»Srpski svet« protiv »ugroženog crnogorstva«

Ishod lokalnih izbora u Nikšiću zakazanih za 14. mart neće u značajnoj meri promeniti budući politički ambijent crnogorskog društva. Oni nisu presudni, ali svakako jesu važni. Ukoliko se osvrnemo devet godina unazad i bez ikakve detaljne političke analize vidimo da je Demokratska partija socijalista (DPS) u Nikšiću gotovo deceniju na vlasti, ne zahvaljujući dominantnom političkom poverenju koje uživa među stanovnicima ovog grada, već kao posledica višegodišnjeg bojkota izbora opozicije.

Opozicione stranke su bojkotovale nikšićke lokalne izbore u poslednja dva navrata. U martu 2017. godine održani su „istorijski“ lokalni izbori jer su na njima učestvovale samo dve političke partije ‒ Demokratska partija socijalista (DPS) i Socijaldemokrate (SD). Na izbore je tada izašlo 45 odsto upisanih birača, pri čemu je više od 10 odsto glasačkih listića proglašeno nevažećim. Opozicija se opredelila za bojkot posljednjeg dana predaje izbornih lista, nakon što je Specijalno tužilaštvo najavilo hapšenje lidera opozicionog Demokratskog fronta Andrije Mandića i Milana Kneževića zbog slučaja „državni udar“. Sve stranke opozicije su se solidarisale sa Demokratskim frontom i odbile da učestvuju na izborima.

Bojkot opozicije i osvajanje apsolutne vlasti u Nikšiću DPS-a bili su repriza izbora iz 2013. godine, kada su lokalni izbori usledili nakon što su 2012. godine opozicione stranke osvojile jedno odborničko mesto više od koalicije DPS, Liberalne partije i SDP-a (koja je u tom trenutku participirala u vlasti). Opozicione partije su tada, međutim, propustile priliku da preuzmu upravljanje Nikšićem. Naime, Demokratski front i Pozitivna Darka Pajovića ne samo da nisu uspeli da se dogovore ko će biti gradonačelnik, već su prekinuli bilo kakve dalje pregovore o tome. Nakon što je odbornik Pozitivne Drago Đurović prešao u „status nezavisnog odbornika“, izglasano je skraćenje mandata i raspisani su novi izbori.

Sve ovo govori o političkom paradoksu – lokalna opozicija više od osam godina ima većinsku podršku Nikšićana i Nikšićanki (to su pokazali i avgustovski parlamentarni izbori), ali njihovim gradom upravlja politička struktura koja bi u normalnim uslovima ostala u manjini.

MODEL SA DVA LICA

Nikšić je ovih dana prepun tenzija, pre svega zbog toga što DPS Mila Đukanovića eventualnom pobedom želi zaustaviti trend pada poverenja i pokazati da mu još uvek mesto nije na „smetlištu istorije“. Ne samo da je na putu ka tom cilju dovela vrhunskog aparatčika Milutina Simovića na mesto predsednika opštine, već je, prema oprobanom receptu, stavila u funkciju sve državne i lokalne institucije koje nova vlast na nivou države još nije „stavila pod kontrolu“ i ponovo u svoju predizbornu agendu na prvo mesto postavila nacionalna i entitetska pitanja.

Drugi razlog za tenzije leži u činjenici da Demokratski front, koji je na republičkim izborima nastupio u okviru koalicije „Za budućnost Crne Gore“, smatra da nije dovoljno „nagrađen“ za svoj doprinos pobedi na parlamentarnim izborima i da bi značajnim rezultatom u Nikšiću sebi obezbedio kredit koji bi osnažio eventualni zahtev za rekonstrukciju Krivokapićeve vlade i za neophodnu participaciju političkih lidera u njoj, pre svega tzv. „srpskog bloka“. Naravno da su i njima identitetska pitanja, baš kao i DPS-u, na prvom mestu. Drugim rečima, sukob Demokratske partije socijalista i Demokratskog fronta nije sukob različitih vizura primenjene demokratije, već nastavak nategnutog nacionalističkog prepucavanja koje je i jednima i drugima, godinama unazad, obezbeđivalo dominantne pozicije na crnogorskoj političkoj sceni.

Taj jedinstveni „model sa dva lica“ jasno je profilisala URA kroz saopštenje povodom napada na predsednicu Liberalne partije Nikšića. „Desničarski diskurs koji stiže i iz srpskog i iz crnogorskog tabora predstavlja veoma ozbiljnu prepreku građanskom konceptu države jer podstiče nasilno ponašanje.“

Ovome je prethodio događaj koji je iskorišćen za snažno političko spinovanje. Reč je o proterivanju osam državljana Srbije, prema zvaničnom tumačenju nikšićke policije iz razloga radno-pravne prirode. Predsednik Nove srpske demokratije (NSD) Andrija Mandić naveo je da je „protjerivanje naših prijatelja iz Srbije, koje je angažovala NSD da nam pomognu oko baza podataka, unapređenja stranačke infrastrukture i obuke stranačkih aktivista, samo još jedna siledžijska akcija DPS-a i njihovih poslušnika iz represivnog aparata“.

