Šta je nemoralno u tome da zadržiš ono što nisi ukrao

Svetislav Kostić član je Zeleno-levog fronta i vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Javne nastupe, kako sam kaže, izbegava, ali je pažnju javnosti i veliki broj istomišljenika privukao svojim pisanjem na društvenim mrežama i ličnim stavom na portalu “Vremena”. Iako pripada koaliciji “Srbija protiv nasilja”, za koju sada apsolutno možemo da kažemo da je vodeća opoziciona snaga u Srbiji, Kostić se svojim stavovima izdvaja pre svega zbog samokritičnosti, ali one uz koju uvek idu i predlozi konkretnih rešenja. Poslednjih dana snažno je protiv ideje da poslanici liste “Srbija protiv nasilja” ne prihvate mandate kada na red dođe formiranje novog sastava Narodne skupštine. Govoreći za “Vreme” o tome zašto je odbijanje mandata besmisleno, Kostić ovo pitanje posmatra iz tri ugla: pravnog, političkog i moralnog.

“Svi ti elementi mogu da se spoje zajedno”, kaže Svetislav Kostić na početku razgovora. “Hajde krenemo od ovog poslednjeg, moralnog, zato što mislim da ste uradili u kompletnoj besmislici, zameni teza i suštinski, dosta ozbiljnoj histeriji, koja se javlja u nedorasloj i maloletnoj javnosti koja u Srbiji postoji. Prvo, šta je nemoralno u tome da zadržiš ono što nisi ukrao? Valjda je nemoralno da zadržiš ono što si ukrao. Ako niko ne sumnja da je opozicija išta ukrala, što da vraća onda? Treba da vrati onaj koji ukrao.”

“VREME”: Neki kažu da zadržavanjem mandata opozicija daje legitimitet vlasti.

SVETISLAV KOSTIĆ: Odlično. Oni koji zagovaraju to da treba da se ruši legitimitet jesu ono što možemo nazovemo “Tviter ratnici”. Oni sede kod kuće i njihov društveni aktivizam se svodi na to da kad imaju neku frustraciju, puste neku suludu poruku na Tviteru i time malo sebi olakšaju život. To svi radimo umesto leksilijuma: smirujemo svoju anksioznost time što nešto, kao, kažemo i smatramo da smo time sve završili.

Da bi jedan vid takvog otpora imao ikakvog smisla, mora da dođe do potpune građanske neposlušnosti. Dakle, moramo da prestanemo da idemo na posao i da blokiramo sve segmente društva jer u suprotnom to nema nikakvog smisla.Takva energija u narodu trenutno ne postoji i trenutno nije moguća, pa su svi pozivi potpuno besmisleni i govore o političkoj nepismenosti.

Čuli smo i stav da bi to bilo prihvatanje mrvica…

To su potpune budalaštine i ja bih voleo da mi neko objasni: a šta su to velike stvari koje prihvatamo ako je prihvatanje mandata prihvatanje mrvica. Drugim rečima, mi živimo u režimu koji ima vrlo ozbiljnu podršku i sa zapada i sa istoka. Zašto ima, to je drugo pitanje, ali ima. Nije pod preteranim pritiskom da demokratizuje društvo, ima solidnu osnovu u biračkom telu. To što režim krade da bi mogao da obezbedi sebi nesmetanu vladavinu, ne znači da nema ozbiljnu podršku. Da, dobar deo te podrške nije iskren. Ali, jedan veliki deo podrške koju ovaj režim ima jeste iskren.

A kako predlog o neprihvatanju mandata u parlamentu izgleda sa pravne strane?

Pravno, mi prihvatamo ono što smo pošteno osvojili. Legitimizujemo 910.000 birača koji su dali podršku i zastupamo njihove stavove. Zastupamo ono zbog čega su oni glasali. I da budemo jasni – to je veći broj glasova nego što je iko u opoziciji dobio u poslednjih 12 godina, uključujući predsedničke kandidate.

I ostaje nam politički ugao ideje o neprihvatanju mandata…

Postavlja se pitanje šta je to što građani Srbi u stvari hoće.

