Šta sve možeš kad si Vučić

Posle skupštinskog komada sa Federikom Mogerini prošle nedelje u Beogradu, poslanici opozicije pitali su visoku predstavnicu EU zbog čega je nastupala u parlamentu ako je znala da je rad ove najviše zakonodavne institucije u Srbiji suspendovan voljom vladajuće partije? Razgovarali su sa njom, da kažemo i to na ovom mestu, samo proevropski poslanici, oni drugi, s transparentima „Srbija Briselu ne veruje“ (Dveri), kako saznajemo, nisu dobili priliku da je sretnu. Radikali, na koje malo ko u parlamentu gleda kao na opoziciju, rekli su joj, valjda, sve što su znali i umeli skandirajući u Skupštini za vreme njenog govora: „Srbija, Rusija, Unija nam ne treba!“

Mogerini je odgovorila poslanicima da je došla u Skupštinu Srbije očekujući da će sve stranke evropske orijentacije da joj daju podršku, što se nažalost nije dogodilo (poslanici DJB-a su bojkotovali posebnu sednicu Skupštine na kojoj je ona govorila). Saša Radulović, lider pokreta „Dosta je bilo“ i predsednički kandidat, rekao joj je da nije ni trebalo da dođe u parlament koji je suspendovan i ocenio da je evropska visoka predstavnica „učestvovala u jeftinoj predstavi Aleksandra Vučića i pristala da bude deo njegove predizborne kampanje“.

Premijer-predsednički kandidat se sve „naljućen“ na nevaspitano ponašanje Vojislava Šešelja&radikala za vreme govora Federike Mogerini, Briselu još jednom preporučio kao jedini mogući saradnik u Beogradu: alternativa im je Šešelj ili to nešto proevropske opozicije koja više nije jedinstvena ni u odluci da ostane u Skupštini i podrži predstavnicu EU. Pa vi vidite. Njegov je, što reče Boško Obradović „dogovoreni performans sa radikalima“, uspeo bar pred biračima kojima se on isključivo i obraća. Čovek je godinama bio spiritus movens radikalskih svinjarija u Skupštini i šta zna – zna.

Da li je, dakle, Federika Mogerini znala da je samo dan ili dva pre skupštinske komedije predsednica Skupštine Maja Gojković „posle konsultacija u vladi“ ukinula rad Skupštine e da bi se sačuvalo „dostojanstvo parlamenta i demokratija“, kao i „stabilnost Srbije“? Kako to da je sluhovitom Evropskom parlamentu važno da rezolucijom o Srbiji (u kojoj se, između ostalog, od zvaničnog Beograda traži hitno rešavanje slučaja Savamala) ne naruši demokratski izborni proces, pa su odlučili da rezoluciju usvoje posle izbora u Srbiji, a visokoj predstavnici Mogerini se dogodi da osvane u predizbornoj areni srpskog parlamenta čiji je rad svojevoljno suspendovao premijer zloupotrebljavajući sve državne resurse u predsedničkoj kampanji?

MAJA PIŠE ISTORIJU DIKTATURE: Dragan Šutanovac, predsednik DS-a, kaže za „Vreme“ da je „Mogerini potpuno svesna ne samo da je parlament Srbije blokiran nego i da su sve institucije dovedene pod veliki znak pitanja“. Međutim, lider „Dveri“ Boško Obradović u pisanoj izjavi za „Vreme“ kaže da je cilj njene posete Srbiji „da se uveri da će Vučić dosledno nastaviti proces priznanja lažne države Kosovo“.