Činjenica da se u čitavom događaju pominju i članovi Vučićevog SNS-a uticala je da se čitava stvar generiše u niz vrhunskih spinova i da se iznova uspostave narativi Vučićevog „srpskog sveta“ i Milovog „ugroženog crnogorstva“. Oba ta koncepta samo traže priliku da se ne samo sukobe, već i da se međusobno hrane. Nesporno je da su u skorijoj prošlosti predsednici Srbije i Crne Gore pokazali da umeju i te kako dobro da sarađuju kada to njihova politička glad zahteva. Moglo bi se reći da u ovakvom kontekstu Vučić „pomaže“ i Đukanoviću i Mandiću, pre svega zbog toga što je imao potpuno pogrešnu predstavu o mogućem uticaju na premijera koji je na tu poziciju dospeo sa „srpske liste“.

foto: pobjeda / stevo vasiljević / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

POD PLAŠTOM LITIJA

Nekoliko političkih grupacija koje su najavile svoje učešće na izborima u Nikšiću direktna su posledica prošlogodišnjih litija i može se reći da su njihov politički proizvod. No, pogrešan bi zaključak bio da su te grupacije izašle ispod plašta SPC koja je bila inicijator litija i potom imala značajan uticaj na rezultate crnogorskih parlamentarnih izbora. Naime, Nikšić je bio očigledan primer da su se u jednom trenutku na litije „oslonili“ i građani sa jasno profilisanim socijalnim i demokratskim razlozima za učešće na protestima. Tako su litije u ovom gradu kolektivno podržali prosvetni i zdravstveni radnici, svakako iz razloga koji su prevazilazili poruku „ne damo svetinje“.

Među ovim pokretima su: „Za život Nikšića“, u čijem su osnivačkom odboru većinom zdravstveni radnici, „Narodni pokret“ kontroverznog biznismena Dake Davidovića, te „Ne damo Nikšić“, koji predvodi Gordana Radović, savetnica premijera Krivokapića. Premijer je krajem januara najavio kako će smeniti svoju savetnicu ukoliko se pokaže da njen politički angažman ima elemente konflikta interesa i tom prilikom izgovorio rečenicu koja je izazvala brojne reakcije uz ocenu da „premijer podstiče korupciju“. Krivokapić je tom prilikom parafrazirao već istrošenu i decenijama korišćenu predizbornu poruku „Uzmite pare, glasajte za koga hoćete“.

Ko je mislio da se korupcija, pogotovu politička, može eliminisati preko noći, taj je u ozbiljnom sukobu sa stvarnošću. Značajnije od ovoga je činjenica da premijer nije dao jasnu političku podršku, pa ni svoje simpatije, nijednoj grupaciji koja je najavila izborni angažman ili za koju nije sporno da će učestvovati na izborima. Takav njegov stav je logična posledica situacije u kojoj on i njegova vlada imaju vrlo labavu podršku pre svega izborne liste koju je predvodio.

NEPOUZDANI SAVEZNICI

Znači li sve ovo da će se bunt, koji je izražen kroz litije i koji nije „politički“, u potpunosti u njih inkorporiran, razliti u niz pokreta i političkih partija i time dovesti do značajnog rasipanja glasova? Najzad, da li će i uloga SPC na ovim lokalnim izborima biti neuporedivo manja? Oba odgovora su negativna.

Očigledno je da će do rasipanja glasova doći, ali njihov obim neće značajno uticati na konačne rezultate. S druge strane, SPC svakako da želi da zadrži svoju „političku participaciju“ kroz prećutnu, rezultatski nemerljivu podršku nekoj listi i/ili političkoj grupaciji, pa makar to bilo i porukom „znate za koga ne treba glasati“. U svakom slučaju, nijedan od ovih fenomena neće značajno uticati na rezultate izbora. Sve su prilike da će parlamentarnu pobedu dojučerašnja opozicija potvrditi i u Nikšiću, a postojeće tenzije u danas devastiranom, a nekada crnogorskom industrijskom džinu, više su posledica preraspodele uticaja unutar vladajuće većine.

URA Dritana Abazovića je takođe najavila samostalni nastup na nikšićkim izborima. To je posve razumljivo s obzirom na rastuću popularnost njenog lidera. Od formiranja nove crnogorske vlade, u fokusu pažnje javnosti upravo je Abazovićevo delovanje i njegovi česti nastupi koji su, s jedne strane, rezultat obećane transparentnosti rada, a sa druge, promišljenog podizanja političkog rejtinga. On je postao sinonim za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala, a ta uloga mu se nesporno dopada uprkos visokim rizicima. Na tom polju se najbrže sakupljaju poeni i potvrđuju predizborna obećanja. To svakako može da donese bolji rezultat na lokalnim izborima u Nikšiću, ali ne i da u velikoj meri promeni odnos snaga.

Demokrate Alekse Bečića za sada nisu potvrdile da li će se na izbornoj listi pojaviti samostalno ili će se na njoj naći i Demos Miodraga Lekića. U svakom slučaju, računaju da će osnažiti podršku koju imaju u Nikšiću, a koja se na parlamentarnim izborima približila rezultatu od 15 procenata. Očekivanja su im verovatno realna, s obzirom da dosadašnje predizborne akcije govore o snažnom gibanju unutar opozicije u Nikšiću (političkih grupacija koje su formirale vlast na državnom nivou). Po svemu sudeći, i URA i Demokrate više računaju na deo kolača koji je na parlamentarnim izborima pripao koaliciji „Za budućnost Crne Gore“ nego što se nadaju padu poverenja „DPS koalicije“ koja je na parlamentarnim izborima u Nikšiću osvojila 44 odsto glasova.

Nesporno je da će rezultati izbora u Nikšiću ponajviše uticati na stabilnost vlade Zdravka Krivokapića. Čini se da Milo Đukanović, bar kada je Nikšić u pitanju, nema keca u rukavu. Međutim, ukoliko se do 14. marta talasanja u okviru crnogorske vladajuće koalicije ne primire, može se dogoditi da je sasvim dovoljno da mu u rukavu bude i „žandar“.