Šta se krije iza skupštinskih kulisa

Usvajanje budžeta za 2006. u Skupštini Srbije bilo je faktički sedmo glasanje o poverenju Koštuničinoj manjinskoj vladi (budžet za 2004, rebalans budžeta za 2004, izbor novih ministara 2004, budžet za 2005, rebalans budžeta 2005, pa na neki način i glasanje za set zakona vezanih za aranžman sa MMF-om u avgustu 2006. tokom koga je SDP napustio vladinu stranu, a Koalicija za Sandžak počela da glasa za nju). Za budžet je glasalo 130 poslanika.

Posle najnovijeg prebrojavanja parlamentarna slika je slična kao i pre ponedeljka, 28. novembra, ali u detaljima to izgleda komplikovano (vidi okvir s naslovom „Poslanici“). Uz vladu su poslanici DSS-a, G17 plus, Poslanička grupa Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 (koji zapravo pripadaju novoformiranom SDPO-u) što je sada zapravo NS i 9+8 jer je Slobodan Živkucin nedavno prešao među poslanike bez poslaničke grupe (za njega se sumnjalo da će doći na glasanje pa je ipak došao). Iz skupa poslanika bez poslaničke grupe za vladu su poslanici SPO-a verni Vuku Draškoviću, kao i jedan poslanik SDP-a. U tom bloku su i obe frakcije poslaničke grupe SPS-a koji podržavaju manjinsku vladu.

Odsutni su bili poslanici Srpske radikalne, Demokratske stranke i šest poslanika koji ne pripadaju nijednom poslaničkom klubu, uključujući tu dva poslanika Socijaldemokratske partije, dva poslanika GSS-a i dva radikala.

DETONACIJA: Glasanju o budžetu prethodili su, međutim, prebrojavanje, zatim otvaranje korupcionaške afere i na kraju afera oko zamene dva poslanika G17 plus.

Prva afera je mnogo krupnija od druge, ali je brzo pokrivena maglom političkog medijskog rata, kako se to gotovo uobičajeno dešavalo poslednjih godina. Najpre je poslanik DSS-a Mika Vlaović za skupštinskom govornicom u neko TV mrtvo vreme prošlog četvrtka tvrdio da mu je Bogoljub Karić prošlog proleća za Vaskrs nudio novac (više nego što vredi sva Mikina imovina) da pređe u njegovu stranku, ali da nema tih para koje će njega, domaćina, kupiti te da ne treba niko da se nada da budžet neće biti usvojen, a i za Kosovo će se dobiti dobri uslovi… Na to je malo ko obraćao pažnju, kao što je malo ko obraćao pažnju na raspravu o budžetu i paketu zakona. Rasprava je trajala non-stop i završila se u nedelju 27. novembra kasno uveče. Oko nje su se trudili samo radikali svojom amandmanskom aktivnošću.

Mediji su se trgli kada je vođa poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije Miloš Aligrudić podigao ton iznevši optužbe za pokušaj parlamentarne korupcije.

Aligrudić je tvrdio da Bogoljub Karić ponovo pokušava da kupi poslanike Skupštine Srbije kako bi glasali protiv budžeta i srušili Vladu Srbije: „Bogoljub Karić ponovo jaše. Ponovo imamo situaciju od pre nekoliko meseci, kad god ta individua i njegovi prijatelji procene da postoji mogućnost da se ugroze institucije ovog sistema. Onaj ko pokušava da bočnim udarcima ugrozi rad parlamenta, ako misli da je ovo berza, onda smo završili sa parlamentarnom demokratijom, a i sa Srbijom…“

Kada su radikali i novinari tražili detalje o tome, Aligrudić je saopštio da je informacije o tome dobio od poslanika koji su kontaktirani „van parlamenta“, a nisu pristali na ponudu lidera Pokreta snaga Srbije. Ponovio je oštro da moraju da znaju i Karić i njegovi prijatelji da svaki kontakt koji ostvare ne može biti neprimećen, to su radili i pre praznika i za vreme velike srpske slave Svetog Aranđela. Nešto od toga zvučalo je kao pretnja: „Kad bude dan D, videće se na glasanju ko su ti koji su poklekli.“

