Šta je ovo, ako nije fašizam

Krajem septembra 2015, portal „Teleprompter“ objavio je godinu i po dana star transkript telefonskog razgovora između Lidije Udovički, tada zaposlene u kompaniji Continental Wind Partners (CWP), i Bojana Pajtića, tada predsednika vojvođanske vlade i predsednika Demokratske stranke (vidi „Vreme“ br. 1292). Prema transkriptu, Lidija Udovički (sestra tadašnje ministarke za državnu upravu Kori Udovički) optužila je Nikolu Petrovića, kuma Aleksandra Vučića i tada direktora Elektromreža Srbije (EMS), da je tražio dva miliona evra u kešu kako bi vetropark firme CWP bio priključen na sistem EMS-a.

Pajtić je tada potvrdio da je transkript tačan, da je to dokaz da je on prisluškivan, i da bi tadašnja vlada Aleksandra Vučića trebalo da padne zbog toga. Ujedno, na konferenciji za štampu, izneo je dokaze za tvrdnje da su Petrović i EMS vršili pritisak na kompaniju CWP (ti dokazi, mejlovi i dopisi bili su objavljeni na sajtu Demokratske stranke, ali ih danas više tamo nema).

Odmah nakon konferencije u javnost je izašao Nebojša Stefanović i ustvrdio da ni MUP ni BIA nisu prisluškivali Pajtića, a mediji su nekoliko dana kasnije javili da je Nikola Petrović „prošao poligraf“ povodom optužbi da je reketirao američku kompaniju.

Potom je Petrović podneo krivičnu prijavu protiv Pajtića, koja je pre nekoliko dana dobila prvostepeni epilog: Pajtić, prema presudi, nije kriv.

Međutim, ostalo je pomalo nejasno: za šta je Petrović tužio Pajtića, kada nije on objavio transkript razgovora?

„On nije pokrenuo parnični postupak za povredu ugleda i časti, odnosno nanošenja duševnih bolova, nego je pokrenuo krivični postupak, pokušavajući da kroz institut povrede poslovnog ugleda na mala vrata unese u sudsku praksu u Srbiji verbalni delikt“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Bojan Pajtić. „Budući da verbalnog delikta više nema, na ovaj način su u više slučajeva pokušali i pokušavaju da ga uvedu, tako da to bude neka vrsta ‘unapređene’ Erdoganove Turske. Tamo krivično odgovaraš ako uvrediš Erdogana, ovde, bogami, krivično odgovaraš ako uvrediš i kuma. Pokrenuli su dva postupka. Nije samo Nikola Petrović, nego i EMS, koji me je takođe tužio za povredu poslovnog ugleda. U čemu je tu problem, zašto je to pravni nonsens? Zato što je duh te odredbe zakona takav da ona pokušava da spreči da jedno pravno ili fizičko lice nanese štetu drugom pravnom licu – da iznese neke tvrdnje koje će njega onemogućiti da zarađuje na tržištu, da privređuje, da se takmiči. A to se ne odnosi na monopolske firme – EMS je monopolska firma. Možeš da kažeš šta god hoćeš, EMS jednostavno neće pretrpeti štetu. I sam Nikola Petrović je na sudu rekao da su oni imali bolji poslovni rezultat nakon moje konferencije za štampu i te i sledeće godine“, kaže Pajtić.

„VREME„: Dakle, obe tužbe su za isto delo?

BOJAN PAJTIĆ: Da, u oba slučaja reč je o istom krivičnom delu – ista konferencija za štampu, isto biće krivičnog dela, oba postupka su protiv mene i Lidije Udovički… Pošto je potpuno neracionalno da se odvijaju dva suđenja po istoj stvari, tražili smo da se spoje postupci, i to smo tražili na suđenju sa EMS-om, pošto je ono usledilo nakon ovog sa Nikolom Petrovićem. Sa tim predlogom se slože predstavnici EMS-a – to se dešava pre tri-četiri meseca, Petrović već odavno više nije direktor – a onda se desi apsolutni nonsens: da se tužilac, koji je pokrenuo postupak, i optuženi, ja, saglasimo i zajedno tražimo spajanje postupka, a da sudsko veće odbije. To pokazuje visoku politizovanost ovog slučaja – da su postupci bili spojeni, dramatično bi se povećale šanse da taj slučaj zastari, zato što bi to značilo da postupak kreće iznova. Sve radnje koje su preduzete u prethodnom postupku jednostavno bi se izvodile ponovo, a u novembru sledeće godine ističe rok zastarelosti.