Šutanovac je pritom uveren da je situacija koja se desila u Savamali kada i policija na poziv građana nije intervenisala – veće kršenje pravnih institucija prava i pravde u Srbiji od ovoga što se desilo u parlamentu. „A najstrašnije je to što je Maja Gojković kao predsednica parlamenta kome vlada podnosi svoje izveštaje rekla da mora da ide u vladu da se konsultuje o nastavku sednice parlamenta što samo govori o tome da mi nemamo tri grane vlasti u Srbiji nego da i parlament i pravosuđe direktno zavise od izvršne vlasti što je potpuna negacija demokratskog društva“, kaže Šutanovac. O odlaganju usvajanja rezolucije za Srbiju u EP za period posle predsedničkih izbora lider DS-a kaže: „U EP su partije koje su sada zajedno sa SNS-om u Evropskoj narodnoj partiji i očigledno je da je naša vlada preko ambasade lobirala da se ta rezolucija ne donese u izborno vreme kako ne bi oštetila njihove političke sestrinske partije u Srbiji, to je moja pretpostavka, ne vidim zašto bi, ukoliko rade na način na koji treba da rade, odlagali donošenje rezolucije o nečemu što je više nego jednoznačno jasno.“

No, da se vratimo još jednom na srpski parlament. Građanima Srbije koji se ne bave finesama Poslovnika i tehnikalijama poput pauza u njemu, ne može biti najjasnije kako se dogodilo da opozicioni poslanici prvo protestuju zbog blokiranja rada parlamenta, a potom parlament naprasno „proradi“ na novoj posebnoj sednici, dva dana posle, kad je došla Federika Mogerini.

Naime, predsednica Skupštine je 1. marta nakon pola sata okončala prvu sednicu prolećnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije. Odredila je pauzu u radu, pozivajući se na Poslovnik, nakon konsultacija u Vladi Srbije, kako bi se sačuvali „stabilnost Srbije, dostojanstvo parlamenta i demokratija“.

Predsednica Skupštine se formalno pozvala na mogućnost određivanja pauze predviđene Poslovnikom Narodne skupštine, a zapravo suspendovala parlament po nalogu premijera Aleksandra Vučića. Primedbe opozicionih lidera bile su da je time izvršen državni udar. Ukratko, dalo se pročitati da je iz Vlade Srbije direktno miniran parlament za potrebe kampanje jednog kandidata.

Boško Obradović kaže ovako: „Maja Gojković je odlukom o suspenziji rada Narodne skupštine, i to već u prvom danu redovnog prolećnog zasedanja, pogazila Ustav Republike Srbije i Poslovnik Narodne skupštine. Umesto da kao predsednik Skupštine bude čuvar Poslovnika, a time dostojanstva i samostalnosti Narodne skupštine, Gojkovićeva je još jednom grubo zloupotrebila odredbe Poslovnika. Ovog puta je svoju ‚veštinu’ samovoljnog tumačenja demonstrirala na čl. 101. Poslovnika koji predviđa mogućnost privremenog prekida sednice Narodne skupštine. Međutim, ovakvu odluku predsednik Narodne skupštine može da donese samo na osnovu prethodnog zaključka same Skupštine, jer je unutrašnja organizacija rada neotuđivo pravo Narodne skupštine i izraz njene samostalnosti u odnosu na Vladu. Iz istog razloga, Ustavom (čl. 106) su ujemčena dva obavezna redovna zasedanja Narodne skupštine. Nasuprot tome, Maja Gojković je svoju odluku o prekidu rada Narodne skupštine u prvom danu prolećnog zasedanja donela posle konsultacija sa članovima Vlade, a ne na osnovu odluke Skupštine. Uz to, ustanovu Narodne skupštine ignorisala je čak i prilikom objavljivanja ove odluke. Ovakvim postupanjem ne samo da je uniženo dostojanstvo narodnog predstavništva, već je Narodna skupština pretvorena u puki privezak vlade, umesto da, u skladu sa Ustavom i principima parlamentarizma, bude gospodar njene političke sudbine.“ Obradović upozorava i na to da odluku o prekidu sednice Skupštine treba da „prema st. 1. čl. 101 Poslovnika, prati valjano obrazloženje“.

