Šta će naši potomci misliti o nama

Naš sagovornik Darko Reba je redovni profesor na Departmanu za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, gde predaje predmete Urbanističko projektovanje, Upravljanje gradom i Urbani dizajn. Doktorirao je na urbanoj morfologiji i uličnim sistemima vojvođanskih naselja, a rukovodio je i nizom arhitektonskih i urbanističkih projekata u zemlji. Kao univerzitetski profesor, samostalno ili sa studentima, često putuje po Evropi i svetu, gde prati velike građevinske poduhvate, posebno one koji predviđaju izlazak gradova na vodene površine. Sa Rebom razgovaramo o ovdašnjim urbanističko-građevinskim temama koje poslednjih godina izazivaju žestoke polemike u javnosti. Među njima, i o dva najveća, mastodontska projekta – „Beogradu na vodi“ i „Novom Sadu na vodi“ (ovaj drugi je tek u planu).

„Gradovi su iskonski vezani za vodu, nastaju na mestima koja su bogata njome. Kada analizirate zašto je pojedini grad nastao na određenom mestu, uvek ćete zaključiti da je odnos sa vodom imao ključnu ulogu. Kada sam sa studentima posetio Kopenhagen i kada smo obilazili biroe koji rade na sjajnim projektima koji podrazumevaju izlazak grada na vodu, razgovarao sam sa tamošnjim urbanistima. Kada sam ih pitao šta predstavlja najveći kvalitet neke građevinske lokacije, oni su bili jednoglasni – blizina vode!

Cena kvadrata je ekvivalentna toj blizini. Svi gradovi u Evropi ogromnu pažnju posvećuju izlasku na reke, jezera ili mora, i u tom smislu razvijaju ozbiljne i dugoročne urbanističke strategije, prilazeći ovom pitanju senzibilno i delikatno. A mi uvek hoćemo da uradimo nešto na brzinu, da preskočimo procedure, zanemarujući da su za ozbiljne planove i projekte potrebne godine, ako ne i decenije. U realizaciju bi trebalo da se krene tek onda kada se obavi najšira javna rasprava i kada se svi usaglase da je usvojeni plan – najbolji i najadekvatniji“, kaže na početku razgovora za „Vreme“ Darko Reba.

„VREME„: S obzirom na to da cena kvadrata, kako kažete, skače u blizini vodene površine, može li se reći da su zbog toga najveći urbanistički zahvati u zemlji projekti „Beograd na vodi“ i „Novi Sad na vodi„? I da li se procedure preskaču radi bržeg profita?

DARKO REBA: Svakako da je u pitanju profit. Ali, treba biti precizan i reći da se i u svetu gradi radi profita. Sasvim je, međutim, drugo pitanje – i to je odgovornost grada i države – da li će gradnja doneti profit samo investitoru ili određenoj interesnoj grupi, ili će i grad i građani profitirati. Savremeno urbanističko planiranje u centru pažnje ima građanina, a to kod nas, plašim se, nije slučaj.

Projekat „Novi Sad na vodi“ izaziva veliku pažnju javnosti, jer je u pitanju ogroman graditeljski zahvat čija vrednost se procenjuje u milijardama evra. On podrazumeva gradnju pre svega stambenog kompleksa, velikog broja visokospratnica na potezu Šodroš – Brodogradilište – Ribarsko ostrvo – Kamenička ada. Šta je to što vi zamerate ovom projektu?

Pre svega, problem je u tome što zapravo niko i ne zna šta se tačno planira na ovom potezu koji predstavlja važan kontakt grada sa Dunavom i njegovim rukavcima. U pitanju je izuzetno važna zona za razvoj grada. Iz konkretne planske dokumentacije vidljivo je samo to da će tu biti površine sa visokom spratnošću, zgrade od 20 ili 10 spratova. Planovi nisu detaljni – a to je inače sistem koji je kod nas odavno uspostavljen. Naime, planovi ostavljaju ogromnu mogućnost investitorima da ih prilagode sebi, odnosno da ih realizuju na način kako to njima odgovara, a koji po pravilu nije u skladu sa interesom grada i građana. Umesto da grad i građani dobiju kvalitetne javne prostore i programe, uglavnom se sve svede na profit. Mislim da bi grad Novi Sad morao da zastane sa realizacijom projekta, jer je veoma važno da on bude široko i temeljno prodiskutovan, i da u javnoj raspravi učestvuju svi, kako se to kaže na Zapadu, „stejkholderi“ – i građani, i stručna javnost, i investitori, i predstavnici vlasti….

Veliki broj Novosađana je ubeđen da je cilj ovog projekta profit manje interesne grupe, a da će građani njime izgubiti zelene površine i prostor za rekreaciju.

