Šta smo radili skoro 100 godina

Pred Crkvom Svetog velikomučenika Dimitrija, na brdu u Lazarevcu, tri svečane zastave na tri povisoka jarbola. Zastakljen program Obeležavanja 99 godina Kolubarske bitke, u 8 sati liturgija, u 10 parastos poginulim ratnicima, u 11 državna ceremonija. Još, do crkve parohijski dom, veliki i golem ko tri crkve.

Crkva puna, u toku liturgija, činodejstvuje vladika šumadijski Jovan. Lazarevčanin, koji poznaje temu, nas zavede u podrume crkve, u kosturnicu Kolubarske bitke, gde pohranjeno 50.000 poginulih, 30.000 austrougarskih i 20.000 srpskih vojnika. Istorija, sve u mermer i bakar. Poznanik nas povede u sporedne hodnike kosturnice, u kojima, veli, nekad bila postavka Istorijskog muzeja sa fotografijama i dokumentima. Od sve istorijske građe, na letvama, nekoliko fotografija. Tako, kaže pratilac, država brine o svojoj istoriji.

AKADEMSKA JAVNOST: Napolju, na stepeništu crkve, postaviše zvučnike sa nalepnicom „Skajmuzik“, staviše i nekoliko mikrofona, pleksiglas govornicu odgovarajuće visine. Žensko iz protokola Vlade uze organizuje i proba, gde stane dečiji hor „Čarolija“, gde hor Umetničkog ansambla kralj Petar I, hor uze proba „Oj Srbijo mila mati“… Stiže vojska, u na plavo, ili neku rezedo boju, mundiri. Komandir počasnog voda uze sve zateže, u’vatimo: Za vreme govora pogled pravo! U sve to izdvajalo se plavo žensko, kratka prikopčana crna bunda, crna pa dugačka suknja-’aljina, mali pa crni damski kišobran. Tko eto, eto umetnica Leontina, tkoja umetnički rukovodilac dečjeg hora „Čarolija“.

Iz crkve uze izlazi verujući narod, izađe i vladika Jovan, izneše napolje one toplotne gorionike, ko da je počinjalo da sneži… Uze još više ko da sneži, prvi predsednik vlade gospodin Dačić je kasnio, kanda upravo stiže iz tog Beča, Brisela… Komandir komandova plavim mundirima, Mirno, pred ulaz crkve stiže nekoliko crnije automobila sa rotacijom, iz srednjeg, po sva pravila, izađe Prvi predsednik Vlade. Mundiri jopet stadoše mirno, Dačić se javi i ode gde mu mesto. Na stepenište, pred te mikrofone, stade Leontina, u tu kratku crnu bundu, bez taj muf, ali ko da ima i muf, pa reče: Kolubarska bitka, koja se na ovim prostorima odigrala novembra i decembra 1914. predstavljala je ne samo dokaz velike hrabrosti i požrtvovanja, već i primer vešto strategijski izvedene vojne operacije… Gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo, Vaše ekselencije, molim vas da pristupite počasti polaganja venaca…

Mundiri stadoše u počasni pozdrav, krenu muzika, krenu prvi predsednik Vlade gospodin Dačić, ostali po taj protokol za njim. Sve siđe u spomen kosturnicu, mundiri staviše venac, Dačić ga državnički popravi, prvopredsednički se odmače, prekrsti se, odstoja, povuče. Drugi sa venac bi general Diković, i on dade počast, povuče se, po redosledu pristupiše ostale delegacije.

Napolju nacentriraše onu pleksiglas govornicu odgovarajuće visine, mundiri opet stadoše mirno, izađe Dačić, sve stade na stepenište, bi himna. Reporter sagleda i prebroja, svi na broju, jedino ne bilo nikoga iz Najnaprednije partije, kanda su bili zauzeti bitkom za Voždovac, gde su na uzorku od 36 posto izvojevali još jednu historijsku pobedu. Kad se obavi himna Dačić još jednom ode na mesto, javi se bez muf Leontina, Dame i gospodo, obratiće vam se predsednik (SPS) gradske opštine Lazarevac. Stade Lazarevac predsednik, Poštovani predsedniče Vlade, Vaša preosveštenstva, Predstavnici Vojske Srbije, predstavnici diplomatskog kora, predstavnici susednih opština, dragi moji sugrađani, na današnji dan pre 99 godina… Sa ovog mesta pozivam istorijsku i akademsku javnost Srbije da ne dozvoli novo prekrajanje istorije, koje se na mala vrata servira građanima Srbije posredstvom nekih kvazinaučnih radnika, ne smemo dozvoliti da posle 100 godina naše pretke nazivaju teroristima…