A to ne može nikako biti, nastavlja on, obrazloženje koje je posle konsultacija sa Vučićem dala Maja Gojković – da se rad Narodne skupštine prekida kako bi se sprečilo da narodni poslanici politički zloupotrebljavaju Skupštinu tokom izborne kampanje. Obradović je uveren da se ovakvim obrazloženjem zapravo udara na samu suštinu Skupštine: „Klasici ustavne teorije predstavljaju parlament kao ‘jednu organizovanu diskusiju’, ustanovljenu u parlamentarnim sistemima, kakav postoji i u Srbiji, radi kontrole rada vlade. Tako je svojim tumačenjem Maja Gojković uspela da u aktu (Poslovniku), koji je izraz izvorne slobode parlamenta, pronađe osnov za likvidaciju te iste slobode. Na ovoj manipulaciji bi joj pozavideli najpoznatiji diktatori u istoriji sveta.“

Razume se da je protest opozicije povodom blokiranja parlamenta režim pokušao da predstavi kao neosnovan uz tvrdnje da je Skupština Srbije prestajala sa radom i ranije, tokom predsedničkih izbora, te da ovo što je učinjeno nije nikakav presedan nego sasvim uobičajena stvar. Maja Gojković je već sledećeg dana kazala, a RTS preneo, ovako: „Opozicija koju znamo kao DOS nastupa sa istim manirima. Oni nikada tokom predsedničkih izbora nisu radili. U 2007. godini su umesto 1. marta krenuli da rade 27. maja.“ I ništa od ovoga što je kazala predsednica Skupštine nije tačno. Počev od toga da nije bilo nikakvih predsedničkih izbora u periodu od 1. marta do 27. maja. Maja Gojković sigurno zna da su u januaru 2007. održani parlamentarni izbori u Srbiji, a 14. februara je održana konstitutivna sednica Skupštine Srbije. Tačno je da poslanici nisu mogli da počnu sa radom 1. marta, jer je vlada bila formirana tek 15. maja 2007. Ovde je dakle reč o namernom obmanjivanju javnosti i potpunim neistinama s jedne od najviših državnih funkcija za potrebe ogoljene propagande. Jednom se, naime, kako je već o tome bilo reči, dogodilo da je „određena pauza“ u radu Skupštine u vreme predsedničkih izbora. Nataša Mićić je postala v.d. predsednica Srbije kada je Milanu Milutinoviću istekao mandat. Novi izbori su zakazani za 16. novembar, 2003. Parlament je radio do 6. novembra, a Nataša Mićić je odredila pauzu rada parlamenta do 18. novembra, dakle na 12 dana. Međutim, predsednički izbori 2003. nisu uspeli (zbog cenzusa), potom su se dogodili i parlamentarni izbori, pa ta sednica nikad i nije nastavljena.

ŠTA ZNAJU BIRAČI ŠTA SU IZBORI: Profesor Zoran Stojiljković kaže da je čitav kontekst u kome se pripremaju izbori previše delikatan i previše dovodi demokratske kapacitete društva u pitanje. „Prestao je da radi parlament i praktično radi samo vlada i radi premijer koji kampanju obavlja u slobodno vreme i eventualno za nekoliko slobodnih dana od prošlogodišnjeg ili ne znam kog odmora. Procedure koje prate izbore su sada dovedene u pitanje. REM se ne izjašnjava šta će pratiti, odgovara da će reagovati na pritužbe mada bi trebalo da u punom kapacitetu prati medijsku kampanju. Agencija za borbu protiv korupcije ima sektor i službu za to, ako oni nisu utrenirani u poslednjih šest godina kada smo imali mnogo izbornih ciklusa, ne znam ko je drugi spreman za to. Ali je kritički kapacitet izveštavanja u velikoj meri doveden u pitanje zato što Agencija nema ni direktora, a može da ostane i bez bilo kakve većine članova Odbora usred ove kampanje. Dalje, izveštaji se ne razmatraju, parlament n-ti put ne formira nadzorni odbor koji bi pratio fer-plej u kampanji. Ne vidim da je s medijima napravljen neki dogovor u predstavljanju kandidata“, kaže Stojiljković.

