Šta da se radi i ko to da uradi

Studenti Srbije prvo su zauzeli svoje fakultete, a onda su se sa njih uputili ulicama i drumovima Srbije da pobunu šire pešice, od sela do sela, od grada do grada, hodom ili trkom, od Beograda do Novog Sada, od Kragujevca do Beograda, od Niša do Kragujevca… Njihova poruka koliko je jednostavna, toliko je u korumpiranoj, naprednjačkoj zemlji revolucionarna: zahtevaju funkcionalnu pravnu državu, vladavinu prava, jednakost svih pred zakonom, odgovornost za počinjena krivična dela. Traže, zapravo, da se sprovede ono što bi predstavljalo kraj autokratije na čijem je čelu Aleksandar Vučić

Ova generacija studenata je svojom odlučnošću da istraje na ovom postulatu parlamentarne demokratije, istrajnošću, kreativnošću, solidarnošću, smirenošću, zrelošću u promišljanju akcija zatekla sve – i vlast i opozicione političke partije, svoje nastavnike i profesore, ali i roditelje, babe i dede, umorne građane Srbije, apatične i pomirene sa sudbinom da se protiv sile kojom Vučić štiti svoju vlast – koja počiva na krađi izbora, kontroli institucija i medija, korupciji i zastrašivanju – ne može ništa.

“Odakle ste se vi, deco, stvorili”, može se čuti od starijih sugrađana, onih koji su mladima godinama zamerali da su apolitični, da ih ništa ne zanima, da žive u nekim svojim paralelnim svetovima na društvenim mrežama i internetu dok se zemlja pretvara u Dembeliju za lopove i primitivce, a sada ih, kuda god da se upute, dočekuju ozarena lica sa domaćim kiflicama i jabukama ili iz dana u dan pomno prate šta su novo smislili u svojoj borbi za pravdu i krivičnu odgovornost svih koji su umešani u smrtonosan pad nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.

foto: vladimir šporčić / tanjug

Škrgutanje zubima predsednika Republike, njegove pretnje i strahovlada potčinjenih mu lokalnih kabadahija, koje deceniju i više kod građana izazivaju strah od otpora i da javno kažu šta misle, te Vučićeve manipulacije i pokušaji potkupljivanja ove mlade ljude ostavljaju potpuno ravnodušnim. Prozreli su ga kao političkog šibicara i ne daju ni pišljiva boba za njegovo prenemaganje po televizijama i lažna obećanja. Sa istim efektom mogao bi i da laje na mesec.

Zato pobunjene studente širom Srbije građani doživljavaju kao oslobodioce od nenormalnosti koja svesno ili nesvesno već veoma dugo pritiska veliki broj ljudi. Dočekuju ih sa suzama u očima – radosnicama zbog nade koju su probudili. Revolt studenata Srbije pokreće talase emocija, njihova opuštena neustrašivost, koje kao da nisu ni svesni, deluje zarazno, oslobađajuće.

“Ja ne znam šta mi je, stalno plačem kad ih vidim, samo ridam i brišem suze”, takođe se često može čuti od ljudi koji su bili izgubili svaku nadu u promene, a sada grabe svaku priliku da se priključe studentskim protestima i sami pokažu da imaju kičmu.

Svedoci smo najveće mirnodopske društvena pobune u istoriji Srbije. Idolopoklonstvo i kult ličnosti masno plaćen i brižljivo izgrađen oko Aleksandra Vučića iz temelja je poljuljao studentski prezir i otpor koji su građani vrlo brzo počeli da idealizuju.

Dok jedni smatraju da je prelomna tačka dostignuta i da vlast koju je uzurpirala Srpska napredna stranka sa svojim satelitima ovo ne može da preživi, drugi misle da je ishod još uvek neizvestan.

Pre svega se još uvek ne nazire put koji vodi iz ove duboke krize u raspolućenom srpskom društvu.

USPANIČENI MEDIOKRITET

Univerzitetski profesor u penziji i narodni poslanik Vladeta Janković smatra da nakon tragedije u Novom Sadu Srbija više nikada neće biti ista.

