Srbija je zaključana iznutra

Evo prođe skoro 13 godina kako je Evropska unija ukinula vize za građane Srbije. Teško je pronaći nešto tako opipljivo za običnog čoveka što je nakon toga postignuto u odnosima Srbije sa EU. Navikli smo se na to, a stasala je i generacija koja se i ne seća pređašnjih vremena kad se čekalo satima pred ambasadama u Beogradu na vize koje su izdavane na ponižavajuće kratak rok. Mi stariji se sećamo i onih još davnijih vremena kad smo imali jako cenjen pasoš i znamo kako je to imati nešto pa izgubiti. Naučili smo da ništa ne treba uzeti zdravo za gotovo. Znamo i ko je svojski poradio da izgubimo mnogo toga, pa i slobodu putovanja.

Ali nema tog iskustva koje može čoveka da pripremi na mogućnost da mu se spreči ulazak u vlastitu zemlju.

Nekada je nova elita sudskim odlukama sprečavala povratak u zemlju, otimala imovinu i ukidala građanska prava. Ova najnovija elita se opredelila da to radi i bez sudskih odluka. Uveli su svoj vizni režim. Vizni režim važi samo za građane Srbije, političke protivnike i članove njihovih porodica. I to samo za ulazak u Srbiju. Za izlazak iz Srbije ne treba viza, odlazak je poželjan. Vizu za ulazak u Srbiju izdaje ministar unutrašnjih poslova lično i usmeno, u pauzama tretmana u spa-centru hotela Hilton. S obzirom da u tim pauzama mora da se posveti i drugim ličnim potrebama, dešava se da čekanje na vizu potraje. Tada se u proces vizne deliberalizacije za opozicionare uključuje carinska služba koja ima zadatak da ponizi i putnike i svoje službenike i da potroši vreme dok se ministar ne okrepi.

Za mene je to bilo jedno sasvim novo i dragoceno iskustvo. Stekao sam ga tek u svojoj šezdesetoj godini, nakon mnogobrojnih putovanja u osamdesetak zemalja tokom kojih su mi ispečatirani desetak što privatnih, što službenih, što diplomatskih i UN pasoša. Danas je napredno vreme u Srbiji pa dete ima priliku da tu privilegiju doživi već kao osnovac. To mu je privilegija koju ne bi imao da mu otac nije opozicionar u Vučićevoj Srbiji. Tu privilegiju teško da bi mogao da ima u nekoj drugoj evropskoj državi. Gde bi na drugom mestu čovek mogao da iskoristi događaj iz realnog života da motiviše dete tog uzrasta da čita Životinjsku farmu. Hvala Skičalu i Napoleonu.

Uvrnuti mozak koji je smislio ovu viznu smicalicu je sve pogrešno proračunao. Računali su na strah, povlačenje, oklevanje. Izgubili su konce istog trenutka kad su umesto toga dobili vest u slobodnim medijima, a to se desilo još dok je Skičalo pripaljivao tompus. Paljenje medijskih reflektora bilo je dovoljno da se razbeže i počnu uzajamno da se optužuju pred Napoleonom kome su ukrali šou u Briselu.

Morali su hitno da uključe i najplaćenije dvorske lude kako bi prekrili brljotinu i predstavili me kao državnog neprijatelja što se dokazuje činjenicom da sam odmor proveo u Hrvatskoj, ali ne u Jasenovcu. Čak ni rodna kuća se ne računa, na pogrešnom je mestu ako je u Hrvatskoj. A onda im je Skičalo ponovo pokvario koncept izvrgavajući ruglu graničnu policiju.

Svinje su najopasnije kad prohodaju na dve noge i ukinu sve osim jedne, modifikovane zapovesti – “Sve životinje su jednake, ali su svinje jednakije od drugih”. Na Vučićevoj farmi sve zapovesti su i dalje tu – neizmenjene. I Ustav i zakoni i pravilnici, policijski i ostali, ali se primenjuju selektivno. Prava važe samo za svinje, obaveze i sankcije za sve ostale. Svinje su se u međuvremenu opustile, opila ih moć i zagazile su u dekadenciju. Počele su da se teturaju. Hodanje na dve noge je zahtevno za opijene i pijane.

Lažu nas kad kažu da je Srbija zamandaljena spolja. Srbija je zaključana iznutra i ključ je u bravi. To se bolje vidi spolja, ali mora da se otključa iznutra.