Na insistiranje generalnog sekretara Srpske radikalne stranke Aleksandra Vučića da Aligrudić i poslanici kojima je nuđen mito saopšte to za govornicom parlamenta, Aligrudić je kazao da će se, pošto je to krivično delo, njime pozabaviti nadležni državni organi. „Politika“ je objavila nezvanična saznanja o tome da je DSS imao informacije da je Karić pokušao da zavrbuje tri poslanika DSS-a, da su oni odmah, čim su pozvani, obavestili stranku, da im je rečeno da se pozivu odazovu da se vidi šta Karić hoće, da su oni to i učinili, te da im je za glas protiv budžeta nuđen novac.

DSS nije obznanio da li je slučaj formalno prijavio tužiocu, ili je koristio samo javnu tribinu da to obznani ili je, možda, unutrašnjim komunikacijama vlasti ipak alarmirao javnog tužioca.

PROCES: Okružno javno tužilaštvo u Beogradu veoma brzo, te noći, oglasilo se pozivajući se na vest koju je o tom slučaju objavio RTS i saopštilo da je naložilo MUP-u da prikupi sve relevantne podatke o navodnim novčanim ponudama poslanicima srpskog parlamenta da glasaju protiv vladinog Predloga budžeta za 2006. godinu, kako bi se na pouzdan način zaključilo da li su izvršena krivična dela primanja mita iz člana 254 st. 2 KZ RS i davanja mita iz člana 255 st. 2 KZ RS za šta su zaprećene visoke kazne.

Predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković je potom izjavio da je uputio pismo i zahtev Okružnom tužilaštvu da ga obavesti šta je saznalo o pritiscima i mogućim podmićivanjima poslanika, te da mu je okružni tužilac poslao kopiju zahteva upućenog MUP-u, i izrazio spremnost da svaki akt o postupku istrage dostavi parlamentu kako bi poslanici bili upoznati sa njenim tokom.

Karić je odmah uzvratio kampanjom u kojoj tvrdi da je žrtva progona, da je ona identična onoj kad se svojevremeno kandidovao za predsednika Republike, da je ugrožena njegova porodica. Karić je ranije, a i sada, tvrdio da zapravo nije on taj koji nudi, nego da se pojedini poslanici njemu sami obraćaju sa željom da pređu u PSS jer ne mogu više ovo da podnose. BK TV je vodila oštru kampanju, oslonjenu na advokate i eksperte. Karić je uspeo da svoj slučaj predstavi i predsedniku Republike Borisu Tadiću tokom razgovora koji se ticao jedinstvene platforme o Kosovu. Bogoljubu taj detalj svakako treba, ali Tadić je doneo novi problem. Dinkić je napao predsednika Tadića da s Bogoljubom i nije razgovarao o Kosovu već da je s njim ušao u koaliciju i da su zajedno jadikovali zbog neuspeha s mandatima. Tadićev kabinet je to demantovao i zapretio tužbom protiv Dinkića. Tadić je, inače, tih dana održavao konsultacije s parlamentarnim i neparlamentarnim strankama o Kosovu, među ostalima i sa Labusom, koji je zamerio što se u saopštenju o tom neformalnom razgovoru koristi izraz oduzimanje mandata, pošto on smatra da je došlo do zakonite zamene mandata.

REAKCIJA: Nekoliko partija, pre svega DS i SDP, i više političara počeli su da protestuju zbog zloupotrebe pravosuđa u političke svrhe, pretnji poslanicima, zbog pokušaja da se održi vlast po svaku cenu itd.

