Pitanje penzijske reforme izgleda da je bilo gotovo jedina krupna tačka spora u procesu sklapanja Vlade Srbije i njenog programa rada nakon martovskih izbora. Naime, novi premijer Aleksandar Vučić, kako je bilo procurilo, još kao mandatar, sukobio se sa novim-starim ministrom finansija Lazarom Krstićem oko njegovog predloga da se radi finansijske konsolidacije države, paralelno sa smanjenjem plata u javnom sektoru za 10 odsto, pokrene i penzijska reforma, koja bi uključivala i značajno nominalno smanjivanje penzija.
Poslednjih dana pred izbor vlade (u poslednjoj sedmici aprila), bila se proširila i glasina da je Vučić čak spreman da se rastane sa Krstićem – uprkos prethodnom javnom zaricanju da će ga zadržati na staroj funkciji – ukoliko ovaj ne prihvati odlaganje penzijske reforme, i da će u tom slučaju na čelo Ministarstva finansija doći Dušan Vujović. Nakon što je Vučić „slomio“ ili „saklonio“ Krstića „kompromisom“, da će se o penzionoj reformi odlučivati tek u oktobru (kada se proceni i tvrdoća stava MMF-a o toj stvari), ovaj je prihvatio da nastavi posao u finansijama, a Vujović je zbog toga „izgurao“ Kori Udovički (koja je, uzgred budi rečeno, javno podržala Krstićeve predloge) sa pozicije ministra za privredu, na potpredsedničko mesto i u resor uprave i lokalne samouprave.
UZNEMIRUJUĆE ISTINE: Već i ova neproverljiva priča iz vladinih hodnika dobro ilustruje veličinu problema sa isplatom penzija u narednim godinama u vezi sa nasušnom potrebom Srbije da za neku novu strategiju fiskalne konsolidacije, koja će biti usvojena zajedno sa rebalansom državnog budžeta za ovu godinu, dobije „overu“ od Međunarodnog monetarnog fonda. A poznato je da Fond, zajedno sa većinom domaćih ekonomista, uporno insistira da se sa penzijskom reformom krene odmah, jer smatra da bez smanjivanja masivnih budžetskih rashoda za dotiranje domicilnog Fonda penzionog i invalidskog osiguranja (PIO) nije moguća finansijska stabilizacija Srbije.
U tom kontekstu razumljivo je što je Aleksandar Vučić u svom promotivnom premijerskom ekspozeu u Skupštini Srbije (27. april) dosta šturo, ali ipak otvoreno, govorio o penzijskoj reformi, pokušavajući da smanji ličnu „političku štetu“ koja mu verovatno sleduje kod penzionera povodom ove neizbežne jesenje operacije. On je, naime, tada rekao: „Svi ekonomski eksperti, kompletna stručna javnost posebno insistira na smanjenju penzija, jer to bi bio najbolji način za smanjenje našeg fiskalnog deficita, ali u teškim razgovorima sa MMF-om, sa Lazarom Krstićem, sa Kori Udovički, a svi su oni bili za smanjenje penzija odmah, jasno sam rekao da nećemo smanjivati penzije, sve dok ne uradimo sve i ne pokušamo sve da deficit smanjimo drugim sredstvima i metodima. Kada bismo to danas uradili – penzije bismo morali da smanjimo 25–30 odsto, koliko su ekonomski neosnovano povećane od 2007. do 2009. godine. Ovo pitanje do oktobra nećemo ni razmatrati, jer ćemo svim silama i snagama pokušati da ostvarimo takav napredak koji bi nam garantovao nepromenljivost penzija.“ (Vučić je pri tome, zanimljivo, napomenuo da je premijer Mirko Cvetković bio protiv tadašnjih vanrednih povišica penzija.)
Vučić je, inače, naznačio šta će se u svakom slučaju preduzeti ove godine, u okviru „usvajanja parametara reforme penzijskog sistema“, pa je rekao da će se povećati starosna granica za odlazak žena u penziju „sa 60 na 63/65 godina do 2020/2022“, zatim će se uvesti „aktuarski penali“ za prevremeno penzionisanje, a pooštriće se i kriterijumi za omogućavanje beneficiranog radnog staža.
Pošto spomenuto odlaganje odluke o penzijskoj reformi neće smanjiti suštinu problema, ovde odmah treba navesti glavne zabrinjavajuće podatke: da je za penzije u Srbiji potrebno godišnje ukupno obezbediti oko 650 milijardi dinara (odnosno preko 6 milijardi evra); da je iz državnog budžeta u proteklih 10 godina Fondu PIO pomognuto sa blizu 18 milijardi evra – na primer, u budžetu Srbije za 2014. godinu za dotaciju Fondu PIO opredeljeno čak 256,6 milijardi dinara (2,23 milijarde evra), dok je prošle godine subvencija bila još veća – 288 milijardi dinara; da ovogodišnja budžetska dotacija predstavlja čak 25,6 odsto svih republičkih budžetskih troškova i da ona puni oko 40 odsto ukupnih prihoda Fonda PIO; te da bi rashodi za penzije mogli sa oko 14 odsto da učestvuju u očekivanom bruto društvenom proizvodu Srbije u ovoj godini. Prošle godine rashodi za penzije u Srbiji su sa 13,3 odsto učestvovali u BDP-u, dok je u većini zapadnoevropskih zemalja taj procenat bio oko 10 odsto ili manji (osim u Italiji i Austriji), a srpski udeo penzijskih troškova u BDP-u je čak najveći i u zemljama u tranziciji u Istočnoj Evropi, koje muče slični problemi sa penzionerima iz vremena socijalizma (najviše u Mađarskoj i Sloveniji).
