Šta je cena vanrednih izbora

Zemljotres sukoba vlade s guvernerom Narodne banke završio se tako što je skupštinska većina izglasala novi zakon o Narodnoj banci i izabrala novog guvernera, dosadašnju ministarku energetike Kori Udovički.

Magazin „Ekonomist“ posle toga reklamira se naslovom „Guverner ili guvernanta“. Tu promenu su pratile jake sumnje da vlada želi da pokori Narodnu banku i da pod svoju kontrolu stavi tokove novca, kako bi servisirala svoj ugroženi budžet. Bilo je jakih demantija da takve namere postoje, pominjano je i prisustvo budnog oka MMF-a, mada je nova guvernerka priznala da će vladi pozajmljivati, ali samo malo, kad je sigurno da će stići nove uplate, a nikako kad nema pokrića.

Bilo kako bilo, izgleda da je vlada osigurana od neprijatnih kratkih finansijskih udara na budžet.

Međutim, vlada je u ovoj operaciji izgubila nekoliko karata.

Ministar zdravlja Tomica Milosavljević podneo je ostavku zbog toga što je vlada vodila kampanju protiv G17 plus. Milosavljević je stupio na dužnost posle ostavke Obrena Joksimovića i izlaska DSS-a iz vlade. Njegovo imenovanje praćeno je ondašnjim pozlaćivanjem vladinog reformskog i ekspertskog imidža. Kad se G17 plus izdvojio iz Demokratske stranke, od funkcionera s ekspertskim predznakom traženo je da se partijski ne angažuju. Ta zabrana odnosila se faktički na G17 plus. Ministar finansija Đelić proglasio je svoju partijsku neutralnost, ali su baš njega gurnuli u obračun s Dinkićem, ministar za privatizaciju Vlahović postao je član Demokratske stranke, a Milosavljević je zamrznuo svoje partijsko članstvo u G17 plus. Sad odlazi iz vlade. Odmah je počeo da se relativizuje njegov reformistički kapacitet, pokazalo se da je on kao ministar u međuvremenu bio dezavuisan pošto je zakonske projekte iz njegove nadležnosti podnela skupštinska većina, a ne njegovo nadležno ministarstvo.

Posle smene Dinkića, povlačenja Labusa s mesta predsednika Saveta za sanaciju banaka, povlačenja Radovana Jelašića i još nekih funkcionera NBS, s vlasti je sišao još jedan član G17 plus. Nekad se to zvalo diferencijacija.

Izlaskom G17 plus iz vlasti vladina ideološka osnova može biti dovedena u pitanje, jer je podelom među najistaknutijim ekonomskim reformistima smanjena upotrebna vrednost epiteta „reformistička vlada“.

OBRAČUNI: Nedodirljivost oktobarskih pobednika, s obzirom na euforičnu nadu, mogla se inače porediti s nedodirljivošću Komunističke partije 1945. Ko je zinuo zalepljeno mu je da je eksponent Miloševićevog režima i da brani ratne zločince, sprečava donacije i ulazak u Evropu, a u poslednje vreme da je „patriotska snaga“.

I posle razlaza s Koštunicom vlada je uspevala da se identifikuje s kultom reforme, što je po ironiji velikog izgovora uveliko suzbijalo i onemogućavalo kritičare i omogućilo vladi da se ne „zakuca“ u slalomu kroz dosadašnje afere.

Pošto institucije nisu radile svoj posao, afere nisu razrešavane blagovremeno, nego su služile za političke obračune.

Po računici Ognjena Pribićevića iz Instituta društvenih nauka (Pres klub, ponedeljak 28. jul), vladajuća garnitura je do sada prošla kroz čak dvadeset afera. Ako su od oktobarskog prevrata prošle 142 nedelje, to znači da je svakih sedam nedelja pucala po jedna afera, a svaka od njih na svoj način traje i danas, zato što je u državi bilo previše improvizacije, previše „revolucionarne“ i „šezdesetosmaške nostalgije“, previše retoričke moralno-političke podobnosti, a premalo discipline i odgovornosti – uz previše udvoričkog podilaženja i gledanja kroz prste u javnim medijima („voze se avionom švercera cigareta, pa šta, zar ćemo zbog toga zaustaviti reformu“, iz državnih fotelja posluju sa Sejšelima, pa šta, to su njihove pare, itd.)

