Šta čeka Srbiju posle Vučića

Petogodišnjaci nisu baš sigurni šta znači popularna ličnost, izgleda da ih roditelji još uspešno čuvaju od jutjubera sa milionskim pregledima i rijaliti programa. Ali, ako im se objasni da popularne ličnosti mogu biti glumci i pevači, pisci dečijih knjiga, pa fudbaleri i neki drugi sportisti, kao i da o njima često slušamo na televiziji i vidimo njihove slike u novinama, onda im je sve mnogo razumljivije. Na pitanje „za koje ste popularne ličnosti čuli“, deca poskaču samouvereno: „Vučić! Mesi! Ronaldo!“ Tačno tim redom. Nije ovo scena iz čuvene „Kefalice“. Tako su potpisnici ovog teksta odgovorila deca iz beogradskog vrtića na jednoj, za njih upriličenoj, novinarskoj radionici. Doduše, bilo je najviše onih koji su uzviknuli: „Vučić!“ A dva dečaka su ohrabreno dodala: „Mesi“ i „Ronaldo“. Znali su bez ikakve zabune da je Aleksandar Vučić predsednik Srbije, a Mesi i Ronaldo – fudbaleri.

To je generacija dece 2012/2013. rođene u Srbiji, zapravo prva generacija rođena za vakta Aleksandra Vučića i njegove naprednjačke koalicije i koliko god da se roditelji trude da ih što duže sačuvaju od uticaja medija i zadrže u prirodi, ne mogu ih skloniti na drugu planetu. Ovo je, ipak, zemlja u kojoj i sam predsednik države, bar kako je nedavno objavio „Fajnenšel tajms“, ima devet televizijskih ekrana u svojoj kancelariji. Razume se da odgovori dece iz vrtića nisu, što vele ovi istraživači, reprezentativan uzorak za zaključke o bilo čemu, ali se ne može reći da nisu valjan znak u kakvoj Srbiji nam deca rastu. Kada je jedna petogodišnja devojčica iz pomenute grupe za neki državni praznik videla da domar kači zastavu Srbije na zgradu obdaništa, uzviknula je: „Mama, vidi, čika Raša opet stavio Vučićevu zastavu!“

Da li će Aleksandar Vučić za prvu generaciju dece koja je rođena za vreme njegove vlasti ostati samo anegdota iz detinjstva ili će ova deca nastaviti svoj život i školovanje stičući sve značajniju svest o najpopularnijoj ličnosti u zemlji, i te kako zavisi od toga koliko je rano štampan ovaj tekst o Srbiji posle Vučića. I da li je „Srbija posle Vučića“ u ovom trenutku zaista naučna fantastika ili je, možda, neka sagledivija budućnost?

TV TROVAČNICE I NACIONALNA MEGALOMANIJA: Sagovornici „Vremena“ nemaju ista viđenja. Novinarka Olja Bećković, na primer, ne veruje da će on ikad otići. Biljana Stepanović, glavna urednica mesečnika „Nova ekonomija“, misli da je svođenje računa pomalo preuranjeno, kao i da ćemo do postvučićevskog doba sačekati bar još dve naredne godine, kao i da će šteta biti veća što duže bude ostajao na vlasti (videti antrfile).

A sociolog Jovo Bakić u razgovoru za „Vreme“ kaže da je ova vlast katastrofalna u gotovo svim segmentima, da je društvo kulturno zapuštano trideset godina, da je poslednjih 5-6 godina samo nastavak uvaljivanja u ogoljeni primitivizam i da dno još nismo dotakli: „Ako pođemo od televizija sa nacionalnom pokrivenošću, izuzev RTS-ovog kulturnog programa, sve ostale televizije su duhovne trovačnice. Velika je grehota što RTS, pored svog kulturno-umetničkog programa koji ima, i koji je zaista vredan pažnje, ima i informativni program kreiran po meri vladavine Aleksandra Vučića.“

Nove generacije stasavaju, godine prolaze i uvek može da bude gore, uveren je Bakić. Svojim je ušima, kaže, čuo od odličnih đaka, gimnazijalaca, da oni ne veruju u zvaničnu verziju nacionalne istorije i smatraju da je ono što uče u školi falsifikat takozvane germanske istoriografske škole, koja je namerno izbrisala i prepravila našu istoriju. „Oni su naučili sve što treba i što piše u udžbenicima za ocenu, ali ne veruju u to što piše u njihovim udžbenicima, veruju, naime, da su Srbi narod najstariji. A to je recept za katastrofu“, siguran je Bakić.

