Srbija na Ivici

Izborna noć 11. maja obeležena je slavljem pristalica Demokratske stranke i njene koalicije. Zastave, trubači, vatromet. Nešto preko četiri miliona birača odlučilo je da najveći izborni plen pripadne Koaliciji Za evropsku Srbiju – Boris Tadić – preko milion i po glasova (videti tabelu) i 102 mandata (od toga će G17 plus imati 25, SPO i SDP po četiri, a „ligaši“ Nenada Čanka tri), Srpska radikalna stranka, s brojem glasova malo većim nego prošli put, ima 78 mandata; Demokratska stranka Srbije – Nova Srbija – Vojislav Koštunica 31 mandat (od toga devet pripada Ilićevoj Novoj Srbiji), Koalicija Socijalistička partija Srbije – Partija ujedinjenih penzionera – Jedinstvena Srbija dobija 20 mandata, od toga PUPS ima pet, a Palmin JS tri; Liberalno demokratska partija dobija 13 mandata; Mađarska koalicija – Ištvan Pastor osvojila je četiri; Bošnjačka lista za evropski Sandžak – dr Sulejman Ugljanin dva mandata i Koalicija Albanaca Preševske doline dobila je jedan mandat.

Dva su utiska dominirala te večeri: prvo, činjenica da je Tadićeva koalicija sakupila 24 mandata više od radikala, a istraživači javnog mnjenja su u prognozama davali malu prednost radikalima, interpretirana je kao trijumf proevropskog raspoloženja u Srbiji; drugo, činjenica da je Socijalistička partija povećala rezultat i sa svojom koalicijom osvojila 20 mandata dovela je do toga da se o njima više ne govori kao o reliktu prošlosti, već kao o partiji koja, cela ili u delovima, odlučuje rezultat ovih izbora, koja je, drugim rečima, dobila zlatnu akciju.

Koštuničini narodnjaci su pali sa 47 na 30 mandata, koliko su im istraživači javnog mnjenja i prognozirali i jedino kod njih pogodili, a demokrate su i tu promenu knjižile kao pobedu evropske ideje u Srbiji. Narodnjaci su, sudeći po jednoj Ilićevoj opkladi, računali na nešto više (oko 17 odsto), ali se ne vidi da bi to bitno promenilo njihovu postizbornu težinu, koja je manja nego na prethodnim izborima, ali nije sasvim zanemarljiva.

Tadić je na kraju izborne večeri poručio da ispunjava izborno obećanje da Koštunica više neće biti premijer, da će predložiti kandidata iz Demokratske stranke, koja je moralni pobednik izbora. Poručivao je tim partijama da se ne igraju narodnom voljom, pošto je ona potvrđena dva puta zaredom, na predsedničkim izborima i sada najboljim izbornim rezultatom. Nagovestio je i da će demokratskim sredstvima biti sprečeno formiranje koalicije koja bi poništila njegovu pobedu i većinsko proevropsko opredeljenje birača.

Radikali, ne baš raspoloženi u izbornoj noći, ne daju se fascinirati i odmah pitaju Tadića zašto se najboljeg izbornog rezultata nije setio prošli put, kad su oni bili pojedinačno najjača stranka. Vraćaju Tadića na brojanje do 250, kada Nikolić iste večeri odgovara da se ni Tadić, kao predsednik, ne igra narodnom voljom, pošto za većinu treba 126 poslanika, a predsednik ne može ignorisati onoga ko takvu većinu sakupi. Radikali (Vučić) sutradan su javno preračunavali da pobeda Demokratske stranke, kad se odbiju Dinkićevi, Draškovićevi, Ljajićevi i Čankovi mandati, i nije tolika koliko se glasačima demokratama činilo u izbornoj noći (DS je 2007. s Ljajićem imao 64 mandata, sada sam ima 66).