Po mišljenju Ognjena Pribićevića, ovdašnje političke elite zapravo nisu dorasle aktuelnom trenutku. Vode se negativne političke kampanje čiji cilj nije da se predstave program i ideja, već da se što više oblati protivnik. Ovakav vid političke borbe karaktističan je za društva sa nerazvijenom demokratskom tradicijom. Umesto da rešavaju katastrofalnu ekonomsku situaciju, one vladaju pomoću afera koje su ponekad isfabrikovane, a kategorija „politička odgovornost“ kao i da ne postoji, smatra Pribićević.

U razgovoru s Pribićevićem vaš hroničar se našalio i pitao analitičara hoće li se, s obzirom na teško ekonomsko i socijalno stanje, kad nastanu socijalne tenzije, opozicija vratiti onoj realističnoj paroli, obećanju koje svi ispunjavaju kad dođu na vlast: „Idemo na Dedinje“. Ozbiljni Pribićević kaže da ipak nije siguran da će doći do socijalne eksplozije. O onoj idemo-na-Dedinje sklonosti političkih boraca, agitatora i tribuna ka deobi plena nije se izjasnio, skoro upropastivši poentu.

Trenutno, parola glasi: „Idemo u Arhiv!“ (Što je opet bio relativno čest način da neko ode na „Dedinje“, a da neko otuda bude iseljen.) Već je na prvom koraku vidljivo da bi se moglo pokazati da je Zakonom o lustraciji zapravo samo fiksirana pupčana vrpca političke elite i policijskih dosijea (nagoveštaj da osumnjičeni vladini funkcioneri, koji, kako se saopštava, i nemaju status stalno zaposlenih, javno barataju papirima koji možda potiču od tajne policije i izjave ministara tipa: „Videće se kad se otvori“, Janjuševićeve denuncijacije Dinkićeve žene, Čankovog sumnjičenja Čovića, Čovićevog uzvraćanja dijagnozom o Čankovo „šećernoj bolesti“, itd…). Vuk Drašković kritikuje to novo uvođenje političke podobnosti uz paralelno zanemarivanje krivično-pravne procedure. Iz G17 plus ukazuju na to da su stotine krivičnih prijava koje je podnela NBJ završile u fiokama.

Velik broj članova pobedničke koalicije, raspoređenih na različitim mestima u državi, sklonih svađi i verolomnom kršenju dogovora, bili su takvi kakvi su „po sebi“ garant da se u državi neće mnogo krasti, jer svako svakoga gleda, svi će biti dobri i umereni u zahtevima. Pošto taj komplikovan raspored nije pratila adekvatna revitalizacija vitalnih institucija, ispalo je da je samo povećana količina potencijalnog materijala za sukobe tipa – a šta si ti radio. Nevolja je u tome što u takvoj atmosferi nema neutralnog sudije.

KOMISIJA: Papiri koji su tokom tog sukoba između vlade i guvernera izleteli iz fascikli izazvali su potrese u vladinoj Komisiji za borbu protiv korupcije iz koje je izašao profesor Nikola Milošević podnevši ostavku. Posle Slobodana Beljanskog i profesora Čede Čupića to je treći član ove komisije koji se povlači. Ostali kažu da će o svom statusu odlučiti posle razgovora s premijerom Živkovićem. On će toj komisiji verovatno davati simboličke ustupke, pošto je već pokazao ličnu zainteresovanost za njen rad i pošto ima politički interes da pred domaćom i stranom javnošću pokaže da nešto čini. U jednome je zakasnio – nije odmah otvorio intenzivnu istragu, suspendovao osumnjičene službenike, već je prepustio da o tome sud donesu nadležni organi koji, kako je afera već do sada pokazala, nisu reagovali ni blagovremeno ni adekvatno. „Mađarski papir“ je morao da se nađe na stolu premijera čim je stigao, a do sada nije javljeno da se tako nešto desilo. To znači da će premijer Živković verovatno biti vezan faktičkim stanjem i da ta komisija verovatno neće dobiti ništa suštinsko.

Sam institucionalni položaj antikorupcionaške komisije liči na drveno gvožđe. Ona je vladina, takoreći interna, a ne javna, mada bi trebalo da deluje javno, što je njena osnovna funkcija. Ona nije formirana od strane parlamenta ili šefa države i faktički nema nikakve važne ingerencije. Ispostavlja se da ni posle dve godine nema osnovna sredstva za rad. Kad su se članovi te komisije javno oglašavali ili kad su bili satanizovani (Čupić u slučaju Pink), vlada se pravila da je neutralna.