I dalje mi nije jasno zbog čega ste bili tuženi, s obzirom da te inicijalne tvrdnje o reketiranju niste objavili vi nego „Teleprompter„.

On se i ne poziva na to, nego na moju konferenciju za štampu, i tvrdi da sam ja na konferenciji narušio njegov poslovni ugled, time što sam potvrdio da je taj razgovor koji je „Teleprompter“ objavio nije lažan. Mi smo tu temu podigli da bismo podigli temu prisluškivanja. Taj objavljeni razgovor se dogodio – on je verovatno kombinacija dva ili tri razgovora, i to je upodobljen tekst, skraćivan, ali sve to što je pisalo bilo je u jednom trenutku izrečeno u razgovorima između Lidije Udovički i mene. Ali, problem je sledeći: nisu postojali samo ti razgovori, nego sam ja, da bih dokazao da ne lažem, kako su tvrdili Antić, Stefanović i svi redom, na toj konferenciji izneo zvanične mejlove, dokumenta CWP, gde se kaže da je firma reketirana od strane EMS-a, gde čak državni sekretar Ministarstva urbanizma kaže da EMS reketira… I Ministarstvo urbanizma i Ministarstvo finansija i pokrajinska administracija, svi oni dozvoljavaju da se uđe u projekat vredan stotine miliona evra, samo EMS ne dozvoljava, a pritom je u svim ostalim sličnim slučajevima EMS davao dozvolu, i to je bila rutinska stvar. Potpuno je očigledno da je EMS imao neki zadnji interes, jer je EMS najsitnija karika u tom lancu. Kad resorna ministarstva, koja su hijerarhijski neuporedivo iznad jednog javnog preduzeća, kažu jedno, nema EMS tu šta da ima suprotno mišljenje, osim ukoliko je prvi kum Srbije na čelu EMS-a. Znači, tu vidimo koliko je njegova uloga važna. Čovek je očito prvi rizničar vladajuće porodice, tu nema nikakve dileme.

Na šta mislite kad kažete „prvi rizničar„?

Očito da je on neverovatno značajna karika u lancu Vučićeve vlasti, pri čemu očigledno ona nije organizaciona, nije partijska i nije državna. Prema tome, može biti samo finansijska. Za to nemam dokaz, to je jedini zaključak koji mogu da izvedem.

Kako je izgledalo to suđenje?

On je na suđenju tvrdio, parafraziram, da je želeo da uđe u biznis poljoprivrede, ali da mu je to bilo otežano zbog narušavanja poslovnog ugleda. Valjda krave daju manje mleka ako je gazda kompromitovana ličnost.

Čekajte, on kao direktor EMS–a priča o tome kako će da uđe u poljoprivredni biznis?

Da, i ne trepće uopšte – nameravao je da uđe u taj biznis, ali je to na neki način osujećeno, to jest njegove početne pozicije su bile oslabljene time što mu je narušen poslovni ugled.

Ali, čime tačno mu je narušen poslovni ugled?

Petrović se poziva na to da sam ja tvrdio da je on reketirao CWP. Problem je u tome što je to nedvosmisleno rečeno u mejlovima CWP – nedvosmisleno spominju reket, nemaju nikakvu zadršku u tome. Ono što je najveći problem – i to pokazuje koliko smo mi orijentalna despotija – jeste da nijedna institucija nije reagovala na to što jedna međunarodna kompanija, sa učešćem ozbiljnog američkog kapitala u tom trenutku, u zvaničnim dokumentima optužuje neko javno preduzeće da je reketira. Nakon toga,

tužilaštvo, policija, nadležne institucije po definiciji treba da pokrenu istragu, makar da vide o čemu se radi. Potpuno je šokantno da se sve završi time da ja treba nešto bilo kome da objašnjavam.