On se pita šta ukoliko ne bude debata, ne bude duela? Biće to samo veliki broj monologa i šta onda građani imaju od toga? Kakva je saznajna moć, kako će građanin saznati o platformama kandidata, programima, razlikama koje imaju, nastavlja Stojiljković, „ako medijski prostor za relativno ravnopravno takmičenje ne postoji, ako se sredstva koja se dobijaju za kampanju, dobijaju dosta kasno, prvo treba svi da se prijave pa onda u nekom trenutku dobiju sredstva za kampanju određena za sve učesnike u prvom krugu, šta onda ja mogu da dobijem od kritičke kontrole i analize procesa od njegovog finansiranja do medijskog predstavljanja?“

Zoran Stojiljković / foto: milovan milenković

O prekidu rada parlamenta u vreme predsedničke kampanje, Stojiljković kaže: „Neće najveći gubitnik biti parlamentarna opozicija koja gubi nekakvu svoju tribinu, gubitnici smo svi mi građani kojima se ne podnose neki izveštaji i neki zakoni ne usvajaju. Onda dolazimo u situaciju da parlament nije potreban – dovoljna je nekakva vlast. Ponavlja se aranžman iz Miloševićevog vremena kad je vlada u ostavci komotno radila mesecima. To je razbijanje institucija.“

U medijskoj blokadi u kojoj predstavnici opozicije nemaju nikakvu ili gotovo nikakvu minutažu, sem kada ih režimski mediji ne provlače kroz tabloidni mulj, jedino se ujutro, u podne i uveče čuje premijer-predsednički kandidat koji govori o ekonomskim uspesima i Srbiji kao garantu stabilnosti u regionu, Nadi Macuri i Vladi Georgievu. U takvoj kontroli medija bez društvenih mreža i interneta teško je da do građana, a posebno birača vladajuće koalicije, stigne informacija o tome šta je uradila Maja Gojković. Da je Skupština blokirana kad je to Vučiću odgovaralo, i da je odblokirana opet kad je to Vučiću odgovaralo.

Kako onda očekivati da neka manje zainteresovana javnost zauzme stav prema odluci premijera Aleksandra Vučića da se kandiduje za predsednika i učestvuje u predsedničkoj kampanji, ali da ne podnese ostavku na mesto premijera? Samo nekoliko meseci pre, funkcioneri SNS-a i vladajuće koalicije su horski ponavljali da Saša Janković ne može da bude kandidat za predsednika kao zaštitnik građana. A kada je Saša Janković podneo ostavku na tu funkciju 7. februara, Skupština Srbije nije potvrdila tu ostavku do dana današnjeg. I mada je time što je podneo ostavku i što mesec dana već ne ide na posao njegova predsednička kandidatura potpuno legitimna, to ne umanjuje činjenicu da je Skupština Srbije trebalo da potvrdi ostavku Saše Jankovića bez odlaganja, što je samo još jedan značajan prilog činjenici da trenutno sve poluge vlasti u zemlji ima samo jedan čovek premijer-predsednički kandidat.

SLUŽBENI AUTOMOBILI U KAMPANJI: „Koliko znam u istoriji ne samo ove zemlje nego u istoriji moderne Evrope nije zabeležen slučaj da je neko s pozicija predsednika Vlade bio u kampanji za predsednika republike koristeći sve resurse vlade, uključiv i sve ministre i ministarstva, to se najbolje videlo na prvom mitingu u Vranju, gde su bili svi ministri, naravno, u službenim automobilima čije je korišćenje u političkim kampanjama zabranjeno. Srbija klizi ka jednom autoritarnom režimu u kojem je sve moguće. Pre sada već više godina imali smo ukidanje raznih TV emisija, sada smo došli do toga da se ukidaju koncerti onima koji se usude da javno podrže nekog iz opozicije“, kaže Dragan Šutanovac.

