Srbija na civilizacijskoj raskrsnici

“Za šta je Ana kriva, ministar Gašić odlično radi svoj posao”, grmeo je predsednik Srbije iz nekakve policijske zgrade u Smederevu u subotu 13. maja posle obilaska gomile oružja koju su građani predali u akciji razoružavanja Srbije.

Jedna od glavnih mera Vlade posle tragedije u OŠ “Vladislav Ribnikar” i masakra u selima nadomak Mladenovca i Smedereva donosi veliki rezultat, saopštava Aleksandar Vučić lično. Dan nakon druge protestne šetnje u Beogradu, koja je okupila možda najviše ljudi u Beogradu posle 5. oktobra 2000. godine i sigurno dobacila do onog broja doteranih građana povodom posete ruskog predsednika Putina u zimu 2019. godine, predsednik Srbije se obreo u javnosti da pokaže da njegova politika donosi rezultat.

Pravi povod nije bila predaja oružja jer iako je gomila velika, to nije ništa u poređenju sa onom što građani Srbije imaju u svojim podrumima i tavanima ili zakopano u dvorištu, nego potreba da se kaže nešto o tom događaju koji je dan ranije svojom masovnošću i dostojanstvom najpre iznenadio same učesnike i građane Srbije, a zatim i pokazao svetu da se Srbija ne miri sa ovakvim stanjem države i društva. Ipak, najviše je iznenadio vlast koja je brzopleto reagovala i pravila greške.

U naletu svakodnevnih “obraćanja” Vučić se ukazao da objasni “da narod razume” šta je to tvitovala Ana Brnabić prethodne večeri i da nekako prekrije činjenicu da je više ljudi negativno reagovalo na njenu objavu nego što SNS ima glasova na izborima.

Saniranje štete i pokušaj da se postavi u centar dešavanja jeste taktika koju je režim primenio od trenutka kada se saznalo za tragedije. Usledili su veliki protesti u Beogradu i, za sada, mali protesti na lokalu (kao što je ovonedeljni protest poljoprivrednika), i prete da se u petak 19. maja u Beogradu okupi toliki broj građana dovoljan da režim ustukne i donese odluke koje mu za sada ne padaju na pamet.

PROTESTI I POSLEDICE

Od trenutka kada je grupa opozicionara u Narodnoj skupštini Republike Srbije 5. maja najavila da će po okončanju Dana žalosti organizovati komemorativni skup u centru Beograda u ponedeljak 8. maja sa specifičnim zahtevima koji traže odgovornost za nastalu situaciju, krenula je medijska paljba režima iz svih oruđa.

Skup održan u ponedeljak pod nazivom “Stop nasilju u Srbiji” gde su pročitani zahtevi da resorni ministri i šef BIA budu smenjeni ili podnesu ostavke, da se rasformira REM, a TV Hepiju i TV Pinku oduzme nacionalan frekvencija, i da tabloidi budu isključeni sa državnih fondova i kažnjeni zbog trovanja javnosti medijskim smećem, doveo je u centar Beograda više hiljada ljudi koji su prošetali od platoa ispred Skupštine do zgrade Vlade Srbije.

Tih više hiljada je u šetnji naraslo na više od deset hiljada građana (najhrabrije procene bile su da je bilo skoro 50 hiljada ljudi), a sam režim i komentatori režima procenili su da ih je bilo (“neka ih je bilo”) oko devet hiljada. Iako o tome nije posebno pričao niko od onih koji su toga dana bili na ulici i u tišini šetali odajući poštu tragično poginuloj deci i ostalim žrtvama u dva masakra, iako niko nije držao govore, osetilo se da je strašan događaj izveo na ulice više ljudi nego što se predviđalo.

Ohrabreni tom činjenicom, lideri opozicije će odmah najaviti novo okupljanje za petak 12. maja, pozivajući vlast da se urazumi, da prihvati zahteve građana i da prepozna značaj ovog trenutka.