Naročito glasno o oduzimanju mandata protestuje LDP, SDU, GSS. Mediji su počeli da se okreću toj temi, a parlamentarna korupcija je gurnuta na marginu.

Cele jeseni, a pogotovu posle izlaska Čovićeve Socijaldemokratske partije iz vladine koalicije, čule su se pretpostavke čak i ozbiljnih politikologa da se skupštinska većina kruni, da vlada radi na rezervi itd.

U ovoj prilici se, međutim, ne govori samo o vrbovanju, što je u parlamentarnoj praksi dozvoljeno, već su potegnuti teži argumenti, teški bar 200.000 evra i sumnje da i u parlamentu ima korupcije. Posle hapšenja sudije Vrhovnog suda zbog optužbi za korupciju to je najviši rang indicirane korupcije.

Nedavnim izmenama Krivičnog zakonika u grupi krivičnih dela protiv izbornih prava najznačajnija izmena vezana je za propisivanje novih krivičnih dela: davanje i primanje mita u vezi sa glasanjem. Član 156: „Ko drugome nudi, daje, obeća nagradu, poklon ili kakvu drugu korist da na izborima ili referendumu glasa ili ne glasa ili da glasa u korist ili protiv određenog lica, odnosno predloga, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.“ Dikcija zakonodavca kaže da se mislilo na glasanje običnih ljudi. Da li ono što važi za običan narod važi i za uvažene narodne poslanike?

Videće se. Policija je u ponedeljak saopštila javnosti da je dobila zahtev javnog tužioca i da će obaviti razgovor sa najmanje četiri osobe. Pretkrivični postupak je praktično počeo, no treba znati da su te stvari teško dokazive.

KRENI–STANI: S druge strane, DSS koji je otvorio ovu aferu, i da hoće ne može ovaj slučaj da zatvori konstatacijom da Karić nije uspeo. Ova partija je 2004. što se tiče rejtinga „prešla u niži rang takmičenja“, po formuli na koju patent ima sociolog Đorđe Vukadinović – između ostalog i zbog primene taktike „kreni-stani“, zbog koje je propala i JNA.

Letošnja odluka o isključenju SDP-a iz vladajuće koalicije, pa i sadašnja ofanziva pred usvajanje budžeta govore o preispitivanju takve „kreni-stani“ taktike. Ako se u pokretanju tog slučaja parlamentarne korupcije nisu dobro pripremili, ako se indicije pokažu slabim, ili ako se zadovolje time da su Kariću samo rekli „no pasaran“ to im se može olupati o glavu više nego ono privođenje Vladana Batića.

Ta partija ima doduše i jednu drugu karakteristiku – „ne ispušta kosku“ čak i kad svi počnu da ih pitaju imaju li dokaza, a nije jasno ima li ih ili nema ili barata samo indicijama – što se videlo u ranijim aferama, poput one koja se ticala „poseta zatvoru“, „slučaja Gavrilović“ itd.

CRVENI KARTON U 90. MINUTU: U međuvremenu, partija G17 plus je aktivirala ranije date ostavke poslanika Vesne Lalić-Dragović i Sovranija Čonjagića, i kasnije ih isključila iz svojih redova optuživši ih da su pokušajem da ugroze usvajanje budžeta lične razloge stavili iznad državnih. Pre toga, koliko je vaš hroničar pratio tu budžetsku raspravu, s te strane nije bilo prigovora na budžet, a i sama rasprava o budžetu nije uopšte sadržala onakva konceptualna neslaganja kakva su pratila usvajanje paketa zakona povezanih sa prošlim boravkom misije MMF-a u Beogradu.

