Stablo, panj, cepanica

Nije malo Naših koji će, uz puno ti dokazi, reći da su Srbi, em što su narod najstariji, pravo čudo božije. Šta su eto sve pretrpeli, i trpe, kome su sve odoleli, i odolevaju, kako su uopšte uspeli da opstanu, i opstojavaju. Nije onda čudo što se, uz takav pedigre plus habitus, čuda i danas događaju, jerbo, kakvo je stanje stvari, jedino neko veliko čudo može Srbima doneti mir, spasenje i to pomirenje. Reklo bi se, kad je već takav pravac, da je narodu bez nade ostalo samo da se nada u neko veliko čudo koje će ga lično i kolektivno isceliti i dovesti do sreće i blagostanja. Primeri čuda, koji slede, su samo lično viđenje novinara koji, prirodom taj pos’o, bio na ta sveta mesta, i koji je sve to video sa te, nazovi profesionalne, distance. Valja reći i da je svakog od tih čuda, daleko je Gospa, Međugorje, bilo za tri dana, ali tako je, valjda, sa tim srpskim čudima.

PODOČNJACI I BIBLIJA: Zna se šta je sve bilo 1999, ali sudeći po početku godine, i onome što se desilo u Valjevskoj Kamenici, nije moralo tako bude. Naime, baš na Tucindan, 5. januara, dete Saša Milosavljević, od tačno 21. godinu, cepalo drva ispred kuće. Na red došao i jedan panj, dete Saša udaralo sekirom po panju, ali sekira se sve odbijala, uzme pogleda šta je sa taj panj, i ugleda lik, poljubi ga, unese tu oveću cepanicu u kuću i posle je preda popu Čedi na dalju intervenciju. Pop Čeda odma’ video da je na cepanici lik sveca, jer iz bilo kog ugla da ga posmatrate u vas gleda. Milosavljevići, dok je cepanica bila kod njih, zvali i komšinicu koja veruje i više nego što treba, i koja čita tu literaturu, komšinica izvadila ikonicu svetog Vasilija Ostroškog, i rekla – On je.

Kad prošli božićni praznici pop Čeda, sa Milosavljevićima, odnese cepanicu kod vladike Lavrentija u Šabac, vladika sve posmatr’o pod lupom i doslovce rek’o, Ako je dar prirode, a i priroda je od boga, moguće je da iščezne, a ako je od boga, sigurno će se uskoro prikazati nekim čudom, izlečenjem i tako te stvari. Sašin otac upamtio i da je vladika, dok je gled’o kroz lupu, i dok je zagled’o podočnjake lika koji se ocrtav’o na cepanici, reko – Podočnjaci su original svetog Vasilija Ostroškog.

Po povratku od vladike cepanicu izlože u crkvi, stave je u staklenu kutiju, pored nje ikonicu svetog Vasilija. I narod uzeo dolazi, odasvud, od inostranstvo. Svi videli lik sveca, i da će bude neko predskazanje, i svi se nadali da će bog dati da svima bude bolje.

U najveće leto, u julu 2001, kad je već svima bilo bolje, u Blacu se pojavi čudo koje je moglo znači da će bude još bolje. Šta i kako bilo, ponad Blaca, na brdu u selu Vrbovac, krenuli u izgradnju crkve tamo gde je bila u davne davnine. Jednog jutra rukovodilac radova Miodrag Vasović izađe vidi dokle se stiglo, i uzme sedne na panj koji su prethodni dan dužno sekli zato što je smet’o. Ali nešto mu nije dalo da sedne, stane zagleda panj, vidi nije isti panj, nešto mu deluje, stane zaviruje, klekne prema panju, i ukaže mu se lik, pozove komšije, bio i jedan inženjer, svi kažu, lik sveca. Dvoumili se koji bi svetac mog’o bude, neki rekli da je to lik svetog arhangela Gavrila, kome crkva posvećena, neki rekli da liči na svetog Savu, svi se složili da je isti knez Lazar. I narod počeo dolazi odasvud, da se moli i prilaže za bolje zdravlje i život, svi videli, neka sila jeste, neki božji znak, a samo nas bog i viša sila mogu izvesti na pravi put. Oko sve se mnogo zauzeo tadašnji predsednik opštine, koji bio predsednik i posle, DS Nebojša Milosavljević. Predsednik rek’o da je pojava sveca na panju velika stvar za ceo kraj. Ni on nije bio za to da je u pitanju sveti arhangel Gavrilo, u Bibliji za decu videli da je arhangel predstavljen kao mlad čovek, njihov svetac ima bar 55-60 godina, pa zaključio da jedino može biti knez Lazar.