NEPREMOSTIVO: Neposredno pošto je objavljena CeSID-ova procena izbornih rezultata, usledila je i Koštuničina izjava da su razlike između DSS-a i DS-a postale nepremostive, čime je otpala i ona mala mogućnost obnove koalicije Tadić–Koštunica koja bi imala većinu od 132 mandata (u dosadašnjoj vladi DS, G17 i narodnjaci imali su 130).

DSS i DS su se razdvajali (2002–2007), a njihova koalicija iz 2007. nije uspela. Možda je njihov sadašnji razlaz dalekosežniji jer nekako obeležava svečani završetak oktobarskih radova. Sada obe strane traže saveznike preko postoktobarske crvene linije koja prestaje da postoji i uspostavlja se nova – između dve demokratske stranke.

Koštunica i Nikolić su već u ponedeljak pregovarali o koaliciji, a već u utorak delegacije koalicije Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije i Srpske radikalne stranke, koje su predvodili Koštunica i Nikolić, usaglasile su predlog sporazuma o karakteru i programskim ciljevima, kako su je nazvali, nove nacionalne vlade Srbije. Portparol DSS-a Mladenović izjavljuje da je dogovoreno i da Aleksandar Vučić zakaže i konsultacije oko formiranja gradske vlasti u Beogradu. Nije još razgovarano o detaljima vezanim za tu vladu, a ne saopštavaju se ni detalji programskog sporazuma. Nikolić samo izjavljuje da se ne dovodi u sumnju da je Srbija za Evropsku uniju, ali uz osnovni uslov da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije.

Nikolić precizira da je postignut i dogovor da se pozove i koalicija okupljena oko SPS-a, da bi se videlo da li se socijalisti slažu s tim principima. Socijalisti su od nedelje uveče najavljivali da će prvo razgovarati s Koštunicom, zbog dobrih odnosa uspostavljenih s njim u toku prošlog mandata, kada su podržavali manjinsku vladu. Pozivali su (Obradović) medije i analitičare da slušaju šta oni govore. Čudili su se kako ovi to ne čuju ili kako im ne veruju.

Socijalista Dačić (Ivica iz naslova) izjavljuje u utorak da SPS neće voditi nikakve razgovore o stvaranju parlamentarne većine koji nisu javni, da želi da se sve odvija pred očima građana Srbije, zato što smatra da ovde ne treba da bude reč o političkoj trgovini, već o principijelnim stavovima i politici koju treba da vodi buduća Vlada Srbije. Kaže da se ključni stavovi SPS-a odnose na zaštitu nacionalnih i državnih interesa, očuvanje Kosova i Metohije u okviru Srbije, očuvanje Republike Srpske i Dejtonskog sporazuma, nastavak evropskih integracija, uz očuvanje državnog jedinstva i suvereniteta Srbije. Posebno pominje socijalnu reformu.

Više medija je u ponedeljak nagađalo o tome da socijalisti, a naročito Dragan Marković Palma, pa i Krkobabić iz PUPS-a naginju koaliciji s demokratama.

Koalicija radikala, socijalista, narodnjaka i Ugljanina, s kojim se s te strane najavljuju pregovori, mogla bi imati 130 mandata, a bez Ugljanina, koji na to još nije reagovao, 128. To je jedina opcija na koju sada igra Koštunica, koji najavljuje da će ako ti pregovori ne dovedu do vlade, otići u opoziciju. On ne samo da prvi put govori o koaliciji s radikalima već se prvi put u toku pregovora tako određeno izjašnjava za jednu opciju.

PREDSEDNIK: Ima li predsednik Srbije Tadić mogućnost da toj koaliciji, ako ona nastane, uskrati mandat, što proizlazi iz njegove najave u izbornoj noći da će mandat dati Demokratskoj stranci i da će onemogućiti formiranje antievropske koalicije.