“Mi se već dugo nalazimo u krizi, ali ona je sada očiglednija jer se pod pritiskom jasno vidi koliko je sistem truo i u kojoj meri su institucije, koje čine osnov našeg opstanka, korumpirane i rasute. Iza negovane predstave o vođi nacije krije se običan, uspaničeni mediokritet. Ako bi ova narodna borba ipak izumrla bez trajnih rezultata, to bi bilo kao da se na Srbiju sruši betonska nadstrešnica koja pokriva celu njenu površinu”, kaže Janković za “Vreme”.

Trenutna politička kriza i talas protesta se, prema njegovoj proceni, neće tako brzo završiti. Predviđa da će vladajuća vrhuška pokušavati da zataška krizu u koju je upala već poznatim metodama – pretnjama, provokacijama i nasilnim incidentima.

“Izlaz koji nekamo vodi može biti samo jedan – izbori. Podrazumeva se da oni moraju biti održani pod novim, ravnopravnim uslovima i uz potpuno isključenje i najmanje mogućnosti krađe, a to znači da pritisak ne sme da popusti sve do konačnog priznanja izbornog ishoda”, smatra Janković

A u slučaju da se raspišu vanredni parlamentarni izbori, neophodno je da dođe do okupljanja opozicije u jedan jedinstven pokret.

MOĆ STRUČNIH LJUDI

Još uvek je u toku odmeravanje snaga dva pola Srbije. Dok studenti kao sve krupnije nebesko telo u svoju orbitu privlače sve veći broj manjih tela i nepopustljivo insistiraju na ispunjenju svojih zahteva, Vučiću odan vrh Srpske napredne stranke i dalje kontroliše sve poluge moći i ne treba gajiti nikakvu sumnju da će ih po potrebi, kao do sada, zloupotrebiti. Do koje mere, to je nepoznanica u jednačini razrešenja ove situacije.

Dok studenti novi vrhunac svojih protesta planiraju na Sretenje u Kragujevcu, u koji su se njihovi predstavnici iz Niša, Novog Sada i Beograda uputili pešice demonstrirajući neustrašivost i spremnost na žrtve, Vučić u Sremskoj Mitrovici u Vojvodini, koju je počeo da zove “Severna Srbija”, planira miting nalik nedavnom jagodinskom. Na tom skupu, kome će prisustvovati nezaobilazni Dodik, biće usvojena nekakva “vojvođanska deklaracija” usmerena protiv izmišljenih, lalinskih separatističkih snaga koje, navodno, predvodi Dinko Gruhonjić, a za koje Pink i Informer, za te “separatiste” iz propagandne Vučićeve kuhinje, tvrde da su pravi nalogodavci i finansijeri studentskih protesta. Koliko god to zvučalo groteskno, mora da su fokus grupe dobro, tj. valjano zastrašeno reagovale, jer Vučić to sada stalno ponavlja.

Ako se posmatra iz ugla kritičara vlasti, ovo odmeravanje snaga sve više deluje kao teror do srži korumpirane manjine nad većinom.

Profesor na Fakultetu političkih nauka Nikola Jović, baš kao i Vladeta Janković, smatra da Srbija zapravo nije sada upala u krizu, već da pokušava da izađe iz krize koja traje već trinaest godina jer je vrh Srpske napredne stranke “uzurpirao državne institucije i javne resurse”.

“Dinamika poslednja tri meseca jasno pokazuje trend pomeranja ravnoteže u korist studenata. Njihova moć raste i širi se kako im se u neposlušnosti pridružuju druge društvene grupe – poljoprivrednici, prosvetni radnici, umetnici, lekari, advokati, tužioci, sudije i posebno građani u manjim mestima širom Srbije koji se sve više oslobađaju straha. Kao posledica svega toga, Srbija je danas najzdravija od dolaska Srpske napredne stranke na vlast”, kaže Jović za “Vreme”.

Pritom pritisak koji studenti vrše na sistem, udruženi sa ostalim pobunjenim društvenim grupama, još uvek nije dosegao vrhunac.

“Očekujem još promišljenih aktivnosti studenata u blokadi i probuđenog društva, ali i nove neuspele pokušaje Srpske napredne stranke da sanira štetu. Svakako ne očekujem da vlast objavi potpunu dokumentaciju o padu nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, jer bi to za njih značilo političko samouništenje. Ispunjenje svih studentskih zahteva i otvaranje celokupne dokumentacije možemo očekivati tek od neke nove vlade – vlade u kojoj Srpske napredne stranke više neće biti”.

