OD KANTE DO HELIKOPTERA: Borba sa vatrom / foto: tanjug
"Gori i nebo i zemlja. Noć je, a ima više svetla nego iznad Beograda", kaže Cana Lazić (75), meštanka zaseoka Lazići u selu Zaovine, na Tari. Ljudi, mahom stariji, bili su spremni za evakuaciju, ali je vetar oko ponoći promenio pravac i udaljio požar od sela. Na Tari nije bilo žrtava ni povređenih, ali iza vatre više nije bilo ni šuma ni livada, od kojih lokalni meštani žive
Prema prvim, grubim procenama, 10.000 hektara spržene zemlje koja je nekad bila pod šumama bilans je više stotina požara koji su svakodnevno divljali širom Srbije. Najdramatičnije je bilo u subotu 25. avgusta kod mesta Gornja Gorevnica blizu Čačka, kada su tri osobe zadobile opekotine, a zbog nekontrolisanog širenja vatre evakuisano je stanovništvo iz nekoliko sela. U trenutku kada nastaje ovaj tekst, u utorak po podne, situacija se umnogome popravila. U noći između nedelje i ponedeljka promenilo se vreme: nakon desetak pakleno vrelih dana pala je kiša, a temperatura se sa 40 i više stepeni spustila na mnogo prijatnijih dvadesetak. Broj požara se od gotovo 400 u nedelju spustio na ispod 200 u ponedeljak, da bi, prema poslednjim informacijama, u utorak sva velika žarišta po Srbiji bila ugašena, sem na Tari. Požar je tamo lokalizovan i preostali su tzv. džepovi po kotlinama koji se gase iz vazduha – naletima prevashodno velikih ruskih aviona, „berijeva 200“ nosivosti 12 tona i „iljušina 76“ koji u jednom naletu može da prospe čak 42 tone vode na vatrom ugrožene teritorije. Letovi ova dva aviona i helikoptera „kamov 32“ deo su projekta Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu koji funkcioniše od 2007. godine; ruska pomoć u gašenju šumskih požara u letnjim mesecima je upravo to – pomoć – s obzirom na to da je potpuno besplatna.
SVAKO ČUDO ZA TRI DANA: Kao i obično, avgust je pravo doba za prebrojavanja raznih vrsta. Srećom, ovoga puta na toj listi nije bilo žrtava, ali se – post festum, naravno – može do mile volje vajkati o slaboj, nedovoljnoj prevenciji od šumskih požara, „nezapamćenoj suši“, „tropskim temperaturama“; zbrajaju se hiljade hektara zgarišta, gomilaju milioni pretrpljene štete, prave planovi za pomoć i obnovu upropašćenih područja. A opet, već godinama potrebe Srbije za odbranu od požara su iste: nedostaju novac, ljudi i mehanizacija. Prema rečima Predraga Marića, načelnika sektora za vanredne situacije u Ministarstvu unutrašnjih poslova, od vazduhoplovne „flote“ Srbija ima tri helikoptera nosivosti 1,2 tone i tri poljoprivredna aviona. I to je sve.
„Srbija ima 3000 vatrogasaca, a po normama EU, prema broju stanovnika treba da ih ima oko 7000“, kaže Marić za „Vreme“. „Mi smo država koja je stalno u nedostatku novca, a možda smo i država koja lakše opredeljuje novac za naknadu štete nego za ulaganje u preventivu. I to je tako unazad desetak godina. Ovo što sada govorim, ne činim sa pozicije protivnika ili poštovaoca bilo koje političke opcije, nego prosto mislim – takav smo narod: ‘neće to nama da se desi’. O svemu ovome o čemu sada pričamo, pričaće se još nekoliko dana i posle će se to zaboraviti. To je tako. Ali ono što bih voleo da doživim jeste da Srbija ima sopstvene kapacitete. Ne mislim na avione, nego na helikoptere malo veće nosivosti. Prava preventiva je kad imate barem 4000 vatrogasaca, a ne 3000; kada imate bar dva velika helikoptera uz ove postojeće; kada pravite protivpožarne puteve u šumama van sezone, a ne kada požar izbije; najzad, kada svest ljudi bude takva da se ne pale strni usevi na otvorenom. To je čitav jedan set mera, pa i povrh svega toga, ne možete na ekstremno visokim temperaturama isključiti izbijanje požara zbog najbanalnijih stvari. Recimo, voz prođe, zavarniči – upali se suva trava; ili, obična polomljena staklena flaša zaboravljena u šumi. Ovde je reč o kombinaciji svega toga. Ključ preventive je u novcu, pravilno usmerenom novcu – u službu koja se bavi tim poslom, u lokalne samouprave, a ne samo u naknadu štete.“
KAD VETAR ODLUČUJE O SUDBINI SELA: Iako su svi veliki požari pod kontrolom, planina Tara još uvek ne može da se otrgne od smrtonosnog zagrljaja vatre. Poznavaoci terena tvrde da je to posledica dva faktora: konfiguracije terena i sastava šume. Zbog činjenice da je na Tari priroda takva „da ljudska noga na mnogim mestima ne može da kroči“, požar ni u kom slučaju ne može da se stavi pod kontrolu bez podrške iz vazduha, ma sa koliko ljudi raspolagali. Ni čista borova šuma, kojom se Tara odlikuje, ne pomaže: požari koji zahvataju borovu šumu, tzv. „krunski“, najlakše se prenose, a najteže gase. Stoga i ne čude izjave meštana tarskih zaseoka Lazići i Đurići da stabla, prepuna smole, „izgore za par minuta, brže od sveće“. U sudbonosnoj noći između nedelje i ponedeljka, meštani su bili spremni za evakuaciju: vetar je gonio požar iz pravca zaseoka Đurići ka Lazićima i širio ga – doleti zapaljeni ugarak ili šišarka, i požar odmah bukne na novom mestu. Uz napomenu da „ne pamti ovakav požar“, Cana Lazić (75 godina) ovim rečima za „Vreme“ opisuje noć 26. na 27. avgust: „Gori i nebo i zemlja. Noć je, a ima više svetla nego iznad Beograda.“ Zaselak ipak nije evakuisan, jer je pred ponoć vetar promenio pravac. Meštani, uglavnom stariji ljudi, žive od seče šume i gajenja stoke – onima kojima su izgorele šuma i livade ostali su bez ikakvih sredstava za život, i o tome tek sada počinju da misle.