KAD SE SNAJA ZAGLEDA: Jako i nedavno se ču da se u Rudovcima, između Lazarevca i Aranđelovca, prikazao lik Bogorodice na stablu drveta. Ajd’ na lice mesta, kad tamo, iznad tog regionalnog puta, gore, pa levo, rudarsko naselje, niz dužnih jednospratnica, između dve zgrade ljudi okupljeni oko drveta. Ajd’ bliže, podebelo stablo, pri dnu delom bez kore, pred drvetom manja tepih staza, na zemlji cveće, kartonska kutija za priloge, na stablu ikona Majke božije, preko nje beli peškirić, pre krošnje, oko stabla, venac cveća, okolo ljudi, prilaze, krste, se, celivaju stablo, mobilnim fotografišu drvo, zagledaju snimke. Jedan, od Velikih Crljena, gleda, kaže, video, vidi lik, žena do njega sigurna, pokazuje, u deo stabla bez kore na kome ima tamnijih mrlja, Bogorodica.

Sve, sedeći ispred ulaza u svoju zgradu, posmatra Živka Aleksić. Zna sve od početka, komšije Romi sedeli gore, pod onim orajem, i pili kafu na Blagu Mariju, i snaja od te kuće, koja došla iz Austriju, se zagledala, pitali je, jel’ joj nije dobro, trudna, jok, ona se samo zagledala, još je pitali, i ona rekla, vidite li vi na onom drvetu Majku božiju. Svi skočili, i svi videli. Onda zvali komšije, njenu ćerku Radmilu, njena ćerka Radmila zvala popa Miroslava, ovaj doš’o, bio 5-6 puta, i svaki put slik’o. Pop Miroslav zvao vladiku u Kragujevac, i dođe sedam sveštenika i sve osvešta.

Dolazi narod, dolaze popovi, narod iz Niša, Požarevca, bio i autobus iz Šapca, najviše naroda pred veče, bude ih do tri ujutro, svi se mole, valjda će bog dati dobro ovom narodu. A u nje, Živke, i njene ćerke Radmile, puna kuća ikona, veruju u Boga i sve svece, zato vladika dao blagoslov da one vode računa o tom drvetu, da skupljaju pare, unose ga u kuću i meću pod ikone, dok ne dođe pop i uzme sve to. Sinoć pop zavuko ruku u kesu i dao jednoj ženi 500 dinara. Eno, ljudi iz Kolubarskih kopova stavili betonsku banderu pored drveta, treba se to osvetli, treba još da se radi, vladika rek’o samo da prođe post, nasuće rizlu, staviti klupe, da se to ogradi, izgradi crkvica…

Juče doveli jednog čoveka, slep, doveli ga do drveta, uzeli za ruku, da stave na drvo, da pipne, a on će, pustite me, ja nju vidim, svi se krstili, kako je vidi kad godinama ne vidi. A on kaže, vidim ja Majku božiju, i poljubio je, tačno u glavu. Videla Živka još toga, eto preksinoć se iz njenih okica pojavila ko dva dragulja, svetle tako, samo zbog toga još jedared išla da se pomoli i da je poljubi…

Jedan obilazi oko drveta, pokazuje, naglas priča, ima svetaca i gore na panjiću, najbolje se vide kad se snime, sveci svuda po drvetu, ima tu 12 apostola, pa svi sveci, sveti Nikola, sveti Petar, svi što postoje, na stablu, na kori sve može da se vidi, stane pokazuje, vidiš gore u onoj uvalici, a ima ih i gore. Dok ovaj pokaziva, ‘oće kaže šta ima Radiša Jovanović iz Tuleža, preživeo kliničku smrt, on najbolje to vidi, lepo vidi lepo obučenu ženu kako drži Isusa Hrista. Ne bi on to video da nije preživeo kliničku smrt, pre 20 godina popio tri piva i pola kila rakije, ne bi to bilo od alkohola, nego mu brat dao da jede mesa, uguši se i padne u komu. Otkad se vratio iz smrti puno sanja i prikazuje mu se Majka božija, i sve mu govori o radu, o zdravlju, i o ponašanju. Tako ostavio alkohol, tako i duvan ostavio, sad mu taj glas govori da izbaci crno iz usta, neka sila ima, kafu još nije ostavio.

Onaj što pokazuje da po drvetu imaju svi sveci govori da bila žena iz Dudovice, došla sa štakama, kad ono popovi rekli da svi kleknu i pomole se, i ona klekla, posle ustala bez štaka, sad može savija noge. Video i kad su Cigani doneli na ruke čoveka, spustili ga, drž’o se za drvo, onda ga samo u’vatili za ruke, počeo ‘oda, gled’o, na „Pinku“ bilo, kad je tako lež’o pored drveta, posle sam ust’o, svojim očima vidio. Ponovi prelazi na svece, pokazuje, eno tamo k’o Beli anđeo, na onu stranu od one grane. Sve je to neki znak, niko ne zna šta je to sve, ni popovi ne znaju, čekaju da prođe post. Ako lik Bogorodice, i svi sveci, ostane, ostaće i dalje, ako se sve izgubi, znači sve se seli na drugo mesto.

Prilaze novi ljudi, prekrste se, poljube ikonu, saginju se, ljube deo stabla bez kore. Jedan samo što uslik’o mobilnim, govori, čovek da ne poveruje, evo Bogorodice, vidite, ženska osoba kako drži dete, i još jedno dete pored nje…