Taj budžet uslov je za završetak aranžmana sa MMF-om, čiji bord direktora o tome odlučuje za šest nedelja, a od njega zavisi otpis 700 miliona dolara duga Pariskom klubu i 55 miliona dolara kredita. MMF stavlja do znanja da je budžet usvojen. Usvojeni budžet kreće se u okviru limita koje je prošle jeseni praktično i izdiktirao MMF i predviđa uštede u fondu zdravstvenog osiguranja, smanjenje subvencija, smanjenje broja činovnika i civilnih lica u vojsci. Budžet potpisuje ministar finansija Mlađan Dinkić. Završetak aranžmana sa MMF-om utiče na pregovore sa EU-om u kojima je Miroljub Labus glavni pregovarač sa srpske strane.

Onaj ko je odlučio da se u trenutku kada se takvo pitanje nađe na dnevnom redu upusti u vrbovanje poslanika, ili oni poslanici koji u tim okolnostima pokušavaju da unovče svoj ucenjivački potencijal, izabrali su jako nepovoljan trenutak.

Bilo kako bilo, rukovodstvo G17 plus je u prošlu subotu na sednici poslaničkog kluba moglo da konstatuje da Vesna Lalić-Dragović i Sovranije Čonjagić neće glasati za budžet. Jedno od to dvoje poslanika sada zbunjeno kaže kako su im na poslaničkom klubu rekli nešto kao: „Pa, dobro…! Da, da…“

Jasno je da se tu morala očekivati žestoka reakcija. Sami poslanici svoje distanciranje ne vezuju za budžet već ga pravdaju ličnim nezadovoljstvom položajem u stranci i opštim nezadovoljstvom zbog toga što SPS podržava vladu i zbog politike koja se vodi.

Dinkić tvrdi da je Sovranije Čonjagić tražio da njegov prijatelj bude postavljen za direktora Komercijalne banke u Šapcu, a Vesna Lalić-Dragović htela je da bude direktor Doma zdravlja u Novom Beogradu, a da je ministar zdravlja Tomica Milosavljević rekao da će on pre podneti ostavku nego da joj popusti. Čonjagić pak najavljuje da će tužiti između ostalih i Dinkića a usput tvrdi da parlamentom diriguju srpski biznismeni (jedan od njih se oglasio demantijem), a da ga je ministar Dinkić lično nagovarao da prihvati mesto pomoćnika ministra vera, što Dinkić opet negira tvrdnjom da mu je samo rekao kako je čuo da ga to interesuje.

Partija G17 plus je, inače, 2003. ušla u parlamentarni život metodom ofanzivnijom od DSS-ove. Oni nisu lako odustajali od afere koju otvore, što podrazumeva i da su bili i ostali meta priželjkivanog revanša. Izuzetak je privatizacija „Knjaza Miloša“, gde se njihovo insistiranje da slučaj ispita javni tužilac (održana je i vanredna sednica vlade) završio nepovoljno po njih. Ove godine oni su otvorili slučaj ministra vojnog Davinića, naglašavajući da neće štedeti ni svoje kadrove. Praktično su otvorili vojnu aferu koja se još razvija u sporim mlinovima pravosuđa.

Operacija vrbovanja, ako je nje uopšte bilo, nije uspela. Pitanje je da li je zakonito onemogućena, a čuju se prigovori da nije.

KATEGORIJA PAPIRA: Bivši poslanici G17 plus tvrde da su pre odlučivanja o njihovim mandatima u Administrativnom odboru u skupštinskoj pisarnici predali izjave o napuštanju poslaničkog kluba G17 plus i prelasku u poslanike bez poslaničke grupe, ali ne i o izlasku iz partije G17 plus, te ili povlače ranije date ostavke na poslanički mandat ili ne znaju za njih. Predstavnici DS-a i SDP-a pokazivali su novinarima papire iz skupštinske pisarnice u kojima se vidi da je podnesak Čonjagića i Lalićke došao pre, a u protokol zaveden posle dokumenta o aktiviranju njihovih ostavki. Najavljuju se krivične prijave za falsifikat.

