Srednje velika racija

DAKLE: Privedeno je nešto preko 500 lica; pretreseno je oko 600 raznih stambenih i drugih objekata; zaplenjeno je nekoliko desetina kilograma raznih narkotika, pedesetak komada ilegalnog oružja i nešto kradenih vozila; privremeno je – provere porekla radi – izuzeto od vlasnika dvadesetak luksuznih automobila. U akciji „Morava“ bilo je angažovano oko dve i po hiljade pripadnika MUP-a, ali i izvestan broj radnika BIA i – normalno – veći broj ljudi iz pravosuđa. Kako „Vreme“ saznaje od operativaca angažovanih na pripremi i izvršenju ove akcije, tokom više od mesec dana operativnih priprema nijedan podatak nije iscureo ni iz jedne angažovane službe, kao ni iz pravosuđa. Već polovinom oktobra održan je jedan – ključni – sastanak sa predstavnicima svih 27 policijskih uprava i drugim učesnicima. Tamo je finalizovan plan i određena dinamika radnji, ali je istovremeno i po strani od toga organizovan diskretan nadzor nekoliko „markiranih“ likova; da se vidi hoće li neko biti upozoren. Niko nije dobio opomenu da se čuva jer se sprema velika racija. Nije to mala stvar: što reče negde jedan lik kod Le Karea: Isus ih je imao svega dvanaest, pa je jedan bio dupli agent.

STATISTIKA: Ministarstvo pravde je u petak uveče imalo spremna sva potrebna dokumenta, a policijske uprave već su imale spiskove; u subotu u zoru izvršen je istovremeni udar. Već u subotu iza podneva na konferenciji za novinare pojavili su se, vidno neispavani i razdrljeni, ministar Dačić, direktor policije Veljović i načelnik Uprave kriminalističke policije Milović (po običaju samozatajan i iz ćoška kadra). Politički, stvar je odigrana u pravcu zaštite dece od narko-dilera i već to; Boris Tadić je našao vremena da čestita i da obeća još: „Ovo je tek prva faza“ i – ukratko – tek sad idemo dalje, sa već očekivanim umirujućim optimizmom.

Posao policije, ne zaboravimo to nikada, jeste da dovede do finalnog proizvoda – pravosnažne presude, ukratko. To zahteva kvalitetnu, dobro napisanu i dokazima prihvatljivim za sud potkrepljenu krivičnu prijavu. Nju bi nadležno javno tužilaštvo trebalo da prihvati i da zatraži istragu, a istražni sudija da je otvori. Naredni korak je optužnica, pa prvostepena presuda, pa konačna, pravosnažna i izvršna presuda. Tako se to po pravilu događa, mada ima i izuzetaka od pravila. Pritom tu cure razni rokovi, prete zastarevanja, advokati rade sve što mogu (i onoliko koliko su plaćeni) da klijente odbrane i uopšte je to posao pipav, neizbežno dug i po prirodi stvari osetljiv.

Od ovih 500 privedenih lica u akciji „Morava“, 136 ih je zadržano na policiji do 48 sati, a od toga su 72 lica predata istražnim sudijama uz krivične prijave i to je sada stvar pravosuđa. Tokom racije deo osumnjičenih uspeo je da uništi dokazni materijal (kanalizacija nekih gradova postala je bogatija); drugi, pametniji, nisu ni imali u svojoj blizini ništa kompromitantno; kod nekih je nađeno ilegalno oružje, ali ne i narkotici; jaka stvar.