Drugo, to što se protiv mene vode dva krivična postupka je potpuno suprotno klasičnom pravilu ne bis in idem: nikoga ne možeš da osudiš dva puta zbog iste stvari. Od rimskog prava taj princip važi, ali ne i u Srbiji. To je potpuno bizarno. Govore o vladavini prava i poglavljima, a krše ne bis in idem, i to u interesu čoveka koji je blizak gospodaru Srbije: kakve evropske integracije, kakvi bakrači. Možda nije loše da sam ja u pitanju, jer ono što ja kažem ipak će negde dopreti, bar do neke javnosti, i stručne i političke, nego da, kako čujem, maltretiraju novinare, ili ljude koji ne mogu u javnosti da se pobune do kraja. Hoće da uteraju ljudima strah u kosti, stvara se atmosfera da više ne smeš ništa da kažeš jer će oni naći načina da to proglase krivičnim delom. Zato nisam hteo da ćutim ni kada sam dobio presudu, i nemam nameru da ćutim ni ubuduće. Videćemo šta će biti u drugom stepenu. Sad će krenuti telefoni i pritisci, sasvim je moguće da u drugom stepenu sud donese drugačiju odluku.

Da li je ovo što ste sad rekli pritisak na sud sa vaše strane?

To da će krenuti telefoni da zvone, to je iskustvo. To nije sud, nije pritisak.

Kad ste vi njemu suprotstavili neke stvari na suđenju, te mejlove i slično, da li je bilo nekog odgovora sa njegove strane – na primer, otkud to da CWP tako nešto piše u svojim mejlovima?

Kao što je to uobičajeno u Srbiji, sve je proglašavano napadom na Aleksandra Vučića. Potpuno se svelo na taj najbanalniji argument – šta god kažeš, to je napad na Vučića. Petrović je to nedvosmisleno rekao nekoliko puta – da se stalno ističe da je on Vučićev kum, pa se, prema tome, sve to dešava da bi se diskreditovao Vučić.

Taj transkript vašeg razgovora je jedna stvar, prisluškivanje je druga: da li ste saznali nešto o tome?

Nikad nisu postupili po tome. Tri sata nakon što sam potvrdio da je taj transkript iz „Telepromptera“ tačan, Nebojša Stefanović je izjavio da nije bilo prisluškivanja, što je potpuno nemoguće utvrditi za tri sata. Po tvrdnjama tadašnjeg zaštitnika građana i međunarodnih organizacija, u Srbiji ima više službi koje se bave prisluškivanjem; potom, unutar tih službi postoje strukture koje se bave prisluškivanjem, a treće, za 100.000 evra može da se kupi oprema i da se prisluškuje bilo ko u ovoj zemlji. Dakle, bez ozbiljne istrage ne može se, verovatno, ni za tri godine utvrditi da li je neko prisluškivan, a za tri sata ne može sigurno. Jedina ideja je bila da se skloni fokus sa Nikole Petrovića, jer je on očito čovek koji odrađuje neku vrstu poslova koji su ispod radara.

Na osnovu čega to tvrdite?

Na osnovu toga što se digla kuka i motika u odbranu Nikole Petrovića – i Vučić, i Stefanović, i Antić, svi su u roku od nekoliko sati skočili da ga brane a da nisu tražili da se utvrdi šta je istina. A to je logičan impuls i obaveza državnog funkcionera: ozbiljna američka kompanija hoće da uloži stotine miliona evra, optužuje u svojim mejlovima EMS i Nikolu Petrovića da ih reketira – pa valjda ćeš neku istragu da sprovedeš? I u kvazipravnoj državi bi se sproveо nekakav postupak i procedura, ne bi svi odmah utrčali da brane Petrovića. I to su ga branili najglupljim mogućim argumentima. Vučićev je bio i najgluplji, on je rekao da je CWP reketirao državu, a ne država njih. Kako može privatna kompanija da reketira državu? To je besmisleno.

Petrović sada već dugo nije u

EMS–u, znate li čime se bavi?

On ima neke hidroelektrane, o tome je govorio na sudu. Te hidroelektrane su, nakon ovog, po njemu, strašnog narušavanja poslovnog ugleda, ostvarile bolji rezultat u finansijskom smislu nego pre te konferencije za štampu. Ispalo je da sam ga reklamirao besplatno.

Kakve su bile uloge Aleksandra Antića i Ane Brnabić u ovom slučaju?

Aleksandar Antić je tu postupio kao SPS-ovac.

Šta to znači?