Ali kako doći do takve vlade?

Jedno od mogućih rešenja Jović vidi u kreiranje tima “sačinjenog od stručnih ljudi, sa znanjem i integritetom”.

“S obzirom na to da ne postoji kredibilna opoziciona stranačka moć u društvu, jedina moć koja može veoma brzo i autentično da se kreira, dobije autoritet da upravlja i stekne poverenje građana je moć najstručnijih ljudi, moć znanja i integriteta. To je put sa koga Srbija ne sme da skrene”, zaključuje naš sagovornik.

POTREBAN JE “OZBILJAN” DIJALOG

Pitanje je, međutim, kako državni vrh oko Vučića ocenjuje trenutni pritisak na ulicama. Da li i dalje misli da će bez fatalne štete moći da se izvuče iz svega i prolongira razrešenje, makar dok ne provrti sve milijarde namenjene Ekspou kroz svoje firme koje poslove u okviru specijalizovane izložbe dobijaju bez tendera?

Ekonomista i bivši ambasador Srbije u SAD Ivan Vujačić trenutnu političku situaciju doživljava kao kompletnu delegitimizaciju vlasti Srpske napredne stranke.

“Prvo, izbori održani u decembru 2023. bili su nelegitimni i o tome imamo međunarodno svedočenje u vidu izveštaja ODIHR-a. Mediji su kontrolisani, što najbolje vidimo na primeru RTS-a kome je toliko dugo trebalo da počne minimalno da izveštava o onome što se događa na studentskim blokadama. Institucije su takođe izgubile svoj legitimitet i to je ono na šta studenti ukazuju svojim zahtevima. Vlast ne želi da prizna da u državi vlada kriza legitimiteta, studente tretira kao decu koja se igraju, a ne kao mlade ljude koji se bore za vladavinu prava”, kaže Vujačić za “Vreme”.

Dijalog vidi kao potencijalno rešenje, ali samo “ozbiljan” dijalog u slučaju da vlast prestane da olako shvata situaciju u državi i studentske zahteve.

“Srpska napredna stranka mora da shvati ozbiljnost svega ovoga i da prestane sa blaćenjem studenata. Ako to ne učini, rešenje bi moglo da bude i da se na neke funkcije delegiraju neki stručni ljudi, na primer univerzitetski profesori”.

Vujačić je od 2002. do 2009. godine bio ambasador Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama. Od tada, politička situacija, vlast i kompletna spoljna politika dveju država prošla je kroz brojne promene.

O uticaju Donalda Trampa, koji se slavodobitno vratio u Belu kuću, na krizu u Srbiji govori se mnogo. Vujačić, ipak, smatra da SAD trenutno nisu fokusirane na dešavanja na Zapadnom Balkanu. “Trampa ne zanima naša politička kriza. U Srbiji ga zanima samo njegov hotel”.

foto: lazar novaković / fonet

NARODNA POBUNA

Vlast insistira na tome da su “svi studentski zahtevi ispunjeni”, te da bi studenti trebalo da prihvate “ispruženu ruku” predsednika Srbije. Istovremeno, prorežimski analitičari i novinari zastupaju tezu da su studentski protesti zapravo “nezakoniti”, “antidržavni” i “antisrpski”, da ih neko plaća i organizuje, te se pozivaju na “opravdani bes tihe, većinske, pristojne” Srbije i “pribojavaju sukoba na ulicama”, jer da neke mračne (neimenovane, osim Dinka Gruhonjića) sile hoće da izazovu građanski rat ne bi li smenili predsednika Vučića zato što je samo sa njim na čelu Srbija kanda nezavisna i snažna i ekonomski tigar.

Nekadašnji narodni poslanik i politički analitičar Đorđe Vukadinović kao značajan faktor ove pobune u društvu doživljava što uobičajena praksa SNS-a u borbi sa neistomišljenicima ne prolazi kod studenata. On proteste ne doživljava kao isključivo studentske nego kao vid narodne pobune.

“Ovaj pokret je mnogo širi i pokazuje količinu nezadovoljstva ovom vlašću. Ovaj protest ima jednu važnu, etički dubinsku političku stranu, a to je borba protiv društvene nepravde, malo i protiv globalnog kapitalizma, a ima i nekih elemenata socijalne revolucije”, kaže Vukadinović za “Vreme”.