Period od ponedeljka do petka režim će koristiti da na sve moguće načine umanji ono što se dogodilo, da negira i na kraju označi kao neku vrstu neprijateljske delatnosti. Vučić je koristio teške reči i to je ono što će biti upamćeno; ako je u novembru i decembru govorio “ne pada mi na pamet da ispunim zahteve i da ih izađe pet miliona” (što je dovelo do toga da se čitav protest nazove “1 od 5 miliona”), sada je ljude na ulici nazvao lešinarima i hijenama, a na pomenutom događaju u Smederevu, posle drugog protesta, “vadiće se” da nije građane tako zvao nego one iz opozicije.



Kao i u prošlosti, njegova logoreja bez osećaja za stvarnost i permanentna negativna kampanja na TV stanicama pod njegovom kontrolom dovele su do toga da se u petak okupi kudikamo više ljudi nego što je iko mogao da pretpostavi. Analitičari i komentatori su procenjivali da je to bio jedan od najvećih skupova u Srbiji u ovom veku, a običan svet koji pamti proteste od 1991. godine zna da Ulica kneza Miloša nikada osim 5. oktobra nije bila tako popunjena.

Opozicija je formalno vodila ovaj protest, ali, u suštini, on je i prvi i drugi put bio neka vrsta spontanog talasa tuge i nezadovoljstva koje se izlilo na ulice Beograda u cilju da se vlastima kaže da ovako više ne može. Tihi hod desetina hiljada građana čuo se daleko i odjeknuo je snažno.

Kao što je bilo najavljeno, u petak je blokiran most Gazela u Beogradu tako što se reka ljudi slila na most iz Ulice kneza Miloša i produžila dalje prema Novom Beogradu.

Vlast, baš kao što je u pripremi događaja Vučić izjavljivao, nije izvela policiju, jer, razume se, znala je da neće biti nikakvih problema niti incidenata. Ovi koji su danas opozicija nikada nisu ni organizovali nasilne demonstracije iako su često izlazili na ulice. Vučić se poneo kao i do sada, izigravajući žrtvu i analitičara, objašnjavajući građanima da je blokada Gazele krivično delo, da se to ne sme raditi i slično. Ali, kao neko ko je odgovoran za sprovođenje zakona u državi, nije obezbedio da zakon bude sproveden, odnosno nije uz pomoć policije pokušao da zaustavi građane.

TAKTIKA REŽIMA

Od početka krize sada je izvesno, a o tome govore oni koji se pedantnije bave komunikacijama, da vlast nije imala odgovor na krizu.

“Upali su u komunikacijsko blato”, rekao je Aleksandar Musić, PR i komunikacijski stručnjak iz Zagreba, koji verovatno ima bolju perspektivu od lokalnih eksperata.

Od prvog pojavljivanja dela vlade posle tragedije u “Ribnikaru” u sredu 3. maja, kada nije pokazan pijetet prema žrtvama nego su markirane “zapadne vrednosti”, a načelnik Policijske uprave Veselin Milić pod pokroviteljstvom ministra Gašića prekršio sva pravila istrage, pa do sednice predsedništva SNS-a u utorak 16. maja, videli smo nesposobnost da se shvati realnost i pokaže pijetet prema žrtvama. Zauzvrat, naprednjaci su sami sebe predstavljali kao žrtve, poistovećujući se sa državom, a državu sa Vučićem.



Dalje, odmah nakon prve protestno-komemorativne šetnje, Vučić je najavio da će sam da organizuje 26. maja “najveći skup u istoriji Srbije”.

“Možda neće biti veliki kao skup na Gazimestanu, ali će svakako biti veći od onoga na Ušću”, reći će Vučić posle sednice Predsedništva SNS-a u utorak 16. maja, pokazujući još jednom svoju vezu sa režimom Slobodana Miloševića. On je za 27. maj zakazao kongres SNS-a u Kragujevcu na kome bi trebalo da izađe iz stranke jer osniva svoj ranije najavljeni Narodni pokret. Međutim, sada je aktivirao svoju partiju da bi pokazao svima u Srbiji koliko je veliki i jak.