Kao verni sluga aktuelne parlamentarne većine. Nisam očekivao da će pokazati karakter ili kičmu. Antić je rekao da EMS nije mogao da utiče na davanje dozvole, što je odmah demantovano dopisima EMS-a, u kojima EMS zabranjuje pokrajinskoj administraciji da dâ dozvolu za izgradnju vetroparka.

A Ana Brnabić? Ona je bila direktorka CWP.

Ana Brnabić je tvrdila da Lidija Udovički nije radila u CWP tada kada je razgovarala sa mnom, što je osporeno mejlovima iste te kompanije, gde ispod imena Lidije Udovički piše „country manager“. Ja sam Anu Brnabić jedini put u životu video na sastanku u pokrajinskoj vladi, na kome je ona bila u delegaciji Lidije Udovički, kao njena saradnica. S obzirom da je Ana Brnabić dovedena u vreme kada je Lidija Udovički sprovodila taj projekat, po meni to daje prilično pouzdan indikator o karakteru gospođice Brnabić. Tako da bih se ja na Vučićevom mestu pribojavao njene lojalnosti. Moram priznati da me je u celom slučaju zapravo prilična jeza uhvatila od toga koliko je ona bila spremna daleko da ode u odbrani jedne političke strukture, nasuprot ljudi koji su joj pružili priliku da ima ozbiljnu poziciju u ozbiljnoj kompaniji. Par ekselans ljudska nelojalnost i nesolidnost. Ana Brnabić je vrlo brzo bila nagrađena, i to je bila klasična pokazna vežba kakvu slepu lojalnost Vučić zahteva od svojih saradnika. Brnabić nije samo izabrana kao član vlade, ona je izabrana umesto Kori Udovički, pošto je Vučić očekivao od Kori Udovički da se u ovoj stvari svrsta na njegovu stranu i na stranu njegovog kuma, nasuprot svojoj sestri. Naravno, Kori Udovički nije to uradila, moraš biti Ana Brnabić da bi to uradio. Kori Udovički je posle nekoliko meseci sankcionisana i umesto nje je dovedena Ana Brnabić.

Tri godine nakon cele te priče više niste u politici, niste poslanik, niste predsednik DS–a. Deluje da se situacija u zemlji pogoršala kada je reč o hajkama protiv ljudi. Možete li iz tog ugla da poredite sadašnji trenutak i onaj pre tri godine?

Kada je o intenzitetu hajki reč, tada je bilo intenzivnije, jer je bilo mnogo više fizičkih napada. Bukvalno smo došli do toga da na izborima za mesnu zajednicu prebijaju ljude iz opozicije – najviše iz Demokratske stranke, ali i iz drugih stranaka, čak i iz SPS-a. SPS-ovci su stravične batine dobijali po lokalnim izborima, ali se nisu usuđivali da to prijave. Međutim, u međuvremenu je porušen čitav niz institucija, uništili su odbrambene mehanizme, polomili neke medije, zamenili neke ljude – tada je Janković bio zaštitnik građana… Sad je mnogo manje brana u toj apsolutnoj vlasti, gotovo da ih više i nema. U tom smislu je gora situacija. Ne lomi se više otpor kao što se tada lomio, jer otpora više skoro da i nema. Svaka vlast može da donese odluku da izgradi ovakvu državu – da stvori mafijašku strukturu, da mafijaše angažuje da kupuju glasove, da preplaši medije. To je mogao da uradi i Tadić bez ikakvih problema, za tri do šest meseci. Samo je pitanje odluke – da li si doneo odluku da ćeš da stvaraš pristojno, demokratsko, moderno društvo, uz sve greške koje praviš usput, ili si doneo odluku da stvoriš jednu mafijašku strukturu, gde nemaš nameru da ikada više odeš sa vlasti, a imaš nameru da upotrebiš sve moguće instrumente, legalne i nelegalne, da bi na toj vlasti ostao. To svaka vlast može.

Niste više aktivni u politici, a na opozicionoj sceni se nešto zbiva, ili postoje pokušaji da se nešto dogodi, prave se profilisanja u nekakve dve kolone. Kako vi to vidite?

Mi se ne suočavamo sa ideološki problematičnom vlašću, naš je problem što je vlast nesmenjiva. To moraju svi da shvate, da više nema vremena za političke nijanse i za fiziološki otpor prema ovoj ili onoj stranci. Imamo posla sa režimom koji je u svom habitusu fašistički. I to uopšte nije prejaka reč.