Do sada efikasne strategije vlasti kojima se kalja i kompromituje svaki vid otpora, sada se ispostavljaju kao jalove, jer mladi ljudi bude veliki entuzijazam kod građana koji ih slede u njihovoj pobuni.

“Studenti su za vlast mnogo nezgodniji nego dežurne i lake mete poput opozicije. Ovi protesti nemaju lidera, bez obzira na to što vlast pokušava da targetira neke pojedince koji joj deluju kao zgodne mete. To je velika prednost neobične organizacije plenumskog tipa, odnosno forme neposredne demokratije”, objašnjava Vukadinović.

VIŠE SCENARIJA ZA IZLAZ IZ KRIZE

Kada je sve ovo napisano i dalje ostaje otvoreno pitanje: kuda se to uputila Srbija? Koji je izlaz iz ove krize? Šta treba da se desi da tužilaštvo sasluša Aleksandra Vučića, koji je tvrdio da zna ko je počinio krivično delo bespravnog rušenja u Hercegovačkoj ulici i javno čini krivično delo prikrivanja počinioca krivičnog dela? Koliki pritisak na ulicama i u društvu mora da bude da bi Vučić i njegova ekipa, koja se izjednačava sa državom, pristala na uslove uvođenja funkcionalne pravne države, što bi je razvlastilo? Šta bi još moralo da se desi da Vučić kao najbolju opciju za sebe prepozna formiranje prelazne vlade koja bi utabala put do fer i demokratskih izbora, što traže opozicione partije?

Cilj studentskih protesta je promena autokratskog političkog sistema u funkcionalnu parlamentarnu demokratiju, što zapravo znači promenu vlasti, mada se to ne izgovara. Da bi, međutim, urodila plodom, pobuna protiv bezakonja bi morala s vremenom da zahvati i državne institucije: policiju, tužilaštvo, sudove, ministarstva, Kolubaru, EPS, javni prevoz…

Pa i u tom slučaju najveća snaga ovih autohtonih studentskih protesta – njihovo rezolutno odbijanje lažnog dijaloga sa vlašću, ali i distanciranje od trenutno nevidljivih opozicionih političkih organizacija – istovremeno bi se ispostavila kao njihova najveća slabost. Na kraju ovog puta, ako se vatra pobune ne ugasi, na scenu će morati da stupe opozicione političke partije da bi iznele promenu vlasti, a to neće moći ukoliko iza njih ne stane trenutno možda i najveća politička snaga u zemlji – studenti. U suprotnom, društvo hrli u anarhiju.

Druga mogućnost je da studenti sami formiraju političku organizaciju, ali u tom slučaju bi njihova sadašnja neukaljanost, neokrnjeni ideali koji se u njima ogledaju i zbog kojih ih podržava toliki broj ljudi, prestali da postoje. Tada bi morali da se izjasne o Evropskoj uniji i Kosovu i Metohiji, recimo, a njihova je pobuna prihvatljiva za sve sa onu stranu SNS-a upravo zato što nije ni ideološki ni politički definisana.

Treći rasplet, pod uslovom da protesti ne počnu da jenjavaju, predstavlja horor scenario kojim prorežimski mediji i analitičari na njihovom platnom spisku zastrašuju ljude: da interesni pokret koji je na vlasti, bez obzira na silinu masovnih protesta, ne pristane na uslove koji bi ga razvlastili, da uspe da zadrži kontrolu nad državnim polugama sile i ključnim institucijama i izazove sukobe na ulicama ubeđen da će za njih moći da okrive “antisrpske elemente” i “strane plaćenike” i pokuša da izvede specijalne jedinice na ulice da uspostave red i razbiju studentsku pobunu.

To bi bilo jednako samoubilački za vlast kao i da pristane na uspostavljanje vladavine prava, ali sa tragičnim posledicama, što ne znači da ova mogućnost može da se odbaci. Jer, dugotrajna i nedodirljiva moć ume da pomuti rasuđivanje i predstavu o sopstvenoj snazi. Samo da ne bude prekasno kada se Aleksandar Vučić umije hladnom vodom i osvesti.