U utorak po podne Miodrag Petrović, rukovodilac službe nadzora Nacionalnog parka „Tara“, imao je utisak da se požar ipak još uvek širi. „Procena je da je vatrom zahvaćeno oko hiljadu hektara. Od jutros (utorak) obuhvaćeno je još možda 10-20 hektara, teško je proceniti zato što je veliki dim, koji pokriva veliku površinu – ne znamo da li je to samo dim, ili je i vatra ispod njega. Približava se ka Graovcu i Popovićima, ali držaćemo ga koliko god se bude moglo držati. Reč je o privatnom vlasništvu, koje se ne nalazi u Nacionalnom parku, ali to su nam prve komšije – stavili smo na raspolaganje kompletno ljudstvo i tehniku koju imamo na raspolaganju: jednu cisternu, dva dostavna vozila, džipove ‘lada niva’ i između 50 i 100 angažovanih ljudi. Kada prođe požar, prvo počinje sanacija terena, uklanjaju se izgorela stabla i panjevi, a potom sledi pošumljavanje. Tako se radi u državnom sektoru – tako bi trebalo i u privatnom, ali je pitanje da li će ljudi to moći da urade, jer se uglavnom radi o staračkim domaćinstvima. Na primer, mi smo u petak bili gore u zaseoku Rujevice. Osim nas desetoro koji smo gasili požar, u zaseoku su bila dva čoveka i jedno dete od 10 godina“, kaže Miodrag Petrović za „Vreme“.
ZAKON O POŽARU I FAKTOR „ČOVEK„: Prema odredbama Zakona o zaštiti od požara, „zabranjeno je spaljivanje ostataka strnih useva, spaljivanje smeća na otvorenom prostoru i spaljivanje biljnih ostataka“, a lice koje je izazvalo požar „dužno je da vatrogasno-spasilačkoj jedinici nadoknadi troškove intervencije, u skladu s posebnim propisom“. Kazne se kreću od 10 do 50 hiljada dinara ako prekršaj napravi fizičko lice; za pravna lica te kazne su u rasponu od 300 hiljada do milion dinara. Ipak, po pravilu, veoma je teško utvrditi nečiju odgovornost za nastanak požara a šteta koja nastane je praktično nemerljiva, naročito u ekološkom pogledu.
Dr Predrag Aleksić, izvršni direktor JP „Srbijašume“, izričit je da je u 95 odsto slučajeva čovek izazove požar. „Čovek je najveći neprijatelj šuma“, kaže dr Aleksić za „Vreme“. „Požar može da izazove i udar groma, parče stakla, neki tehnološki proces koji se odvija u blizini, gde može da dođe do varničenja, ali to sve je manje bitno. Mi dva meseca imamo temperaturu od 35 do 45 stepeni, sve je izgorelo. Jedan pikavac sada da bacite iz automobila u Ibarskoj dolini, sve će živo da izgori. Novi zakon o zaštiti od požara je malo stroži i bilo bi dobro da ubuduće posluži kao faktor odvraćanja, buduće prevencije, ali niko ne može da plati tu štetu koja nastane ovakvim požarima. Ne mogu da kažem za neki konkretan slučaj, ali mi to znamo, to radimo godinama – prema našem iskustvu, požari uglavnom nastanu kada starije osobe, od 70-80 godina, koje više ne mogu dobro da rasuđuju, pale nešto oko kuće, pale njive gde je bila pšenica, i onda se to proširi na šumu, a posle toga nastane katastrofa“, kaže dr Aleksić. Dodaje da za 32 godine, koliko radi, nije video veći požar od onog koji je zahvatio Gornju i Donju Gorevnicu kod Čačka: „Mi smo, uslovno govoreći, dobro prolazili, sve do ove nedelje. S obzirom na razvijenost puteva po šumama, na opremu koju posedujemo, navike stanovništva, kulturu, da ne kažem nekulturu, mi smo do ove nedelje dobro prošli – kad kažem dobro, mislim na državnu imovinu. Najveća šteta nam se desila iznad sela Donja i Gornja Gorevnica kod Čačka, gde je izgorelo 500 hektara šume, koja je veštački podignuta oko tih sela. To je jedan od najvećih požara koji se desio u poslednje vreme – ja radim 32 godine, veći požar nisam video. I da ste laik, primetili biste da je u tom području opasnost velika. Tu su kuće, narod je blizu i velika je šansa da neko pogreši. Reč je o suvom području, i po orografiji, po nadmorskoj visini, vrsti drveća, blizini ljudi, tu je mogao da se očekuje požar – ali ga nismo imali nikad u poslednjih 30-40 godina u tom području. Ljudi u tom delu su vodili računa, a sad izgleda da je neko pogrešio. Zato je potrebna velika disciplina ljudi. Mada to nije popularna mera, mi smo bili spremni da potpuno zabranimo ulazak u šumu u nekim područjima, ali je za to potrebna podrška države. Negde to daje dobar rezultat – jednostavno, nemojte da ulazite sada u šumu. Međutim, negde to nije moguće – tamo gde ljudi žive u šumi, tu ne možete da zabranite, već samo tamo gde nema potrebe za ljudima, gde nisu prinuđeni da tu budu“, kaže dr Aleksić.