Mnogi bi rekli da jeste prejaka.

To da je prejaka govore oni koji ne znaju ništa ni o istoriji, ni o politici. To je apsolutno fašizam, po svim svojim odlikama – po populizmu, po fizičkom obračunavanju sa neistomišljenicima, po potpunoj uzurpaciji medija, privrednih resursa, po atmosferi u parlamentu, čak i po retorici koju koriste. U Italiji su na skupovima opozicije fašisti polivali govornike fekalijama, da bi ih potpuno dehumanizovali. To sad više ne rade partijski aktivisti, to rade Vučićević i ekipa.

Dobro, to rade i partijski ljudi, u parlamentu. Bar figurativno.

Tako je. Na izborima u Mionici DS je imao kandidata za predsednika opštine, koji je srednjih godina i nekadašnji višestruki šampion u borilačkim veštinama. Došlo je desetak njih sa džipovima na dan izbora, prebilo motkama na mrtvo ime kandidata najveće opozicione stranke za predsednika opštine, kako bi uterali strah u kosti biračima. Kad su njega prebili, a on je kandidat za predsednika opštine, onda je đavo odneo šalu. Pa šta je to, ako nije fašizam? Sve ostalo je preblaga reč. Oni su i u svom habitusu, i u terminologiji, i u metodologiji fašistička vlast. To što se oni in abstracto zalažu za evropske integracije, to mačku o rep. Niti smo mi Evropi ovakvi interesantni, niti iko u Evropi ozbiljno razgovara o evropskoj budućnosti Srbije, niti u to više bilo ko u Srbiji veruje.

Ako prihvatimo da je ovo fašizam u svojoj suštini, da li se fašizam može pobediti demokratskim sredstvima? To je pitanje čiji odgovor daje pravac budućeg delovanja opozicije.

Fašizam se ne može pobediti uobičajenim demokratskim sredstvima. On se ne može pobediti tako što će se neprestano mazohistički učestvovati na izborima na kojima opozicija nema nikakve šanse. Kad god ja tako nešto izgovorim, pa me napadnu pojedinci iz opozicije, oni su glorifikovani u režimskim medijima, a mene ti mediji napadaju. Dakle, i oni razumeju da je mnogo veća opasnost u bojkotu i u ozbiljnom aktivnom otporu nego u simuliranju demokratije. Jer, u ovom trenutku, opozicija pomaže u toj simulaciji demokratije u parlamentu. Pravimo se da su uobičajene okolnosti. Govorimo o tome kakav je politički program Dveri i govori se ko će šta biti u budućoj vlasti: nema buduće vlasti, niti će je biti. Ova vlast je i buduća vlast, ako se ništa ne promeni.

Bili ste predsednik DS–a, bili ste u parlamentu, zašto niste, recimo, bojkotovali izbore 2016. godine?

I sami ste konstatovali da je 2016. još uvek bila mnogo bolja situacija. Te 2016. smo ih prvi put uhvatili u krađi, nismo 2014, i onda sam pozvao predstavnike svih opozicionih stranaka na sastanak u Krunsku da se zajednički pobunimo protiv toga. Setite se, Vučić je najavio da čak tri liste nisu prešle cenzus. To nije smelo da se dozvoli, i sećamo se šta je usledilo posle toga. Savez za Srbiju mi se čini kao logična konsekvenca te prve zajedničke saradnje opozicije. Nakon što se pojavila krađa na predsedničkim izborima, podneo sam ostavku na talasu onih studentskih protesta, baš zbog toga što je postalo potpuno besmisleno da se ostane u parlamentu, jer je jasno da oni više nemaju nameru da odustanu od krađe kao sredstva političkog delovanja, i da više nema načina da se na isti način borite kao pre. Kad vidiš da ti ne uspeva jedna te ista metoda, promeni metodu. Ne možeš promeniti okolnosti ponavljajući stalno pogrešan metod. U tom smislu, potpuno se slažem sa vašim pitanjem, ne može se promeniti stanje u Srbiji tako što ćemo se praviti da je sve u redu, i da će opozicija pobediti političkim programom. Neće. Niko je neće videti, neće kupovati glasove, neće zastrašivati, dakle, neće imati nikakve šanse.