Evo, mogu da se šalim na svoj račun. Moj višak kilograma je proizvod godina temeljnog rada na tome. Dakle, temeljnim radom, upropaštavanjem sebe, došao sam do toga gde sam. Sad se suočavam sa time da to što radim ima negativne posledice po moje zdravlje. Uplašen, ja bih hteo da to promenim za tri meseca. Ne može. Mogu da budem nesrećan što je život nepravedan, što bih ja voleo da to može, što bih voleo da višedecenijsko zapostavljanje samoga sebe može da se ispravi za tri meseca, a ne za tri do pet godina. E, sad, postoje dve stvari: ili ću sam sebe da lažem i da živim u tom večnom lamentu ili ću da probam nešto da uradim.

Ono što mi trenutno imamo je da prvi put, posle 12 godina, opozicija od 2022. pokazuje znake da hoće nešto da uradi. I bravo na tome i treba tako i da nastavi. Tu manjkavosti ima koliko hoćete, ali i dalje su na dobrom putu. Prvo što srpska opozicija mora da uradi jeste da se izbori sa srpskim javnim mnjenjima. Mora da ga se oslobodi i mora jednom dobrom delu tog javnog mnjenja da kaže: dosta, nećemo da vas slušamo, uopšte nismo zainteresovani za to šta vi mislite i nastavite da živite u svojim zatvorenim svetovima.

Na koji deo javnog mnjenja mislite, pošto su i glasači javno mnjenje?

Dakle, umesto onih koji slušaju, treba opoziciji da se nametnu oni koji govore, koji nude stavove. Politika koja se bazira na tome da je ovo najgore od svih vremena, a Vučić đavo, pogrešna je politika. To je politika koja se završava na 23-24 odsto glasova. Mi moramo da kažemo da u 1.750.000 glasova koje Vučić dobio nisu svi korumpirani, nisu svi kupljeni i nisu svi oni zli. Tamo ima puno iskrenih birača i moramo da vidimo kako te iskrene birače da prevedemo na svoju stranu. Mi se nismo mnogo trudili to da radimo. Moramo da to pokušamo da uradimo uprkos potpuno jezivim uslovima. Kad kađem jezivi uslovi, mislim na potpuni medijski mrak, nedostatak sredstava i tako dalje… Ali moramo građanima da ponudimo viziju Srbije, ali ne onu u kojoj će sve procvetati jer neće više biti Vučića, pošto im taj argument nije ubedljiv. Treba da im ponudimo viziju Srbije u kojoj će biti bolje i u kojoj može da bude bolje.

Sad moram da vas prekinem iako ne bih da psihologiziram. Ako pričamo o ovim ljudima koji glasaju za opoziciju, odnosno za listu “Srbija protiv nasilja” – da li treba u formulu ukalkulisati i njihovu frustraciju, njihov ogroman bes koji smo mogli da vidimo 24. decembra? Da li su zapravo podele trenutno toliko duboke da je možda rano da prevodite Vučićeve birače na svoju stranu, već da prvo smanjite jaz i netrpeljivost između svojih i njegovih birača?

Tu se ponovo radi o pitanju zašto se mi bavimo politikom. Dakle, da li se ja bavim politikom zato što ću sad da slušam šta kafana misli, pa ću onda vama da pričam šta hoćete da čujete ili ću da kažem šta mislim, pa nek se to završi kako se završi.

Ja sam deo Zeleno-levog fronta odnosno Ne da(vi)mo Beograd zato što je politika te partije i tog političkog pokreta bila takva da nudi ono što misli, pa kud ga to odvede. Pokazalo se da na to građani umeju da odgovore. Mislim da su građani frustrirani time što se njima ne nudi konkretna ideja i konkretan plan. Pri čemu oni nisu glupi. Kada bi taj plan bio realan i iskren, rekao bi: nas očekuje mukotrpna borba, hajde da vidimo prvo šta ta borba podrazumeva i šta mi hoćemo iz nje.