Uspeh te komisije jeste u tome što je ipak uverila vladu da predloži zakon o finansiranju političkih stranaka, pripremljen inače u nevladinom sektoru.

Pokazuje se da je to telo više služilo za reklamu nego za kontrolu.

KAKVA OPOZICIJA: Vlada se pre svega mora kontrolisati u parlamentu. U srpskoj političkoj istoriji to se zna još od Bontuovog zajma i aktivnosti Dragiše Stojadinovića, poslanika iz Negotinske krajine, jednog neobičnog solunca, inače utemeljivača filmske dokumentaristike, koji je otvarao slučaj Rada Pašića. Ovaj parlament tu ulogu nije uspeo da odigra.

Stvarana je atmosfera u kojoj je opoziciona delatnost društveno neprihvatljiva i realno gledano položaj opozicije u ovom poretku s demokratskim imidžom nije mnogo bolji nego u ranijem periodu. Prava parlamentarne manjine su sistematski suzbijana od strane demokratske vlasti tako da su ukinute ili suspendovane neke tekovine za koje su se te iste demokratske snage borile kad su bile opozicija. Institucija poslaničkih pitanja je marginalizovana i izgubila je javnu funkciju, institucija parlamentarne kontrole preko anketnih odbora nije primenjivana za kontrolu vlade (bilo je zahteva da se formiraju anketni odbori za duvan, ubistvo Gavrilovića itd.), već je u dva navrata („upad u Biro“, „Jovanović i Centralni zatvor“) jednostavno korišćena kao vladino propagandno sredstvo. Javni prenosi skupštinskih sednica su ukinuti, demonstrativna parlamentarna opstrukcija je izmenama poslovnika suzbijana i sankcionisana novčanim kaznama). Izgovori su nalaženi u tome da parlament treba da bude efikasniji. Neki od lidera javnog mnjenja povlađivali su ovakvom trendu tolerišući prećutnu tendenciju da se prisustvo radikala i socijalista ograniči u javnosti. Iz nevladinog sektora bilo je i poziva da se nekim ljudima prisustvo u javnosti jednostavno onemogući. Izgovori su traženi u opasnosti od povratka starih snaga, čak i kad su one izgledale razbijene i potučene do nogu. Povodi su nalaženi i u tome što su radikali, predvođeni Šešeljem, primenjivali parlamentarnu opstrukciju.

Stranke bivšeg režima objektivno i nisu bile u situaciji da obavljaju bilo kakvu javnu kontrolu, pošto su bile obasute krivičnim prijavama i prebacivanjem za nepočinstva u bliskoj prošlosti.

Kad je vođa DOS-ove parlamentarne liste i pobednik na predsedničkim izborima Vojislav Koštunica otišao u opoziciju, ponovila se ista tendencija. Bilo je slučajeva da osporeni član vladajuće garniture jednostavno kaže da to što mu se prigovara zapravo potiče iz Koštuničine kuhinje.

OBNOVljEN PRITISAK: Jednostavan pogled na domaće i strane novine pokazuje da se opet povećao broj kritika koje govore o tome da vlada prikriva svoju povezanost sa kriminalnim elementima i novim biznismenima.

Ispoljile su razlike između članova koalicije DOS oko toga koliko daleko treba ići u obračunu sa organizovanim i privrednim kriminalom. U politici prema novim bogatašima ima i objektivno uslovljenih razlika. Oni koji se bave ekonomijom pokazuju da se boje dugog održavanja atmosfere sumnjičenja što će oterati kapital iz zemlje i s vremena na vreme se ponavlja da se negde mora podvući crta.

To podrazumeva da se i posle toga ustanovi adekvatna kontrola. Iz nekih Dinkićevih izjava se, pak, vidi da se kapital neometano seli na poreska rajska ostrva, a da normalna kontrola ne funkcioniše i kad je u pitanju tako banalna stvar kao što su duple fakture. Jedan od takvih primera je slučaj preduzeća Difens roud koji se povlači još od afere Gavrilović.

Izgleda da su se međunarodni faktori nešto više zainteresovali za ovdašnje veze između novca i politike nego što je to ranije bio slučaj. Ta tema je očigledno došla na listu tema koje se u međunarodnim kontaktima počinju obavezno pominjati. Dok je Koštunica kritikovao vladu da se ne bori protiv kriminala ili da mu kumuje, to je odbacivano kao satanizacija reformista, vlada je mogla jednostavno da se pravi nevešta, pošto međunarodni faktori to pitanje nisu smatrali prioritetnim. Kasnije je bilo pokušaja da se prigovori vladi za lošu politiku prema kriminalu prikažu kao deo zavere za ubistvo premijera, ali se to završilo kako je moralo da završi, u bruci i skandalu.