Pogledajmo sada statistike: tokom akcije „Sablja“, u martu 2003, privedeno je nešto preko 12.000 ljudi; podneto je oko 4000 krivičnih prijava itd. To i nije neko merilo, iz razloga vanrednog stanja u kome se policija preventivno bila razmahala koliko je mogla. Prvo izdanje „Bele knjige“ o organizovanom kriminalu iz jeseni 2001, međutim, navodi ukupan broj od oko 740 lica koja prolaze kroz evidenciju po tom osnovu, a to je, ne zaboravimo, bilo zlatno doba za kriminalce. S obzirom na sve to, 500 privedenih i 72 krivično prijavljena lica nisu loš rezultat; naprotiv, pošto su cilj bili preprodavci narkotika pre svega. Na stranu to što je reč i o ozbiljnoj opomeni: ovi pušteni zbog nedostatka dokaza svesni su da im policija dahće za vratom i da će pre ili kasnije pasti – ako nastave. Ima tu i primedba koja se odnosi na kvalitet: jeste, digli ste sitne ulične dilere, a gde su vam oni srednji i veliki? Pa onda: evo će sada da poskupi droga na ulici, pa će ovisnici da se late pljački i drugih krivičnih dela itd. Kao prvo, to bi se tek mnogo više desilo da su dignuti srednji i veliki dileri. Kao drugo – od nečeg treba da se krene; šta, da nije možda trebalo ostaviti ih na ulici? Taktički gledano, ovakav pristup ima svoje razloge: ako od 500 privedenih njih deset, čak i pet, propeva kad ih suoče sa ponudom koja se ne odbija, policija je već nešto svršila. Kad se tužilaštva snađu u novoprispelim predmetima, pojaviće se i mogućnost predlaganja svedoka-saradnika – ako se ustanovi da imamo posla sa grupama koje spadaju u definiciju organizovanog kriminala, pa ih preuzmu ovi iz Ustaničke ulice. To obećava. Na stranu tih nekoliko najnovijih zvezda iz Novog Pazara i Beograda i na stranu Vojkan Stojičić, mladi Badža, i još nekoliko njih koje je policija po poternicama tražila mesecima. I konačno: ako smo sa ulice sklonili jedne, pojaviće se odmah drugi, koje spremno čekamo.

„KVARLJIVA ROBA„: Tu je negde i suština stvari. Potražnja za heroinom imperativna je i to ga čini najprofitabilnijom robom. Drugim rečima, količina novca koja se tu obrće ogromna je: setimo se iskaza svedoka-saradnika iz Zemunskog klana – trideset-četrdeset hiljada evra nedeljno u plastičnoj kesi na kuhinjskom stolu Duće Spasojevića; samo iz Vojvodine, molim. Setimo se samo arogancije i razmetanja bogatstvom Duće, Kuma, Legije i ostalih umetnika: kuće, sojke, luksuzni automobili, kurčenja po gradu, putovanja (mada više poslovna: Kolumbija, Hrvatska, BiH, Crna Gora, istini za volju; nije njima bilo toliko do turizma). Oko 90 tona čistog heroina prođe iz Azije u Evropu ovuda svake godine, kažu u UN-u; mali deo ide u lokalnu potrošnju i veći deo zarade organizovanih kriminalnih grupa je iz tranzita; ali od tog „malog dela“ umiru naša deca. Pokušajte da uverite „srednje“ (one koji rade Srbiju) i „velike dilere“ (one koji rade tranzit) da se odreknu profita koji ubiraju od naših lokalnih ovisnika. Neće ga se odreći, bez brige. Ima u čuvenoj ruskoj seriji „Brigada“ (kod nas „Sašina ekipa“) pokušaj „Ministarstva dobrih dela“ (KGB) da gangstere uveri da je bolje heroin prodavati u Beneluksu nego u Rusiji, „naše dece radi, a oni neka propadaju“; nije uspelo. Posle je Legija pokušavao da nas na sudu uveri kako je Udbin heroin „švercovao za Evropsku uniju, radi osvete“ za rat sa NATO-om; ni to nije uspelo. Briga je njih za „našu decu“; njima je samo do para i tačka. A para imaju dovoljno da potkupe svakog policajca i carinika koji ne može da odoli iskušenju, a njih – čisto statistički gledano – ima i biće ih, neizbežno; čovek je kvarljiva roba. Treba, dakle, imati policajce, radnike BIA i carinike koji mogu da odole iskušenju, što se po definiciji od njih i očekuje. Tek tada možemo da se pohvalimo da smo nešto postigli. Upravo stoga je veoma važno to da nijedan detalj akcije „Morava“ nije procureo napolje i da niko nije bio upozoren da se skloni.

Naravno, ima pakosnika koji kažu da su se – konkretno u pravosuđu – svi naglo propoštenili, jer da sledi reizbor tužilaca i sudija, pa valja misliti na budućnost; ionako je nastala paraliza u svim postupcima osim ovih hitno-pritvorskih. Možda je i tako, mada bi se trebalo nadati da nije. To, međutim, ne objašnjava policiju i BIA; njima ne sledi reizbor, pak mora biti da se tu dešava nešto drugo. Mora biti da su novi direktor, novi ministar i njihovi timovi prvo pročistili kadrovsko stanje, a onda uspostavili jedan normalan i stabilan sistem vrednosti u svojim dućanima: došlo vreme da se bude pošten.

Da li je bilo tako, videće se kad se – dao Bog! – obistini obećanje predsednika Republike da je ovo bila samo „prva faza“.