Primera radi – da li mi hoćemo samo da smenimo Aleksandra Vučića? Samo to? Iskustvo sa Miloševićem nam je pokazalo da to nije samo to, da smenom jednog čoveka ne dolazi do smene sistema. Da li mi hoćemo da ovo društvo menjamo prema sebi? Šta su to elementi koje to društvo u kome će nama biti lepo podrazumeva? Dakle, za šta se mi to tačno zalažemo? Da bismo došli do efikasne borbe, mi moramo da mobilišemo građanstvo, moramo da ga uključimo i moramo da na neki način ljude uvedemo u tu borbu iako oni za to niti imaju mnogo vremena, niti imaju mnogo prostora. Sve to traži vremena, traži puno napora, traži inventivnosti. Ali ja mislim da postoji ozbiljan pomak.

Za mene, cela afera vezana za izbornu krađu slična je kao situacija sa vazduhom u Beogradu. Ja sam siguran da je vazduh osamdesetih bio gori nego što je sada, ali mi to nismo znali zato što nismo imali urađaje koji su to merili. E, tako je i sa izbornom krađom. Opozicija je bila do te mere slaba da smo mi samo imali osjećaj da nešto nije u redu, nismo imali nikakve dokaze. Sada prvi put imamo dokaze i tu se vidi i dokaz ojačavanja infrastrukture opozicije. I zato ne smeju da vrate mandate, zato što bi nam to infrastrukturu vratilo tamo gde je bila pre četiri godine, pa bismo morali sve ispočetka.

E, i na to se nadovezuje sledeće pitanje. Imali smo bojkot izbora i potpuno odsustvo opozicije u parlamentu. Na narednim parlamentarnim izvorima opozicija ulazi u parlament, a sada imamo ovo što ste rekli: bolji rezultat nego ikada. Da li to dokazuje nešto?

Jedna od ključnih stvari koja otežava opozicioni život u Srbiji je jedan dugovremenski haos u kome vi nemate jasno isprofilisane lidere.

Dakle, ko se seća devedesetih – a ja sam, nažalost, dovoljno star da se sećam – može odmah iz prve ruke da nabroji ključne ličnosti koje su vodile taj pokret. Da li su se oni nama dopadali ili ne, to je drugo pitanje.

Ali mi smo ih prepoznavali, znali smo političke činioce. To je vrlo teško sada da uradite. Vi u ovoj situaciji nemate nikakvu mogućnost da se birači profilišu prema određenim politikama. Naše predstavljanje je vezano za uzak krug medija koji takođe, da se ne lažemo, podilaze i sopstvenim slabostima. I onda dolazite u situaciju da jednostavno u tom haosu običan građanin koji od sopstvenih svakodnevnih obaveza nema vremena da se studiozno posveti tome, jednostavno ne vidi razliku – ne vidi ko je ko, ne vidi ko je šta, ne razume razlike u politici…

Sa druge strane, vi se u parlamentu suočavate, sučeljavate. To je ono što Aleksandar Vučić nije smeo deset godina da uradi i da ide da priča s nekim osim da šikanira novinare. On to radi da ne bi došlo do neposrednog sučeljavanja politika, ideja i stavova ljudi. To je ono što dobijate, između ostalog, u parlamentu i ja mislim da je to ključno.

Došlo je do porasta broja birača koje je građanska opcija dobila u provinciji, van Beograda. Nekog efekta je bilo gde nam taj efekat treba.

Šta mislite da je prelomilo van Beograda?

Mislim da su se pojavili određeni ljudi na lokalu koji su počeli da se bude i da se bave politikom shvatajući da ipak postoji neka nada. Dakle, mi prvi put posle dužeg vremena vidimo da se Srbija van Beograda budi i imamo neke vrlo zanimljive rezultate po toj Srbiji, tamo gde imamo jake ljude na lokalu. Znači, ponovo, proces koji se kreće, koji se razvija. A društvene promene su, nažalost, takve da brzo ne mogu.

