Šta nama dođe Fijat

Bivši predsednik države Boris Tadić u petak 21. jula održao je konferenciju za štampu na kojoj je govorio o aktuelnoj temi, Fijatu, i tom prilikom u izvesnom smislu podsetio na konferencije aktuelnog predsednika: bogu hvala, ne po tonu i načinu obraćanja, ali po krajnje upitnim iznetim činjenicama.

„Mi danas, sa svim subvencijama i vrlo visokom cenom koju smo platili za Fijat, to treba otvoreno reći, plaćamo mnogo manje nego što je plaćano za Zastavu. Tako, kada se analizira sa jedne strane nivo ulaganja, mora se uvek uzeti u obzir šta je bilo pre toga, u kom kontekstu je ta investicija i subvencija od strane države došla. Smatram da je Fijat nesumnjivo pozitivna i uspešna poslovna projekcija, jedan uspešan poslovni projekat“, rekao je Tadić, i dodao da je Srbija od 2000. do 2008, dok nije došao Fijat, u Zastavu dala dve milijarde evra „da bi opstajala u tehničkom stanju“.

Bivalo je mnogo pokušaja da se odredi da li je ugovor sa Fijatom bio dobar ili loš potez države Srbije, i nijedan – naravno – nije mogao do kraja da odgonetne šta je to Srbija obećala i dala u prethodnih skoro devet godina, jer najveći deo ugovora i prethodna i ova vlast skrivaju. U novembru 2011, u krajnje bahatoj epizodi, vlada DS–SPS–G17+ je Savetu za borbu protiv korupcije i javnosti Srbije „predstavila“ potpuno zatamnjeni ugovor između Vlade Srbije i Fijata – „više od 20 kg papira sa zatamnjenim podacima“, kako je tada rekla predsednica Saveta Verica Barać.

foto: nebojša raus

ZBUNJUJUĆA POSLOVNA TAJNA: Džaba je tada reagovao poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić, govoreći da je „posebno zbunjujuće pozivanje na ‘poslovnu tajnu’, kao i na to da su cenzuru dokumenata ‘izvršili ljudi iz Fijata’“, jer niti dokumenti organa vlasti mogu da budu klasifikovani kao poslovna tajna, niti u suverenoj zemlji može da se desi da po zahtevima upućenim našim organima vlasti ne postupaju isključivo naši organi vlasti.

Javio se čak i Mlađan Dinkić, koji je u tom trenutku bio „van pozicije“, i rekao da ne vidi „nijedan razlog da se ne objavi kompletan ugovor sa Fijatom, posebno onaj deo koji se odnosi na obaveze države Srbije“. Naravno, kada se pola godine kasnije vratio „na poziciju“, o tom se više nije pričalo…

Potom je Vučić u cirka pola godine rekao da će vlada objaviti tajni ugovor sa Fijatom (maj 2014), pa onda, gle čuda, da ga vlada neće objaviti (oktobar 2014), „jer to ne dozvoljava druga strana“.

Tadić je na pomenutoj konferenciji za štampu upitao SNS zašto ne pokrenu pregovore sa Italijanima o tome da se sadržaj ugovora obznani, a SNS je odmah reagovao karakterističnim saopštenjem – „poklapačom“ – koje je doduše, bilo toliko spektakularno glupavo da je uspelo da zaseni uobičajenu glupost njihovog prosečnog saopštenja. „SNS poziva Vladu Republike Srbije da nanovo ispita da li postoji ikakva zakonska mogućnost da javno objavi ugovor sa ‘Fijatom’?“, doslovce stoji u saopštenju, da bi se nakon ciglo dva reda zaključilo da Tadić „odlično zna da Vlada Republike Srbije ne može da objavi ugovor, zna da je objavljivanje ugovora njegov raskidni uslov“.

Odredbe ugovora, dakle, i dalje ne znamo, mada postoje detalji koje otkrivaju finansijski izveštaji. Međutim, šta je obećavano? U decembru 2008, ministar Nebojša Ćirić (koji je bio dovoljno bezobrazan da, prilikom „predstavljanja“ zacrnjenog ugovora, kaže da „nijedan podatak koji se tiče obaveza Srbije u tom projektu, ulaganja u fabriku, podsticaja koji se daju, ulaganja u infrastrukturu u krugu fabrike i u lokalne puteve i autoputeve nije nikakva tajna“) izjavljuje da sve što Srbija ulaže u novu zajedničku kompaniju jeste 50 miliona evra u kešu i 50 miliona evra, koliko vredi Zastavina imovina.

