Šta ono bi…

Skandalom na skandal, aferom na aferu, slučajem preko slučaja, taj sled je krajem 2003. doveo do pada vlade Zorana Živkovića i vanrednih izbora. Važnu ulogu u „otvaranju“ mnoštva afera odigrala je nekadašnja ekspertska nevladina organizacija, u međuvremenu organizovana u stranku G17 plus. Nedavnim objavljivanjem da „slučaj“ Janjušević–Kolesar izlazi na sud ponovo su podstaknuta očekivanja javnosti da se slučajevi i afere možda i ipak – ne okončavaju samo otvaranjem.

Gotovo zaboravljena, afera Janjušević–Kolesar oživela je prošlog meseca, posle tri godine krčkanja, kada je istražni sudija Okružnog suda u Beogradu Dragan Lazarević doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv Nemanje Kolesara, bivšeg šefa kabineta premijera Srbije Zorana Đinđića, i direktora fabrike cementa „Novi Popovac“ Darka Križana, osumnjičenih za primanje mita i pranje novca. Saslušani su bivši Đinđićev i Živkovićev savetnik Zoran Janjušević i direktor bečkog preduzeća MCS grup Miroljub Jakovljević.

Sud, međutim, još nije doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv Jakovljevića i Janjuševića. Nešto više od četiri godine od privatizacije cementare „Novi Popovac“, Služba za borbu protiv organizovanog kriminala podnela je krivičnu prijavu protiv aktera afere. Prema saopštenju MUP-a, njih četvorica su osumnjičeni za krivična dela zloupotrebe službenog položaja i pranje novca: Križan i Kolesar su s predstavnicima švajcarske firme Holcim omogućili da ponuda od 52 miliona dolara nemačke firme Breitenburger, kćerke firme Holcim, za kupovinu cementare u januaru 2002. bude proglašena kao najpovoljnija. Jakovljević je, prema prijavi, pomogao Kolesaru i Križanu u izvršenju dela zloupotrebe službenog položaja poslovnim kontaktima s predstavnicima srpske i nemačke firme. Pranje novca su izveli tako što je Breitenburger u februaru 2003. uplatio 2.099.968 dolara na račun Janjuševićeve firme Majron sejls LTD sa sedištem na Sejšelskim ostrvima, a otvoren u Budimpešti. S tog računa je kod Cepter banke na Kolesarov račun prebačeno 355.000 dolara, a 250.000 na Križanov. Još 634.000 Janjušević je prebacio na nerezidentni račun svoje firme kod Cepter banke, a na račun firme MCS grup 860.450 dolara. Četvorica osumnjičenih saslušani su i u januaru ove godine.

Janjuševićevo objašnjenje transakcija veoma je jednostavno: novac koji je Breitenburger uplatio na račun Majron sejlsa LTD godinu i po dana nakon privatizacije proistekao je iz njegovih privatnih poslova. Umesto da Breitenburger za konsultantske poslove uplati novac firmi MCS grupa a MCS grup njemu, Breitenburger je novac uplatio direktno – Janjuševiću. U pitanju je njegovo potraživanje libijskog duga za remont brodova koje je išlo preko firme MCS grup. Janjušević objašnjava da je Holcim u UBPOK poslao dopis kojim ga obaveštava da Majron sejls nema nikakve veze sa privatizacijom cementare, a da Aleksandra Vlahovića, tadašnjeg ministra privrede, i ostale učesnike u privatizaciji cementare u to vreme nije poznavao. U vreme kada je Janjušević postao Đinđićev savetnik, privatizacija fabrike cementa „Novi Popovac“ već je završena pa, kako naglašava, država ga više ne tereti za sukob interesa (zakon koji to reguliše tada nije postojao), već za politički uticaj. Pomenutih 860.450 dolara, tvrdi, uplaćeno je Cepter banci u svrhu vraćanja kredita koji je podigao zajedno sa Jakovljevićem. Isto tako, po Janjuševiću, Križan nikada nije primio pare od njega. Janjušević tvrdi da je nakon izbijanja afere finansijska policija tokom devet meseci proveravala poslovanje njegove firme i da je jedino što je pronađeno bio – preplaćen porez.