Osim Srbije, velikih problema sa letnjim požarima imaju i Bosna i Hercegovina (Konjic, Mostar, Trebinje, Jablanica), Crna Gora (šire područje Podgorice, Zupci) i Hrvatska, u kojoj su dva muškarca privedena zbog sumnje da su izazivali požare na zadarskom području. Kao jedan od razloga ove nemoći država pred vatrom, Predrag Marić vidi i u veoma slaboj vazdušnoj floti pripravnoj za reagovanje. „Veliki broj zemalja je ovih dana tražio pomoć ruskih letelica – Albanija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina. Helikopter ‘kamov 32’ je pre tri dana iz Srbije poslat u BiH da gasi požar u okolini Mostara. Svugde je prošao period izuzetno vrelih dana preko 40 stepeni, to je ono što je izuzetno pogodno za požare. Ako imate sredstvo za gašenje požara u početnoj fazi, da reagujete odmah, to donekle i može da se spreči. Ali, kada nijedna zemlja, osim Hrvatske, ne raspolaže nekom ozbiljnom vazdušnom flotom za gašenje požara, onda se požar iz sata u sat širi munjevitom brzinom i imate velike površine koje je teško ugasiti. Crna Gora i Makedonija su napravile iskorak u poslednjih nekoliko godina kupovinom malih aviona „Air Tractor“ nosivosti od tri do četiri tone, koji su prilično praktični, tako da oni imaju neku vrstu avijacije kojom mogu da dejstvuju. Ali, ni oni nisu dovoljni za površinu od hiljadu hektara, kao što je sad na Tari. I tu bez podrške ozbiljnih, ozbiljnih aviona teško da možete da računate na uspeh“, kaže Marić.
„Kada se požar ugasi, tek tada počinje najveći posao za ljude koji se time bave“, kaže dr Aleksić. „Sve to što je izgorelo treba skloniti. To nema skoro nikakvu vrednost, a reč je o ogromnom poslu koji neće niko da radi. Mi nemamo preduzeća specijalizovana za te poslove, koja će da nam se jave na tender, nego to morate da molite nekog, da plaćate da se skloni. Mi nemamo svojih radnika za seču, ili imamo vrlo malo, to je sve privatizovano. I seča i pošumljavanje se obezbeđuju preko tendera, a ako se niko ne javi na tender, onda možemo da angažujemo neku povremenu radnu snagu na ugovor o delu. Nema kod nas dovoljno preduzeća da pružaju usluge u šumarstvu. Tu nema mnogo zarade, to je težak posao, nijedan šumarski inženjer u Srbiji nema firmu za te stvari. To vam dovoljno govori koliko je taj posao zanimljiv. Ono što mnogi misle ‘sečeš i uzimaš pare’, nema ništa od toga. I najbolje organizovana šumarska preduzeća u Evropi, austrijska i nemačka, ostvaruju malu dobit – ako dođete na nulu na kraju godine, to je premija.
Kada se sve preostalo od požara skloni, teren treba pošumiti. Tamo gde je bio požar, zemljištu su potpuno poremećene fizičke i hemijske osobine, u negativnom smislu, i ostaje samo pepeo. Prva kiša odnese svu tu zemlju, jer ona više nije vezana ni sa čim, samo ostane kamen. I sad na tom kamenu, ili lošem zemljištu koje ostane, treba podići šumu. To mnogo košta, mnogo vremena treba, nema radne snage, ta su sela kod nas uglavnom napuštena. I još nešto, tamo gde je šuma, recimo, stara 40 godina nije dovoljno tih 40 godina da se vratimo u poziciju u kojoj smo bili. Znači, mi ćemo tek posle pola veka možda doći na poziciju koja je nekad bila. Štete od požara su neprocenjive, ekološke pre svega.“
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