Ćirić je tada, u „Politici“, izneo i očekivanja da će Srbija dobijati dividende kao trećinski vlasnik („to će biti podeljeno radnicima kao neka vrsta stimulacije“), i podsetio da je u „poslednjih 15 godina“ država dala Zastavi pola milijarde evra. Istu brojku – pola milijarde – pomenuo je dve godine kasnije i Dinkić, s tim što je njegova procena bila da je Zastava tih 500 miliona od države dobila „u poslednjih 10 godina“, dakle od 2000.

MAHANJE ZASTAVOM: Pre svih njih, u maju 2008, Mirko Cvetković, ministar finansija i budući predsednik Vlade, izjavio je da je od 2001. do tada u celu Zastavu, u vidu subvencija, „uloženo oko 160 miliona evra“, plus još 130 miliona u socijalni program.

Sve ovo se drastično razlikuje od Tadićeve procene o dve milijarde evra, ali, Ćirićeve procene o tome koje će biti obaveze Srbije u zajedničkom preduzeću još su gore. Iz ugovora, u kome je – dabome – izostavljen podatak o ukupnim subvencijama (umesto toga piše „redakcija teksta“), ali više iz finansijskih izveštaja, dolazi se do maltene beskrajnog niza pogodnosti koje zajedničko preduzeće dobija od Srbije. I sve to zato što je DS-u i G17+ bilo potrebno „zvučno“ slikanje pred izbore 2008. Što je najgore, potpisivanje ugovora sa Fijatom nije bio najgori ekonomski potez 2008, s obzirom na to da je povećanje penzija u dva navrata potpuno razvalilo javne finansije u godinama koje su sledile.

Po ugovoru, Srbija je unela 101,5 miliona evra osnivačkog kapitala preduzeća u više etapa, u periodu od oktobra 2008. do aprila 2012. Reč je o 50 miliona novčanog i 51,5 miliona nenovčanog kapitala (u nepokretnim i pokretnim stvarima). U skladu sa ugovorom, Srbija plaća aktivnosti restrukturiranja imovine „maksimalno do 75 miliona evra“. Srbija daje i 50 miliona evra „bespovratnog gotovinskog davanja“.

Prema podacima iz finansijskih izveštaja, do kraja 2014. godine Srbija je uplatila 161 milion evra na „specijalni“ račun, po ugovoru, za komunalne usluge i zamenu krova, remedijaciju životne sredine i spoljašnju infrastrukturu za „Supplier Park“, kao i još jedan milion evra nadoknade u vezi sa FAS Trening akademijom, koje obuhvataju kapitalne investicije i tekuće troškove. Iako se dosta sredstava Fijatu prebacuje preko ovog „specijalnog“ računa, on se nakon 2014. godine ne pominje u izveštajima.

PREMAZANO CRNIM: Dakle, već smo stigli na brojku od skoro 390 miliona evra. No, postoje i neki neutvrdivi iznosi. Na primer, ugovor predviđa zajam osnivača, u iznosu od *zatamnjen tekst*; predviđa davanje dodatnog zemljišta u 10 godina od potpisivanja ugovora – zemljišta sa infrastrukturom (struja, voda, pristup putevima), naravno bez naknade.