Razume se da se ne može naprednjačka koalicija sa Vučićem na čelu optužiti za baš sve loše društvene trendove u zemlji, regionu i svetu, pa ni zato što se đacima više sviđa alternativna Jutjub istorija prema kojoj je „osmomilenijumsko srpsko poreklo zapravo indijsko“ ili makar „podunavsko, odakle su Srbi naselili i Evropu i Malu Aziju“. Ne može se, međutim, oteti utisku da je vladavina naprednjaka čije je, da tako kažemo, poreklo u staroradikalskom uverenju o velikoj Srbiji, dobrano doprinela toj nekoj klimi „nacionalne megalomanije“, o kojoj dalje govori Jovo Bakić.

„Veliki nacionalisti“, nastavlja Bakić, „po pravilu najviše štete naprave sopstvenoj naciji, a to se posebno dešava relativno malobrojnim nacijama kao što je srpska. Svaka nacionalna megalomanija na ovaj ili onaj način šteti. Tako, dok su radikali bili ideološki i politički značajni i uticajni, tada je bilo važno pitanje stvaranja velike Srbije, širenje u prostoru, širenje granica. Danas, kada je uglavnom svima jasno da to nije moguće, nacionalna ideologija više nije horizontalna nego je vertikalna, tačnije, od širenja granica i povećavanja teritorije prešlo se na rast u visinu. Zato se grade kule najviše na Balkanu, pa se postavljaju jarboli čija visina je jedino važna, i na taj način se i sasvim doslovno ostvaruje ideja o nebeskoj Srbiji. Svedoci smo banalizacije nacionalizma. Veličina se postiže na neki drugi način, izgradnjom najvećeg šoping mola na Balkanu, jarbola, kule. To je zapravo nadmetanje u banalnom nacionalizmu koje je u svojoj suštini zatupljujuće“.

Bakić, dalje, podseća da je Srbija društvo u kojem je nejednakost najveća na kontinentu: „Medijana prihoda je 212 evra, to znači da 50 odsto ljudi ima prihode ispod 212 evra, a drugih 50 odsto zaposlenih ima iznad 212 evra prihoda. Tri četvrtine društva ima ispod 312 evra, 80 odsto ne dopire do prosečne plate koja je 400 evra. Svaka priča o naciji je u ovom kontekstu sasvim izlišna. Kakvo dostojanstvo može imati čovek koji prima 212 evra mesečno? Tu je priča o nacionalnom uvredljiva za razum.“

O zaradama govoreći, ovde treba dodati još samo da i ta prosečna mesečna plata u Srbiji koja iznosi 422 evra i do koje ne dopire čak 80 odsto građana Srbije, ne samo da je među najnižima u Evropi, nego je i među najnižima u regionu, kako je ovih dana objavio Demostat u svojoj ekonomskoj analizi. U Velikoj Britaniji neto plata je 1.990 evra, u Francuskoj 2.157, Nemačkoj 3.771, Italiji 1.758, Austriji 2.324, a Danskoj 3.270 evra. I u regionu smo na dnu liste: prosečna plata u BiH je 440 evra, Crnoj Gori 512 evra, Hrvatskoj 832 evra, Sloveniji 1077, Mađarskoj 703 evra, Rumuniji 535 evra, a u Bugarskoj 457 evra. Čak i u Grčkoj, najviše pogođenoj svetskom ekonomskom krizom, u kojoj su sprovedene ozbiljne mere štednje, prosečna plata iznosi 917 evra. Srbija, prema prosečnoj neto plati, bolje stoji samo od Makedonije u kojoj je prosečna zarada 376 evra i Albanije u kojoj je prosečna zarada 378 evra.

ISTORIJA VS. RAČUNI ZA STRUJU: Zato nimalo ne treba da čudi to što je milion građana Srbije na spiskovima izvršitelja za prinudnu naplatu dugova, uglavnom za komunalne račune. Niti je neobično to što 30.000 ljudi svake godine napušta Srbiju. Računica je sasvim prosta: strani investitori dobijaju subvencije od države Srbije da zapošljavaju uglavnom nekvalifikovanu i jeftinu radnu snagu. Slično se ponaša i država: budući da je ogrezla u partokratiji, od oko 600.000 članova SNS-a većina je zaposlena u javnom sektoru, što znači da je članska karta u SNS-u uslov za radno mesto, a ne kvalifikacije. Za to vreme, predsednik te iste zemlje pred novinarima „Fajnenšel tajmsa“ poigrava se istorijskim paralelizmima tumačeći značaj svog imena u Srbiji, upozorava Vašington i Brisel da bi njega neko mogao i da ubije pre nego što ispuni sve što je obećao: „Nijedan Aleksandar nije preživeo na vlasti“, rekao je u intervjuu „Fajnenšel tajmsu“ kada je na terasi u predsedničkoj palati objašnjavao novinarima da su tu ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga 1903. Neku nedelju pre je i svojim sunarodnicima predočio da je svestan da mu „Srbi neće oprostiti svoju bolju budućnost i mir“ i da će „rešenje Kosova“ ujedno biti i njegov „politički kraj“. I ko pored tolike navale istorije da brine o računu za struju ili frižideru što samo prazan svetli? Malobrojni kritičari njegove vlasti uvereni su da je tako i jedne i druge (i Zapad i Srbe) pozvao da ga podrže u sledećoj kampanji. Imaće šta da pruži i jednima i drugima.