Njegova taktika je nalik onoj koju je već primenio u aprilu 2019. godine, kada je posle propalog velikog skupa opozicije Vučić doveo sve što je mogao u Beograd na miting kojim je odgovorio na protest “1 od 5 miliona”. Kontramiting nije organizovao u zimu 2021. godine u jeku protesta protiv izgradnje rudnika litijuma u Zapadnoj Srbiji jer nije smeo, ali je uspeo manevrom prihvatanja zahteva da utiša, a i potpuno ugasi protest.

Danas kao da oseća da ovo što se dešava nije ništa jače od protesta 2019. godine i da će moći svima da zapuši usta tako što će u Beograd da dovede desetine hiljada ljudi i da odnese pobedu slikom o brojnosti i moći. U to ime, on je mobilisao partiju kao vojnu formaciju i pozvao na opštu mobilizaciju svih onih koji su na bilo koji način povezani sa Vučićevim režimom. Lokalnim koordinatorima izdati su uputstva i naredbe o tome koliko ljudi svako od njih treba da dovode, i trenutno se vodi borba za svaki autobus koji je u stanju da se doveze u Beograd, a neki od lokalnih lidera idu u Rumuniju i Hrvatsku u potrazi za autobusima.

Paralelno, vlada formira nekakva radna tela, najavljuje da će dovoditi stručnjake iz Norveške i Kalifornije koji bi trebalo da pomognu porodicama nastradalih, kao i svima drugima u školi “Ribnikar”. Tamo deca “kao idu školu”, ali se većina i dalje pita čemu taj pokušaj normalnosti kada prilaz školi izgleda kao velika otvorena grobnica. Vlada i režim nemaju kada da se bave time, a Vučić posebno: on se uživeo u ulogu čoveka kome prete ubistvom i on se brani od reči koje mu upućuju Jovo Bakić, profesor Univerziteta, i podmetnuti Milovan Brkić, vlasnik novina “Tabloid”. On je fokusirao svoj nastup na to da čak ni ova tragedija ne preuzme medijski primat i da on ostane osoba ili pojava kojom se svi mediji bave sve vreme. I to mu za sad i dalje uspeva, mada je pitanje da li je taj rok sada već oročen.

Vučić i njegovi čauši se već hvale – kao što je preživeo sopstveno “odsecanje glave” posle jurnjave po ulicama, tako i sada unapred sa svim svojim ministrima koji botuju na društvenim mrežama, govori o masovnosti skupa koji planira za 26. maj, priča kako je popunio ne samo plato ispred Skupštine i Pionirski park, nego i sve okolne ulice, možda i sam park Tašmajdan, kao i Trg Republike. U želji da pokaže opoziciji i strancima, za koje veruje da mu rade o glavi (prema sopstvenom priznanju), koliko ga ljudi voli, on želi, zapravo šalje poruku da se vlast osvaja na ulici i da je i dalje mnogo jači od bilo koga. Institucije su mu se ionako odavno predale.



MUČENA ILI PREPOROĐENA OPOZICIJA

Iako pozicija nikada nije izgledala slabija i nemoćnija, onaj njen deo koji javno nema nikakve veze sa vlastima, našao se u situaciji da diktira tempo i da vodi igru: istupili su na vreme diskretnim nastupom Dragana Đilasa na TV Novoj i proglasom iz Narodne skupštine. Iako je Vučić u danima nakon skupa pokušavao da ih dodatno ponizi nazivajući ih hijenama i lešinarima, onima kojima se ljudi u protestu i ne javljaju, pristao je na sednicu parlamenta za četvrtak, kada izlazi ovaj broj “Vremena”, a na kojoj bi trebalo da se raspravlja o stanju u Srbiji. Moguće je – još važnije – i da bude pokrenut postupak razrešenja REM-a i, posledično, menjanja medijskog ozračja Srbije kao uslova za normalizaciju političkog delovanja.

“Možda je moguće da REM dodeli petu frekvenciju TV stanici koja će profesionalno izveštavati o stanju u Srbiji što bi delimično balansiralo medijsku scenu”, rekao je profesor FPN-a Nebojša Vladisavljević na TV N1 analizirajući mogući ishod zahteva protesta.

