Sve vesti iz Vlade Srbije upućuju na zaključak da će ona u drugom kvartalu, u saradnji sa Međunarodnim monetarnim fondom, pojačati antikriznu politiku – ali da neće napuštati "srednji put", koji se čini ne samo racionalnim nego trenutno i gotovo jedino mogućim
U trenutku kada čitalac „Vremena“ bude imao u rukama ovaj primerak naših novina, on će preko dnevnih medija već biti preciznije obavešten o iznuđenim promenama ekonomske politike za 2009. godinu, o kojima će poslanike Narodne skupštine Srbije izvestiti premijer Mirko Cvetković (25. februara, kako je najavljeno). Verovatno će se, pre svega, hitno tražiti nov aranžman sa MMF-om, u kome će se nakon onog jesenjeg rezervisanja „povlačenja“ 520 miliona dolara kredita „ukoliko to bude potrebno“, zatražiti kompletan ugovor koji bi uključivao zajam za jačanje deviznih rezervi od oko 2,5 milijardi dolara. Takav sporazum otvorio bi put za ovogodišnju antikriznu podršku Evropske unije od 400 miliona evra, a praktično, otvorio bi i put realizaciji već ugovorenog kredita Svetske banke za Koridor 10 od 388 miliona dolara, kao i drugim zaduženjima Srbije na svetskim finansijskim tržištima (kao prethodni, ali ne i dovoljan uslov).
Ovakav zaokret ekonomske politike premijer Cvetković je već obrazložio (u intervjuu Rojtersu, 20. februara) priznajući da snažan pad fiskalnih prihoda na početku ove godine (za 20 odsto) jasno pokazuje da su procene o usporenju ovogodišnje stope rasta bruto društvenog proizvoda u Srbiji samo na oko 3–3,5 odsto (naspram 5,5 odsto u 2008. godini) bile nedovoljno realistične i da se recesioni talas zapažen u poslednjem kvartalu prošle godine pojačava. U tom smislu, premijer Cvetković je sada izneo korigovanu procenu ovogodišnjeg rasta BDP-a negde „između 0,5 i 1 odsto“, sa naglaskom da Vlada ne očekuje „negativnu stopu“, to jest ozbiljniju recesiju.
Neki analitičari, na primer Vlada Gligorov, mnogo su veći pesimisti u pogledu stope rasta Srbije, pa procenjuju da će Srbija, poput većine evropskih zemalja, ove godine ipak sići ispod nulte stope (dva do tri odsto, pa i više), što bi u mnogo ozbiljnijem vidu otvorilo pitanje očuvanja javne potrošnje na ranije projektovanom nivou. Gligorov u tom smislu preporučuje mere koje bi demotivisale uvoz, a motivisale izvozne poslove – što je, zapravo, priča o deviznom kursu (o čemu ćemo prozboriti nešto kasnije).
Kako je potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić već u nekoliko navrata izjavio da se ovogodišnji budžetski deficit mora povećati na oko 2,5–3 odsto BDP-a da se ne bi smanjivale plate i penzije (vidi, na primer, „Blic“ od 21. februara), možemo zaključiti da Vlada Srbije verovatno neće ići na smanjenje državnog budžeta u proporciji sa padom fiskalnih prihoda, nego će pokušati da državnu potrošnju izbalansira povećanim spoljnim zaduženjima i „prebacivanjem“ pokrića povećanog budžetskog deficita na buduća, bolja vremena, prodajom državnih hartija od vrednosti.
Dinkić očigledno smatra da će MMF prihvatiti ovakvu srednjoročnu strategiju, a u prilog tom očekivanju navodi primer Rumunije (koja ide na sedam odsto budžetskog deficita) ili praksu mnogih razvijenijih evropskih zemalja, koje sada kalkulišu budžetskim deficitima od oko tri odsto BDP-a. Naravno, ostaje da se vidi koliko će misija MMF-a, koja je pozvana na pregovore u martu („pre kraja prvog kvartala“) imati razumevanja za takve komparacije i s čime će usloviti prihvatanje novog plana ekonomske politike Srbije.
Nije zgoreg podsetiti i da se novi aranžman sa MMF-om ovoga puta mora zaključiti sa pravom te institucije da prati njegovo sprovođenje, što u jesenjem sporazumu nije bio slučaj. Pri svemu tome, odmah da naglasimo, verovatno je i tradicionalna „čvrstina“ MMF-a u postavljanju veoma strogih uslova za svoju pomoć – delimično popustila, jer je i sama filozofija ove institucije u globalnom smislu postala upitna. Na kraju, ali ne kao najmanje važno, valja ovde podsetiti da su u MMF-u Sjedinjene Američke Države najveći akcionar, to jest da SAD u organima MMF-a imaju najviše glasova, pa u tom kontekstu, možda, treba posmatrati i naprasne akcije naše vlade da popravi odnose sa ovom velesilom, koji su narušavani i tamo gde za to nije bilo gotovo nijednog državnog razloga (slučaj Kovačević, na primer).
Uoči pregovora sa MMF-om u najdelikatnijem položaju je guverner Radovan Jelašić, koji očigledno nije oduševljen političkim „usmerenjima“ koja mu se nameću u pogledu odbrane deviznog kursa dinara, pa unapred kaže da „novac Fonda treba da obezbedi makroekonomsku stabilnost zemlje, a ne da brani kurs evra prema nečijim potrebama“ („Politika“, od 24. februara). S tim u vezi valja se doista upitati: ako je dinar „devalvirao“ u proteklih pola godine za oko 25 odsto, uprkos smanjenju deviznih rezervi za oko 1,5 milijardi evra, valja li nastaviti tim putem ili treba nešto dublje menjati kako bi se istovremeno stabilizovale rezerve i smanjili inflacioni pritisci? Pitanje se može postaviti i drugačije: kako izbeći najgori mogući scenario – potonuće Srbije u stagflaciju?
Inače, prethodni paket podrške bankarskom sistemu i kupcima trajnih dobara Vlade Srbije da krenu u poslove sa manje straha, čini se da je dobro startovao, ali iz te činjenice ne bi trebalo izvlačiti neke debele zaključke. U stvari, direktni ekonomski efekat beneficiranih kamata na kredite verovatno neće biti naročito krupan, ali će sigurno imati dobar psihološki efekat, jer u kriznim vremenima sve vlade na svetu pokušavaju da rašire utisak da nešto rade u korist stanovništva i privrede, pa što ne bi tako činila i Vlada Srbije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