Aferu je u leto 2003. pokrenuo Mlađan Dinkić, kada je na konferenciji za štampu podelio novinarima prevod dokumenta mađarske Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala koji je dostavljen MUP-u Srbije gotovo mesec dana ranije. Zamenik beogradskog okružnog tužioca Dragoljub Stanković istog dana izjavio je da u krivičnoj prijavi koju je stranka G17 plus podnela tom tužilaštvu nema elemenata krivičnog dela. Janjušević i Kolesar su podneli krivičnu prijavu protiv Dinkića zbog odavanja službene tajne, ali taj slučaj do danas nije procesuiran. Janjušević i Kolesar su novinarima sutradan pročitali izjave u kojima su demantovali optužbe G17 plus da su umešani u korupciju. Kolesar je najpre rekao da je finansijska transakcija za koju ga optužuju potpuno zakonita uplata deviznih sredstava na njegovu štednu knjižicu, da je to novac njegovih roditelja koji su zaradili tokom 20 godina rada u inostranstvu i da je on uložen u kupovinu stana. Onda su izneli kontraoptužbe na račun Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa, a kao jedan od razloga za Dinkićeve napade Janjušević je naveo svoje učešće u izradi Zakona o otvaranju dosijea. Kolesarova tvrdnja da je novac dobio od oca kasnije je izmenjena: Janjušević je potvrdio da mu je on na osnovu ugovora o zajmu posudio novac za kupovinu stana a da mu je Kolesarov otac Časlav, koji je bio garant tog zajma, pare kasnije vratio, i da je na tu transakciju uredno plaćen porez.

Početkom avgusta 2003. premijer Zoran Živković saopštava da je prihvatio ostavku Zorana Janjuševića, savetnika za bezbednost. Tom prilikom rekao je da su bili „stručni i odani saradnici“, da je Janjušević „više od 50 odsto bio kreator i izvršilac akcije Sablja“, a da su o Kolesaru kao ekonomskom stručnjaku svi eksperti imali pohvalno mišljenje. Objašnjavajući motive za pokretanje afere, Janjušević i danas tvrdi da mu Rade Bulatović „nikada neće oprostiti Sablju“. Za Dinkića, ostavke su bile „trula nagodba“ i način da se afera gurne pod tepih i zataška pranje novca. Proteklih dana „Vreme“ nije uspelo da dobije komentar od ministra Dinkića vezan za aktuelizovanje slučaja Janjušević–Kolesar. Bivši premijer Zoran Živković, opet, tvrdi za „Vreme“ da „vlast vađenjem ove ’afere’ iz naftalina prikriva svoju nesposobnost“ i smatra da bi slučaj odavno bio procesuiran da je tokom privatizacije bilo nezakonitosti. Očekuje oslobađajuće presude, ali i da se isti sud pozabavi privatizacijom fabrike „Knjaz Miloš“, prodajom Vojnotehničkog instituta, kupovinom automobila za MUP Srbije, Železnicom, ubistvom vojnika u Topčideru…

Slučaj ministarke Marije Rašete-Vukosavljević takođe je pokrenuo G17 plus. Počeo je od sukoba interesa, pošto je firma čiji je suvlasnik njen svekar dobila kredit iz Fonda za razvoj u čijem upravnom odboru sedi ministarka. Prethodno je već pominjana, kada je primećeno da Difens roud kao podizvođač asfaltira puteve po Srbiji. Već bivša, ministarka Rašeta-Vukosavljević se 2004. pojavila kao učesnik u aferi opremanja i rekonstrukcije VIP salona na beogradskom aerodromu i u „nestanku“ 800.000 evra u obliku višestruko precenjenog nameštaja i opreme za salon. Rašeta-Vukosavljević je optužena za zloupotrebu službenog položaja, zajedno sa još deset direktora. Posle jedne noći provedene u pritvoru puštena je da se brani sa slobode. U medijima je krajem prošle godine pominjana kao osoba u kućnom pritvoru, da ne sme da napušta zemlju i svakog prvog u mesecu mora da se javlja istražnom sudiji.

