto baš Gen Z?” treba tražiti u smeni generacija koje neguju drugačije vrednosti.
“Kad pogledate svetske lidere, retko ko je mlađi od 70 godina”, objašnjava Vranić. “Na delu je smena generacija između onoga što se naziva ‘bumerima’ i nove Gen Z, što znači da smo mi došli u stanje promene društvenih vrednosti. Izlazimo iz onog perioda Drugog svetskog rata i hladnoratovskog perioda gde su materijalni sistemi vrednosti, pre svega nacionalna sigurnost, bili najvažnije društvene vrednosti. Sada se to menja nekim drugim setom društvenih vrednosti koje više idu ka postmaterijalnim vrednostima koje se tiču identiteta i sloboda. Svedočimo tihoj revoluciji koja se najviše učitava u politici. Ali ne samo u politici, već i u primeni tehnologije, načinu života, kako razmišljamo o finansijama…”
Profesor Petrović sukob generacija, između ostalog, vidi u promeni odnosa prema autoritetu.
“To je prva generacija za koju autoritet ne igra veliku ulogu”, kaže Petrović. “Oni nisu vaspitavani poput svojih roditelja da je država zakon, da nastavnik ima neupitni ugled, da su stariji važni kao što su nekad bili. Oni stasavaju kao generacija koja je sama mera svog uspeha i onoga što je dobro ili loše. U tom smislu, nemaju problem da preispitaju ulogu bilo kojeg autoriteta. Bilo da su to roditelji, nastavnici ili nenadležna institucija na vrhu države.”
Student Mateja Mladenović kaže da se razlika vidi u tome što su starije generacije oblikovane “negativnim istorijskim okolnostima” više nego što je to slučaj sa mladima.
“Oni su delom žrtve ratova, neprikosnovenih vođa, šovinističke megalomanije, hiperinflacije, a s druge strane su doneli odluku da u tom konformizmu i ostanu. Nažalost, ovo je dominantno na području bivše Jugoslavije, izuzev možda Slovenije. Mislim da je glavna prepreka kod starijih generacija njihova nemoć da se odupru protivurečnostima devedesetih koje projektuju na današnje vreme”, kaže Mladenović.
U ŠTA VERUJU PRIPADNICI GEN Z
Kada je u pitanju odnos prema ideološkim pitanjima, dženzijevci sa kojima smo razgovarali ističu da postoje blaga ideološka razmimoilaženja, ali da je karakteristično za njih to što ne dozvoljavaju da im se takve razlike nametnu kao prioritet u odnosu na korpus osnovnih vrednosti oko kojih su se složili na početku svoje borbe. “Baš kao i kod starijih generacija, ima i kod nas ogromnih podela kada se potegnu teme Kosova i Metohije, evrointegracija, sankcija Rusiji i tako dalje. Ali ono što nas definitivno razlikuje je težnja ka uspostavljanju zdrave osnove. Govorim o institucijama. Nema rasprave, a kamoli jasnog političkog delanja, bez snažnih institucija i vladavine prava”, smatra Mladenović i dodaje da je za promišljanje o važnim nacionalnim pitanjima neophodna informisanost.
“Informacije su dostupne, to je tačno, ali ne mora da znači da su dostupne samo na jedan klik. Tu su fakulteti ključni. Treba nam podsetnik da su lako dostupne informacije često neproverene, plitke, netačne, ponekad obmanjujuće. Takva ‘informisanost’ nas često odvodi u bespotrebne rasprave i teorije zavera. Fakultet je tu da oblikuje naše stavove i usmeri nas, a zauzvrat mi kroz par godina treba da pronađemo modus operandi za ovo društvo. Ne smemo padati na izvrnute političke narative, pogotovo ako želimo da se uhvatimo u koštac sa tako velikim temama poput Kosova i Metohije i evrointegracija”, kaže on.