Sloba to formalno nije mogao. U ustavu iz 1990. u članu 83. pisalo je: „Predsednik Republike: predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, pošto sasluša mišljenje predstavnika većine u Narodnoj skupštini…“

Ustav iz 2006. u odeljku Izbor Vlade u članu 127. daje nešto širu formulaciju predsednikovih ovlašćenja u vezi s davanjem mandata: „Kandidata za predsednika Vlade Narodnoj skupštini predlaže predsednik Republike, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista.“

Znači li to da predsednik može da ignoriše najavu predstavnika neke koalicije da imaju većinu i da u ime vlastite političke procene ili vizije predloži mandatara?

U Zakonu o predsedniku Republike, iz 2007. (član 18. stav 2) piše: „Predsednik Republike dužan je da Narodnoj skupštini predloži onog kandidata za predsednika Vlade koji može da obezbedi izbor Vlade“ (odeljak III nadležnosti predsednika Republike koje su vezane za Narodnu skupštinu – predlaganje kandidata za predsednika Vlade).

Tadić ima na raspolaganju nekoliko drugih mogućnosti – da sastavi vladinu koaliciju s manjim partnerima, da pribavi podršku manjinskoj vladi, da koristi argument da je pobedio na predsedničkim izborima i medijsku podršku koju nesumnjivo uživa. Može i da pokuša da obeshrabri formiranje takve koalicije, što, kako izgleda, ne uspeva.

Da li treba očekivati i da se, kao prošle godine, razvlači igra dok se ne promeni raspoloženje? Po članu 109. Ustava, Narodna skupština se raspušta ako u roku od 90 dana od dana konstituisanja ne izabere vladu. Do 15. juna ističe poslednji datum za konstituisanje Skupštine Srbije, a 15. septembra ističe rok do kada mora da se formira nova vlada. Iz oba bloka najavljuje se, međutim, brzo formiranje vlade.

Kakve su šanse da Tadić izbegne Pirovu pobedu?

Predsednik Srbije saopštava u ponedeljak da počinje neformalne razgovore sa pojedinim partijama koje se zalažu za stabilnu, ekonomski prosperitetnu vladu koja će voditi zemlju u EU i čuvati integritet i suverenitet, to jest Kosovo u okviru Srbije. Ponavlja da vlada čija bi okosnica bili SRS i DSS ne bi vodila Srbiju pravim putem i ne bi donela stabilnost zemlji. Demokratska stranka saopštava da će sa svojim političkim partnerima preuzeti odgovornost da formira vladu koja će Srbiju učiniti zemljom ekonomskih potencijala, konkurentnog tržišta i jednakih šansi za sve građane.

Predsednik G17 plus Mlađan Dinkić u utorak 13. maja izjavljuje da je uveren da će Srbija za mesec dana dobiti proevropsku i stabilnu vladu, koja će je za četiri godine uvesti u Evropsku uniju, i da će razgovori sa budućim koalicionim partnerima trajati kratko, jer se, kako je rekao, ovog puta ne pregovara sa Koštunicom. Demokratska stranka u utorak saopštava da je rukovodstvo stranaka liste Za evropsku Srbiju otpočelo razgovore o stvaranju stabilne četvorogodišnje vlade, čiji će prioriteti biti uvođenje Srbije u Evropsku uniju, očuvanje Kosova i Metohije i stvaranje društva blagostanja. Nema detalja o tome s kim se pregovara, ako nešto ne govori Dinkićeva izjava da stranka koja ima 20 mandata može da računa na tri ministarska mesta, partija sa 14 (valjda 13) mandata na dva, dok će G17 plus imati četiri ministarstva. Iz predsedničkog kabineta se saopštava da predstavnici liste Za evropsku Srbiju trenutno ne pregovaraju sa Liberalno demokratskom partijom o formiranju nove vlade. A iz demokratskog tabora su učestale izjave o prihvatljivosti socijalista. Kao ilustracija, navodi se to da su oni malo mirnije od radikala i Koštunice reagovali na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