Osnovni problem je u tome što kod nas ne važe pravila koja su nezaobilazna u uređenim društvima. Pre svega, morao je da se raspiše međunarodni arhitektonsko-urbanistički konkurs i da se na taj način demonstriraju i rasprave različite ideje kako bi taj prostor mogao da izgleda. Kod nas, međutim, institucija konkursa godinama, pa i decenijama, ne funkcioniše. Čak i kada se raspiše konkurs, i kada se proglasi pobednik, ne postupi se po dokumentaciji koja je zvanično proglašena najboljom i najadekvatnijom – izuzev u retkim slučajevima – već po nekim drugim i drugačijim planovima.

Šta bi moglo, po vama, na ovom području da se izgradi?

Kasarna koju nazivamo Mornaricom nalazi se u branjenom delu priobalja i tamo već postoje strukture koje decenijama funkcionišu. Idealno bi bilo da se tu realizuju programi koji su u interesu grada i građana, a pod tim podrazumevam muzeje, galerije, edukativne prostore, promenade, naravno u kombinaciji sa poslovnim i stambenim objektima. Takve zone ne bi trebalo da budu monofunkcionalne. Veliki problem gradova u Srbiji je to što su monocentrični, a centar biva preopterećen pošto svi gravitiraju ka njemu. Imamo veliku koncentraciju ljudi, gust saobraćaj, nedostaje parking mesta… Stoga bi ova zona mogla da se iskoristi za svojevrsnu decentralizaciju grada, odnosno da se ka njoj usmeri deo građana kako bi zadovoljio svoje kulturne, obrazovne i druge potrebe.

foto: duško medić

U priču o „Novom Sadu na vodi“ uključena je firma Galens, koja je već poznata po nekim graditeljskim „poduhvatima“ u Novom Sadu koji su izazvali burnu reakciju struke, kao što je, recimo, džinovska Pupinova palata, zgrada koja je potpuno zasenila centar Novog Sada. Predsednik Društva arhitekata Novog Sada Slobodan Jović je rekao za nju da „predstavlja paradigmu današnjeg društva“ i da „na potpuno brutalan način obeležava nekontrolisani i ogoljeni neoliberalni poredak i ekstraprofiterstvo„. Da li se slažete sa njim?

To su malo jake reči, ali je tačno da svaka gradnja odslikava stanje u društvu. U ovom slučaju, nažalost. Svaki objekat koji se izgradi svedoči o tome kakvi su odnosi u društvu i prema njemu možete da sudite o tome kako je i da li je ono bilo uređeno, te kako se odnosilo prema svojim građanima. U ovoj tranzicionoj dobi izbegavamo da neke značajne gradske prostore prostudiramo, izanaliziramo, pre nego što donesemo odluku šta bi na njemu moglo da se gradi. Pupinova palata je predimenzionirana za to mesto i zbog toga je dramatično izmenila izgled centra grada. Zgrada Brašovanove pošte je bila senzibilno pozicionirana kao završetak vizure Bulevara Mihajla Pupina, Zmaj Jovine i Dunavske ulice, kao vertikala koja stoji na tim osama. Sa Pupinovom palatom, to više jednostavno nije ista slika grada. Palata je odraz naše tranzicije.

S obzirom da su građevine signali vremena, šta će neke buduće generacije misliti o nama ako budu sudile po našim urbanističkim pregnućima?

Sigurno je da neće biti blagonaklone. Ali, treba biti realan. Recimo, u blizini Pupinove palate nalazi se zgrada Srpskog narodnog pozorišta, koja je simbol vremena socijalizma. Na mestu gde je izgrađen taj „betonski bunker“ nalazio se ogroman stari blok, koji je porušen zbog izgradnje pozorišta, čime je potpuno izmenjen urbanistički kontekst. Građani su se navikli na SNP i on više nikome ne smeta. Ako gledamo iz pozicije urbaniste, žrtvovali smo dobar deo centra grada da bismo napravili nešto što u kontekstualnom smislu tu ne zaslužuje da se nalazi. Ali sa druge strane, gledajući iz programskog ugla, u pitanju je jedna od najznačajnijih institucija kulture, koja zaslužuje da se nalazi u centru grada. Zbog toga su konkursi važni, jer oni predstavljaju svojevrsnu tržnicu ideja i pokazuju različite pristupe. Ukoliko je žiri kompetentan da donese prave odluke, on će odabrati one planove koji najbolje usklađuju urbanističke, arhitektonske i programske zahteve.

Kada pogledamo naselja izgrađena za vreme socijalizma, ona deluju kao smislene urbanističke celine sa zelenim površinama i prostorima za rekreaciju. Sa druge strane, novosagrađena naselja često izgledaju prilično nehumano.