Neke partije su takvim blanko ostavkama pokušavale da se osiguraju posle odluke Ustavnog suda iz 2003. vezane za oduzimanje mandata Demokratskoj stranci Srbije u prošlom sazivu. To je bila ona čuvena novosadska sednica Predsedništva DOS-a iz 2002. kojom je predsedavao Goran Svilanović, tada predsednik GSS-a, na kojoj je DSS isključen iz DOS-a a poslanički mandati njegovih poslanika oduzeti. Odluka Ustavnog suda kaže da su poslanici vlasnici mandata, a ne partije i koalicije. To je inače i tendencija u evropskim demokratijama.

Pre i posle te liberalizacije, zapravo od 2000. i 2003. godine, raspale su se tri koalicije (DOS, a unutar njega Koalicija Vojvodina, zatim koalicija koju su činile Stranka srpskog jedinstva, Stranka srpskog progresa, Ujedinjena penzionerska stranka i Srpska seljačka stranka); došlo je do rascepa u pet stranaka: u Socijaldemokratiji, Socijalističkoj partiji Srbije, Socijaldemokratskoj partiji, Socijaldemokratskoj uniji i Novoj Srbiji; tri stranke su prešle iz vlasti u opoziciju: Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija i na kraju i Socijaldemokratska partija zbog čega je pala Živkovićeva vlada.

Bilo je i ujedinjavanja, pa razjedinjavanja – SPD je nastao kao kopredsednička stranka iz SDU-a i jednog krila Socijaldemokratije, no sada je Korać u poslaničkoj grupi DS-a, a zadržava legitimaciju SDU-a.

SDP je na izborima prošao cenzus na listi G17 plus, ujedinio se sa Čovićevim DA koji nije prošao cenzus, da bi u avgustu 2005. napustio vladinu koaliciju, ali bez onog efekta koji je sličan manevar imao 2003.

Posle izbora 2003. Vuksanovićev NDP je ušao u DSS. Demokratska stranka se reujedinila s Mićunovićevim centrom, a razjedinila sa Jovanovićevim LDP-om, usisala nekoliko funkcionera GSS-a i nestranačkih ličnosti od kojih su neki otišli u dobar biznis, a na izbornu listu primila Koaliciju za Sandžak (KZS), koja je u avgustu 2005. prešla na vladinu stranu. Demokrate su čitavu jesen izlaskom iz skupštine pokušavale da dokažu da su dva poslanika KZS-a izgubili mandate prihvatanjem funkcionerskih mesta, pa su bez mnogo pozivanja na koalicioni ugovor sa KZS-om tražile njihove mandate.

U prošlom mandatu u julu 2003, SPO je postao parlamentarna stranka posle „preleta“ poslanika Tomislava Kitanovića iz DSS-a.

U oktobru 2003. godine u parlament je na osnovu te liberalizacije ušao i G17 plus, jer je nekadašnji poslanik Koalicije Vojvodina sa liste DOS-a Sredoje Mihajlov postao član „šifrovanih“.

Na izborima 2003. partija G17 plus je na svoju listu primila i SPD, ali prilikom izlaska te partije iz vladine koalicije nije bilo korišćenja blanko ostavki. Blanko ostavke nisu korišćene ni prilikom odlaska dva radikala (oni su se zakleli u crkvi) i prilikom racepa SPO-a i SPS-a, koji doduše nisu rezultirali preletanjem preko crvene linije. SPS nema te blanko ostavke, ali je sada navodno jedan poslanik ove stranke za svaki slučaj deponovao izjavu da ne povlači ostavku. Osiguranje tipa „blanko ostavka“ imaju DSS i G17 plus i obe stranke su ga do sada po jednom koristile. Poslanik DSS-a Dragiša Đoković iz Kosovske Mitrovice u novembru 2004. prešao je u poslanički klub Demokratske stranke. DSS mu je oduzeo mandat i on se još spori sa svojom bivšom strankom.