G17 plus je tog leta pokrenuo i aferu Bodrum. U međuvremenu se pokazalo da je njihova tvrdnja – da tokom glasanja o izboru članova Saveta i guvernera Narodne banke Srbije nije bilo kvoruma za donošenje odluke jer je poslanica Neda Arnerić u to vreme bila na letovanju u Turskoj – bila tačna. Tada je, međutim, šef poslaničke grupe Demokratske stranke Bojan Pajtić saopštio da je od optužene poslanice dobio dokumentaciju po kojoj je ona tog dana doletela u Beograd. Sledilo je mahanje avionskim kartama, ubeđivanje da je poslanica doputovala iz Turske, glasala i da se potom vratila, sabirani su troškovi taksi-usluga do i od aerodroma… Arnerićeva je na nekoliko meseci nestala sa javne scene, da bi se na nju vratila s osmehom, kao da se ništa nije desilo. U međuvremenu, u „ženskim“ časopisima obično naglašava da je gluma njena najveća ljubav.

U toku je suđenje bivšim poslanicima Demokratske stranke u Skupštini Srbije Alenu Selimoviću i Vojislavu Jankoviću za aferu Bodrum – zbog optužbe da su manipulisali glasanjem pri izboru Kori Udovički za guvernera Narodne banke Srbije, tj. da su glasanjem tuđim identifikacionim karticama obezbedili kvorum za rad Skupštine. Optuženi su to negirali, a poslednjeg dana januara svedočio je i ministar finansija Mlađan Dinkić, koji je u Okružnom sudu u Beogradu rekao da je krajem avgusta 2003. godine, u kontaktu sa neimenovanim visokim predstavnikom ambasade SAD, saznao da je ta osoba od lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka čula da nije bilo skupštinskog kvoruma prilikom izbora Kori Udovički za guvernera Narodne banke.

U svetlu nove činjenice, da je „stanje“ u Trgovinskom sudu jedna od prepreka na putu Srbije u Evropu, nije neverovatno ni da je Nenad Čanak nekom „Amerikancu“ nešto rekao a ovaj to preneo Mlađanu Dinkiću – pa se ispostavilo da je tačno. Međutim, mnogo bolje bi bilo da se afere okončavaju na sudu – ili bi, na kraju, moglo ispasti da smo ih „podgrejali“ zbog – novih izbora.

Šećer bez kraja

Jedna od retkih afera koju nije pokrenula stranka G17 plus početke je imala nekoliko dana pre ubistva premijera Zorana Đinđića. Evropska komisija upozoravala je da će na tri meseca suspendovati odluku iz 2002. o povlašćenom izvozu šećera iz Srbije i Crne Gore u EU, zbog sumnji da je izvožen šećer koji nije proizveden u zemlji. Pretnja se ostvarila u maju 2003. Iako je kao krivac najčešće pominjan Miodrag Kostić, odnosno njegova firma MK komerc, u junu je premijer Zoran Živković izjavio da niko nije utvrdio da su u toj oblasti postojale zloupotrebe. Miodrag Kostić je tada uveliko bio poznat kao kupac tri šećerane za devet evra, kao i zgrade bivšeg Poslovnog centra „Ušće“. Savet za borbu protiv korupcije je u novembru 2003. objavio izveštaj u kojem se optužuju najviši državni funkcioneri da su svesno omogućili grupi snalažljivih biznismena sa Miodragom Kostićem na čelu da dovedu industriju šećera na rub propasti i nanesu tešku štetu ugledu Srbije. U maju 2004. godine Kostić se nije pojavio kao gost, već se na samom početku emisije „Utisak nedelje“ na TV-u B92 javio telefonom voditeljki Olji Bećković, objašnjavajući da je odustao od ulaska u studio jer je upozoren da će biti uhapšen. Javio se i pomoćnik ministra policije Miroslav Milošević, šef uprave za javnu bezbednost MUP-a, i pročitao saopštenje u kojem se iznosi tvrdnja da je Kostić pozvan na informativni razgovor u vezi s poslovnim odnosom NIS Naftagas prometa i MK komerca. Kostić je nestao, tvrdeći da će se ponovo pojaviti u javnosti tek po uspostavljanju „pravne države“. Vratio se u zemlju posle prvog kruga predsedničkih izbora, a istražni sudija ga je posle saslušanja pustio na slobodu. Evropska unija je u proleće 2004. ponovo odobrila uvoz šećera iz Srbije, a epiloga afere nije bilo.

U januaru ove godine protiv Miodraga Kostića i direktora MK Komerca Srdana Ilina u Novom Sadu je podignuta optužnica zbog zloupotrebe ovlašćenja u privredi i podstrekavanja na zloupotrebu, odnosno zbog nezakonite nabavke polovne opreme za preradu šećerene repe i proizvodnju šećera od hrvatskog preduzeća Belje iz Darde.