Čak i ako zanemarimo to što u Zakonu o vladi, kao i u Ustavu jasno stoji da je funkcioneru zabranjeno da obavlja drugu javnu funkciju kako ne bi bila stvorena mogućnost za sukob interesa, činjenica je da ni premijeru ni njegovim ministrima nikada nije bilo strano korišćenje državnih resursa u predizbornoj kampanji. Prošlogodišnji izveštaj Transparentnosti Srbija doneo je uznemirujuć podatak da su aktivnosti članova tadašnje Vučićeve vlade u vreme kampanje 2016. bile tri puta veće nego u istom periodu 2015. Tako da bi podnošenje ostavke na mesto premijera bila samo puka formalnost u slučaju našeg premijera. Pritom bi mu otvorilo komplikacije raspisivanja novih parlamentarnih izbora što se njemu u ovom trenutku nikako ne čini.

Zar pored svih institucionalnih blokada sve zarad čuvanja svih jaja u istoj korpi, treba spominjati „sitnice“ – to što je, recimo, guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković održala govor na sednici GO SNS-a (kada je Vučić definitivno potvrdio svoju kandidaturu za predsednika) iako je zamrzla svoju stranačku funkciju (zamenica predsednika SNS-a)? Tada je Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija rekao: „Sa stanovišta zabrane iz Zakona o NBS-u ne bi valjalo da je tamo bila kao stranački funkcioner, a sa stanovišta Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije ne bi valjalo ni da je tamo pričala o poslovima Narodne banke.“

Na kraju krajeva, dva izuzetno neobična događaja su i otkazivanje koncerta Vlade Georgieva u Smederevu i ukidanje nagrade za najbolju najčitaniju knjigu prošle godine koju je trebalo da dobije Dragan Velikić. I Velikić i Georgiev su javno podržali kandidaturu Saše Jankovića za predsednika i otvoreno priznali da baš ne mirišu ovu vlast. Ovi primeri ne ulaze u ono što se zove blokada institucija, ali izazivaju sumnju da su u kratkom vremenskom roku dva potpuno različita događaja brutalno počišćena, u neutoljivoj potrebi da se nigde ne čuje nijedan disonantni ton i da oni koji misle drugačije nemaju pravo da rade svoj posao, da održe koncert ili dobiju književnu nagradu za knjigu koju su napisali. Ukratko, kako je to premijer-predsednički kandidat više puta ponovio, postoje „naši“ i „vaši“. Naši i vaši građani, novinari, pisci, muzičari… Sumnja je, u slučaju Georgieva, dodatno narasla neusaglašenim opravdanjem gradske vlasti u Smederevu i potrebom premijera Srbije da se obračuna i s pevačem i građanima koji su protestovali na Trgu u Smederevu i objasni da je sve to bilo zato što mu „karte ne idu najbolje“?! (TV Pink, 6. mart) S Velikićem tek nisu smeli da rizikuju, jer čovek je em podržao Sašu Jankovića, em je trebalo u Narodnoj biblioteci Srbije da govori posle Filipa Davida, prošlogodišnjeg dobitnika ove nagrade (za najbolju najčitaniju knjigu 2015). A sećamo se šta je Filip David prošle godine uradio. Ogradio se od prisustva predsednika države Tomislava Nikolića na svečanosti dodele te nagrade, rekavši da poštuje instituciju predsednika, ali da s Nikolićem nikada nije delio iste vrednosti i uverenja.

Koliko je strah u očima ove vlasti veliki, a što građane Srbije treba posebno da zabrine, jeste to što premijer-predsednički kandidat nije prvi ustao u odbranu dvojice neistomišljenika koji su samo obavljali svoj posao, jedan je hteo da peva, drugi da dobije zasluženu nagradu za knjigu koju je napisao.

Srećom ih nije „branio“. Da jeste, bilo bi mnogo nezgodnije. Ovakva osionost je predvidljiva.