SLATKO I ČASNO: Opet bi bez muf Leontina, Dame i gospodo obratiće vam se predsednik Vlade Republike Srbije, gospodin Ivica Dačić. Izađe Dačić gospodin, u tu državničku dolamu, koja nije dozvoljavala da sine ona ‘volika Srbija značka-zastava, pa iz fascikle izvadi bele ‘artije: Poštovani građani, uloga Srbije u Prvom svetskom ratu meri se ne samo masovnim stradanjem srpske vojske i civilnog stanovništva, velikim oružanim sukobima i pobedama na Ceru, Kolubari, Kajmakčalanu, probojem Solunskog fronta, oslobođenjem Srbije… Srbija je u ratu izgubila 1.247.435 ljudi, 28 posto ukupnog stanovništva, takav gubitak nije imala nijedna država…

I dalje je sve što gospodin Dačić rek’o bilo za udžbenike, Ovde u kosturnici zajedno leži 50.000 srpskih i austrougarskih vojnika ugrađenih u temelje današnje Evrope, njihove kosti i njihova krv obavezuju nas na samo jedan put, onaj u kojem u Evropi više nikada neće biti rata… Svi koji se spore oko uzroka i povoda Prvog svetskog rata treba da dođu do ovog mesta, do zajedničke grobnice svih uzroka i povoda, ne bi li shvatili nekoliko prostih stvari – da su nam mrtvi svima izjednačili prošlost, i da budućnost ne leži u krivicama, nego u svesti da samo zajedno možemo da ispravimo i svoje i tuđe greške, da samo zajedno možemo nešto da naučimo iz golgote kroz koju smo prošli… Srbija prema tom delu istorije ne sme da ima odnos koji će joj onemogućiti sadašnjost… Žrtve na Kolubari treba da nas podsećaju da, bez obzira na veličinu cilja, prvi zadatak svake odgovorne vlasti mora da bude mir! U Srbiji imamo više nego dovoljno kosturnica, u Srbiji su nam potrebni živi ljudi… Zato ne treba da gubimo vreme na utvrđivanju naše i tuđe krivice za prošlost, mi danas, pred ovim kostima, odgovaramo na mnogo važnije pitanje, koliko ćemo biti spremni da, kao što su naši preci umirali za Srbiju i Evropu, mi za Srbiju i Evropu živimo… Od toga sve zavisi, da li ćemo u budućnosti kostrurnice da posećujemo, i sećamo ih se, ili ćemo da ih punimo sopstvenim neuspesima, sopstvenim promašajima, i kostima, ne našim, nego naših potomaka… Ne sumnjam da će nam Evropa ponovo pomoći, još manje sumnjam da će Srbija tu pomoć umeti da iskoristi, zato što je danas slatko i časno živeti i raditi za ovako slavnu otadžbinu. Živela Srbija!

Šta reći, reporter umal’ lično ne čestita, ali Dačić ode na mesto, pod crni kišobran-suncobran sa oznakom 5.11. Još je jače snežilo, a njemu se ‘ladnoća ništa ne poznavala, tek malo crven nos, i ti predsednički obraščići. Uto odoše počasni mundiri, mundir orkestar, opet se javi bez muf Leontina, najavi umetnički program, horove, glumce. Stupi glumac Živić kao vojvoda Mišić, otkud glumac Živić u ovoj postavi, šta otkud, gde se to pita kad otadžbina zove, istupi i ono dete iz Montevideo, bog te video, bi tu monologa i dijaloga. Reporter bi slobodan pita muško iz organizacije, jel’te, baš tim rečima, jali umetnica bez muf Leontina na platu u tu Vladu, ili se ističe po ti ugovori i honorari, a ovaj, baš tim rečima, odgovori da Leontina prisutna dobrovoljno.

Bi pesma „Vostani Serbie“, Dačić je pev’o, a tek što je Leontina pjevala, nastupi i Leontina hor „Čarolija“, „Volim kad cveće u polju miriše/ i kad svako sete čist vazduh udiše“… Pošto se još ispeva Leontina umetnica završno reče, Ovo je naš apel za mir i razumevanje među ljudima… I šta na samom kraju i završno reče, na samom kraju i završno uskliknu, Živela Srbija!

Onda bilo još jedared „Oj Srbijo mila mati“, gospodin Dačić se još izjavljiva za mediji, iz Brisela očekuje dobre vesti, jer samo dobre vesti mogu da vuku napred. I još jednom Dačić državnik ponovi svoje dumanje glede srpskih žrtava u Prvom ratu, pita sebe, i sve Srbe, šta smo mi radili 100 godina, i dokle smo stigli? Na kraju palo slikanje sa horom, sa bez muf Leontinu, sa prisutnim narodom gospodina Prvog predsednika Vlade. General Diković, sa svoji komandanti, na izlazu je vojnički ček’o da Dačić završi sa sve aktivnosti, kad je ovaj krenuo u taj državnički i crni i u Dačić koloni srednji Ivica auto, po svi propisi ga pozdravio, i ost’o u taj stav dok ovaj nije zamak’o u druge dužnosti.

…ostaci nekadašnjeg muzeja