„U skladu sa Ugovorom i Podsticajnim planom, Društvo ima pravo na različite podsticajne mere i izuzeća od plaćanja poreza. Neke od njih uključuju sledeće: nadoknadu doprinosa koji se plaćaju za sve zaposlene (primenjivo 10 godina počev od zaključivanja transakcije, bez obzira na to da li su takvi zaposleni prethodno bili zaposleni u Matičnom društvu ili u nekim od njegovih zavisnih društava), poresko oslobađanje na osnovu lokalnih zakona (porez na nekretnine, porez za sprovođenje urbanističkog plana, porez na prikazivanje zaštitnog znaka itd.), pomoć obuke zaposlenih kao bespovratno davanje – 1000 evra po svakom zaposlenom, bez obzira da li su takvi zaposleni prethodno bili zaposleni u Matičnom društvu ili u nekom od njegovih zavisnih društava, subvencije za investicije, ušteda na kreditu odobrenom od strane vlasnika udela, pomoć za obuku, izuzeće od plaćanja poreza na lična primanja, podsticajne subvencije odobrene po principu ‘staro za novo’, smanjene cene energije itd.“, stoji u finansijskom izveštaju iz 2012. godine. Koliko ovo košta? Koliko dodatno košta ovo „itd.“ na kraju? Neutvrdivo je.

U martu 2013, Mlađan Dinkić stavlja potpis ispod „Protokola o regulisanju međusobnih odnosa kojim se uređuju međusobna prava i obaveze između Republike Srbije i Fijat automobili Srbija d.o.o. Kragujevac, povodom dodatnog ulaganja i zapošljavanja“, koji predviđa da Srbija dâ dodatnih „najmanje 10 miliona evra“ za dodatno zapošljavanje (između 600 i 1400 radnika) i „u cilju stvaranja uslova za proizvodnju nove verzije modela Fiat 500L sa sedam sedišta i uvođenja u proizvodnju posebne verzije tekućeg modela Fiat 500L za domaće tržište pod nazivom ‘Nacionale’“. Ujedno, ovim Protokolom je uređeno da svi „Nacionale“ modeli imaju subvenciju od 3000 evra po prodatom vozilu. Uredbom donetom 2013, Vlada opredeljuje oko 6,3 miliona evra za ovakvo subvencionisanje. Do oktobra 2012, Fijatova vozila Vlada Srbije subvencionisala je sa po 1000 evra po prodatom automobilu.

Ukupna ulaganja države u zajedničku kompaniju nije moguće sabrati ni „prekopavanjem“ Zakona o budžetu koje država donosi krajem svake godine, jer su sredstva za subvencionisanje privatnih kompanija – koja se tokom godina variraju, od tri pa do skoro 20 milijardi dinara – u budžet stavljena „đuture“, bez taksativnog navođenja koliko ide kojoj kompaniji.

PODSTICAJ: Međutim, i tu može da iskoči po koji podatak. Tako, u budžetu za 2010. godinu može se videti da je Vlada dala garanciju Fijatu od 100 miliona evra za kupovinu nove opreme. Budžetom za 2011, kroz više linija, namenjeno je ukupno oko 90 miliona evra „za novčane podsticaje“ FIAT-a, „infrastrukturno opremanje industrijskog parka i podsticaje proizvođačima auto komponenti lociranih u industrijskom parku prema Ugovoru“, „za osnivački ulog u novcu za zajedničko privredno društvo Fijat automobili Srbija“ i „za osnivački ulog u novcu za zajedničko preduzeće i proizvođača iz oblasti automobilske industrije“.

Sve ovo bi trebalo da se na neki način odslikava u finansijskim izveštajima, odnosno, da finansijski izveštaji sadrže ove informacije iz državnih budžeta, i obratno. No, pošto nema preciznih brojki, to je sve nemoguće raščlaniti. Na primer, u aprilu 2012. Dušan Bajatović izjavljuje da će gasifikacija Fabrike automobila i izgradnja distributivne gasovodne mreže u Kragujevcu iznositi 11 miliona evra. Koliko otpada na Fijat, koliko na Kragujevac?

I obaveza Italijana iz ugovora (investicija od 709 miliona evra) je upitna, pošto je zajedničko preduzeće uzelo kredit od pola milijarde evra od Evropske investicione banke, od čega je država Srbija garant za 200 miliona evra. Dakle, nije reč o investiciji, već o kreditu, koje posle preduzeće vraća.

Ujedno, nedavno su se u medijima („Politika“ i „Danas“) pojavile sumnje da kompanija naduvava transferne cene, pa je ekonomista Dragovan Milićević utvrdio da je „uvoz delova za automobile, samo iz Italije i Poljske za potrebe Fijata vredan oko 450 miliona prema podacima o uvozu Srbije, a ta ista roba je prema podacima o izvozu iz ovih zemalja u Srbiju vredna 230 miliona evra“. Što bi značilo da FIAT prodaje zajedničkoj kompaniji komponente po cenama većim od realnih, pa Milićević time objašnjava i izuzetno visoko učešće cene materijala u ceni konačnog proizvoda.