Pomenuli ste malopre, iako te paralele nikad nisu zahvalne, prepoznatljivost opozicionih lidera u Miloševićevo vreme. Ali da ne pričamo o ljudima nego o tadašnjim koalicijama. Danas se opoziciji često zamera nejedinstvo i neslaganja, a zaboravljamo da su i koalicija “Zajedno” 1996. i DOS 2000. bili u mnogo gorim međuljudskim odnosima.

Ma, mrzeli su se kao hitleri. Oni su se podnosili i ideološke razlike su bile mnogo dublje i mnogo veće nego što su sada. Ali tada nisu postojale društvene mreže, mi tada nismo imali informacije iz sekunde u sekundu, ali, sa druge strane, niti ovakav medijski mrak. Postojale su neke lokalne alternative, novine su se čitale, za razliku od danas, Međutim, ako pogledate rezultate, koalicija “Zajedno” je 1996. na saveznim izborima dobila manji procenat glasova nego što je sad dobila “Srbija protiv nasilja” na parlamentarnim. “Srbija protiv nasilja” dobila je 24,3 odsto, a “Zajedno” 22,9. Dakle, treba biti vrlo pažljiv sa tim komparacijama. Danas nije ni približno tako loše vreme kao što je bilo onda, onaj očaj, rat, izbeglice, hiperinflacija. Danas imamo nešto drugo: ogromno nerazumevanje razmažene kvazi elite koja nije u stanju da samokritički shvati da su njeni propusti, dobrim delom, krivi za ovo što imamo danas. Znači, vi imate i kritike prema studentima, što je tek nepojaman bezobrazluk, što se mene tiče.

I onda u okviru toga imamo antipolitički stav koji je ovde usađivan decenijama. Ako uzmete ove naše serije koje su ljudi gledali, tipa Bela lađa, Bolji život, Srećni ljudi, Porodično blago, najgledanije, uvek će biti neki dobrodušan, pošten lik koji će u nekom trenutku izjaviti: mene politika ne interesuje, ja se politikom ne bavim, ja nisam član partije. To je nešto što je ovde kao kultura usađivano iako je to definicija homo idioticusa. To je neko ko živi u svom društvu i ne bavi se društvom u kome živi, znači – idiot. A mi smo od toga napravili etičku vrednost.

Da li je rano da ulazimo u dublju analizu rezultata izbora, odnosno, rezultata koje je “Srbija protiv nasilja ostvarila” uprkos krađi? Rekli ste da su bolji nego ikad. A čini mi se da smo sada posle mnogo vremena imali jednu listu na kojoj nema izrazito desnih partija.

Kako se uzme, postoji potencijal za desničarenje, ali ono o čemu se radi jeste da srpsko biračko telo, srpsko društvo – i pritom mislim na sve njegove polove – pati od te opsesije svesabornošću, koja nema mnogo smisla. Niko ne zna tačno šta ona znači. Ima tu malo i straha od sopstvenog mišljenja i pitanja da li uopšte imamo sposobnost da mislimo.

Ono što sam rekao da nam strašno pada na dušu, to jest kao nekoj našoj eliti: mi deset godina imamo jednu potpuno neshvatljivo glupu priču o tome kako je protiv jedne savršeno naštelovane političke mašinerije treba da se vodimo antipolitikom. Oni će formirati monolitne partije sa izvanredno pripremljenim timovima, mehanizmima, uključujući krađu, a mi ćemo na to da reagujemo tako što ćemo da urušimo sve partije. To je bila neka mudrost koja se promovisala deset godina.

Sve saborne varijante su nešto što je propalo. Mislim da bi bio licemer i lažov svako ko bi rekao da nije bilo potpuno jasno da bi biračko telo građanskog pola surovo kaznilo svakog ko bi izašao iz okvira partija koje su organizovale proteste “Srbija protiv nasilja”. Za to imate potvrdu u slučaju Vuka Jeremića, koji je na izborima prošao tako kako je prošao.