REČI: Na početku mandata ove skupštine postignut je samo usmeni dogovor šefova poslaničkih grupa da ne bude međusobnog vrbovanja poslanika, ali to nije pretočeno u neki konkretan ugovor koji bi bio i potpisan.

Pitanje je koliko vredi taj dopunski ugovor, ako se može jednostrano raskinuti. Pitanje je i kako se ta složena materija može urediti – sloboda narodnog predstavnika treba da bude zagarantovana da on ne bi bio zarobljenik samovolje partijskih vrhuški; s druge strane, političke partije imaju potrebu za održanjem unutrašnje discipline; s treće strane, u vreme divljeg kapitalizma ne bi smelo da se dozvoli narodnim predstavnicima da lično unovče narodno poverenje i rasitne ga u sitne aspre lične koristi. To bi bilo isto kao kad bi se guverneru Narodne banke dozvolilo da slobodno raspolaže deviznim rezervama.

U principu rascepi koalicija i stranaka su išli lakše nego preletanja poslanika.

Ranije je, kad bi se tako što desilo, a dešavalo se veoma često, sve pripisivano Udbi. Sada se u obe vrste slučajeva, međutim, pominju novac, kuće, sinekure ili beneficije. Ta sumnja se toliko širi da se ne treba iznenaditi ako se uskoro desi da u novinama izađe oglas: „Glasam po kućama. Jeftino. Može i na kredit i na čekove. Narodni poslanik.“

Sada DSS optužuje Bogoljuba Karića za pokušaj podmićivanja poslanika, a G17 plus Karića i Demokratsku stranku za vrbovanje i posredovanje, tačnije Dušana Petrovića, šefa poslaničke grupe DS-a, da je posredovao kod Sovranija Čonjagića.

Petrović na to odgovara nekim opaskama na račun psihičkog profila Mlađana Dinkića, ponavlja tvrdnje Demokratske stranke da je ova skupština nelegitimna i da vlada mora pasti.

Administrativni odbor (predsedavao je zamenik predsednika Petar Cvetković iz DSS-a, predsednik odbora radikal Tomislav Nikolić je u to vreme kopao izvor na nekoj planini) i Republička izborna komisija se 27. novembra nisu obazirali na povlačenje ostavke od strane Sovranija Čonjagiča i verifikovali su mandate nova dva poslanika G17 plus Miroslave Gušić i Marka Kronje. Slučaj će se verovatno preneti u tužilaštva i u sud pred kojim se još vode sporovi i o onom glasanju iz Bodruma, kao i noviji sporovi o tri poslanička mandata – o pomenutom sličnom slučaju poslanika Đokovića, koji je napustio Demokratsku stranku Srbije i nešto zamršeniji slučaj dvojice poslanika Koalicije za Sandžak koji su napustili koaliciju sa Demokratskom strankom, prešli u poslanike koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi i odlučili da glasaju za vladu.

U zbiru, tokom ovog mandata, samo četiri poslanika su u partijskim dresovima prešli crvenu liniju koja deli vlast i opoziciju, dva na jednu dva na drugu stranu. Ostatak računice otkriva da je oko šest odsto poslanika napustilo svoje jato, ali da nisu odleteli mnogo daleko. Oko 18 odsto poslanika deluje u podeljenim partijama u okviru istog bloka. Nade opozicione strane da je to početak kraja sadašnje vlade traju od trenutka njenog formiranja, ali se do sada nisu pokazale realnim. Opasno je samo to što se na hronično nestabilnoj partijskoj sceni jako rasplamsava sumnja da „preletači“ nose nešto gore od ptičjeg gripa – virus korupcije koju je parlament prvi dužan da suzbija.