Da, u pitanju je bio jedan sasvim drugačiji način planiranja sa mnogo više otvorenih prostora, sa mnogo zelenila, koje je sada, posle 30-40 godina, dostiglo svoju punu veličinu. U tranziciji, grad je počeo da transformiše svoju urbanu strukturu, koja je i inače bila gusta, tako što je na mesto individualne gradnje počeo da zida stambene zgrade koje po pravilu imaju više spratova nego što bi trebalo. Nedostaju prostori za rekreaciju, koje uglavnom zauzimaju automobili u mirovanju. Te nove strukture ne pružaju ni približan kvalitet života kao one iz socijalističkog perioda. Sa druge strane, ljudima obezbeđuju blizinu centra, odnosno pešačke distance do nekih značajnih gradskih, javnih, obrazovnih i kulturnih prostora. U svim gradovima sveta to je velik izazov, i stoga je ogromna odgovornost vlasti da te stvari reguliše u korist građana. Nažalost, neka naša urbanistička rešenja buduće generacije neće gledati sa simpatijama.

Da skoknemo do Beograda, gde se realizuje taj ogroman projekat koji će suštinski izmeniti izgled glavnog grada. I on je realizovan protivno stavu struke, a arhitekta Dragoljub Bakić je „Beograd na vodi“ nazvao „civilizacijskim incidentom„. Šta vi kažete o tome, kao neko ko se bavi izlaskom gradova na vodene površine?

Kao profesor Urbanističkog projektovanja, pažljivo pratim neke značajne projekte u svetu koji podrazumevaju izlazak na vodu. Kod Beograda na vodi imamo preskočenu jednu veoma važnu fazu, a to je raspisivanje velikog međunarodnog konkursa, na kojem bi se ispitale sve relevantne ideje kako Beograd treba da priđe toj poziciji. Što se mene tiče, sama pozicija je pogrešna. Takvom kompleksu nije tu mesto, i nije mi jasno zašto nije pozicioniran sa druge strane Save, čime bi se mogao dobiti i adekvatan odnos prema reci i pogled prema Beogradu. Postoje i drugi prostori oko Beograda gde se mogla izgraditi struktura koja bi bila odraz našeg vremena i pokazala naš odnos prema graditeljstvu, arhitekturi i urbanizmu. Beogradu bi takođe prijala decentralizacija i mogao je da dobije moderan, savremeni deo grada, neki novi centar koji ga ne bi ugrožavao kao što ga ovaj projekat ugrožava. Osim toga, posledice ovog projekta građani će s vremenom sve više i više osećati. Izmeštanje železničke stanice, planirano izmeštanje autobuske stanice suštinski će i radikalno promeniti život glavnog grada.

Očigledno je i tu interes pojedinih interesnih grupa bio iznad interesa građana…

Sigurno. Pažljivo pratim izgradnju Hafen sitija u Hamburgu. Gradi se ogroman kompleks na samo 800 metara od glavnog gradskog trga. Projekat je počeo da se razvija još 1996. godine, a raspisan je međunarodni konkurs na kojem je pobedila firma koja je ponudila najbolje rešenje. U pitanju je izuzetno transparentan projekat, i svi mogu da prate koliko je svake godine izgrađeno stambenog prostora, koliko poslovnih objekata, koliko javnih prostora. Grade se trgovi, promenade, kulturne institucije, a jedan od najznačajnijih objekata je – filharmonija. Hafen siti se dugo planirao i projektovao. Mi preskačemo važne faze u planiranju i to će nam se nekako vratiti, nadam se ne drastično.

Uskoro bi u glavnom gradu trebalo da osvane mastodontski spomenik Stefanu Nemanji, visok 23 metra, koji je već danima predmet interesovanja javnosti. Neke je to neminovno podsetilo na Skoplje, koje je za vreme prethodne vlasti postalo „prestonica kiča„. Šta ovaj spomenik govori o nama?

Puno sam putovao po Evropi i svetu, i tako nešto, moram priznati, nisam video nigde osim u pomenutom Skoplju. Svi koji su bili u glavnom gradu Makedonije mogli su da vide njegovu transformaciju, koja je posledica želje za identitetom. Neverovatna je razmera te transformacije. Spomenici su nešto čime se slave ljudi i događaji. Pogledajte spomenike u Rimu, gradu prebogate istorije i tradicije – niti jedan nema 23 metra, ni približno. Najveći vajari i umetnici znaju da spomenici treba da budu što bliži ljudima, da ga oni mogu sagledati, osetiti, da mogu ostvariti komunikaciju sa njima i osetiti karakter.

Spomeniku Stefanu Nemanji, ako je već morao da se izrađuje u tim razmerama, nije mesto kod bivše železničke stanice. Recimo, u Rio de Žaneiru skulptura Hristosa Spasitelja nalazi se na brdu iznad grada, i ona nije mnogo veća od našeg spomenika. Imamo taj problem sa razmerama, hoćemo da imamo najveću pravoslavnu crkvu na Balkanu, najveći stadion, a sada i taj ogromni spomenik. Imamo kompleks, želimo da se prikažemo velikim, a svesni smo da smo jedan mali, značajan i ponosan narod, koji treba na adekvatan način da prikazuje ono najbolje što ima.