Uz ove podatke mogu se dodati i činjenice da se broj penzionera u Srbiji, reč je o 1,68 miliona ljudi, praktično izjednačio sa brojem zaposlenih (pre 25 godina odnos je bio 1 : 1,5), što je ekonomski neodrživo (da jedan zaposleni izdržava jednog penzionera); da je od svih penzionera samo njih 20 odsto izguralo ceo zakonski radni vek, a da su svi ostali otišli u penziju pre roka, te da samo 8 odsto zaposlenih štedi u nekom sistemu privatnog penzijskog osiguranja; da broj penzionera stalno raste po stopi od 1,3 odsto godišnje i da se ta stopa rasta neće bitnije menjati u narednoj dekadi, jer je već 17 odsto populacije u Srbiji starije od 65 godina, a taj procenat će se za narednih 6 godina povećati na 21 odsto; da je „prosečna penzija“ (pojam bez ekonomski smislene sadržine, zbog razlika u prethodnom radnom stažu) na nivou od oko 60 odsto prosečne plate (u Istočnoj Evropi oko 50 odsto, u Hrvatskoj 40 odsto) – što znači da srpski penzioner raspolaže sa oko 8 evra dnevno, s kojima se čak i u Londonu i Oslu može u toku meseca svakog dana popiti pristojan kapućino; da je u najvećem broju evropskih zemalja radni vek za sticanje penzija između žena i muškaraca praktično izjednačen, a u Srbiji ne samo da je radni vek za žene kraći za oko 5 godina, nego čak njih oko 50 odsto odlazi u penziju pre roka.
UPOZORENJA, RIZICI, ODLAGANJA: Naglašavajući da su glavni udari na održivost penzijskog sistema u Srbiji izvedeni 2007–2009. godine, Vučić nije bio sasvim precizan, mada je tvrdnja „uglavnom tačna“. Naime, 2008. godine, pored redovnih povišica u aprilu (7 odsto) i oktobru (4 odsto), penzioneri su dobili i dve vanredne povišice – jednu pre tadašnjih parlamentarnih izbora, u februaru (11 odsto), a drugu nakon izbora, u oktobru (10 odsto), da bi Demokratska stranka mogla da sačini vladu u koaliciji sa SPS-om, penzionerskom strankom PUPS, te Palminom i Dinkićevom strankom. Znači, tokom 2008. godine penzioneri su ostvarili međugodišnji porast penzija od 21 odsto, što je doista bilo nerealno, jer tada je učešće penzija skočilo na 15 odsto BDP-a.
Međutim, već u razdoblju 2009–2010. godine penzije su gotovo „zamrznute“ pa je njihovo učešće u BDP-u opalo na 14 odsto u 2011. godini. Tada je zakonom o budžetskom sistemu propisano pravilo da se rashodi za penzije snize na 10 odsto BDP-a, a doneto je i rešenje da valorizacija penzija ide po formuli: rast cena plus rast BDP-a preko 4 odsto, uz povišenje minimalne starosne granice za odlazak u penziju sa 53 na 58 godina u periodu do 2023. godine.
Fiskalni savet Srbije je još 2012. godine izneo ocenu da su povišice 2008. godine „ozbiljno destabilizovale održivost penzijskog i čitavog finansijskog sistema“ i od tog trenutka ta institucija se uporno zalaže za penzijsku reformu. Taj Savet je i krajem prošle godine (u novembru) u oceni fiskalne strategije, koja je bila usvojena 2012. godine, skrenuo pažnju da je za prvo polugođe 2013. godine bilo predviđeno uvođenje aktuarskih penala i bonusa (za one koji pre ili posle roka odu u penziju), a da to nije učinjeno. Ocena koju je Fiskalni savet dao obnovljenoj fiskalnoj strategiji, koja je bila usvojena 2013. godine, bila je povoljnija, to jest, rečeno je da je „okvirni plan dodatnih mera penzijske reforme odgovarajući“. Istina, u nastavku ove ocene je iznet i stav da „postoji rizik odlaganja penzijske reforme“ – što se izgleda događa.
Samo nedelju dana posle objave Vučićevog stava da se odluka o reformi penzijskog sistema odlaže do oktobra ove godine, sa neočekivane strane, od direktora Unije poslodavaca Srbije Dragoljuba Rajića, došla je ocena da nije logično povećavati starosnu granicu za odlazak u penziju (Tanjug, 4. maja). Po njegovim rečima, „došli smo u situaciju u kojoj se najavljuje produženje godina za odlazak u penziju i imamo apsurd da je prosečni životni vek žene u Srbiji 74 godine, a muškaraca 69 godina, te će neko morati da odvaja 40 godina za penziju da bi je uživao nekoliko godina, pa se postavlja pitanje smislenosti takvog penzijskog sistema“.
I dok se u celoj javnosti već šest godina vodi mučna rasprava o „održivosti“ penzijskog sistema, u samoj administraciji Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja od 8. aprila traje štrajk zaposlenih („uz poštovanje minimuma procesa rada“), jer su oni nezadovoljni odlukom Državne revizorske institucije da im se plate smanje za 30 odsto, jer su te plate podigli pozivajući se na neke „sopstvene prihode“. To je Srbija u reformama.