Skupštinski život: amandman za džins

Neki radikali smatraju da „ako poslanik u Skupštini Srbije pljuje, psuje, vređa ili tuče kolegu iz suparničkog tabora„, to je pitanje „stila i vaspitanja„, ali da bez kravate ne bi smelo da se sedi u sali za sednice. Ministar finansija, izgleda, misli drugačije

Prava je šteta što se sve dogodilo kasno uveče, suviše kasno da bi čitava stvar završila u novinama od 25. novembra. Da nije bilo 23 sata i da је na licu mesta bilo više novinara nego što ih je bilo, republički parlament bio bi po hitnom postupku vraćen na prvo mesto liste najzabavnijih mesta u Srbiji (koje mu i inače pripada). Ovako, vest o tome da je Mlađan Dinkić izbačen iz skupštinske sale i to zbog farmerica, prošla je skoro nezapaženo.

Šta se, dakle, dogodilo? Tokom maratonskog zasedanja Skupštine, kasno uveče, u četvrtak 24. novembra 2005, ministar finansija pojavio se među poslanicima ležerno odeven – u pitanju su, kako priča kaže, bile svetle farmerice i crni džemper. Sa stanovišta „običnog“ čoveka, bilo je to potpuno razumljivo. Imajući u vidu tešku radnu sedmicu, mnogo više radnih sati nego što poslanici i ministri obično imaju, činjenicu da je u odelu i s kravatom teško sedeti 20 sati dnevno, odevna kombinacija Mlađana Dinkića bila je zapravo kombinacija za koju bi se odlučila većina radnih ljudi. No, kako ministri ipak nisu obični radni ljudi i kako u Skupštini nikako nisu okruženi običnim radnim svetom, čitava ta stvar nije naišla na razumevanje.

OPUŠTENO: Pobunili su se radikali. U ime nekolicine radikalskih poslanika, Aleksandar Vučić zamolio je predsednika parlamenta Predraga Markovića da izbaci ministra napolje. „Neka ide kući i neka se presvuče, i to odmah da ide kući, zato što ovakvo maltretiranje i pokušaj ponižavanja građana Srbije – da u ovaj visoki dom ulazi u farmerkama i džemperiću, niko ne može da dozvoli“, zavapio je (pozivajući se na građane, dakako) generalni sekretar Srpske radikalne stranke. Kud će, šta će, Marković je ministru Dinkiću naložio da za sat vremena dođe prikladno odeven, Dinkić ga prvo nije poslušao, da bi oko ponoći napustio salu više se ne vrativši. Međutim, sve to je radikalima dalo dovoljno vremena da na licu mesta upriliče smehotresan performans. Predstava je, između ostalog, podrazumevala: licitiranje cene Dinkićevih farmerica (na kraju je ustanovljeno da su dotične verovatno koštale 200 evra), pretpostavku da je Dinkić „izgleda krenuo kod Kebe“ (folk-pevača za koga je Dinkić napisao bar jedan tekst – prim. aut.), tvrdnje da u Skupštinu može da se dođe i bez kravate i u prsluku, ali da su pantalone obavezne, kao i raspravu o tome da li bi predsednik parlamenta trebalo da krene s ministrom i svojeručno ga presvuče. Jedan od glavnih aktera, ministar finansija, uglavnom se nije oglašavao. Neposredno pre nego što će se povući u privatnost svog doma i pižame, samo je dobacio Vučiću: „Da ste običan čovek, ne bi vam smetale farmerke.“

Objašnjavajući kasnije svoj postupak, Predrag Marković istakao je kako se on „drži dobrih običaja“, ali da, pošto je ipak „stariji čovek“, postoji mogućnost da „pogrešno odlučuje šta je nepristojno u oblačenju“. U prevodu, moguće je da se Dinkić pojavio pristojno odeven, ali da, zahvaljujući svojim godinama, Marković to nije dobro procenio. Nažalost, Markovićeva izjava nije završila samo na tome. Uz poslovičan osmeh, poručio je novinarima da je, u kontekstu pristojnog odevanja, spreman da ih sasluša jer pretpostavlja da su u tome merodavniji od njega.