Profesor Petrović primećuje da je shvatanje politike pripadnika Gen Z rasterećeno tradicionalnih političkih stega u kojima su rasle neke starije generacije. “Kada govorimo o većini koja je ove proteste učinila drugačijim od nekih ranijih partikularnih protesta u kojima su takođe učestvovali mladi, ovi sada su politiku najpre ignorisali”, pojašnjava on. “To je bilo nešto za odrasle, nešto loše, iskvareno i nešto što nema veze sa osnovama u koje bi oni verovali. Ali u trenutku kada se uključuju, oni ne usvajaju naše političke uzuse, nego se vraćaju korenima politike, onome što su učili o antičkoj Grčkoj, o nekim osnovnim elementima koji čine demokratiju, ustav, državu i odatle pokušavaju da izgrade društvo negirajući politički establišment bilo da je opozicija bilo da je vlast”.
Kao što to obično biva sa generacijskim pitanjima još od Sokrata naovamo, teško je u potpunosti dočarati fenomen neke generacije onima koji joj ne pripadaju. Tako i Gen Z neće razumeti niko ko ne vidi da mladi Nepalci nisu tražili paljenje institucija već njihovo vaskrsenje, da naši studenti nisu “slabići” ako žele isto, da nije bitno ko je predsednik dokle god nad njim bdi ustav, da zabrana društvenih mreža nije “odbrana pravih vrednosti” već atak na identitet i slobodu govora, da je i treš kultura kul, da je i “shitpost” smešan…
Ali ono što se da razumeti jeste ono što nam pripadnici Gen Z svih ovih meseci govore o svetu u kojem živimo. A ne govore baš najlepše.
Zbog čega se stanar Bele kuće nameračio na Grenland? I zašto nije prvi predsednik koji je Danskoj nudio pare za zaleđeno ostrvo? Šta o svemu tome kažu Inuiti koji na njemu žive, zvanični Kopenhagen, Evropljani i ostali? U čemu leže stvarni američki interesi? Kako mogu izgledati koraci Vašingtona za preuzimanje Grenlanda? I koliko je realna američka okupacija ovog ostrva
Grenland je negostoljubivo ostrvo – oko 80 odsto teritorije prekriveno je ledom i u centralnim delovima ostrva temperatura je u proseku minus 31 stepen Celzijusa, a ume i da padne do minus 67. U takvim uslovima eksploatacija prirodnih resursa bušenjem i rudarenjem veoma je teška, ponekad i nemoguća
Rut, majka dvoje dece, koja stanuje na pet minuta peške od mesta pogibije Rene Gud i koja je prošla obuku za posmatranje poštovanja Ustava, kaže za “Vreme” da u danima nakon ubistva Rene Gud Mineapolis liči na poprište s obrisima građanskog rata i da agenti ICE idu od vrata do vrata, ali da su njene komšije još odlučnije da se suprotstave “njihovom teroru” nakon ove tragedije
Svedoci smo uznemiravajuće situacije: dok Evropljani brane suverenitet Ukrajine, Tramp je pogazio suverenitet Venecuele, a povodom Grenlanda preti suverenitetu Danske. Igra haosa tek je počela. Svetski lideri pokušavaju da pronađu odgovor kako da se suoče sa talasom Trampove nove izvedbe američkog imperijalizma. Posle vojne operacije u Venecueli nameće se pitanje šta taj agresivni, neokolonijalni potez, direktno suprotan međunarodnom pravu, znači za ostatak sveta
Verski režim u Iranu rešio je da i ovaj talas protesta uguši u krvi. To će mu poći za rukom ukoliko Sjedinjene Države ne intervenišu. Donald Tramp bi pre mogao biti zainteresovan za mini-bombardovanje nego za pokušaj promene režima
Teško je izračunati ko je koliko kriv za ponor u kojem je košarkaški klub Partizan. Ali predsednik Ostoja Mijailović volontira za najvećeg krivca time što ne razume da mora da ode i tako otvori šansu za novi početak
Pa šta ako je na trotoarima debeli sloj leda!? Nemojte da ste diletanti koji kukaju i kude vlast zbog više sile
Šta je pravi bezbednosni izazov za Srbiju? Većina građana u podne i u ponoć zna odgovor – to je Vučićev naprednjački režim
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