U ponedeljak je bilo dosta medijskih spekulacija o tome da ima nekoliko mogućnosti za to da Tadićeva lista pridobije socijaliste, ili bar njihove saveznike PUPS i JS, zatim LDP i manjine i da sastavi vladu. Pominjana je i mogućnost da suprotstavljene partije podrže manjinsku vladu demokrata.

a) Koalicija ZES, SPS, manjinske MK, BZLES i KAP imala bi 127 poslanika;

b) Koalicija ZES, LDP, MK, BZLES, KAP, PUPS, JS imala bi 130;

c) najšira Koalicija ZES, SPS, LDP, manjinske MK i KAP i BZLES imala bi 140 poslanika. Čule su se, međutim, i najave da bi i narodnjaci rado privukli Ugljaninovu listu.

U jednoj od tih kombinacija opterećenje bi predstavljale značajne suprotnosti, na primer, između LDP-a i SPS-a, SPS-a i LSV-a, itd. LDP traži zaokret kosovske politike, a SPS zapravo traži da ona bude tvrđa, ili da se posle svega njima bar ne prebacuje za politiku 90-ih…

Velike programske razlike ponekad nisu prepreka koalicijama. G17 plus je na primer bio za samostalnu Srbiju, ali je opstajao u prvoj Koštuničinoj vladi koja je bila za očuvanje državne zajednice. Kao i uvek kad se sastavlja vlada, koriste se krupne reči i, kako neko reče, krupne brojke.

STARA PRIČA: Socijalisti bi mogli o tome dosta znati. Jednom su sastavili manjinsku vladu sa sličnim brojem poslanika (101, godine 1992. posle izbora „Panić Milošević“) kada su dobili podršku 73 radikala.

Ipak, ova situacija je i brojčano i konfiguracijski komplikovanija i više podseća na igre posle izbora 1993. kada su socijalisti imali 123 poslanika…

„Nas ne interesuje nikakva koaliciona vlada, ni sa socijalistima ni sa dve stranke jer je naša ideja od početka da treba formirati, uslovno rečeno, vladu parlamentarnog jedinstva, ali to pretpostavlja prethodne razgovore i dogovor o nekoliko ključnih tema. To su nacionalni program, borba protiv korupcije, ratnog profiterstva i kriminala, drugačiji sistem informisanja, minimum istih pogleda na ekonomska pitanja kako na dugi tako i na kratki rok. Ako se o tim pitanjima pronađu zajedničke tačke, onda bi se moglo razgovarati. To nije interes samo jedne stranke nego svih nas…“ Ove reči izgovorio je?

Nije Palma, on je (2008) rekao da se patriotizam ne sipa u traktor, zbog čega će mu neki u novim okolnostima oprostiti i Arkana.

Te reči izgovorio je Slobodan Radulović (bivši direktor C marketa, sada optužen) 1993. pred formiranje vlade narodnog jedinstva Mirka Marjanovića. Socijalisti su tada pregovarali sa Đinđićem, ali pošto se nisu pogodili, počeli su da vrbuju pojedinačno i uključili su u vladu tog Radulovića i vlasnika trikotaže Đukića, koji su posle isključeni iz DS-a zbog nepoštovanja partijske odluke. DS se rascepio na Mićunovićevo i Đinđićevo krilo, a u vladu je ušla Nova demokratija Dušana Mihajlovića izašavši iz koalicije Depos II (Pešić, Drašković). Tokom probnog glasanja o predsedniku Skupštine svaki opozicioni poslanički klub je kolektivno zaokruživao listiće pred predstavnicima drugih opozicionih partija, ali su četvorica ipak nekako glasali da predsednik Skupštine bude Dragan Tomić. Ni posle decenije svađa nije utvrđeno ko je to bio.