Kako bilo, slučaj je završen još jednom u nizu najava da će Administrativni odbor u najskorije vreme (kažu, već u ponedeljak 5. decembra) usvojiti kodeks o odevanju u parlamentu, čime će biti jasno definisano šta je primereno narodnim predstavnicima, a šta ne.

VESELA MASA: Koliko god bio medijski atraktivan, slučaj ministrovih farmerica ipak nije prvi koji se tiče skupštinskog stajlinga. Do sada najpoznatiji mini skandal dogodio se 3. novembra 2004, kada je fotoreporteru „Glasa javnosti“ oduzeta akreditacija za ulazak u zgradu parlamenta zbog toga što je na sednicu došao u dukserici. Toliko radikalan potez uslovio je i žestoku reakciju kolega „neadekvatno odevenog“ medijskog poslenika: tih dana, teško da je bilo stiliste koji se nije izjasnio o stilu odevanja ovdašnjih političara, a nije bilo nijednog koji se pohvalno izrazio o njihovom modnom ukusu i pristojnosti. „Naši poslanici, svi zajedno, izgledaju kao neka vesela masa koja je krenula na žurku. Svi do jednog se oblače tako da to izgleda kao potpuna privatizacija nečega što je javno delovanje“, ocenio je stilista Ašok Murti, osvrnuvši se tom prilikom i na neke druge detalje, pre svega na „arhaičnu“ bradu Predraga Markovića. Kako je pored tog slučaja često pominjano i odevanje radikala (pre svega uniformisanje u bele majice sa likom Vojislava Šešelja tokom inauguracije Borisa Tadića), kao i odevanje pojedinih suviše razgolićenih ženskih poslanika, nije ni čudo što su se najave o donošenju kodeksa odevanja množile brzinom svetlosti.

No, pošto se zna da u Srbiji ništa ne ide lako, od tih najava za sada nije bilo ništa. Bar ništa konkretno. S druge strane, briljantnih analiza ipak nije manjkalo. Tako je, tokom jedne od silnih kampanja za uvođenje kodeksa odevanja, radikalka Nataša Jovanović konstatovala: „Ako poslanik u Skupštini Srbije pljuje, psuje, vređa ili tuče kolegu iz suparničkog tabora, to je pitanje stila i vaspitanja, ali bez kravate ne bi smeo da sedi u sali za sednice.“ Istom prilikom, ali ne ulazeći u problematiku pljuvanja, psovanja i tuče, poslanik SDP-a Ljiljana Nestorović požalila se da će posle uvođenja kodeksa morati da odvoji „znatan deo budžeta za kupovinu nove odeće“ i da će zbog toga uložiti „amandman za džins“. Posle toga, usledile su priče o mini suknjama, sandalama koje liče na papuče, papučama koje liče na sandale, čitav ekspoze o bretelama… Ipak, čak i u tako žestokoj konkurenciji bisera mudrosti poseban sjaj imala je ocena sekretara Skupštine Marka Danilovića da su „kratke rukave, majičice, pupčiće i farmerke“ u Skupštinu uveli novinari, „na koje su se potom ugledali i službenici“.

U ovom trenutku, realno je očekivati da će i modni slučaj službenika Mlađana Dinkića pred širu javnost postaviti brojne takoreći filozofsko-ontološke pitalice. Da li poslanik u odelu sme da pljune ili istuče onog koji se pojavio u farmericama (pošto je pljuvanje, jelte, dozvoljeno)? Da li će, posle uvođenja kodeksa, biti neophodno još jedno povećanje poslaničkih plata (da bi, jelte, mogli da prate trendove)? I, konačno, da li bi novinare trebalo izvoditi pred poslanike da im se pokaže kako „ne bi trebalo“ ili bi ih pak trebalo konsultovati po pitanju stajlinga? Kad se sve to reši, ministru finansija i ostalim trudbenicima biće mnogo lakše da izaberu adekvatnu odevnu kombinaciju.

Tamara Skrozza