„Ja ne mogu da zamislim da on ode“, više puta u toku razgovora za „Vreme“ ponavlja Olja Bećković. „Ako i dođe taj trenutak da on ode, to će biti jedan uvredljivi bilans. Ovo već predugo traje, nema nikakve granice između istine i laži, dobrog i lošeg, sve je dozvoljeno. Oni koji su promenili 30 partija i 40 mišljenja danas drže predavanje: kako te nije sramota što si promenio mišljenje. Evo, gledam Skupštinu dok razgovaramo i vidim da je Nebojša Stefanović potpuno spreman da nasledi Vučića, već su uveliko spremni da ukoliko on ode, samo nastave isto. Razorene su sve vrednosti, sve institucije, razoreno je ljudsko tkivo, nisu naš problem institucije, nego ljudi. Jer i institucije – čine ljudi. A ljudsko tkivo je razoreno jer je sve svedeno na borbu za goli opstanak. I ljudi su naučeni da u tome nema ništa loše. Ti nemaš mogućnost sad da biraš stranu, da li ćeš svetliju budućnost dočekati s nekim drugim, s kim, u odnosu na koga ti treba da budeš moralan, jak i čvrst, i integrisan, gde je taj reper? A ako ga, recimo, zameni taj neki lider opozicije, pa će nas terati da slavimo, kao otišao Vučić, a došao … ? Ulaže se najneverovatnija energija da devalviraju, kompromituju, unište tog lidera opozicije. Onda će da se dogodi da taj tako uništen, kad više nijedan čovek ne bude uz njega, kad više niko ne bude verovao u njega, onda će da se dogodi da će taj zameniti Vučića. Tad će biti jasno da o tome ne odlučuju građani, nego da o tome odlučuje neko drugi, ko ima interes da nas vređa i vređa bez kraja i konca. To se svodi na ono što nam se uvek gadilo da poverujemo, svodi se na ono da se menjaju po principu ‘ko daje više od onog prethodnog’. I kad potrošimo ovog, kad nam da sve što je mogao, onda ćemo dovesti drugog koji će dati još više, a taj spisak želja šta još treba da damo to ćemo tek da vidimo.“

To što se Vučić trudi da se održi na žici koju mu je Zapad postavio jeste samo svest da bez spoljnopolitičke podrške neće moći da opstane na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, misli Jovo Bakić. „Utoliko je njegov sistem opasniji od Miloševićevog. On je učinio sve da dobije spoljnopolitičku podršku i dobio je. U ovom trenutku, jedan od razloga što opozicije faktički nema, što je totalno rasturena, jeste taj što nijedan politički delatnik iz opozicije ne može dobiti političku podršku spolja, tu je Vučić sa svoje tačke gledišta, odigrao mudro. Zavisiće mnogo i od toga koliko će i kada nezadovoljstvo među građanima narasti da se stvori istinska opoziciona snaga, i zavisi od toga hoće li ta opoziciona snaga moći da privuče spoljnopolitičku podršku. To je osnova za promene. A budućnost je krajnje neizvesna.“

Sve one javne institucije u Srbiji (kaže se da je ukupno 11.000 korisnika javnih sredstava, u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, vojsci, policiji, kulturi, prosveti, sudstvu i zdravstvu) u rukama su vladajuće stranke, koja, dakle, upravlja životima 700.000 zaposlenih. Od ovog lepog broja u javnom sektoru dobra većina ima člansku kartu SNS-a i drugih vladajućih partija, dakle, ljudi u javnom sektoru su njegova država u državi, vojska koja obezbeđuje dodatne glasove za svaki izborni ciklus. Ali, ako ćemo pošteno, nije taj sistem izmislio Vučić, sistem je postojao i pre njega, on ga je samo, da tako kažemo, unapredio. Ko je makar malo putovao po Srbiji zna da u svakom mestu u glavnoj ulici ili na samom trgu, kod opštine i suda, postoji i zgrada s partijskim kancelarijama. Jedni te isti gradski šefovi šefuju i u tim kancelarijama, samo se nazivi partija menjaju.