Politička borba se ovde po pravilu vodi na dva fronta. Političari jedni druge denunciraju pred domaćom javnošću, koja je do sada imala kratko pamćenje, pred sudovima pred kojima se to skoro nikad ne razrešava, u parlamentu čija je funkcija potpuno podređena opstanku većine i pred međunarodnim akterima čije su sugestije u promeni kursa politike do sada najviše i najbrže uvažavane.

Na vladu je sredinom leta pojačan pritisak da obnovi borbu protiv organizovanog i privrednog kriminala, protiv oligarha i finansijskih mogula koji su joj se naglo približili i da jasnije razluči novac od politike, da institucionalno onemogući preklapanje konflikta između privatnog i javnog interesa.

TEMElj: To neće biti moguće bez temeljnog institucionalnog uređenja države, bez učvršćivanja nezavisnog sudstva, otvoreno poniženog u toku vanrednog stanja i bez nove legitimacije vlasti.

Sadašnja skupštinska većina je sumnjiva i osporena. Ustavni sud je naložio da se vrate mandati koje su partije ili koalicije da sada oduzele poslanicima, ali i predsednik Administrativnog odbora i šef države se prave nevešti – drugim rečima, zasad izbegavaju da poštuju odluku suda.

Vrhovni princip nije „neka se sprovodi pravda pa makar svet propao“, već „neka se održava većina makar parlament pretvarao muško u žensko“ (jedina stvar koju parlament, sudeći po engleskoj poslovici, ne može da učini).

Vladajuća većina se ovog proleća uzdala u upotrebljivost mita pokojnog premijera Đinđića, u pojačanu podršku međunarodnih faktora i u sondaže javnog mnjenja u toku vanrednog stanja koje su pokazivale da raste popularnost Demokratske stranke, novog premijera Zorana Živkovića i vlade, uglavnom zbog obračuna s organizovanim kriminalom. Posle su istraživanja pokazivala da je ta popularnost opala, a možda je samo nestala senka krupnog događaja, užasnutost zbog tragičnog događaja, reagovanje u afektu što sve kvari instrumente za merenje javnog mnjenja.

Nedavna sondaža SMMRI-ja pokazuje relativnu ujednačenost tri bloka nastala iz bivšeg DOS-a (DSS, G17 plus, DS) od po nekih petnaestak odsto biračkog tela ili od po oko milion pristalica. I ova sondaža možda ima svoju senku događaja pošto je njen rezultat bio pod uticajem sukoba guvernera i vlade u kojoj je Dinkić imao inicijativu, ali taj uticaj ne može biti tako snažan kakav je bio uticaj atentata i vanrednog stanja.

Bez značajne većine u parlamentu Demokratska stranka se oslonila na poslanike iz stranaka ostatka DOS-a, koji tu i tamo pokazuju samostalnost, pa neće da glasaju za svaki predlog, a po potrebi na Ivkovićev SNS, otcepljeno krilo SPS-a, pa i na samu Socijalističku partiju Srbije i na glasove SSJ-a.

Te usluge ne mogu biti besplatne. Jedan od disidenata iz Ilićeve Nove Srbije nedavno dobi lokalnu funkciju.

Niz manevara pokazuje nespremnost vladajuće većine da raspiše izbore pre jeseni 2004. godine. Usput se nastoji da se do tada institucionalizuje ustavni aranžman bez izabranog predsednika države, što je motivisano starom namerom da se anulira Koštuničin lični prestiž.

Manevri i odlaganja u stvari treba da omoguće dovoljno vremena za konstituisanje jakog personalnog autoriteta u okviru vladajuće većine, koga zasad nema – Demokratska stranka je zamrzla odluku o novom predsedniku stranke, a njeni sateliti u vladajućoj koaliciji još razmišljaju mogu li da prežive ako izađu iz njenog zagrljaja.