KOTRLJANJE, JEDVA: Kakva je kompanija FCA Srbija danas? Ne baš dobra. Da je Fijat Srbija neisplativa kompanija govore uporedni podaci o neto dobiti i državnim subvencijama u poslednje tri godine. U poslednjoj, 2016. godini, kompanija je skupila ukupnu neto dobit od 19,3 miliona evra. Godinu dana ranije, neto dobit bila je 19,6 miliona, a u 2014. – 20,4 miliona evra.

Međutim, za isti period, Srbija je kompaniji poklonila 23,1 milion (2014), 20,5 miliona (2015), da bi za 2016. godinu Fijat od države dobio 30,6 miliona evra. Sve zajedno, neto dobit u prethodne tri godine bila je 59,3 miliona evra, dok je za isti period Srbija Fijatu dala 74,2 miliona evra. Bez subvencija, godišnji gubitak FIAT-a bio bi oko pet miliona evra.

Prethodna, 2016. godina bila je dosta loša za Fijat Srbiju, s obzirom da je kompanija završila godinu sa skoro 900 radnika manje u odnosu na 2015. No, u ovoj godini je FIAT dobio 10 miliona evra od države – više, i to na više nego spektakularan način. Citiraćemo deo finansijskog izveštaja koji se odnosi na ovo uvećano državno davanje kompaniji u većinskom italijanskom vlasništvu:

„Preduzeće je priznalo dodatni podsticaj u iznosu od 1,26 milijardi dinara koje je dobilo od vlade Republike Srbije na osnovu dopunjenog i ponovljenog Sporazuma o zajedničkom ulaganju koji su sklopili Republika Srbija, FIAT Group i Preduzeće. Ovaj prenos gore pomenutih podsticajnih sredstava plaćen je sa namenskog računa. S druge strane, Preduzeće je namirilo svoja dugovanja prema vladi Republike Srbije u iznosu od 1,24 milijarde dinara, tako što ih je uplatila sa svog redovnog računa na namenski račun.“

Dakle, Srbija je uplatila Fijatu nešto više od 10 miliona evra sa namenskog računa, e da bi Fijat mogao da uplati tih istih 10 miliona evra na taj isti namenski račun (i da im ostane i sitan kusur pride).

Upoređivanjem finansijskih izveštaja, može se primetiti da prinos na ukupan kapital – pokazatelj rentabilnosti, koji se dobija kada se podeli dobitak iz redovnog poslovanja pre oporezivanja sa ukupnim kapitalom – opada iz godine u godinu. Taj odnos, pomnožen sa sto, za 2014. bio je 9,83 odsto, u 2015. pao je na 8,66 odsto, a u 2016. na 7,02 odsto. Prevedeno – sve im se manje isplati da posluju u Srbiji.

Šta dalje? Osnovni ugovor je potpisan 29. septembra 2008. Ako Italijani ostanu u fabrici do 29. septembra 2018, državi Srbiji se otvara mogućnost da proda celokupan svoj deo većinskom partneru – tu ponudu je on tada, od 30. septembra 2018. do 29. septembra 2023. obavezan („neopozivo i bezuslovno“) da prihvati u roku od 10 poslovnih dana. Vrednost tog dela kompanije koji se bude prodavao će se odrediti prema izvesnoj formuli, koja javnosti nije poznata. Međutim, u ugovoru ne postoji opcija da manjinski partner – Republika Srbija – po toj istoj formuli kupi većinski udeo.

Nedavni sporazum između štrajkačkog odbora i većinskog vlasnika daje izvesnu nadu da će Fijat ostati i nakon desete godišnjice od potpisivanja ugovora. Međutim, šta piše u tom sporazumu – gle čuda – javnost neće saznati, jer „prema korporativnim pravilima kompanije Fijat, sporazum se ne može staviti na uvid“, reče premijerka Brnabić. Makar je tradicija tajnih ugovora i dogovora „ispoštovana“.