Međutim, do zaključenja ovog broja “Vremena” u utorak uveče, sednica još uvek nije bila zakazana.

Opozicija okupljena oko Marinike Tepić, Miroslava Aleksića, Aleksandra Jovanovića, Srđana Milivojevića i Đorđa Miketića podvede se pod “demokratsku opoziciju”, dok su desničari ostali po strani verujući da u danima tuge nije vreme da se ide na proteste. A vlast, koja nije pokazala skoro nikakav pijetet prema žrtvama (niko nije otišao da se upiše u Knjigu žalosti u školi “Ribnikar”), upire prstom u opoziciju koja artikuliše nezadovoljstvo dela javnosti usled tragedija koje su zadesile Srbiju.

Ono što opoziciju i dalje odlikuje jesu razjedinjenost i međusobno nepoverenje, pa je pitanje da li oni mogu da ove proteste izvedu do kraja i da iskoriste trenutak u kome se vlast kruni sama od sebe (što je procena mnogih analitičara). U svakom slučaju, narod pokazuje odlučnost da pomogne. Sada ćemo videti da li je ispravna Vučićeva procena da se vlast brani na ulici ili će odgovor građana biti toliko snažan da će izbaciti opoziciju u poziciju da jače odlučuje o svemu što se dešava u državi.

Opoziciji, kao i Srbiji uopšte, nedostaje vođstvo, odlučnost da se istupi i hrabrije nastupa. Izgleda da svi čekaju šta će da uradi Vučić, a da jedna velika grupa građana više na to ne obraća pažnju i na ulici poručuje da promena mora da se dogodi.

FOTOGRAFIJA I POSLEDICE

Usred velikog protesta, predsednik ­SSP-a Dragan Đilas objavio je četiri fotografije na svom Tviter profilu koje pokazuju masovnost i prirodu skupa. Brzo mu je skrenuta pažnja da jedna fotografija nije “prava” nego je montaža, i on je odmah napisao izvinjenje. I drugi su objavljivali tu fotografiju, na kojoj se vidi na je na platou ispred Skupštine mnogo više ljudi nego što ih je bilo, i brzo se “na mrežama” razumelo da je reč o montaži.

Na ovu Đilasovu objavu reagovala je najpre Suzana Vasiljević na svom zapuštenom Tviter nalogu, a potom je Vučić na svom Instagram nalogu objavio selfi fotografiju sa Sinišom Malim i Anom Brnabić uz komentar da je njih troje, a ne devetoro, ironišući na račun Đilasove objave.

Društvene mreže zapalila je naredna objava, ona Ane Brnabić, koja je na Tviteru objavila montiranu fotografiju na kojoj su tri Ane, tri Vučića i tri Malija uz komentar koji treba zapamtiti:

“Mnogo nas je više nego prošli put. Još malo pa ćemo na Gazelu!”

Brnabićeva je doživela nezapamćeni “shitstorm” od celokupne internet zajednice, i ogromna većina koja je komentarisala bila je jako negativna. Njena svesno montirana fotografija na kojoj se tri osobe koje vode državu krevelje uz nepristojni komentar dovešće do jačeg odijuma prema vlastima i vere da će u petak biti još više naroda na ulicama.

Tako je metafora slike postala tačka preloma budućnosti Srbije. Ko govori istinu i koga je više, ko je falsifikator a ko lopov, ko ima a ko nema pijeteta i ljudskosti prema žrtvama i porodicama žrtava. Dvadeset četiri godine posle bombardovanja, prelomne tačke Miloševićevog režima i vlasti, Srbija se ponovo našla na političkoj raskrsnici.

Prošlost nas uči da će Vučić, ako se uplaši, ispuniti zahteve građana samo da ne razmišlja šta će se dešavati na ulici. Njegovo povlačenje u nekakav pokret, minimizacija SNS-a, taktičko je povlačenje da bi se prikupila snaga za obračun na drugom nivou.

Ono što je svima jasno jeste da sa naprednjacima na vlasti Srbija ne može da bude drugačija od onoga što je sada. A da li će biti drugačija, zavisi isključivo od građana.