Dakle, jednostavno, ove su partije objedinjavanjem išle za onime što je biračko telo od njih nedvosmisleno zahtevalo i koje u tom trenutku nije bilo spremno da sluša argumente za moguće alternative. I mislim da je dobro što su uspeli da naprave neki ideološki otklon od desnice. Nažalost, nisam do kraja siguran koliko će to moći dugo da se na taj način održava. Mislim da će morati da se pronađu modaliteti, jer za borbu protiv ovakvog režima moramo da potražimo sagovornike i u drugim segmentima društva, od nevladinih organizacija preko profesionalnih udruženja, sindikata… Tu će biti jako važno da se iskristališe šta je to što je opozicija, da ne bi u taj red ušli oni koji s opozicijom veze nemaju.

Da li neki koren toga vidimo zapravo u inicijativi “ProGlas” i u pokretu “Mladi borba”, odnosno “Studenti protiv nasilja”?

Ne nužno. Mislim da je ovo čisto politička priča, da je ovo zadatak političkih partija. Ono što je “ProGlas” uradio i tu je moj stav o njima malo drugačiji od onoga što je uvreženo mišljenje: ne mislim da je “ProGlas” kratkoročna vrednost. Mislim da je ona jako važna i u fundamentalnom značaju dugoročna, zato što ja mislim da smo mi jedno duboko bolesno društvo. Deset godina neko zastupa stav u kome je nebavljenje politikom pa i neglasanje etička, pozitivna vrednost. Sada prvi put imamo jednu organizovanu grupu prepoznatljivih pojedinaca, uglednih pojedinaca, ljudi koje društvo poštuje, kojima se veruje i koji kažu: “Ne, ne, ti treba da se baviš svojim društvom”. To je taj put ozdravljenja, koji neće biti brz, ali je fundamentalno značajno da je neko legitimisao taj stav da je važno menjati svoje društvo. Mislim da će njihova vrednost biti najvažnija u tom domenu. Što se tiče studenata, ako postoji neka zamerka na njihov račun, to je zamerka na naš račun. Mi treba njih da pitamo šta oni hoće, kakav je to svet u kome će oni da žive, pa da nam kažu, a mi da ih saslušamo. Umesto toga, čini mi se da su mnogi razočarano gledali njih zašto nisu onakvi kako bismo mi voleli da oni budu. A u stvari, mi bismo voleli da su oni mnogo, mnogo bolji od nas jer mi nismo bili bolji nego što jesmo.

A kad je reč o politici i opoziciji, šta je sledeća faza za nju?

Prva stvar je, da bismo se uspešno borili, nama je potrebna infrastruktura. Mi moramo da se mnogo, mnogo više bavimo infrastrukturom, jer u suprotnom, dakle, ozbiljne delove zemlje zapuštamo.

Moramo da se bavimo internom organizacijom, jačanjem iznutra.

Druga stvar koja je jako bitna jeste da opozicija mora da menja pristup. Ona mora da parira Vučiću, da uđe u borbu sa njime za njegovo biračko telo. Mora i da motiviše i da mobiliše nove birače. Moramo da se borimo na svim frontovima za njih i to moramo da radimo tako što ćemo, između ostalog, učiti i iz svojih grešaka.

Druga stvar koja se tu javlja jeste da moramo da formulišemo politike koje će ponuditi alternativu i da moramo građanima da objasnimo zašto će im onda biti bolje. I konačno, moramo da vidimo na koji način da probijemo medijski mrak koji je evidentan. Moramo vrlo ozbiljno da uđemo u istraživanje kako društvene mreže aktiviraju birače. Kako utiču da se ljudi zauzmu za sebe i onda iz toga dalje graditi borbu.

To je ono što je dugoročno, sistemsko. Kratkoročno, treba se fokusirati na priču o izbornoj krađi. Mora se pokušati apsolutno sve što je moguće da bi se takve stvari obelodanile, iskoristiti sva sredstva. Nažalost, na raspolaganju su, bar pravna sredstva, vrlo skromna. Mislim da nije dobro ni davati lažne nade ljudima da postoje velika rešenja. Kada postoji ovakva instrumentalizacija celokupne države u toj krađi, ta rešenja su dosta oskudna. I onda treba videti da se za početak pokuša sa pravljenjem nekih kontakata u međunarodnoj zajednici.