U tom kontekstu Nataša Mićić, predsednica srpske skupštine koja već sedam meseci obavlja dužnost predsednika Srbije, mada bi po ustavu uz najnategnutije tumačenje mogla samo šest, najavila je krajem jula da će predsedničke izbore raspisati pre prvog oktobra, kada počinje redovno jesenje skupštinsko zasedanje. To je najavila u trenutku kada je izgledalo da ističe i onaj inače sporan rok koji je sama sebi dala u februaru, kada je inače bila dužna da raspiše predsedničke izbore.

Predsednik Ustavnog suda Srbije Slobodan Vučetić upozorio je nedavno na neodrživost takozvanog v.d. stanja u obavljanju dužnosti predsednika Srbije. Iz DSS-a, ali i iz još nekih stranaka, produžetak sadašnjeg stanja kvalifikuje se kao uzurpacija vlasti.

Nataša Mićić je došla na čelo države kao predsednica Skupštine, pošto nisu uspela dva turnusa predsedničkih izbora. Ustav nije predviđao zamenjivanje neizabranog predsednika, pa se tada pribeglo takozvanoj političkoj odluci. Nataša Mićić je u februaru najavila da će predsedničke izbore raspisati tek po usvajanju teksta novog ustava, a najkasnije do sredine leta. Ona je takvu odluku obrazlagala političkim konsenzusom, s obzirom da je postojala opasnost da predsednički izbori još jednom ne uspeju, ili da se novi predsednik izabere samo na nekoliko meseci, s obzirom na to na mogućnost da se promeni način izbora predsednika.

Taj politički konsenzus ticao se partija vladajuće većine, ali očito ne i DSS-a čiji je kandidat Koštunica u prethodnim izbornim turnusima dobijao najviše glasova, ali su izbori propali zbog toga što je na izbore izašlo manje od polovine biračkog tela. DSS je pokušavao da izdejstvuje verifikaciju Koštuničine pobede, ali to nije prihvaćeno.

Vladajuća većina, pak, nije htela da izmenom zakona o izboru predsednika snizi cenzus, kako je učinjeno u Crnoj Gori, gde je posle izmena zakona predsednik izabran. Ovim manevrom anulirana je Koštuničina izborna prednost, a u nastalom vakuumu mandat vršioca dužnosti šefa države je nedefinisano produžen.

Tokom tog produženog v. d. stanja desili su se krupni događaji, ubijen je premijer, proglašeno je vanredno stanje, a tokom vanrednog stanja promenjena i reviziona ustavna klauzula i pokrenut postupak za promenu inače tvrdog ustava. Neki su taj čin povezivali s oktroisanjem ustava od strane parlamentarne većine, koja nema većinsko uporište u narodu.

V.d. predsednica je rekla da će izbore raspisati ukoliko ustavna komisija do jesenjeg zasedanja ne utvrdi predlog novog ustava Srbije, ali nije bila sasvim određena šta će učiniti ako komisija kojim slučajem završi posao. Prigovorila je zbog opstrukcije rada ustavne komisije radi iznuđivanja vanrednih parlamentarnih izbora.

Ustavna komisija je pre nekoliko nedelja najavila da će tekst novog ustava biti gotov do sredine februara, za Sretenje, kada se slavi dvestota godišnjica Prvog srpskog ustanka. U radu ustavne komisije u međuvremenu su eskalirali sporovi koji su za rezultat imali povlačenje predstavnika DSS-a iz njenog sastava. To povlačenje usledilo je pošto je predsedništvo DOS-a usaglasilo stav da predsednik Srbije treba da bude biran u parlamentu, a ne na neposredni(čki)m izborima.

Demokratska stranka Srbije je ove nedelje predložila parlamentu na usvajanje tekst vlastitog ustavnog predloga, po kome izbor predsednika države treba da bude neposredan. Taj nacrt podržali su poslanici Nove Srbije i jedan poslanik Demokratskog centra.

Očito je da nije na vidiku saglasnost dovoljna za donošenje tako fundamentalnog dokumenta kakav je ustav. Najava da će ustav možda biti donet sumnjivom većinom bez realne izborne legitimacije, u trenutku kada čak dve trećine biračkog tela (SMMRI) priželjkuju izbore, čini prilično neizvesnom perspektivu ozdravljenja države. Politička čaršija („reakcija“, koja rovari, ali ne diže glavu), taj najosetljiviji barometar, već je proizvela vic: „Imali smo brionski ustav 1974, pa smo imali žabljački ustav 1992, pa ćemo imati uzurpatorski ustav 2004.“

Sabrano i oduzeto, štete od održavanja sadašnjeg aranžmana mnogo su veće od cene novih izbora.