„Oni koji su tu došli s Vučićevim prethodnicima, oni su se lako prestrojili. To će biti i posle Vučića, ti će se ljudi prestrojiti gde treba. Osim ukoliko ne dođe do nekih značajnijih lomova, što bi bilo poželjno. Oligarhijski sistem su stvorile prethodne vlasti, sad postoji jedan čvrstorukaš na čelu sistema i on ih je sve disciplinovao. Ako se sistem, što ne zavisi od Vučića, značajno ne promeni, on će i sa silaskom Vučića sa vlasti nastaviti da funkcioniše. Pouzdano znam da su na platnom spisku Poreske uprave bili ljudi iz G17+ koji se nisu pojavljivali na poslu, ali su primali platu. I danas znam da postoje ljudi koji su formalno zaposleni po opštinama u Srbiji, primaju platu, ne pojavljuju se na poslu, a jedina kvalifikacija im je članstvo u SNS-u“, kaže Jovo Bakić.

SRASTANJE MAFIJE I DRŽAVE: Vučićeva zabrinjavajuća inovacija je, međutim, prema tumačenju Bakića, „srastanje mafije i države“, odnosno, mafija je zarobila državu, a mafija neće otići glasačkim listićima. Kada jednom naprednjaci izgube podršku na izborima, uveren je on, biće postavljeno pitanje: da li se pravi aranžman s mafijom da bi se ovekovečio taj mafijaški sistem ili će se dogoditi krvoproliće sa neizvesnim ishodom. „Slično je bilo i 2000. Tada je napravljen dogovor. Da bi na kraju onaj koji je napravio dogovor platio glavom kad je pokušao da napravi državu. To je ta nesreća, jer s druge strane, upravo je taj dogovor sprečio da u Beogradu 5. oktobra bude najmanje 100 mrtvih. A opet je pitanje kakav bi bio ishod. Dok se ne raskrinka ta mafija vezana za oba kluba, Zvezdu i Partizan, u njihovim upravama, među takozvanim navijačima, mafijašima, koji se zapravo bave trgovinom droge, ugovaraju poslove sa državom, imaju svoje firme, obogatili su se u poslednje tri-četiri godine, pobeđuju na svakom tenderu, ovde se neće nikada i ništa promeniti. Ako se to ne reši, ako ti ljudi budu dobri i nekoj sledećoj vlasti, jer ne zaboravimo oni su bili dobri i 5. oktobra 2000, tu sigurno onda nema ničega, mi kao društvo odmah možemo sebi da potpišemo smrtnu presudu. Jer ti su ljudi zaista mafijaši, oni neće svojevoljno otići u zatvor.“

Zato je Bakić uveren da dan posle zavisi od nekoliko scenarija: „Hoće li biti krvoprolića i u kojim razmerama i kakve će to posledice doneti. To je samo po sebi vrlo traumatično. Dođe li do nagodbe, imaćemo isto ovo što je prisutno godinama, sistem je isti, samo se elita dopunjava novim članovima. To je sistem koji je u interesu moćnim spoljnopolitičkim činiocima i naravno, multinacionalnim kompanijama, imaju ovde jeftinu radnu snagu. Sa stanovišta građana Srbije, to je sve katastrofalno. Izbori su, dakle, očajni, ali ja ne vidim na koji treći način ovo može da se promeni.“

Olja Bećković je pak sigurna da je apsolutno nemoguće da se taj sistem demontira i da posle Miloševića nije došlo ni do jednog demontiranja: „Već nam je ušlo u naviku da pričamo kao da jeste, pa smo sad, eto, nezadovoljni što nije došlo do demontiranja iznutra. Ali upravo smo poslednjih godina svedoci da do demontiranja nije došlo nikako, ni spolja ni iznutra. Sad to gledamo. Hajde za početak da zamislimo ako dođe taj dan, niko više neće ići da gostuje na Pinku. Već je to nemoguće. Hajde, demontirajte Pink i ljude koji rade na Pinku. Kako? Nikad ništa nije demontirano, od političara koji će da pevaju ‚Maj vej’ (Nenad Čanak posle 5. oktobra, uz opasku: „Pa šta, to je sad naš Pink“, prim.n) do novinara koji će na isti način da čitaju otvorena pisma istog tog Željka Mitrovića, samo nekom drugom.“

Vučića sa državom izjednačuju i njegovi glasači i partijska vojska, ali i svi oni koji ga doživljavaju vinovnikom svega lošeg u ovom društvu – od korupcije, razorenih institucija, zarobljenih medija, do siromaštva, partijskog zapošljavanja, odlaska ljudi iz zemlje. Ali, nije on stvorio sistem, nego je sistem proizveo njega. Zato utisak da bi se odlaskom Aleksandra Vučića sa vlasti sve promenilo nije toliko snažan, kao što je bio u slučaju Slobodana Miloševića. A da promeni sistem, ovo društvo izgleda još nema dovoljno snage. Trebalo bi da se vrati u 1990. A to nije nimalo prijatno. Tu je Vučićeva najveća moć.