Operacija u koju se upuštaju Tadić i Dinkić je komplikovanija od te opisane. Da bi sastavili vladu, moraju da pomire mnogo suprotnosti, možda da razbiju neke koalicije i da pređu crvenu crtu zabranjene saradnje koju su do sada propagandno povlačili. Njihova pozicija je lakša od Koštuničine utoliko što oni ipak imaju dominantnu većinu, pa izgleda da će morati da prave manje kompromise i da daju manje ustupke nego što ih mora biti na drugoj strani. Mogu da kažu da obezbeđuju kontinuitet politike.

Njihov stav prema Rusiji je manje usaglašen nego u suprotnom taboru. Spoljnopolitički položaj njihove vlade mogao bi biti lakši od položaja vlade suprotnog tabora, jer celokupna ideološka propaganda posle petog oktobra ide u njihovu korist, a i evropski političari i mediji glas za njih broje kao glas za Evropu. Njihova projekcija evropske politike je mekša i nekonfrontirajuća, a oni i njihove pristalice su uvereni da je ta vlada ekonomski perspektivnija.

Socijalisti čije će opredeljenje presudno uticati na to koja će se vlada formirati, na njihovoj strani imaju jedan potencijalni dobitak više – „pranje imidža“ u Evropi. Unutrašnje ideološke razlike između socijalista i demokrata su veće od razlika između DSS-a i radikala.

Koalicija Nikolić–Koštunica bila bi sastavljena od nešto manjeg broja aktera, ali ni ona ne može biti jednostavna. Njihova vlada, ako se formira, mogla bi biti u težem položaju. Imaće protiv sebe većinu medija i većinu lidera mnjenja. Većinu u vladi imaće oni protiv kojih je formulisana i vođena politika u poslednjih osam godina i Koštunica će biti u iskušenju da poništava sopstvene tekovine. U domaćem i stranom mnjenju biće markirani kao antievropejci. Evropski faktori će verovatno prema njima pokazivati rezerve, a njihova nagoveštena politika prema Evropi je tvrđa nego kod demokrata, pa s te strane mogu očekivati i tvrđe odgovore.

Njihova politika prema Rusiji je usaglašenija nego u demokratskom taboru.

Mada jedna od članica te koalicije, SRS, okuplja značajan deo radničkih glasova, mada i socijalisti s penzionerima naglašavaju socijalne zahteve, oni treba da očekuju da budu izloženi jačem socijalnom pritisku nego što bi to bila vlada demokrata. Njihovi protivnici bili bi uvereni da im je oteta pobeda i verovatno ne bi koristili samo parlamentarna, već i vanparlamentarna sredstva. Njihove pristalice pokazivaće veće aspiracije i ispostavljaće račune vladi. Mreža nevladinog sektora biće protiv njih. Odnos moći u toj koaliciji mora biti komplikovan, jer SRS po broju poslanika dominira više nego Tadić u svojoj koaliciji. Komplikovanom se može pokazati i subordinacija u SRS-u, pošto nije jasan odnos Nikolića i Šešelja. Koštunica koji je pokušavao da baš rado ne prima pozive iz haškog tužilaštva rizikuje da mu preko koalicionog partnera počnu da stižu pozivi iz jedne ćelije Haškog suda. On bi trebalo da očekuje osipanje uticaja koji je već tri turnusa u opadanju. Deo njegovih pristalica mora da je još blizak demokratama i verovatno će nastaviti da odlazi na tu stranu, ako već nije otišao tokom proteklih izbora.

Odnos s predsednikom Republike, mogao bi, sudeći po sadašnjem toku stvari da ostane konfrontirajući, a državna politika bi mogla biti konfuzna kao u predizbornom periodu kada su jedni potpisivali, a drugi poništavali, pa su onda oni koji poništavaju nešto drugo potpisivali, a ovi prvi poništavali…

Jedan od slabo primećenih fenomena koje otkrivaju i ovi izbori je, inače, to da i pored toliko obrta i drama, naša politička klasa veoma sporo sazreva.